Datasets:

multiIR

/

langfiles2018-6_sr

like 0

Follow

multilingual IR 1

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "JAВНА РАСПРАВА О НАЦРТУ ЗАКОНА О РОДНОЈ РАВНОПРAВНОСТИ\nУ понедељак 25. јуна у Великој сали Скупштине Аутономне покрајине Војводине (ул. Владике Платона бб) одржана је јавна расправа о нацрту Закона о родној равноправности.\nЗаправо, у наслову, као и првој реченици, две стври нису тачне. Прво, није тачно да је било речи о „родној равноправности”, него о фаворизацији жена. Друго, никакве „јавне расправе” ту није ни било. Јавност мало зна за тај закон и за „јавну расправу” о њему. То је разумљиво, јер се све ради испод жита. Иза закона стоји лезбијско-феминистички лоби. Њему је стало да се о закону зна што мање. „Јавна расправа” је одржана само форме ради. Да је реч о феминистичком закону сведочи најпре „родни састав” његових састављачица и промотерки.\nОд 9:30 до 10:30 биле су поздравне речи. Уводну реч је имала др Стана Божовић, државна секретарка у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања (МРЗБСП). Затим је говорио Иштван Пастор, председник Скупштине АП Војводине. Затим је говорио Ђорђе Миличевић, потпредседник Покрајинске владе. Затим је говорила Миа Страјин, председница Савета за родну равноправност и координаторка Женске парламентарне мреже АПВ. Затим је говорила Диана Миловић, директорка Покрајинског завода за равноправност полова. Затим је говорио Срђан Кружевић, заменик градоначелника Града Новог Сада. На крају овог дела програма, говорила је Мирјана Василић, председница Комисије за родну равноправност Града Новог Сада.\nОд 10:45 до 11:20 представљан је нацрт Закона о родној равнопаноссти. Говориле су само жене. Најпре је говорила др Стана Божовић, државна секретарка у МРЗБСП. Затим је говорила Нина Митић, в.д. помоћница министра, Сектор за антидискриминациону политику и унапређење родне равноправности МРЗБСП. Затим је говорила др Биљана Стојковић, виша саветница, Сектор за антидискриминациону политику и унапређивање родне равноправности МРЗБСП. Затим је говорила, помоћница Покрајинског секретара за социјалну политику, демографију и равноправност полова, задужена за ресор равноправности полова. На крају је говорила Марина Благојевић Хјустон, национална експерткиња за родну равноправност и научна саветница у Институту за криминолошка и социолошка истраживања у Београду.\nКако се види, све промотерке закона су жене. У уводном делу говорила су и три мушкарца, али само протоколарно. Они су у том перформансу „корисни идиоти”. Дакле, све промотерке су жене и то радикалне феминисткиње. То је и логично, јер закон нема никакве везе са „равноправноћу”, него са повећањем привилегија жена. Све жене које га промовићу жале само јеш веће привилегије за себе и своје „сестре” лезбијке.\nОвај закон говори о „родној равноправности”. А каква то „неравноправност” полова постоји у Србији, па да је потребан закон од 71 члана да то исправља? Који члан Устава дискриминише жене? Ниједан. Који закон дискриминише жене? Ниједан. Ако ћемо право, постоје закони који дискриминишу мушкарце, па би заправо они требало да се боре за равноправност.\nЗакон о родној равнопавности су написале и сада га промовишу на „јавним расправама” чланице лезбијско-феминистичког лобија. Он је написан тако да злоупотребе не само омогућава, него и налаже. Ова закон је у свој потки антимушки, а самим тим и антипородичан. Он ће само донети више разарања бракова и веза.\nЗакон има тоталитарне претензије. Његов први члан има једну дугу реченицу и у њој се на чак осам места спомиње синтагма „родна равноправност”. То мантрање има ралигиозни значај и ефекат. Идеологија „родне равнопраност” је наша нова државна религија. Некада смо имали „самоуправни социјализам”, а сада имамо „родну равноправност”. То је наш нови „ружичасти марксизам”. То је нова социјална догма у коју се не сме сумњати. То је наше ново социјално златно теле. Сви „јеретици” могу очекивати само медијске ломаче.\nАли ја се не бојим ничега. Да се ја питам тај накарадни Закон о родној равноправности спалио бих на новосадском Тргу Слободе или на београдском Тргу Републике, а све жене које су га писале или промовисале послао бих у затвор.\nВладислав Ђорђевић", "Владислав Ђорђевић: Закон о родној равноправности се гура испод жита мимо јавности!" ]

[ "Please Enter Your Name Here", "Драгољуб Збиљић", "Комнен Коља Сератлић", "Hmkmkovic Maljo" ]

[ "Соколски домови били су главни услов успешног рада соколских друштава. Домови су били културни центри места и околине. Величина дома зависила је од тога колико је друштво могло да прикупи средстава за градњу. Министарство за физичко васпитање народа било је врховна надзорна власт над свим организацијама, друштвима, удружењима и установама, које су се бавиле телесним васпитањем у Југославији. Пре оснивања министарства телесно васпитање је било препуштено приватној иницијативи. У години 1932. Министарство је предвидело као помоћ Савезу Сокола 8 милиона динара; за соколске домове 200.000 динара; жупама и учесницима на Свесловенском слету у Прагу 400.000 динара.(1)\nБез домова соколска друштва су морала да се сналазе за обезбеђење просторија за прославе. Соколско друштво Бања Лука било је у неприлици како да прослави Дан уједињења 1932. пошто није тада имало свој дом. Бан Милосављевић ставио им је на располагање нови бански двор. Пре подне друштво је приредило свечану академију у Народном позоришту за своје чланове и ђаке виших разреда средњих школа. Академији је присуствовало и мноштво грађана. Свечаност је почела говором старешине друштва др. Перенчевића о значају дана уједињења за народ и соколе. Затим су нови чланови положили соколски завет. Полагању завета присуствовали су сем управе друштва чланови и чланице у одорама, мушка и женска деца и нараштај те чланови соколских чета, који су се налазили у Бања Луци на жупском течају. Следила је јавна вежба. Мушка деца извела су вежбу “Соколску песму”. Сами су певали “Ој летни сиви соколе”. Чланови су извели вежбу А. Мудрог “Ој Словени”. Увече је у банским дворима била свечана забава са плесом. Било је преко 500 гостију, које је делимично привукла и нова зграда, која је овом приредбом први пут била отворена за јавност. Поздравну реч одржао је старешина жупе др. Мољевић. Након говора извели су чланови Народног позоришта неколико концертних тачака. Участвовали су Иван Горски, М. Краљева, Косана Павловић, Бакотић и Чејван. Изведен је скеч у једном чину “Скочићу у Саву”, у коме су учествовали Мира Шекулин, Момир Андрић и Станоје Душановић. Након завршетка програма био је плес. (2)\nСоколско друштво Јајце завршило је крајем октобра 1934. свој дом. Отварање дома било је заказано за 11 новембар 1934. али је због жалости после убиства краља Александра била одложена. Управни одбор Соколског друштва је по одобрењу управе жупе у Бања Луци одлучио да се дом отвори 9 јуна 1935.(3)\nСоколске домове су градиле чете друштва Имотски. Скупштине чета одржане су јануара 1935. Чета Проложац завршила је изградњу бунара и скоро завршила дом, први соколски дом у Имотској Крајини. Чета Каменмост је марљиво радила на подизању свог дома. Чета Небрижевац је довршила изградњу моста. Чета Главина I започела је градњу дома и подигла зидове. (4) Соколске чете Каменмост, Главина и Проложац до 1940. саградили су своје домове. Чета Проложац дала је део просторија свог дома на употребу основној школи. За соколе то је био пример како се радом може помоћи запуштеном селу. (5)\nСоколско друштво Јајце отворило је 9 јуна 1935. свој Соколски дом Краља Петра Великог Ослободиоца. Том приликом развијена је друштвена застава. На свечаности је присуствовао министар за физичко васпитање народа др. Ауер. Увече 8 јуна 1935. цео град је попримио свечани изглед, није било куће на којој се није вила застава. Дом је био расветљен рефлекторима и искићен венцима. Исте вечери стигли су соколи из Зенице, Бугојна, Травника и Сарајева са музиком сарајевског друштва. Сутрадан су возовима на прузи Шипада, и посебни воз из Сарајева, аутобусима и колима стизали соколи из Дрвара, Приједора, Санског Моста, Кључа, Мркоњић Града, Бања Луке, Градишке, Гламоча, Бугојна, Купреса, Зенице, Високог, Травника и Сарајева. Гостију на прослави било је око 2.000. Након наступа на стадиону Електробосне свечана поворка кренула је испред новог дома кроз град. После поворке и дефилеа отворен је дом. Свечаност је отворена “Соколским поздравом” коју је певао певачки хор Соколског друштва Јајце. Након поздрава старешине друштва дра Бранисављевића, изасланик краља мајор Никола Басараба отворио је свечано дом. Говорио је министар за физичко васпитање народа др. Ауер, старешине жупа из Бања Луке и Сарајева. Свечаност је завршена песмом “Из братског загрљаја”. После подне на стадиону Електробосне одржан је окружни слет. За време вежби свирала је музика друштва Сарајево, а за време наступа и отступа месна ватрогасна музика. Вежбало је 544 вежбача, од тога 130 из друштва Јајце. Соколске чете су биле из Дрвара, Кључа, Приједора и Санског Моста. Увече је у дому приређена свечана академија на којој је певао мешовити певачки хор друштва Јајце под управом просветара Милана Илића. На програму су биле ритмичке игре друштава Јајце и Мркоњић Град, а академија је завршена алегоријом “На врелу братства”. (6)\nНа прослави и слету у Јајцу били су представник Савеза Сокола др. Марковић и представници Соколске жупе Сарајево Радмило Грђић, Иван Радић и Јово Плавшић. Застави је кумовао бан Врбаске бановине др. Кујунђић. Изасланик Савеза сокола и Бањалучке жупе др. Лазо Марковић предао је соколском друштву диплому Савеза. Испред сокола Босанске крајине поклонио је соколима у Јајцу портрет Петра Мркоњића, рад Шпире Боцарића. (7)\nОсвећење новог соколског дома у Берову било је 21.9.1935. Присуствовали су изасланик краља Петра и изасланици и представници културних друштава и огромна маса народа из Малешког среза. После свечаности музика 29 пешадијског пука свирала је народна кола, која су играли сви присутни. Истог дана увече приређена је свечана академија. Истицале су се вежбе “Перачица” коју су извела женска деца, “Биљана платно белеше” извеле чланице, и “Живот у шуми” ритмичко-балетска композиција. Све вежбе биле су извођене уз пратњу музике. Управа соколског друштва је подигла дом из својих средстава без икаквог дуга. (8)\nСоколско друштво Стари Футог осветило је свој дом и заставу на први дан Духова 31 маја 1936. Соколи из Новог Сада на челу са старешином жупе др. Игњатом Павласом дошли су аутобусима. За њима је стигла група коњаника, чланова сокола, из Новог Сада и Петроварадина. После литургије на којој је певао хор Соколског друштва формирана је поворка на челу са соколском коњицом и двема музикама. Поворка је на путу до Соколског дома одушевљено поздрављана од многобројне публике. Кад је поворка стигла почео је свечани обред, који је извршио парох Стеван Николић. Освећење заставе друштва обављено је на слетишту. Потом је одржана јавна вежба, која је у ствари била вежба другог окружног слета жупе Нови Сад. Увече је приређена свечана академија. (9)\nСоколски дом у Олову отворен је 11. октобра 1936. Изасланик краља, пешадијски потпуковник Тихомир Стојадиновић, помоћник команданта сарајевског војног округа стигао је моторном дресином у Олово. На станици је био соколски одбор са старешином друштва инг. Кузманом Милевићем, вежбаће чланство, многобројни грађани и сељаци како из ближе околине тако и из даљне. Са краљевим изаслаником дошли су Никифор Тодић, старешина Соколског друштва Тузла и Мехо Салихспахић, члан жупске управе. Ученица основне школе Мими Лоци предала је краљевом изасланику киту цвећа. Затим су стигли возови из Хан Пијеска и Завидовића којима је дошло мноштво гостију са свих страна. На улазу у летње вежбалиште краљевом изасланику девојчица Зора Цвијетић дала је со и хлеб. Изасланик краља пресекао је државну тробојку и отворио врата. Предао је дом на чување старешини Милевићу, са жељом да новоотворени дом буде светионик сваког добра. Старешина Милевић поздравио је изасланике краља, бана, делегате Савеза, жупе, и осталих друштава, представнике цркве, те остале посетиоце. Верски обред су извршили прота Михајло Савић из Кладња и муслимански свештеник Абдурахман Мехмедовић. Мехмедовић је одржао говор истакавши за соколство да га као организацију Ислам толерише. Увече била је забава у соколани. Позоришни комад “Соколска мајка” од Душана Ђ. Цвјетковића извели су друштвени дилетанти. (10)\nСоколски дом у Сарајеву отворен је 6. новембра 1937. Свечаности су почеле доласком представника ССКЈ. 4. новембра 1937, када су у Сарајево стигли Е.Гангл, инг. Коста Петровић, Стаја Стајић, инж. Радуле Радуловић и пуковнок Димитрије Павловић. Министар за физичко васпитање народа др. Вјекослав Милетић стигао је у Сарајево 5. новембра 1937.У Сарајево су дошли бројни соколи из ближих и даљих друштава и чета. На прославу отварања Соколског дома у Сарајеву, 6 новембра 1937. дошли су бугарски Јунаци на челу са старешином Витошке јуначке области Атанасовом. Приређена је бакљада. У оквиру прославе отварања Соколског дома у Сарајеву, 6 новембра 1937. приказан је у биоскопу “Империјал” филм „Ој летни сиви соколе” . Пре почетка филма просветар жупе Сарајево Љубунчић укратко је изнео значај соколства. Пројекцији филма су присуствовали бројни представници војске, банске управе, општине, Савеза СКЈ и Соколске жупе Сарајево, соколи и грађани. У име бугарских Јунака поздравио је соколе старешина Витошке јуначке области Атанасов, а у име руских сокола у Сарајеву Покровски је предао Соколском друштву Сарајево-Матици спомен-пехар. У свом говору старешина Соколске жупе Сарајево др. Војислав Бесаровић истакао је : „… У то доба када је наш непријатељ распиривао верску мржњу, наши Соколи исповедају ону основну народну мисао „Брат је мио које вере био” и проповедајући велика соколска начела братства, једнакости и слободе утиру стазе заједничком раду … Наша прва соколска друштва су основана у доба најцрње реакције, када нисмо имали ни основних грађанских права, те су Соколи били међу првим носиоцима слободарске мисли, који су и на својим заставама исписали борбу за ослобођење. … Српски Соко у Сарајеву се … сматра творцем Српске соколске жупе Бос. Херцеговачке, у којој сарајевски Соколи најактивније сарађују и својим неуморним радом доприносе, да већ 1911 год. та жупа броји 40 соколских друштава, 40 жаришта националне мисли, у којима се спремају Соколи за своје велике соколске задаће, које су за време рата тако достојно вршили, борећи се као добровољци у редовима херојске српске војске. …. Многи сарајевски Соколи су се у почетку рата као добровољци борили … Сарајевски Соколи иза четири године најтежег живота по интернацијама и затворима састају се са својом браћом сарајевским Соколима, који су као српски официри поносно стигли у своје Сарајево. У братском загрљају пре свега одаше пошту својим друговима, који за време рата по тамницама и бојиштима положише своје животе на олтар отаџбине.” После њега говорио је Гангл, који је у свом говору истакао : „… Погледајмо испод овога крова на све стране, да видимо шта се догађа изван наше соколске заједнице ! Зар се можда не бацају пред крила полета некомпромисне идеје словенског соколског братства жалосни остаци душевног ропства, желећи да се наш … народ поново расцепа на троје и да сам утоне у својој ситности и ослабљености, да као плен падне у панџе птица грабљивица из туђих гнезда, да поновно постане човек човеку вук, …”.У оквиру свечаности отварања Соколског дома приређена је соколска изложба. Биле су изложене успомене на Гаврила Принципа, његове другове, и остале хероје. Било је изложено његово одело у коме је тамновао у Терезину. Затим слике о сарајевском атентату, хапшењу Принципа и о терору аустријских власти над народом.\nБугарски Јунаци приредили су 8. новембра 1937. у свечаној дворани соколског дома вече бугарских народних игара. Извели су неколико народних идила, песама на кавалу (дудуку), које је изводио Станил Пејаков, и бугарска народна кола. Публику су одушевиле народне песме, које је певала Атанаска Тодорова уз пратњу на кавалу Станила Пејакова. После тога изведен је народни балет, бугарска народна кола и народна игра „На прелу”. Извођење је пратио на хармоници Васко Михајлов. Кореографију и режију водила је начелница друштва Јунак у Софији, професорка Руска Колева.(11)\nУ Босанској Градишки соколско друштво је поводом прославе рођендана краља Петра 1937. приредило свечано освештење темеља свог дома “Петар Мркоњић”. Друштво је са целокупним чланством, нараштајем и децом присуствовало благодарењима у свим богомољама. После верског обреда који су извршили представници православне и исламске вере, говорио је старешина друштва Лука Бралић. Испред жупе говорио је Златко Пувачић изневши историјат и развој друштва, посебно у време тешких борби против туђина. На прослави је учествовало певачко друштво “Бранко” из Босанске Градишке. У наставку свечаности одржана је свечана седница уз учешће свих припадника друштва. Увече је друштво учествовало у манифестационој поворци. Свечана академија приређена је у просторијама “Хотела Србије”. На академији су изведене сликовите и ритмичке вежбе појединих категорија уз песму и музику. (12)\nСоколско друштво Жупања је у оквиру Соколске Петрове Петолетке основало друштвени фонд за градњу соколане. Сваки члан друштва је месечно уплаћивао по 1 динар. (13) Радном снагом чланова саграђен је Соколски дом у Ловасу. За куповину земљишта и грађевинског материјала као и зграде која се налазила на плацу прикупљен је допринос од чланова чете и пријатеља, фирми и општине. Савез је дао помоћ од 5.000 динара и позајмицу од 5.000 динара. За куповину и изградњу било је утрошено 52.000 динара. Дом је тада 1938. био вредан 80.000 динара. Осим дома било је и вежбалиште. Дворана у дому била је дуга 19 метара, широка 8 м, и висока 5 м. Соколана је имала позорницу, велике свлачионице, балкон. У другом делу соколане биле су просторије југословенске читаонице. (14)\nСтарешина Соколског друштва Борово Томо Максимовић је на крају скупштине друштва 1939. поздравио чланове и истакао да треба да се подигне нова соколана. Човек није морао да буде соко само у соколани, јер прави соко мора да вежба свуда и на сваком месту, али ми хоћемо да подигнемо свој соколски дом, ми хоћемо да имамо свој кров над главом. … То вам свима стављам до знања, а ја сам уверен да ћемо радити, да ћемо свим силама настати да изградимо и подигнемо наш нови соколски дом. (15)\nСоколски домови били су главни услов успешног рада соколских друштава. Домови су били културни центри за место и за околину. Величина соколане зависила је од количине новца којим је располагало соколско друштво или чета. Друштва у градовима су градила репрезентативне соколане. У селима су соколане биле мале. Министарство за физичко васпитање народа помагало је новчано градњу домова. Приликом отварања соколи су организовали приредбе, јавне вежбе, поворке … . Приредбе су привлачиле и оне који се нису занимали телесним васпитањем.\nТоком Другог светског рата соколане су користиле све зараћене стране. За судбину соколских домова илустративан је пример Соколског дома Новом Саду. После рата је био у друштвеном власништву а користило га је друштво Партизан и неко време Српско народно позориште, до подизања своје зграде. Новосадски Виши суд је пресудио, а Апелациони суд потврдио 2017. да је Соколско друштво власник зграде у Соколског дома и парцеле на којој је изграђена. Данас већина соколских домова није враћена обновљеним соколским друштвима, а поједина друштва само могу да користе простор у својим бившим домовима.\nСаша Недељковић\nчлан Научног друштва за историју здравствене културе Србије\nНапомене :", "Саша Недељковић : СОКОЛСКА ДРУШТВА И СОКОЛАНЕ" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша\nСАОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ\nНа састанку одржаном у петак 8. јуна 2018. године жири у саставу Александар Костадиновић, Жељко Митић и Снежана Божић донео је, једногласно, одлуку да Награда Славиша Николин Живковић у другој години додељивања припадне Стани Динић Скочајић, за рукопис под називом И нека ми неко после каже…\nТачан датум свечаног уручења Награде и промоције књиге награђене ауторке биће благовремено саопштени јавности.\n*\nОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЖИРИЈА КЊИЖЕВНЕ НАГРАДЕ\n“Славиша Николин Живковић”\nПреко двадесет прича, које ова збирка износи пред читаоца, обзнањују интимне драме живописних, упечатљивих ликова, у препознатљивом стилском проседеу питке озбиљности и духовите опорости. Тематски разнолике, приче су обједињене јасно профилисаним и свеприсутним ауторским гласом, који, служећи се различитим техникама обликовања, најчешће из перспективе хомодијегетичког и повремено хетеродијегетичких приповедача (женског или мушког), цизелираним описима, понегде наглашено лирским, испреда интимне, личне и породичне сторије. Оне живот захватају у свим његовим димензијама, тематски се ширећи од (за ауторку и до сада карактеристичних) стваралачких увида у лице и наличје књижевног и културног живота у унутрашњости, преко де/конструкције самог списатељског чина, потом бележења особености појединачних судбина (индивидуалних прича, актуелних и прошлих), до сусрета са оностраним (визије, указања, повратак умрлих; мотиви мрака, таме, гробља; лудило, страхови, тајанствени унутрашњи живот ликова, губитак конроле над приватним простором…). Управо то отварање натприродне перспективе и присуство на особен начин обликованих готских мотива у појединим причама збирке представља поетичку новину, успешно остварену. Бројне интертекстуалне везе, трагови лектире аутора, ход „по ивициˮ света фактографског и фикцијског и њихово успешно стапање у јединствени свет приче, поигравање лако читљивим („рашчињивим“) алузијама на позната места, људе и догађаје, аутобиографски наноси и аутопоетички елементи, занимљиве фабуле, језик ликова обележен локалним, дијалекатским колоритом, брига о стилу, конкретно које се успиње до универзалног – све то збирку прича И нека ми неко после каже… чини у рецепцијском смислу привлачним штивом. Иако на моменте изразито опора, горкоискуствена, проза Стане Динић Скочајић ипак опстаје у вери у моћ књижевности, приче и приповедања. Без обзира на околности микро и макросоцијалног контекста, које ту веру непрестано потиру (савремено тржишно оријентисано издаваштво, фондације и фондери, платежни, политички подобни а стваралачки јалови скрибомани, одсуство релевантне књижевне критике, интересна повезивања и сл.), она истрајава у стваралачком напору, вишеструким „преокретање(м) тихог рада времена у своју користˮ.\n*\nПоред награђеног рукописа Стане Динић Скочајић, у најужем избору за награду ове године нашли су се и рукописи Душана Мијајловића Адског (збирка песама Трн у оку) и Каје Панчић Миленковић (збирка песама Самуилови војници). Награду Славиша Николин Живковић, која се састоји од повеље и објављивања награђеног рукописа, својим члановима додељује Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша.\n*\nСлавиша Николин Живковић (Ниш, 3. април 1953 – Ниш, 1. мај 1990), звани Шака, био је рокер по вокацији, песник по опредељењу, вагабунд и клошар, светски путник без овереног пасоша, раноранилац-риболовац, зен-учитељ, радник у трећој смени, савременик Харолда Фостера, пријатељ Рајнера Фасбиндера, Де Садов лични критичар, човек који је уживо гледао Бен Белу и Јосипа Броза у блиндираној лимузини, џин у затуреном циркусу, спаринг партнер Мајка Тајсона, мајстор за полупроводнике, битник, велики стваралац и визионар.\nОбјавио је: Тор за шугаву овцу (песме; Градина, Ниш, 1979. и Нишки културни центар, 2004), Гримасе (приче; Видици, 1988. и Нишки културни центар, 2003); постхумно: Паликућа (роман; Градина, Ниш, 1991. и Нишки културни центар, 2004), Чудни шумар(есеји; Студентски културни центар, 1991. и Нишки културни центар, 2004), Штенад (приче из заоставштине; Нишки културни центар, Ниш, 2006). Такође, објављивао у часописима: Књижевна реч, Поља, Видици, Дело, Одјек, Quorum, Стремљења, Јединство, Градина…\n*\nСТАНА ДИНИЋ СКОЧАЈИЋ – Рођена у Струмици (Македонија), живела у Ковину, Белој Цркви, Београду, Књажевцу. Основну школу, гимназију и Вишу педагошку школу – Српскохрватски језик и југословенска књижевност, завршила у Нишу. У Београду студирала на Филолошком факултету (истоимена група). Живи у Нишу. Пише прозу и поезију. Радила на радију и на телевизији. Један је од покретача часописа за критику Нишки аналитичар. Као уметнички директор Књижевне колоније Сићево уредила и водила бројне округле столове, тематске расправе и уређивала комплетан програм колоније. Аутор је одрживог пројекта ДАНИ СТЕВАНА СРЕМЦА и покретач НАГРАДЕ СТЕВАН СРЕМАЦ, која се додељује за најбољу књигу прича или роман. У часопису Градина уређивала прозу. У више наврата била је чланица неколико жирија за доделу угледних књижевних награда (Жири Награде „Б. Миљковић“, Награде „Стеван Сремац“, Награде „Рамонда Сербика“). Уређивала је Књижевни програм у Нишком културном центру. Награђивана за појединачне приче.\nКрајем 2016.године уручена јој је Награда Милица Стојадиновић Српкиња, за књигу песама ТЕГЛИЦЕ ЗА БУБИЦЕ.\nЊене песме и приче заступљене су у бројним антологијама, од којих је најновија Антологија српских песника (ауторке су: Дубравка Ђурић и Биљана Обрадовић) под насловом МАЧКЕ И СЛИКАРИ, недавно објављена у Америци, са поговором водећег америчког песника Чарлса Бернстина.\nПревођена на енглески, руски, шпански, италијански, бугарски и македонски језик.\nЧланица је Српског књижевног друштва.\nОбјављене књиге:\nГладна тама, приче, БИГЗ, 1996.\nУшивање сенке, песме, Просвета-Ниш, 1996.\nМрежа, песме, Просвета-Ниш, 1998.\nМртви смо озбиљни, приче, Народна књига, 2001.\nСтрашне страсне везе, роман, Народна књига, 2002.\nТу си, птичице, приче, Народна књига, 2004.\nНоћ у голом врту, песме, Народна књига, 2006.\nВлажни цвил, песме, Народна књига, 2008.\nИ поведи ме тамо, песме, Библиотека „Стефан Првовенчани“ 2010.\nТеглице за бубице, Књижевна општина Вршац 2015.\nБиће снега, Завод за културу Војводине, Нови Сад 2017.", "Књижевна награда Славиша Николин Живковић припала Стани Динић Скочајић за рукопис: „И нека ми неко после каже…“" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Da li znate tačno čemu služe plastenici? Evo zašto su oni bitni za Srbe na Kosovu i Metohiji. pic.twitter.com/AT6dpiI4iz\nOve porodice, koje žive samo od poljoprivrede, biće samostalnije i moći će čak i jedan deo proizvodnje da plasiraju na tržište. Važno je ulagati u poljoprivredne kapacitete porodica jer je to ulaganje u opstanak tog vrednog i hrabrog naroda na Kosovu i Metohiji. pic.twitter.com/oqvAbmHrw6\nOvog proleća smo, u saradnji sa @EparhijaKIM, uložili 30 000€ u kupovinu 60 plastenika za porodice koje se bave poljoprivredom na Kosovu i Metohiji. Zahvaljujući tim plastenicima sezona uzgoja povrća trajaće znatno duže, od marta do novembra, i time će proizvodnja biti veća. pic.twitter.com/sZD6tx2u08\n— Arno Gujon (@ArnoGujon) June 15, 2018", "(ВИДЕО)Гујон: Ево зашто су битни пластеници за Србе на Косову!" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Шминкерка је и раније била хапшена због провокативног писања на Твитеру\nЈелена Маћић, шминкерка и особа врло активна на друштвеним мрежама, опет је приведена у полицију.\nОвог пута, због оптужби једног медија, који се жалио да му Маћићка отворено прети.\nОна је у сукоб с тим дневним листом ушла након што су пренели неке од њених твитова. Потпуно се разбеснела и одлучила да се обрачуна с новинарима ове редакције, те је почела да их прозива на Твитеру.\nУ њеним твитовима, који су у међувремену обрисани, будући да је након што су је пустили из полиције избрисала свој профил, јер није добила свој телефон натраг, те наставила да се користи ћеркин, писало је како ће да „улети“ у просторије овог листа, те да ће да их „полупа“, а запослене у овом медију ће да „пребије“. Још се наводи и како је новинаре ове редакције назвала „стоком“.\nЈелена Маћић је наставила да се оглашава на Твитеру али преко ћеркиног профила.\nПреносимо вам твит у целости, заједно са свим коментарима из ког можете да схватите шта се заиста дешавало док је Јелена Маћић била у полицији.\nJelena Macic ovde. Arcim Jovanin uredjaj. Sve u svemu…pa izginuli su od smeha u policiji kad sam krenula da deklamujem svoje avatare. Sikter efendija…Niko Tokugava…izginuli bukvalno. — Ne isplati se (@JeleninoCedo) June 8, 2018\nЈеленина ћерка је своје пратиоце на Твитеру, пре него што се њена мајка огласила на истом, обавестила како је она ухапшена, те како јој је њен нови телефон одузет.\nMoju majku @DorijanaVil su ponovo priveli po ko zna koji put. Sve u svemu oduzeli su joj telefon…tek ga je kupila.. nije ga ni odplatila… znaci smor. — Ne isplati se (@JeleninoCedo) June 8, 2018\nЈелена Маћић је поставила питање да ли постоји још неки мушкарац који се осећа угроженим због ње.\nJel ima jos neki muskarac da se oseca ugrozeno od mene? Jer ovo je druga krivicna prijava od mozes misliti nekog ko se muskarcem smatra. Sta znam…mene bi bio blam! No, ne ganjamo perfekciju. — Ne isplati se (@JeleninoCedo) June 8, 2018\nУ последњем твиту алудира на то да је ситуација у којој се нашла равна ријалитију.\nZajeban je ovaj rialiti ja da vam kazem…zajeban — Ne isplati se (@JeleninoCedo) June 9, 2018\nПодсећамо, она је и раније била привођена због провокативног писања на друштвеним мрежама.\nНаиме, 2014. године приведена је због ширења панике у ванредној ситуацији, јер је током поплава на Фацебооку написала да је у Обреновцу страдало много више људи него што су власти објавиле.\nДве године касније, након што је упутила претњу путем Твитера тадашњем премијеру, њен стан претресла је полиција.\nЕспресо", "УХАПШЕНА ЈЕЛЕНА МАЋИЋ! На саслушању полицајце доводила до лудила, НЕKЕ И ДО СУЗА!" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Vlast u Crnoj Gori želi da skloni tablu sa zidina starog grada u Budvi. Kažu, nije srpska vojska oslobodila Budvu, nego se austrougarska vojska povukla pre nego što su Srbi stigli.\nDa, povukli su se, jer su kolektivno otišli u penziju, ili na skijanje, nikako drugačije. pic.twitter.com/jYZ0L72Hpl\n— Jevrejin_u_❤ (@nestranacki) June 23, 2018", "Црна Гора: Нису Срби ослободили Будву, него се Аустријанци повукли…" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Пажњу словенских научника привукла су Словенска имена, нова, а потом и стара. Наиме, данас диљем словенског света, мноштво људи носе имена која потичу из неких других народа и култура. Под притиском американизације садашња деца носе имена која су пренесена из САД, односно Енглеске. Пре американизације десила се христијанизација са доношењем тада модерних имена из јеврејске, грчке и италијанске (латинске) културе, а доласком Турака на Балкан уз ислам, балкански Словени добијају нова, муслиманска, већином арапска имена. На овај начин изворна словенска имена су маргинализована, као немодерна, односно сведена на безначајну меру.\nЗато није чудо што део словенских научника као и љубитеља словенске изворне културе траже истомишљенике диљем словенских држава, а посебно у Русији. Они се друже, сарађују и размењују сазнања са људима који су себе спознали као Словене (без обзира на верске, политичке, националне итд. разлике), односно са људима из словенског света дали предност старословенским, или савременијим именима словенског порекла у односу на имена америчког, немачког, латинског и др. порекла. Ова појава има своје корене у поштовању предака, позитивне традиције и далеко је од бесмисленог помодарства у неким урбаним и руралним срединама у којима се деци дају чудна имена јунака са ТВ и биоскопског екрана.\nПосле распада словенске заједнице, односно када су одређена словенска племена ушла у орбиту утицаја страних култура, језичка култура, језичка традиција и обичаји нису дозвољавали члановима друштвене елите да (одмах) одступе од канона двочланог словенског личног имена (600 – 1000. године наше ере). Дете је постајало, према словенској традицији, пуноправни члан заједнице (задруге, рода, племена, државе) када напуни седам година. Тада дете прелази од женског под мушко старатељство. Том приликом се уприличавао «обред увођења под мушко старатељство» (иницијација) и дете је добијало ново име, а старо које је давано независно од пола, под утицајем осећања и импулса мајке, предавано је забораву. Ново, специјално смишљено име, морало је да одговара карактеру детета, квалитетима које у њему желе да виде родитељи и родбина. Имену се придавала још већа пажња уколико би се приметило да дете има слаб карактер. Тада би се одлучивали за име које треба да га подсећа на оно што нема, а треба да достигне. Флоренски у једној својој књизи следи ову праисконску, од Словена препознату истину и пише: « Али то никако не значи да је између имена и личности, тачније између етимолошког значења имена и његовог енергетског значења, немогуће запазити било какву везу. Напротив, пажљивијим проницањем у име и у личност која га носи могуће је открити нити које повезују име и личност, и постаје јасније оно првобитно ткиво, које се преобразило у дату личност, а ово ткиво је очигледно одређено разматраним именом. Када се у то проникне, онда постаје јасно како и у којој мери се име симболички одражава у датој личности, која не само да у површинским слојевима противречи етимолошком значењу имена него својим дубљим слојевима ово значење истовремено и потврђује». На пример осмотримо имена попут:\nБогумил – да буде мио Богу;\nГостерад – да се одликује гостопримством;\nМстислав – да буде надмоћан над искушењима, односно ђаволом;\nЈарослав – да буде честит, племенит, на добром гласу, хвали, да има истинску, непорочну славу;\nЉубомир(ка) – да буде велики љубитељ мира, итд., итд.\nКако видимо, према старословенским веровањима име је било заклетва и магијски знак, повезано са човеком, тј његовим носиоцем.\nБлагодарећи лексичком саставу имена (два члана), сачуваним обичајима и традицијом, ми много знамо о култури и систему вредности наших предака. Ево примера из различитих сфера живота:\nЖизн(ь) (суфикси – бит, жир) – следе имена – Властибит, Жирослав, Домажир.\nПожељне вредности (добро, драго, мило, радо) уграђивале су се у имена – Доброгост, Љубомир, Љубивоје, Љубивој, Радомир, Ратислав, Радослав, Растимир, Милостриј.\nОдречне, непожељне вредности (не) давале су имена – Никлот, Немир, Негослав, Нерад.\nСмисао познања (мисли, мисао, вид) уграђиван је у имена – Мислибор, Гостевид, Болемисл.\nДруштвено устројство (держи, гради, влади) у основи је имена Держикрај, Градислав, Владимир.\nГостопримство (гост) основа је за имена – Љубогост, Доброгос, Радогост.\nВојна организација (полк/пук, вој) давала је инспирацију за следећа имена – Свјатополк, Во(ј)ислав.\nБорбена готовост (буди, креси) – инспирисала је имена – Будивој, Кресислав.\nБорба (бори, рати) – Боригнев, Ратибор.\nВојна врлина (свјато, јаро, пако) – Светомир/Свјатомир, Јарослав, Пакослав.\nЧаст, слава (чти, слав) – Чтибор, Томислав, Болеслав.\nПородица (брато, стриј, сестро) – Братомил, Желистриј, Сестромил.\nСопственост (семи) – Семисл, Семавит.\nВера (Бог) – Богосав/Богуслав, Хвалибог, Молибог, Богухвал.\nОви примери откривају присуство вредности, осећања, веровања, друштвеног начина живота, организације живота у условима рата. Овде је потребно нагласити да у систему старословенских имена нема система давања имена као код других индо-европских народа и језика где је то рађено по животињама, оружју, професији (занату) којим су се бавили и сл. Дакле, ради се о светски уникатној културној баштини.\nУ Пољској, као и у другим словенским државама, постоје три различита морфолошка типа имена.\nПрви тип – двочлано име представља основни, најстарији и најизворнији образац давања имена (други тим исходи од двочланих имена, а трећи, најпростоји је давање једночланих имена). Оно се састоји од две међу собом слагајуће речи са тачним синтакстичким смислом. У Пољској, током средњег века оваквих имена је било у употреби око 600. Међутим, ова су имена, са примањем хришћанства замењена јеврејско-грчким и латинским именима, да би током XV – XVI века била скоро потпуно истиснута. Од овога су била изузета имена где су одређени хришћански храмови носили имена словенских светаца, који су то постали, а да су задржали словенска двочлана имена. На пример, Чеслав, Казимир, Станислав, Вацлав, Владислав, Војцех. Такође, двочлана словенска имена су се задржала међу пољским племством, посебно она која су трајала дуже (династије): Јагелони (на пример: Владислав Варненски), Вази (на пример: Владислав IV, Ваза).\nУ XVI и XVII веку још су се по Пољској могла срести имена: Бронислава, Дадзибога, Доброгоста, Держислава, Јарослава, Мирослава, Мстислава, Пшемислава, Пшецлава, Владимира, Збигнева. У XVIII веку у Пољској давање словенских двочланих имена драстично опада. Ситуација се мења у XIX веку и повезана је са интересом за пољску историју и снажење пољског национализма. Тада се почињу објављивати календари са словенским именима, али ово је и време христијанизације словенских имена. Тако што је други члан остајао словенски, а први се узима из хришћанства тзв. хибридна форма). Таква имена су: Јан – Јанислав, Јулиан – Јулисав, итд. Обнову старословенских имена подстакла је, такође, романтичарска литература која је обиловала старословенским и старопољским мотивима, као и старословенским именима.\nИзмеђу два светска рата популарност двочланих словенских имена је расла захваљујући делатности истраживача језика и словенске митологије. Популаризацији словенских двочланих имена доприносили су календари и књиге чији су писци користили псеудониме састављене од двочланих словенских имена. Било је и покушаја попут оног у новини «Задруга» да се не објављују пуна имена аутора текста – осим иницијала, ако оно није било словенско.\nДанас у Пољској делују организације, на пример, «Никлот», «Крак», «Љубуш», укорењене у занимању за Словенство, које од својих чланова траже да мењају име уколико није двочлано, словенско.\nУ овом повратку словенству у Пољској предњачи Краков. На пример, тренутно у овом граду има 800.000 имена Станислав, Казимира 300.000, Војцеха, Владислава, Чеславова и Владимира по 200.000, Богдана 130.000. У Пољској је често и име Богумил, Богуслав, Богухвал, Свјатослав. Ова имена су популарна због њихове повезаности са хришћанством. Међутим, има и имена која немају много везе са хришћанством, попут Збигњев (400.000), Јарослав, Мирослав, Веслав, Здислав (по 200.000), Пшемислав (130.000), Болеслав, Бронислав, Радослав (по 80.000).\nОд мушких имена образују се женска, на пример: Станислава (300.000), Казимира (1450.00), Владислава (140.000), Чеслава (100.000), а популарна су и имена: Вацлава, Бронислава, Људмила, Доброслава, Славомира, Збигнева и Здислава.\nДопринос пољском (краковском) покрету за враћање и употребу старословенских имена дао је и Боримир Боровчак. Наиме, Боримир се тако и није звао. Његови родитељи, као римокатолици, дали су му латинско (италијанско) име Рафаело. Када се упознао са изворним старословенским именима решио је да кроз обред иницијације промени своје име у Боримир (које значи «борити се са непријатељем за свој мир/свет»). Оно одговара његовом презимену и карактеру. Међутим, неколико година није могао да промени име. У сагласности са пољским законима о личним именима било је прихваћено само десетак словенских имена (уз мноштво јеврејских, немачких и латинских), али не и Боримир. Закон (Поменути Закон је под притиском јавности укинут), истовремено, дозвољава да се промени презиме и то у немачком духу (на пример Виљк (Вук) у Волф.\nДа би се сачувала двочлана словенска имена као етнокултурна знаменитост, која нас разликује од других језичких група, неопходна је акција популаризације ових имена и културе. Боримир Боровчак предлаже за словенски свет следећи модел:\n• За литерарна и уметничка имена узимати псеудониме у форми двочланих словенских имена, на пример: писци Људовит Штур, Збигњев Ненацки, Брним Рогалица.\n• Обавезно коришћење словенског имена у организацијама националне и словенске усмерености;\n• Предузећима (фирмама), продавницама, улицама итд. давати словенска имена (на пример у Пољској постоји кобасичарска радња «Доброслава»);\n• Адекватно пропагирати рано средњовековље кроз археолошке експедиције и заседања, конференције и скупове историчара, пошто су сви владари у овом периоду имали словенска имена;\n• Херојима књига, стихова, филмова, стрипова итд. давати словенска имена;\n• Издавати календаре са списком словенских имена, само оних проверено тачних;\n• Наравно, не треба заборавити ни децу која долазе или ће тек доћи на свет. Размислимо о њиховом имену. Нека буде, пре свега, словенско.\n• На свесловенским састанцима потребно је формирати специјалну комисију која би се позабавила листом и каталогизацијом двочланих словенских имена која се могу наћи на свим странама словенског света. Ово би довело до формирања банке ових имена доступних за објављивање у календарима и публикацијама различитих садржаја.\nИдеје Пољака већ су наишле на одјек у Белорусији, Украјини и Русији. Код словенских народа на Балкану овај покрет, на жалост, још није наишао на одјек. Када се неки пробуде ваљда ће се запитати како се зову и приметити да им је, у међувремену, неко «заменио» имена. Тада ће се придружити традицији осталих Словена и тражити да им се бар деца зову онако како су то уобичајавали њихови преци.\nРусија, односно њени научници који су схватили значај личних имена за очување сопствене словенске културе, доприносе очувању двочланих имена на више начина. Један од начина афирмације словенских двочланих имена јесте објављивање научних и публицистичких радова о овом питању.\nПроблем са именима није једини проблем словенске савремене културе. На пример, у великом делу словенског света 24. мај се слави као Дан словенске писмености, односно Дан Ђирила и Методија, али у Србији не. Али има тенденција да се у неким школама слави спорна «Ноћ вештица» (Halloween). Сукоб са сопственом историјом и традицијом јесте сукоб са дубоким социолошким последицама.\nЗоран Милошевић\nИЗВОР: Центар академске речи", "Како су стари Словени давали имена деци" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Скинута завеса у потпуности разоткрива Хазарску мафију и њен зли план да се инфилтрира, тиранише цео свет и искорени све Авраамске религије* и дозволи само свој Вавилонски Талмудизам који је такође познат као Луциферијанство, Сатанизам или древно обожавање бога Вала*.\nИсторија Хазара, посебно, Хазарске Мафије (ХМ) као највеће светске организоване криминалне групе која је претворена у Хазарску олигархију вешту у свом распоређивању новца створеног вавилонском магијом ропског система* је скоро потпуно избрисана у историјским књигама.\nДанашња ХМ зна да не може да ради или да функционише без подле тајности, и због тога даје много новца да своју историју исече из уџбеника историје како би спречила грађане света да упознају то да “Зла изнад граница маште” која јачају овај свет долазе од највеће организоване криминалне Кабале.\nАутори овог чланка дали су све од себе да васкрсне ова изгубљена, тајна историја Хазара и њиховог великог међународног организованог криминалног синдиката, да на најбољи начин покажу све о Хазарској Мафији (ХМ) и да та историја постане доступна целом свету преко Интернета који је нова Гутенбергова штампарија.\nБило је изузетно тешко реконструисати ову скривену тајну историју ХМ, тако да молимо за опроштај због мањих грешака које су ненамерне и које су настале због тешкоћа у ископавању праве историје Хазарије и њене мафије. Ми смо урадили најбоље што можемо да је реконструишемо.\nТо је урадио Мајк Харис (Mike Harris ) који је повезивао тачке и представио стварно откриће присуства тајне историје и крвне заклетве Хазарске мафије да се освети Русији за помоћ Американцима да победе у Револуционарном * и Америчком Грађанском рату*, и њихове крвне осветничке заклетве против Америке и Американаца за победу у овим ратовима и одржавање уније Сједињених Америчких Држава.\nНа Сиријској Конференцији о борби против тероризма и верског екстремизма,1. децембра 2014. – у свом експозеу, виши уредник и директор портала Veterans today, Гордон Даф (Gordon Duff), објавио је јавно по први пут да је светски тероризам заправо велика међународна организована криминална група која је повезана са Израелом. Ово откриће је послало шок таласе на конференцији скоро моментално широм света и створило ситуацију да је скоро сваки светски лидер примио извештаје о Гордоновом историјском откривању тог истог дана, од којих су неки били послати у року од неколико минута.\nИ ударни таласи из његовог историјског говора у Дамаску и даље одјекују широм света и до данашњег дана.\nИ сада, Гордон Даф је замолио председника Путина да ослободи из руских тајних архива који ће изложити податке за око 300 издајника у Конгресу са њиховим озбиљним серијским кривичним делима и противзаконитом шпијунажом у име Хазарске Мафије (ХМ), против Америке и многих народа Блиског истока.\nМи сада знамо да је Хазарска мафија (ХМ) водила тајни рат против Америке и Американаца коришћењем лажних-застава (False-flag ), у Гладио стилу тероризма*, а преко незаконитог и неуставног система федералних резерви, IRS, FBI, FEMA, Homeland Security и TSA. Знамо сигурно да је ХМ била одговорна за распоређивање унутрашњег посла у операцијама у Гладио стилу лажне заставе, у нападу на Америку 9. септембра , као и експлозијама бомби у Оклахоми; Мурах зграда*, 19. априла 1995 .\nСкривена историја невероватно зле Хазарске мафије\nПрестон Џејмс и Мајк Харис\nОд 100. – 800. године нове ере – невероватно зло друштво се појављује у Хазарији\nКада су се Хазари развили у нацију, завладао je зли краљ који је владао древном магијом вавилонске црне уметности, окултним олигарсима и својим судовима. Током овог периода, Хазари су постали познати земљама у окружењу, као лопови, убице, бандити на путу, и преузимачи идентитета тих путника који су убијани и та недела су посматрана као њихове уобичајене радне навике и начин живота.\n800. година нове ере – ултиматум доставља Русија и други околни народи\nЛидери околних народа, а посебно се то односило на Русију, примали су дуго година притужбе од стране својих грађана за страшне догађаје у вези Хазарије, који су се тада организовали и наступили као група која упућује ултиматум хазарском краљу.Они су послали саопштење хазарском краљу да мора да изабере једну од три авраамске религије, хришћанство, ислам или јудаизам, за свој народ, и да мора да је установи за званичну државну религију и да захтева од свих хазарских грађана да је практикују, и да друштвено упути сву хазарску децу да практикују ту религију коју је изабрао.\nХазарском краљу је дат избор између ислама, хришћанства и јудаизма. Хазарски краљ je изабрао јудаизам, и обећао да ће остати у условима утврђеним од стране окружења конфедерација народа на челу са руским царем. Упркос његовом споразуму и обећању којег је дао хазарски краљ и његовом унутрашњем кругу олигарха, Хазарија је наставила да примењује праксу древне вавилонске црне магије, која је такође позната као „Тајне Сатанизма“. Тајни Сатанизам укључује окултне церемоније са жртвовањем деце, где се после истакања њихове крви у посебне посуде-искрварености, пије њихова крв и једу њихова срца.\nДубока мрачна тајна окултних обреда је та да су сви били засновани на обожавању древног бога Вала, које је познато и као обожавање Велике сове (ово објашњава због чега се у народу сова сматра за симболом зла и смрти и њено гласање предсказује смрт; тако је и у Африци и у многим другим европским деловима континента прим.прев.).\nДа би се преварила конфедерација народа на челу са Русијом која је надгледала Хазарију, хазарски краљ је стопио ову Луциферијанску црно-магијску праксу са јудаизмом и створио тајну Сатанско-хибридну религију, познату као Вавилонски Талмудизам. Ово је поставио као националну религију Хазарије, и наставио да негује исто зло по којем је Хазарија била позната и раније.\nНажалост, Хазари су наставили да иду путевима зла, пљачке и убијања људи из околних земаља који су путовали кроз Хазарију. Хазарски пљачкаши су често покушавали да преузму идентитет након што су убили те посетиоце, претходно их мучећи и откривајући све детаље везане за њихов живот, путовање и околности, и постали господари маски и лажног идентитета – праксу су наставили чак до данашњег дана (јер им је таква пракса записана дуготрајним коришћењем у генима, прим.прев), заједно са жртвовањем деце у окултним церемонијама, које је у ствари богослужење свом древном богу Валу.\n1000. година – Русија и околне земље немају више толеранције према понашању Хазарије и предузимају мере\nОко 1000. године, Русија предводи групу земаља у окружењу Хазарије и нападају је, како би зауставиле хазарске злочине над својим народом, који је укључивао отмицу своје мале деце и беба за њихова крвна жртвовања у ритуалним свечаностима служењу богу Баалу. Хазарски краљ и његов унутрашњи суд криминалаца и убица постали су познати као Хазарска Мафија (ХМ) за суседне земље.\nЛидери Хазара имали су развијену шпијунску мрежу кроз коју су у право време добили упозорења и побегли су из Хазарије у европске земље на западу, узимајући и носећи са собом своју огромну срећу у злату и сребру.\nОни су у новим околностима постали снисходљиви и прегруписали су се под претпоставком да ће добити нови идентитет. Тајно, они су наставили своје сатанске ритуале крвног жртвовања деце и веровали су да ће им Вал дати цео свет и сво његове богатство, као што су тврдили да је то и сам обећао у моментима док су практиковали крварење и жртвовање деце и одојчади за њега.\nХазарски краљ и његова судска мафија је планирала вечну освету против Руса и околних народа који су напали Хазарију и скинули га са власти.\nХазарска мафија је извршила инвазију на Енглеску након што је избачена из Хазарије после више стотина година\nДа би испунили своју инвазију, ангажовали су Оливера Кромвела да убије краља Чарлса Првог како би затим Енглеска постала поново погодна за банкарство. То је почело Енглеским грађанским ратовима* који су беснели скоро једну деценију, што је резултирало убиством краљевске породице и стотина чланова истинског енглеског племства. На овај начин је Град Лондон, (City of London) основан као банкарски главни центар Европе и који је покренуо почетак Британске империје.\nСа сајта Дејвид Ајка, адреса је https://www.davidicke.com . Дејвид Ајк је био први човек који је имао храбрости да покаже злочине Ротшилда јавно пред стотинама људи. То га је направило међународним херојем и дало му је идеју да још више са својом врстом храбрости треба да се пробије у врх који се крије у Хазарској мафији и да оконча њихову нелегитимну моћ над светом!\nХазарска Мафија (ХМ), одлучује да се инфилтрира и отме све светске банкарске системе користећи вавилонскоу црну магију, такође познату као вавилонска магија новца или тајне уметности како зарађивати новац ни из чега користећи погубну снагу зеленашења за акумулирање интереса\nХМ користи своју огромну срећу да уђе у нови систем банкарства, на основу тајне вавилонске црне магије-магијског новца за коју су тврдили да су научили од злих духова древног бога Вала, коју су добили у замену за бројне крвне жртве деце жртвоване за њега.\nОва вавилонска магија новца је укључивала замену папирним кредитним сертификатима за златне и сребрне депозите који су омогућили путницима да путују са својим новцем у облику који је лак за руковање и преношење и где не може да буде изгубљен или украден, то јест, погоднији је за дискретније коришћење.\nИнтересантно је како је сам проблем који је започео код њих у Хазарији а који се тиче отимања злата и сребра такође имао решење које је дато од њих. На крају се хазарски краљ са својим малим окружењем суда инфилтрирао у Немачку са групом за коју је одабрао назив “Бауерс”(фармери) Немачке која је упућена да их заступа и да установи моћни систем зла који је посвећен Валу. Фармери (бауерс) Црвених Штитова, који представљају друштво са својим тајнама заснованим на бази крвног жртвовања деце, променили су име у РОТШИЛД (Rothschild , дете стене, Сатана, синоним “child of the rock, Satan”).\nРотшилди, као челни људи Хазарске мафије (ХМ) инфилтрирали су се и отели британски банкарски систем након чега су отели целу нацију Енглеске\nБауер / Ротшилд је имао пет синова који су се инфилтрирали и преузели европско банкарство и Централни банкарски систем Града Лондона (City of London Central Banking System) кроз различите лукаве тајне операције, укључујући и лажно објављивање победе Наполеона против Британаца, а заправо је изгубио. То је омогућило Ротшилдима да користе преваре и обмане да украду богатство енглеског племства и властеле, који су имали пословне инвестиције у банкарским институцијама Града Лондона.\nРотшилди су поставили лични Фиат банкарски систем који је специјализован за израду лажног новца ни из чега – зарађивање погубним зеленашењем којим су давали кредите за британски народ коришћењем онога што би требало да буде њихов властити новац.\nТо је била црна уметност вавилонске магије-новца; они су тврдили да су инсајдери такве технологије и тајне моћи новца коју им је обезбедио Вал, због својих честих жртвовања деце крварењем и жртвеним ритуалима посвећеним Вал.\nКада су се инфилтрирали и отели британски банкарски систем, они су се укрштали са британском краљевском породицом и инфилтрирали и потпуно отели целу Енглеску и све њихове главне институције. Неки стручњаци верују да су Ротшилдиизвршили геноцид над члановима краљевске породице инсценираним и тајно управљаним инцестуозним и прељубничким парењем са сопственим хазарским мушкарцимакако би заменили чланове краљевске лозе са својим претендентима на престо.\nРотшилди стварају међународну трговину наркотика у име ХМ\nРотшилди су затим тајно водили британску империју и израдили су зао план за повратак огромне количине злата и сребра којим су Британци плаћали Кини за високо квалитетну свилу и зачине који су тада били недоступни на свим другим локацијама.\nРотшилди, кроз своју међународну шпијунску мрежу, сазнају да се од турског опијума и његових карактеристика ствара зависност. Они су се одлучили за тајну операцију која се огледала у томе да купе турски опијум и да га продају у Кини, и тако инфицирају милионе Кинеза зависношћу од опијума како би вратили злато и сребро у Ротшилд касу, али не и у касу британског народа.\nЗависношћу од опијума коју је створио Ротшилд од продаје турског опијума, Кина је била толико оштећена да је два пута ступала у рат како би то зауставила. Ови ратови су познати као Боксерски устанак* или Опијумски рат.\nВредност новца којег су Ротшилди зарадили од продаје опијума је била толико велика да су постали још зависнији од добијања лаког новца него што су зависни зависници од опијума.\nРотшилди су стајали иза финансирања у оснивању америчких Колонија, укључивањем Hudson Bay Company и других трговачких компанија за искоришћавање у новом свету – Северној Америци. Ротшилд који је наредио масовно истребљење и геноцид над домороцима Северне Америке да би добио отворени пут за експлоатацију огромних природних ресурса континента.\nРотшилд је такође следио исти бизнис образац на Карибима и на азијском потконтиненту Индије, што је довело до убиства милиона недужних људи.\nРотшилди су започели бизнис са међународном трговином робљем, као једно предузеће које сматра да су ти киднаповани људи исти као животиње – што чини један утицај којег Хазари желе да наметну свим људима света који нису били део њиховог круга зла, које су неки назвали “Старо црно племство”( Old Black Nobility)\nСледећи велики пројекат Ротшилда је да почне светску трговину робљем, купује робове од непоштених племенских шефова у Африци који су радили са њима на киднаповању припадника супротстављених племена за продају као робља.\nРотшилдови трговци робовима су ове киднаповане робове транспортовали на својим бродовима у скученим ћелијама у Америку и на Карибе, где су продати. Многи су умрли на мору због лоших услова.\nРотшилдова ХМ личним Фиат бакнстерским фалсификатима о земљишту захтева вечну освету против америчких колониста и Русије која их је помагала за губитак Америчког рата за независност\nКада су Ротшилди изгубили у Америчком рату за независност, они су окривили руског цара и узвратили Русији за помоћ колонистима блокадом британским бродовима.\nПризивали су вечну освету против америчких колониста, као што су радили када су Руси и њихови савезници сломили Хазарију око 1000. године. Ротшилди и њихова енглеска олигархија који их је опколила су планирали начине да поврате Америку, а то је постала њихова главна опсесија.\nЊихов омиљени план је био да се оснује америчка централна банка, са вавилонском магијом новца и тајнама фалсификовања.\nРотшилд ХМ покушава да поврати Америку 1812. године у име Хазарске мафије, али не успева, опет због руског мешања\nОвај пропуст разбеснео је Ротшилдову ХМ и они се опет заклињу да ће се вечно осветити како Русима тако и америчким колонистима и планирају да се инфилтрирају и да отимају нације и средства, да тиранишу, а затим уреде масовно убиство обе нације и њиховог становништва.\nПокушаји ХМ да успостави приватну америчку централну банку су блокирани од стране председника Ендрјуа Џексона који их назива сатанским и обећава да ће их победити милошћу и снагом Свемогућег Бога.\nРотшилдови банкстери су се прегруписали и наставили своје тајне покушаје да се инсталира вавилонска магијска банка новца унутар Америке.\nНа крају 1913. године, Ротшилдова ХМ успева да успостави главни мостобран и почиње велико искрцавање унутар Америке – и зао непријатељ свих Американаца улази на врата Америке\nУ 1913. је Ротшилдова ХМ успева да успостави мостобран подмићивањем непоштених и издајничких чланова Конгреса да донесу илегално, неуставни Закон о Федералним резервама за време Бадњег дана без потребног кворума! Закон је потом потписао покварени, непоштени и подмићени председник, који је био издајник Америке, као и чланови Конгреса који су гласали за њега.\nРотшилдова ХМ је затим створила нелегални порески систем у Сједињеним Америчким Државама\nХМ је инсталирала да се успостави нелегални, неуставни порески систем како би се осигурало да Американци морају да плаћају трошкове америчке владе одобрених на високом нивоу од стране корумпираних и непоштених чланова Конгреса и председничких марионета, који је успостављен корумпирањем од стране ХМ кроз политичке и друге финансијске кампање.\nБило је лако да ХМ прикупи довољно новца да изабере кога жели, јер када се управља банком која је и главна тајна фалсификаторска фабрика новца, тада имате сав новац да урадите оно што желите. Отприлике у исто време, они су створили свој нелегални порески систем у Америци и такође подмитили чланове Конгреса да одобре стварање Пореске управе (Internal Revenue Service, IRS) која је њихова приватна агенција која је унајмила друге приватне агенције и које су користиле приватне извршитеље као порезнике које су биле инкорпориране у састав корумпиране државе Порторико, (ово није баш лако разумети, али самим разумевањем се ствара потпуна слика у којој мери је ХМ способна да усложи и маскира своје деловање до непрепознавања да се дешава превара, прим. прев.).\nУбрзо након тога, они су створили Федерални Биро за Истраге (FBI) да заштите своје банкстерe, да служи потребама њиховог скривања и да спречавају да се суди за њихово ритуално жртвовање деце, за сакривање педофилске мреже; као и да се служи тајним подацима из архива операцијама у њихово име.\nИмајте на уму да ФБИ нема званични статут, који је уписан у складу са законом у Конгресној библиотеци, и нема право да постоји или да издаје чекове.\nХазарска мафија (ХМ) финансира међународне напоре да се искорене краљеви који владају по божанском праву Бога Свемогућег\nЈер, ХМ тврди да има лично партнерство са Баалом (Ђаво, Луцифер, Сатана) због својих жртава посвећених њему. Они мрзе краљеве који владају под окриљем Бога Свемогућег, јер већина њих осећа одговорност да осигура своје људе да буду заштићени од инфилтратора и издајника који доводе непријатеље пред врата-\n” Enemies within the Gates*.”\nУ 1600. ХМ је извршила убиство британске краљевске породице и заменила их својом лажном. У 1700.-им, они убијају француску краљевску породицу. Непосредно пред Први светски рат су организовали убиство аустријског надвојводе Франца Фердинанда* за почетак Првог светског рата. То убиство је окарактерисано као ефекат лептирових крила. 1917. они су окупили своју ХМ војску, бољшевике које инфилтрирају и отимају Русију, хладнокрвно убијају цара и његову породицу, убијају бајонетом у груди његову омиљену ћерку и краду сво руско злато, сребро и уметничка блага. Непосредно пред Други светски рат, они убијају аустријску и немачку краљевску породицу. Онда су се ослободили од кинеске краљевске лозе и онеспосбљавају јапанског цара.\nХазарска Мафија гаји интензивну мржњу против било кога ко исповеда веру у било којег Бога осим њиховог сопственог бога Вала и то их је мотивисало да убију много краљева и да истребе краљевске лозе до те мере да се увере да више никада неће моћи да владају.\nОни су урадили исто то и са америчким председницима – софистицираним тајним операцијама су их онеспособљавали.\nАко то не функционише, ХМ их убије, као што су урадили са Мек Кинлијем, Линколном и Кенедијем. ХМ жели да отклони било какве јаке владаре или изабране званичнике који се усуђују да одоле њиховим вавилонским магијским моћима новца или њиховим тајним моћима стеченим од њиховог размештања људске компромитоване мреже.\nХМ Ротшилда је покренула бољшевичке револуције у Русији да извуче невероватно дивљу, крваву освету против невиних Руса, које су депоноване током година, пошто су Хазари уништени\nРотшилдова ХМ је унапред организовала и дизајнирала Руску револуцију помоћу своје централне банке преко које је плаћала за убацивање бољшевика у Русију за стварање револуције у име Хазарске Мафије (ХМ).\nБољшевици су заправо створени и распоређени по наређењу Хазарске мафије (ХМ) као суштински део њихове дуго планиране освете руском цару и невином руском народу за разбијање Хазарије око 1000 АД због крађе, понављања пљачкања, убистава и крађе идентитета путницима из околних земаља Хазарије. Ова мало позната чињеница објашњава екстремно насиље које је изведено против Русије које је планирано кроз дугогодишњу освету од стране Ротшилда под контролом Хазарске Мафије(ХМ)\nУ добро планираном дивљачком, антиљудском и антицивилизацијском крвопролићу које је запањило свет, бољшевици су деловали у пуном бесу у име ХМ у извршењу освете над Русима. Ово је планирано до мере уништења од стране Хазарије.\nБољшевици, усмеравани од Ротшилдове ХМ, су силовали, мучили и масовно убили око 100 милиона Руса, укључујући жене, децу и одојчад. Нека од мучења и крвопролића су била тако интензивна, да их нећемо споменути овде у овом чланку.\nАли читаоци који желе да знају, могу то добити на основу рада на дубинском истраживању „Црвеног терора“ или “Бољшевичких Чекиста” на интернету, или да одгледају класични филм “Чекист” који је доступан на Ју тјубу.\n(Да поменем и то да је права трагедија што тај филм није преведен на србски језик, па зачуђује заправо чиме се људи у Србији баве који се баве Русијом или превођењем разних материјала. Филм који за сада постоји је линкован на енглески језик, а ја позивам наше патриоте да преведу филм и на наш језик прим.прев.).\nФилм “Чекист”: https://www.youtube.com/watch?v=X_RSDqBn0bA\nРотшилдова Хазарска мафија (ХМ) се још једном одлучила да очисти себе( sheep-dip*) и инфилтрира се и преотме јудаизам\nРотшилдова ХМ је креирала главни план да контролише цео јудаизам и контролише умове јудаиста. Ротшилдова ХМ је отети јудаизам обукла у дезен Вавилонског Талмудизма (Луциферијанство или Сатанизам), и преузела је контролу над банкарским и Wall Street општим професијама, Конгресом, главним масовним медијима заједно са већином богатства и економским средствима успеха.\nПрема томе, Ротшилдова ХМ је могла да прође кроз папире богатства и успеха код оних јудаиста који су пили њихов сок у кесици (Kool-aide ) и користили су их као посреднике у тајној операцији, средства везе и пасивне спаваче – Сајениме. На овај начин, Ротшилди су отели јудаизам.\nЊихово финансирање израелског Кнесета и његова изградња помоћу масонске окултне архитектуре приказује своју посвећеност окултном и Вавилонском Талмудизму и свом злу које га прати, укључујући и жртвовање деце њиховом тајном богу Валу. Они постављају систем Новог светског поретка под називом Свет ционизма који учи и усађује осетљиви јудаизам са параноичним групним обманама расне супериорности, којима претпостављају да су сви незнабошци имали намеру о масовним убиствима свих Јудаиста.\nМасонска архитектура је коришћена у згради Кнесета и израелског Врховног суда, поглед кроз прозор\nОни су назвали ову расно-параноидну масовно јудаистичку заблуду светског освајања, “СВЕТСКИ ЦИОНИЗАМ”, који је заправо облик тајног Вавилонског Талмудизма или Луциферијанства који је био непознат у уобичајеном јудаизму.Систем је пројектован тако да користи јудаисте као покривач-поклопац, али тако да су намазани снагом вавилонског новца, како би их користили као посреднике у тајној операцији, а касније ће бити жртвовани Луциферу у две фазе.\nПрва фаза ће бити њихов планирани Други светски рат у нацистичким радним логорима, одсеченим од залиха, што доводи до смрти око 200.000 јудаиста од глади и болести, заједно са око 90.000 нејеврејских затвореника из истих разлога, према званичним подацима Црвеног крста. Овај број је 5% онога што Хазарска мафија (Светски ционисти) захтева.\nДруга велика жртва ће бити коначна, када ће се успоставити нови светски поредак којег ће Луциферијански краљ ставити у пуноснажност, и када ће све три авраамске религије бити пред фазом искорењивања – а посебно јудаизам, који ће бити окривљен за све ратове и разарања света.\nДо тада, Ротшилди ће се још једном претворити у потпуно нови идентитет који није повезан са јудаизмом у било ком облику, па ни са Светским ционизмом.\nВажно је да се схвати да је Ротшилдова ХМ од Немачке створила једно велико ништа после Првог светског рата, а то је створило вакуум за фашизам, а затим ју је обновила стварајући Нацизам и инсталирање Хитлера као контра-силе њиховом руском бољшевизму.\nХитлер је постао проблем за ХМ када се ослободио и почео да делује у интересу немачког народа и слободних људи у свету, и развио свој банкарски систем без Ротшилда.\nХитлер је увео финансијски систем који је постао слободан од зеленаштва и био веома корисан за радничке класе. Овај његов мандат је изазвао потпуну деструкцију Немачке и немачког народа, јер Ротшилди и Хазари никада не би могли да дозволе економски систем којим се не дозвољава да они добијају.\nВидимо исту ствар данас са Хазарским ратом против ислама, јер ислам забрањује зеленаштво. Зато је Израел толико гласан и агресиван у уништавању људи исламског света.\nХМ је очекивала да буде велики светски рат у којем би подржали обе стране и то би могло да се користи за индустријализацију целог света и да максимално искористе своју банкстерску моћ новца.\nРотшилдова ХМ је подмитила и индуковала чланове Конгреса да пошаљу америчке војнике у њиховој пред-фази и конструисаном Првом светском рату\nКао наставак њиховог добро доказаног обрасца финансирања обе стране у било којем рату како би се повећао профит, стицање више федералних прихода кроз порезе и повећавање међународне снаге, Ротшилдови Хазари поново подмићују, уцењују и индукују чланове Конгреса да објаве рат против Немачке 1917. године.\nОво је олакшано false-flag нападом ХМ у вези са потапањем брода РМС Лузитанија*.\nРотшилдова ХМ је од тада развила уобичајене обрасце тајно степенованог false-flag напада као стандардне оперативне процедуре за изазивање Американаца да ратују за Хазарску мафију.\nРотшилд банкари су научили на почетку тог рата да је то био одличан начин да удвоструче свој новац у кратком року позајмљивање новца за обе зараћене стране.Али, да би се гарантовало скупљање новца, морали су да се изборе да се порески закони усвоје који се могу користити за снагу наплате.\nПосле завршетка Другог светског рата, Ротшилдова ХМ је распоређена у Хладном рату, и то користи као изговор да доведе нацистичке научнике и стручњаке за контролу ума у Америку за време операције Спајалица.\nОво им је омогућило да успостави светску мрежу доушника и шпијунски систем који далеко превазилази било који од њихових претходних напора.\nПрема овом новом систему, они настављају да се инфилтрирају и отимају све америчке институције, укључујући различите америчке цркве система, Слободно зидарство (посебно Шкотски ред и Јорк), америчку војску, тајне архиве САД и већину приватних конструктора и произвођача у сфери одбране, правосуђе и највећи број владиних агенција, укључујући већину из државних власти, и обе главне политичке странке, Републиканску и Демократску.\nРотшилдова ХМ успоставља нацистичке радне логоре као изговор за касније манипулисање савезника у добијању своје приватне колоније у Палестини, коришћењем земљишта украденог од Палестинаца\nРотшилдова ХМ је била у могућности да користи свој сопствени лажно обележени, такозвани “Холокауст” да служи као окидач контроле ума да спречи и да се одупре свакој критици својих ционистичких поступака (У Србији је 2016. ничим изазван проглашен Закон за негирање Холокауста којим се прети затворским казнама за свакога ко то негира; прим. прев.).\nИстина је у томе је да Ротшилдова ХМ подесила нацистичке радне кампове како би добили огроман профит за своје корпорације које су управљале својим радним камповима и којима су добили своју нацистичку ратну машинерију.\nКада је Ротшилдова ХМ добила своју приватну домовину у Израелу 1947. године преко својих тајних политичких манипулација, почели су да тајно посматрају целу Палестину као њихову Нову Хазарију, и почели су да показују слике како су сви Палестинци геноцидни и да краду све за себе. У њихове планове су укључили своју фантазију изградње “већег Израела” преузимањем целог Блиског истока и манипулисање глупим америчким етничким јеврејима- Goyim* да се боре и умиру у њихово име, узимајући све арапске земље за Израел и Хазарску мафију (ХМ) тако да могу преузимањем корпорацијама кроз стечај других да увећавају своје богатство и природне ресурсе, нарочито капацитетима сирове нафте.\nНедавно рецензирана генетска истраживања Џонса Хопкинса (Johns Hopkins) која су веома поштована и уважена од стране јеврејске америчке заједнице показују да чак 97,5% од јудаиста који живе у Израелу немају никакав податак о старим јеврејским ДНК, па стога нису Семити, а немају ни старе крвне везе са целокупном земљом Палестине и око ње. Насупрот томе, 80% Палестинаца носе стари јеврејски ДНК и на тај начин су прави Семити, а имају и старе крвне везе са палестинском земљом.\nТо значи да су прави Анти-Семити Израелци, који су крали палестинску земљу у циљу изградње израелских насеља, моделом тиранисања и масовног убијања невиних Палестинаца (као на Косову и Метохији, у Хрватској и Босни и Херцеговини, прим.прев.).\nРотшилдова ХМ је одлучила да се поново претвори и прошири своје редове\nУ међувремену Ротшилдова ХМ је схватила да не може још много да остане сакривена од јавности, осим ако се опет не претвори и прошири тајно вођство.\nУ циљу превазилажења проблема, они су напорно радили да се додатно инфилтрирају и отимају Масонство и тајне ложе, и примају врхунске чланове у своје педофилске мреже и ритуале жртвовања деце.\nИсто тако, кључни чланови Конгреса су увршћени у њихову тајну сатанску мрежу којима су дали посебну моћ, високу корпоративну моћ, позиције у војсци и приступу тајним информацијама, које прате велике новчане награде и високи статуси.Масивне хазарско мафијашке контрашпијунске фронтове који користе израелско-америчке грађане са двојним држављанствима “где је израелско држављанство на првом месту” користе као посреднике у тајној операцији у Америци у левку фалсификованог новца којег хазарски банкстери дају “политичарима за своје изборне кампање, како би их поседовали и контролисали када су изабрани.\nРотшилдова ХМ се одлучује на контролу ума америчке масе да би могли много лакше да их натерају да одобравају њихове незаконите, безразложно неуставне, непријављене, непобедиве, трајне ратове који су потребни да би се освојили огромни профити и да би се добило све више светске силе\nРотшилдова ХМ је одлучила да стекне потпуну контролу над свим јавним образовним публикацијама успостављањем Одељења за образовање и стварање глобалистичких и социјалистичких планова и програма на основу учења о политичкој коректности, разноликости и “учења типа перверзија је нормална”.\nФлуорид се додаје у јавне водоводе и пасте за зубе, и стоматолози који су под програмом контроле ума приморани су да верују да флуор спречава каријес, и није штетан за мождане функције или функције штитасте жлезде, а заправо је сасвим другачије јер је штетан.\nДодавањем флуорида у јавно водоснабдевање и пасте за зубе, заглупљеним Американцима доноси у просеку смањење оперативне интелигенције и доводи до тога да људи буду много више послушни него што би иначе били. Покренути су програми за развијање и увођење вакцине за заглупљивање деце које стварају огроман број будућих хроничних здравствених проблема.\nЛекари су такође под програмом контроле ума и заведени су пристрасним истраживањима за изабирање најпожељнијих, игноришући неке студије које су биле негативне – а то укључује и већину њих. Све вакцине ћелијске линије су контаминиране вирусом SV-40*, познатим као канцерогеним спороактивирајућим вирусом.\nХМ користи своју монетарну моћ да преузме контролу над свим алопатским медицинским школама* како би подесила и контролисала Америчку Медицинску Асоцијацију и друга медицинска друштва, како би се увериле да је настављен њихов план заснован на лажима и преварама.\nДео тог масовног плана за заглупљивање људи и контролу ума америчких маса је тај да је ХМ откупила и консолидовала све америчке масовне медије у шест контролних великих јавних информационих тела комерцијално маркетиншких медија и менаџмента (CMMM), у власништву и под контролом власника који управљају у њихово име. CMMM функционишу као илегалне вести картела, и треба да буде подељена кроз примену антимонополских закона и осуђена за шпијунажу и нелегалну пропаганду као оружје рата против америчког народа.\nРотшилдови шефови кланова су одлучили да је време да се искористи Америка да заврше свој коначни чин обарања и окупације целог света увођењем велике лажне вести о нападу унутар Америке за које ће окривити Исламисте за које желе да их означе и како би их Америка погрешно напала\nПоглавари ХМ користе своје врхунске израелско-америчке двојне држављане “израелски-први”, који живе у Америци, да спроведу планирани велики нуклеарни напад на Америку 9-11-2001.\nБиби Нетанијаху, оперативни шеф ХМ, распоређен је у Мосаду и овај грађанин са двојним држављанством је активиран да успостави и покрене овај напад на Америку којим је требало да се од стране CMMM оптуже муслимани.\nОни су обавестили своје главне рабине и “Пријатеље светског ционизма” да не лете тог дана и да се склоне из Њујорка, од којих је Лари Силверштајн био један од главних људи укључених у рад.\nОни су имали убачене агенте у Министарству одбране да намаме истражитеље за стање опасности (Able Danger*) да састанке у Пентагону одржавају у Поморској бази у тајној соби за састанке, где ће бити убијени томахавк пројектилом који је испаљен из једне израелске дизел подморнице класе Делфин која је купљена од Немачке.\nТридесет пет истражитеља Able Danger је убијено ударом томахавка у задња врата у нуклеарном складишту атомског наоружања Пантекс* у Тексасу приликом истраживања и откривања 350 израелских крађа у којима су украли материјал за мини бомбе W-54* из Дејви Крокет нуклеарног склоништа.\nИзраелски Мосад је преко Urban Moving Systems транспортовао мини-бомбе направљене од украдених W-54 из нуклеарне јаме из ПАНТЕКСА (и првобитно направљене у фабрици за прераду Ханфорд), које су чуване у израелској амбасади у Њујорку и транспортоване у Куле близнакиње за детонацију 9. Септембра 2001.\nБаал звани Молох, Луцифер, Сотона. То је исто као зао дух који жели масовно убиство за све људе. У замену за оне који су радили његов “прљави посао” он награђује оне који му дозволе да им отме душу, дајући им невероватно богатство, славу и моћ. Ово је тајни крвни уговор називом “продаја душе.”\nНевероватно зло Тајне агенде Хазарске мафије (ХМ) је сада откривено јавности по први пут у овом делу света, а раније преко је изворног сајта Veterans Today преко сопственог аутора Гордона Дафа. Сада знамо да је Биби Нетанијаху водио нуклеарни напад на Америку 9-11-2001. и то је урадио у оквиру опште Агенде Хазарске Мафије(ХМ).\nДржите се за своје столице, јер је ово је веома велика тајна и објашњава много тога што се дешавало у Америци изазваним од стране Израела и Хазарске мафије која се инсталирала у скоро све америчке институције Владе и друштва.\nСада се по први пут се објављују веома специфичне тајне невероватно зле Агенде Хазарске Мафије (ХМ) која је откривена захваљујући једном интервјуу којег је Мајк Харис имао са уредником и директором Veterans Today , Гордоном Дафом у свом уживо програму који се зове “Кратак крај штапа ” 3. октобра, 2015. године.\nМајк Харис је чуо до сада много шокантних тајни од инсајдера током година, али овај је заиста шлаг на торти и објашњава оно шта ради Израел и његови миљеници у Америци у име Ротшилдове Хазарске Мафије(ХМ) који је покварио скоро сваки аспект наших живота стварајући лошу економију, много незапослености и недовољне запослености, масовних злочина, алкохолизма и дроге, унаказио просвету и “унапредио” школе да заглупљују децу, увео разне еугеничке програме попут флуорида у јавном водоводу и пастама за зубе и вакцине које су велика превара, и раширио политичку корупцију.\nОвај интервју сада шаље шок-таласе широм света, а када се узме у обзир да је ова садржај Гордон Даф обелоданио по први пут јавно било где, бићете шокирани. И ви ћете схватити да је Биби Нетанијаху Оперативни шеф Хазарске Мафије(ХМ) и да је био он тај који је наредио и надзирао израелски нуклеарни напад на Америку 9. септембра, 2001. године.\nУ овом интервјуу Гордон Даф открива део од писаног транскрипта онога што је речено на састанку Биби Нетанијахуа и америчког издајника и неких других шпијуна у 1990.\nГордон Даф је такође открио да је Нетанијаху КГБ шпијун као Џонатан Полард.\nИ сада знамо да је Израел започео као сателит бољшевичке Русије и био је прилично несрећан када је Совјетски Савез је пао!\nБенџамин Нетанијаху је био на састанку у Финкс бару у Јерусалиму, познатој рупи коју Мосад користи као купалиште. Ево шта је он рекао што је узето директно из транскрипта снимљеног од стране нашег сведока који је присуствовао и који је 100% у потпуности аутентичан:\n“Ако нас ухвате они само ће нас заменити са особама у оделима од истог штофа. Тако да није битно шта радиш, Америка је златно теле и ми ћемо га исисати, исецкати га и продати га комад по комад док не остане ништа, али највећу светску државу благостања ћемо поново створити и контролисати. Зашто? Јер је то Божја воља и Америка је довољно велика да се тако убије тако да можемо то учинити поново и поново и поново. То је оно што ми радимо земљама које мрзимо. Ми смо их уништили веома споро и пустили их да пате због одбијања да буду наши робови. “\nТо је управо оно што је Ротшилова Хазарска мафија (ХМ) радила у Америци, јер су се успешно инфилтрирали и отели Америку 1913. године (о овоме се детаљно може читати у књизи Света Русија против Хазарије, Татјана Грачова, 2009. прим.прев).\nНакон сазнања о томе шта је Биби рекао у име Ротшилдове Хазарске Мафије(ХМ) би требало све да разбесни и да мотивише за напад против тих злих створења из Америке да врате велику Републику назад у своје руке, био је коментар аутора текста.\nКада Биби Нетанијаху помиње ће Бог уништити Америку, он је мислио на бога Баала (такође познатог као Велика Сова или Молох); Хазари верују да он тражи да му се поклањају стална крвопролића и болне људске жртве и масовна убиства и да ће они ако “продају своје душе” свом богу Баалу (званом Луцифер или Сатана) бити награђени са невероватним богатством, славом и великом силом. Када “продају своје душе” заправо се дешава да су њихове душе обузете и постају нечовечни и бездушни и узимајући карактеристике бога Баала долазе у ситуацију да они постају колективно психопате и зликовци.\nШта је Биби Нетанијаху је говорио о предстојећем нуклеарном нападу на Америку 9. Септембра, 2001, када је поменуо “они ће нас само заменити”?; – рекао је да је мислио на крај временског круга од дванаест година, а одговоре на то је дала група VETERANS TODAY преко сопствених колумниста и водитеља Стева Веба која је обелоданила у свету истину о Илуминатима који себе називају Следбеници Сатане и који себе потврђују кроз идентификацију прелаза са 11 на 12. Ови људи имају полу-годишње жртвовање деце у Денверу и једу срца деце, пију њихову крв након што су их педофилисали.\nЉуди, ову информацију морамо показати свима којима можемо, а онда се ујединити и ударити на ове бездушне шљамове који се клањају Баалу и истерати их из сваког ћошка Америке и да их све изведемо пред лице правде и добијемо правоснажне пресуде за сва њихова велика зла, био је позив Мајка Хариса, (а наша редакција је већ писала о опсежним операцијама у подземној бази аеродрома Денвер и осталим противтерористичким акцијама широм планете против Ротшилдове Хазарске Мафије (ХМ)).\nСвако ко разуме шта Биби Нетанијаху мисли о Американцима као златном телету за корпорацијско отимање кроз стечајеве и клање народа треба да га је разбеснело и натерало на организовање заједнице, и политичке акције против израелске шпијунаже унутар Америке преко система Federal Reserve System, AIPAC, JINSA, the Defense Policy Board, the CFR и сличних.\nРотшилдова ХМ је поставила 25 нуклеарки у великим америчким главним градовима и другим већим градовима у Европи како би се спроводила уцењивања везана за владу. Ово се назива њихова Самсон опција (старозаветни судија Самсон, коме је снага лежала у никад шишаној коси јер је од рођења био посвећен Богу који је својом снагом срушио град, мужу Далиле), а први пут је открио и обелоданио Сејмоур Херш\nРотшилдова ХМ је имала намеру да набави S-19 и S-20 нуклеарне балистичке ракете средњег домета преко корумпираног члана Конгреса коме је додељен задатак да купи од украјински MIRV* у име америчке владе. Уместо тога, он их је продао Израелцима и поделио је новац са другим кључним конгресменима који су укључени у операцију набавке.\nОво је велеиздаја, а капитално дело достојно смртне казне. Одмах после напада на Америку, Ротшилдова ХМ је објавила америчкој администрацији да ће експлодирати нуклеарна бомба толике величине да може уништити читав велики град у више америчких градова, укључујући и Вашингтон, уколико Влада одбије да дозволи Израелу да створи сопствену велику полицијску државу окупационе силе унутар Америке, на основу консолидације целокупног америчког законодавства и његовог писања под једном централном израелском контролом.\nОва нова израелска окупациона сила се зове Унутрашња безбедност (DHS) коју су првобитно водили људи са двојним држављанством и перверзне личности. Бивши директор DHS Џенет Наполитано је тужена за сексуално узнемиравање људи који раде у DHS која је наредила да се мушкарци преселе своје канцеларије у близину мушког тоалета.\nДвојни држављанин издајник, Мајкл Чертоф, (име преведено са руског значи “син ђавола”), био је главни криминални мозак подешавања рада преко статута и правила DHS, заједно са бившим шефом источнонемачког Штазија, Маркус Волфом који се запослио као посебан консултант и умро мистериозно одмах по завршетку његове мисије.\nРотшилдова ХМ није мислила да ће бити откривена за њихов нуклеарни напад на Америку 9.11.2001, али је она направила једну од највећих тактичких грешака у историји и преварили су сами себе од вишка охолости, на основу њихових превише лаких успеха које је правила екстремна снага новац у прошлости.\nУскоро ће мејнстрим Америке знати да је Биби Нетанијаху и његова Ликуд партија распоређена за напад на Америку 9-11-01 у име Ротшилдове ХМ\nОни су мислили да имају потпуну контролу над CMMM и да могу да спрече било какву тајну IAEA и Сандије Лабс истрагу да никада не буде пуштена у америчкој јавности.\nОни су направили озбиљну тактичку грешку, јер се сада истина о њиховој улози 9-11-01 напада на Америку објављује у свету путем интернета који је нова светска Гутенбергова штампа. Зашто Ротшилдова ХМ није разумела моћ Интернета и како се златне истине објављене и емитоване на њему људима из света шире као пожар при брзини светлости. Истина је свуда дифузна за масе.\nОва невероватна тактичка грешка од стране ХМ је толико велика да их је заправо осудила до потпуног откривања и евентуално потпуног уништења којег они објективно и заслужују. Биби Нетанијахуов наставак и достава нуклеарног напада на Америку 9.11.01. ће ући у историју као једна од највећих грешака ХМ, а он ће бити тај који ће бити окривљен за њихово откривање и разарање од стране света који се сада бори против њих.\nРуси су сада способни да омогуће фајлове од IAEA и Сандије Лабс као и опасне фајлове које им је дао Едвард Сноуден. Ускоро ће све ове датотеке бити обезбеђене за све Американце и цео свет путем Интернета, а то не може да се заустави.\nВелики број Руса у Високој војној команди у Русији, и на највишим позицијама вођства у руској влади схватају да је то била иста Организована Криминална Кабала коју је организовала Хазарија у бољшевичком масовном убиству 100 милиона невиних Руса – и ови људи желе наплату.\nТо је разлог зашто Ротшилдови банкстери воде рачуна како ће се извући из посла, што ће одсећи главу Хазарској Мафији са својом бескрајном понудом фалсификованог новца. Зато је створена БРИКС развојна банка – да замени САД Петро доларе као резервна светске валуте, али ова, за разлику од САД Петро долара је подржана златом, сребром и стварном робом, где фалсификовање није дозвољено.\nCMMM пропада, а већина Американаца не верује ни у њихове ударне вести из земље, посебно млађи од тридесет година, који узимају врхунске чињенице са интернета у изградњи сопствених уверења.\nДакле, многи корисници Интернета сада одбијају CMMM па истина о Израелцима који су напали Америку 9.11. постаје све лакше доступнија и сваког дана све раширенија. Ускоро ће цела Америка знати да су Биби Нетанијаху и његов Мосад и грађани са двојним држављанством направили 9.11. напад на Америку.\nАмеричка висока војна команда зна да је Биби Нетанијаху наредио Мосаду и грађанима са дуплим држављанством да нападну Америку користећи нуклеарно оружје 9.11. у име Ротшилдове Хазарске Мафије (ХМ)\nРазне дубоке тајне операције су сада глобално распоређене да разоткрију и одсеку главу Ротшилдовој ХМ у њиховој бескрајној понуди фалсификованог новца.\nЊихови дани анти-људске моћи су одбројани. Тајни, невероватно добро обучен амерички тим, под називом “Нуклеарна Змија-Eaters*” сада напорно ради у потрази за свим долазним израелским дипломатским кесицама и пошиљкама; прелазећи преко синагога и израелске амбасаде и Мосадових сигурних кућа помоћу уређаја са високом технологијом гама зрака и хелијум-3 неутронских детектора; и коришћењем ултра високо технолошких и прилагођених и фокусираних сателита тражи било какве локације ускладиштеним нуклеарним материјалима, као и на томе да поврати сва украдена нуклеарна постројења од стране Израелаца било где у свету ван Израела.\nОвај супер-елитни тим је упозорио Михаела Шримптона телефонским позивом на службени телефон MI-6 којим су га обавестили да је израелски “City Buster” бомба којима су претили америчкој влади 9.11. постављена у близини Олимпијског стадиона. Овај погрешни позив га је послао право у затвор. “City Buster” бомба је демонтирана од стране “Нуклеарна Змија-Еатерс”, која је ушла Енглеску и деактивирала и разоружали велику нуклеарну бомбу. На жалост МИ-6 је хтела да та нуклеарка експлодира у циљу добијања више снаге за Хазарску мафију у Енглеској – матичној бази унутар Финансијског дистрикта Града Лондона – јер се њена моћ убрзано губи.\nТајни назив за ове шефове кланова ХМ који руководе великим делом света из града Лондона је Гог и Магог, упркос томе што много историчара верују да је то тајно име Русије, оно то није. То је тајно име врха ХМ, а по свему судећи оригинално представља порекло одакле долазе.\nТајни тим супер-елитне групе “Нуклеарне Змије-Еатерс” је спреман да буде распоређен у Израел било када, уколико народ буде пред колапсом док се већина европских корпорација ослободе од Израела у времену када ће САД увести санкције које би била у складу са америчким законима. То је незаконито да се даје помоћ једном народу који има нуклеарке, а који није потписао споразум о неширењу нуклеарног оружја.\nИзраел поседује нуклеарно оружје које је откривено из сателитских хелијум-3 сензора и то никада није признао, нити је потписао споразум о неширењу нуклеарног оружја.\nАмерика мора да захтева да Конгрес и администрација поштују закон и одмах прекину давање новчане и војне помоћи Израелу, и да ухапси све израелске шпијунске главне директоре AIPAC, JINSA, the Defense Policy Board, the “Joint” in NYC, and the ADL и тако даље.\nНепознато је, али се сумња да је значајан број ових украдених нуклеарки већ демонтиран. То је пријављено од стране инсајдера који је упутио веома свечану поруку која је достављена Биби Нетанијахуу и његови Ликудистима, као и свим главним члановима израелског шпијунског фронта у Америци, као што су AIPAC, JINSA, the Defense Policy Board, the “Joint” и слично.\nШта је ово озбиљно упозорење? Ако су извештаји инсајдера тачни, ови људи су рекли да ако постоји још један израелски план заснован на лажној-застави нападу, који је он наредио или су укључени у њега, да ће бити гоњени од стране америчке националне безбедности и елиминисани, а израелске структуре одбране у вези са таквом вољом за одбраном Америке ће бити претворене у прах и пепео.\nОстатак историје Ротшилдове ХМ ће вероватно бити одређена ТОБОМ\nБудућност Ротшилдове ХМ ће вероватно бити одређена људима који уче тајну, забрањену историју Хазарске Мафије која је исечена из историјских књига и библиотека од стране ХМ за заштиту своје зле историје да је нико не би прихватио да је постала позната.\nДакле, ову причу са породицом, пријатељима и сарадницима и узмите је као вирус. Да буде јасно у вези овога – уколико ХМ није у стању да ради у тешкој тајности, она ће бити нападнут са свих страна и уништена заувек. Тако одузета тајност откривањем своје скривене историје за цео свет је урађена да се зна и разуме.\nЗато су тако напорно радили да купују и контролишу масовне маркетинг медије и јавно масовно образовање, укључујући факултете и универзитете, да људи на свету никада не сазнају о њиховом тајном злу, које је толико нехумано, да би направили да цео свет са њима буде једна банда убица њима и нападају их са свих страна на сваком нивоу док они постоје.\nВелико питање остаје: Да ли је прави узрок код лидера Хазарске Мафије за спровођење великог зла и окрутности према људској раси споредан или је природан или је генетски негован? Неки верују да је то заједничка симбиоза паразитизма и склоности ка масовном убиству, учествовању у педофилији и пуштању дечје крви и жртвовању деце производ отровне културе, најбоље описане као малигни Трибализам, а карактерише је групна параноична заблуда о расној супериорности. Други мисле да су лидери ХМ крвна линија Каина, сина Адамовог, убице брата Авеља, да су деца Каина, који су Анђели са два лика и немају апсолутно никакву душу или људску савест, али су чисти предатори као дивље звери – док у исто време имајући та два невероватна лица, могу да примене добар трик и средипокажу споља веома лепо лице. Можда су ту по среди оба фактора. У сваком случају, време је да се покаже ово зло, највеће зло које је свет икада искусио. Време је за свет да ради заједно да сада и заувек искорени овај проблем, било каквим средствима ако је потребно.\nДУХОВНИ ПОСАО ХАЗАРСКЕ МАФИЈЕ\nГлавни посао врхова Хазарске Мафије више није профит како се наивно мисли већ куповина људске душе и њено заробљавање. У духовном смислу, Хазарска Мафија је отеловљење Сатане лично и све операције развоја на земљи су до сада скопчане у трагичном губљењу људских душа.\nНишта човека не може дубље да погоди од тога да је неко продао или изгубио душу или је души својој наудио. Управо тим пословима се бави врх Хазарске Мафије – куповином људских душа. Ако знамо да је Исус рекао апостолу Петру рибару да ће одсад бити ловац на људске душе, ми знамо да је он ловио душе у тренутном стању те их као такве разобличавао и упућивао јер је касније писао и многе посланице народима. Међутим, хазарски ловци на душе користе све државне, националне системе власти, маркетинга, превара и светског зеленашког система да поробе много људских душа ударајући директно тамо где су оне најслабије, а најслабије су у односу на своје тело.\nОбјашњења:\nАвраамске религије\nhttps://en.wikipedia.org/wiki/Abrahamic_religions\nВал\nhttps://sr.wikipedia.org/sr/Баал\nВавилонска магија новца\nhttp://archonmatrix.com/easy-to-understand-babylonian-money-magic-slave-system/\nАмерички револуционарни ратhttps://en.wikipedia.org/wiki/American_Revolutionary_War\nАмерички грађански рат\nhttps://en.wikipedia.org/wiki/American_Civil_War\nГладио стил тероризма\nhttps://en.wikipedia.org/wiki/Operation_Gladio\nНапад на Америку, 11. септембарhttps://en.wikipedia.org/wiki/September_11_attacks\nОклахома – бомбе\nhttps://en.wikipedia.org/wiki/Oklahoma_City_bombing\nЕнглески цивилни рат\nhttps://www.britannica.com/event/English-Civil-Wars\nEnemies within the gates\nhttps://books.google.rs/books/about/Enemies_Within_the_Gates.html?id=Lu65jfPE-xwC&redir_esc=y\nУбиство Франца Фердинанда\nhttp://www.vidovdan.org/2017/01/19/dragan-kolarevic-masoni-i-sarajevski-atentat-xiii/\nБоксерски устанак\nhttps://sr.wikipedia.org/sr/Боксерски_устанак\nDEEP SHEEP\nhttps://en.wikipedia.org/wiki/Sheep_dip\nпотапање брода Лузитанија\nhttps://en.wikipedia.org/wiki/Sinking_of_the_RMS_Lusitania\nГОЈ\nhttps://en.wikipedia.org/wiki/Goy\nСВ40, бомба\nhttps://sr.wikipedia.org/sr/SV40\nАлопатска медицина\nhttp://staznaci.com/alopatija\nAble danger\nhttps://en.wikipedia.org/wiki/Able_Danger\nPantex Plant\nhttps://en.wikipedia.org/wiki/Pantex_Plant\nW54\nhttp://www.globalsecurity.org/wmd/systems/w54.htm\nMIRV\nhttps://en.wikipedia.org/wiki/Multiple_independently_targetable_reentry_vehicle\nEATER — особа или животиња која троши храну на одређени начин или одређеног типа.\nizvor: http://www.veteranstoday.com\nИЗВОР: vajts.blogspot.ba", "Скривена историја зле Хазарске мафије" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Соколи су поштовали краља Александра као потомка Карађорђа и Његоша, а подржавали су га због његовог југословенства. За соколе Карађорђевићи су били народна династија. До 1929. Соколски савез је био врховни, управни, извршни и надзорни орган соколске организације на чијем челу је био најистакнутији соко. Савез је деловао самостално према правилницима које је сам доносио. (1) Због забране рада политичких странака после увођења шестојануарске диктатуре 1929. политички рад пренет је у соколска друштва. Поред Хрватског соколског савеза у Земуну је основано друштво Хрватски соко а у Београду Српски соко. (2)\nКраљ Александар донео је 5. децембра 1929. закон о оснивању „Савеза Сокола Краљевине Југославије”. Све дотадашње соколске организације (Југословенски Соколски Савез, Хрватски соко и Српски соко) морале су да се уђу у Савеза Сокола или да прекину са радом. Тим поводом одржана је изванредна главна скупштина Југословенског Соколског Савеза којој су присуствовали делегати свих соколских жупа. На скупштини је донет закључак да ЈСС ступи у нову организацију „Савез Сокола Краљевине Југославије”. (3) Од 1929. управу Савеза Сокола именовао је и разрешавао министар просвете и министар војске и морнарице у сагласности са председником министарског савета. (4) Соколске организације и даље су бирале управе жупа и друштава. О том периоду рада Савеза Сокола предратни соколи Жупе Београд препустили су историји да да свој суд. (5) Савез Сокола био је помаган од државе и материјално и морално. Држава је помагала новчано изградњу соколских домова. За време диктатуре дошло је до наглог омасовљавања соколских редова. Многи су пожелели да постану чланови соколских друштава. Велики број предратних сокола посебно хрватских напустио је због тог утицаја државе за време диктатуре соколске редове. Соколи су користили свој углед за време диктатуре за давање имена улица градова по Тиршу.\nСтарешина Душан Богуновић је још 1931. уочио да се соколи претварају у интервенистичку странку. Посетио је просторије банске управе. Био је дан примања. При проласку кроз собу за примање имао је шта да види : „Много је оних, који чекају да буду примљени. .. опазих на великој већини соколске значке. Поздравих се Здраво ! Погледи оних, којима је ишао поздрав – били су пуни чуђења. – „Одкуд долазим да их поздравим”. За њега је то био очигледан пример да соколска значка, односно припадништво соколској организацији, „има да служи да се до нечега дође. … Гледао сам и читао мноштво препорука за ово или оно место, у овом или оном сталежу. Врло ретко налазите позната имена, чији соколски рад заиста треба да буде признат и на основу рада, да и дође до места. У свим препорукама стоји – члан соколске организације. И као што је некад припадништво политичко-партијској странци било средство да се нешто постигне — ето тако ми изгледа и данас међу нама. … Слушао сам, да су извесни људи грађани, а ступивши у соколске редове – касније били због овога или онога злочина позвати на одговорност. У једном селу близу Загреба – приређује се као увод у соколски рад забава у гостиони. Долази до свађе – гостионичар члан тог нашега соколскога братства убија у пијаном стању шофера. Соколски је течај учитељства. Учитељима се говори – кад свршите течај, бит ћете намештени, куд хоћете итд. Ових примера за сигурно има безброј … и боље је о њима и не мислити.” Наставио је : „ … Зло је – велики број придошлих чланова, а не уверени и одани Соколству. … Зло је – на челу Соколства – управе без знања, свести, воље и љубави за Соколство, а само да се попуни број. Још веће је зло – ако је само припадништво Соколству — а не твој живот и рад у Соколству, из кога произилази твоје соколско право, да си бољи и спремнији чиновник-грађанин од другога, чији живот није соколски. Зло је – ако мислимо, да ћемо утицати на живот државе у правцу Соколства, ако заузмемо чим више положаје, без обзира на наш соколски положај у друштву нашега братства, из којега положаја иде и право на положај у држави. Зло је — ако примамо, да нас буде већи број, скоро све што нам се пријави. Зло је – ако у организацију долазе – јер им се обећава ово или оно место итд. — Све су то негативне стране бивших партијских странака, чији живот нам је најјаснији доказ пропасти, ако право на утецај у држави не произилази из рада и живота у Соколству. Јест – ми хоћемо да утјечемо на живот у држави, али не зато што смо само припадници соколске организације, већ зато, што узгој, живот и рад у Соколству учинио ме је бољим и способнијим чиновником, радником, грађанином итд. И тај живот бољи од других, даје ми право да сам поштиван више од другога – и тај живот у Соколству — мало по мало пренашамо на државу и тако се збива не од једном већ у низу деценија преображај државе у духу соколства, као што чине наша браћа и сестре на северу. И зато – не од припадништва соколској организацији, већ из живота и рада у Соколству – соколском утецају у држави – из живота и рада у Соколству, а не само припадништво некој организацији – даје право на бољи положај у држави.\nУ противном није добро ни за Соколство, а није добро ни за државу нашу – националну – чији темељи су грађени на етици и свести свих нас, а не чиновничкој каријери или повлаштеним класама. Добро државе и моралност и трајност Соколства тражи да будемо данас нарочито чувари мисли : Од живота и рада у Соколству — соколском утецају у држави. “(6)\nРазвој прилика у соколским редовима ишао је супротно жељама Душана Богуновића. О томе су писали у соколској штампи. Др. Нико Калођера писао је 1938. у „Оку Соколовом”, да је југословенска идеја пре Првог светског рата окупљала највеће духовне снаге народа са циљем да се ослободи и уједини у једну државу. После рата није имала снаге да их духовно повеже. За носиоце идеје означавали су се појединци који су је одржавали ради личних интереса. (7) Др. Лаза Поповић о стању у соколским редовима писао је : „у соколству а на водећем месту и на управи, морају стајати опробани људи, … сасвим сигурно да је наше соколство пре рата, за рата па и одмах после рата било одасвију страна богато са људима крепким, патриотским, јуначким, југословенским, а да се у току ових двадесет година после рата све то богатство полако распућкало и прилично пропало, тих добрих људи изгледа да у соколству нема више … јер су се стари и повукли и из соколства извукли.” (8) Приликом прославе Дана Уједињења 1939. Момир Синобад је уочио да на свечаној седници, и у поворци нису опажени соколи чланови Савезне управе који су припадали београдској Жупи и соколи који су са тротоара посматрали соколску поворку. Сматрао је да је мањи број сокола постао малодушан из страха за будућност који је захватио све грађанске слојеве. (9) После избијања Другог светског рата чланови сокола су били понети “свеопштим метежом”. Општа неизвесност утицала је на грађане да своје снаге концентришу на решавање проблема своје породице. Настала је “луда и незапамћена трка” на прикупљању хране, одеће и огрева. Момир Синобад је сматрао да је тада требало сакупити снагу и са више ведрине гледати на све проблеме. Соколски покрет је одувек имао тај циљ. Међутим сада се десило супротно. Надвладао је страх и нагон за самодржањем. (10)\nЗаконом о оснивању „Савеза Сокола Краљевине Југославије” режим је ставио соколе под државну контролу. Старешина Душан Богуновић је уочио да се соколи у шестојануарској диктатури претварају у интервенистичку странку. Мноштво нових чланова очекивало је повластице због ступања у соколске редове и није било спремно да следи соколске идеале. Момир Синобад писао је о паници која је захватила соколске редове у Београду на почетку Другог светског рата. У таквим приликама и са таквим кадровима је Савез Сокола дочекао Други светски рат.\nСаша Недељковић\nчлан Научног друштва за историју здравствене културе Србије\nНапомене :", "Саша Недељковић : ОСНИВАЊЕ САВЕЗА СОКОЛА КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ 1929." ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Друштвеним мрежама су од синоћ почеле да круже информације да је вода у престоници загађена, да се у њој налази метан, па је због тога у 10.30 у Скупштини града Београда одржана ванредна конференција за штампу.\nOstaviću ovo ovde\n(kao prilog istoriji besčašća, ali i kao temi koju obrađuje Krivični zakonik, član 343): pic.twitter.com/VqfaVLgVeW\n— Nebojša Krstić (@Krle22) June 14, 2018", "На друштвеним мрежама се шири паника да је вода загађена!" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Пре него што се вратио из Енглеске Црњански је 1964. године објавио у НИН-у неколико прилога под овим насловима: ’’Ноулс о Косовској бици’’, ’’Археолошке везе Балкана’’, ’’Вендски траг у Британији’’ и ’’Откуд потичу имена наших река и брда’’. Наш познати историчар Реља Новаковић објединио је ове чланке, на темељу којих је написао књигу ’’Непознати Црњански’’. У наставку ћу вам пренети неке интересантне појединости из тог дела.\nКада је Црњански споменуо да су археолошке везе између Балкана и Британских острва могле постојати још у преисторијско доба он је одмах скренуо пажњу на Гордона Чајлда, за кога је рекао да је он први указао на постојање тих веза, али је одмах и додао да је те везе још више истицао чувени биолог професор Холдејн. За њега каже да је у једном популарном чланку написао да су британска острва у преисторији била колонија територије на којој се простире Југославија. Његово мишљење није са озбиљношћу прихваћено у научним круговима.\nЗатим Црњански наводи ирског археолога, професора Мак Алистера, за кога каже да је веровао у дубоку старост тих веза, сматрајући да је метропола те културе била Винча. При спомену Винче, Црњански није могао да не скрене пажњу на чувеног професора Милоја Васића, као и то да је био његов ученик. Такође, подсећа да је на “илирске везе“ указивала и госпођа Хокс, која је експерт за археолошке везе са Балканом. Те везе је подвлачио и чувени шкотски археолог професор Стјуарт Пигот.\n“Сви они признају ране илирске трагове у преисторијском добу британских острва. Те везе имају и своју литерарну прошлост.“\nИ антички историчари су писали о везама између британских острва и земаља које су данас словенске, нарочито везе са данашњом Русијом и Украјином. Страбон налази да су институције становника на Британским острвима сличне самотрачким. Као историчар, Црњански је био упућен у средњевековну историјску литературу и зато с правом истиче да су средњевековни хроничари и историчари запажали сличност у топонимији британских острва и илирских и вендских, а нарочито скитских земаља.\n“Ево каква сам имена налазио у археологији Шкотске, Енглеске, Ирске и Велса у келтска и античка времена, и на античким географским картама британских острва: Liig (Љиг), Varar (Вардар), Cethen (Цетина), Drem (Дрим), Murav (Морава), Limina (Лим), Boyan (Бојана), Derwent (Дерванта), Thamesis (Тамиш), Don (Дон), Ultava (Влтава)… И за основца у археологија ова имена морају бити запрепашћујуће славофона…На пример:Liig, у старовелшком језику је протумачено као утока реке која је блатна. “\nСолзбери (Salisbury) је град у Енглеској. Античко име овог утврђења гласи Sarum. У првом попису места Енглеске у средњем веку (Doomsday Book) записано је као: Sarisbery. На Антонинском итинерару, међутим, налазимо име места као: Sorbiodun, што звучи и више него славофоно. Очигледно је да Sorbiodun можемо третирати као Сорби+Дун (ДУН-ав, Синги-ДУН-ум). Познато је да ДУН значи утврђење на води, тако да би на келтском језику Sorbiodun значило српско утврђење на води. Погледајмо грб локалног фудбалског клуба, запажамо двоглаве орлове.\nОпште мишљење које влада међу археолозима је да имена великих река и планина представљају много поузданије доказе о боравку неког народа на одређеном простору, у односу на споменике или било какве материјалне остатке одређене културе, јер се та имена по свему судећи ретко (или готово никад) не мењају.\nГенерално, западни историчари признају те “илирске везе“, а многи од њих у последње време негирају истиветност Срба и Илира, приписујући је Албанцима. Не знам зашто онда гласно не повикну: “Албанци су староседеоци Британских острва“. Тако да видимо у какав је “ћор сокак“ зашла историјска наука јер се истина “гура под тепих“.\nЖивковић Дражен\nсрпска иторија", "НЕПОЗНАТИ ЦРЊАНСКИ - Древни Срби на Британском тлу" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Шминкерка је и раније била хапшена због провокативног писања на Твитеру\nЈелена Маћић, шминкерка и особа врло активна на друштвеним мрежама, опет је приведена у полицију.\nОвог пута, због оптужби једног медија, који се жалио да му Маћићка отворено прети.\nОна је у сукоб с тим дневним листом ушла након што су пренели неке од њених твитова. Потпуно се разбеснела и одлучила да се обрачуна с новинарима ове редакције, те је почела да их прозива на Твитеру.\nУ њеним твитовима, који су у међувремену обрисани, будући да је након што су је пустили из полиције избрисала свој профил, јер није добила свој телефон натраг, те наставила да се користи ћеркин, писало је како ће да „улети“ у просторије овог листа, те да ће да их „полупа“, а запослене у овом медију ће да „пребије“. Још се наводи и како је новинаре ове редакције назвала „стоком“.\nЈелена Маћић је наставила да се оглашава на Твитеру али преко ћеркиног профила.\nПреносимо вам твит у целости, заједно са свим коментарима из ког можете да схватите шта се заиста дешавало док је Јелена Маћић била у полицији.\nJelena Macic ovde. Arcim Jovanin uredjaj. Sve u svemu…pa izginuli su od smeha u policiji kad sam krenula da deklamujem svoje avatare. Sikter efendija…Niko Tokugava…izginuli bukvalno. — Ne isplati se (@JeleninoCedo) June 8, 2018\nЈеленина ћерка је своје пратиоце на Твитеру, пре него што се њена мајка огласила на истом, обавестила како је она ухапшена, те како јој је њен нови телефон одузет.\nMoju majku @DorijanaVil su ponovo priveli po ko zna koji put. Sve u svemu oduzeli su joj telefon…tek ga je kupila.. nije ga ni odplatila… znaci smor. — Ne isplati se (@JeleninoCedo) June 8, 2018\nЈелена Маћић је поставила питање да ли постоји још неки мушкарац који се осећа угроженим због ње.\nJel ima jos neki muskarac da se oseca ugrozeno od mene? Jer ovo je druga krivicna prijava od mozes misliti nekog ko se muskarcem smatra. Sta znam…mene bi bio blam! No, ne ganjamo perfekciju. — Ne isplati se (@JeleninoCedo) June 8, 2018\nУ последњем твиту алудира на то да је ситуација у којој се нашла равна ријалитију.\nZajeban je ovaj rialiti ja da vam kazem…zajeban — Ne isplati se (@JeleninoCedo) June 9, 2018\nПодсећамо, она је и раније била привођена због провокативног писања на друштвеним мрежама.\nНаиме, 2014. године приведена је због ширења панике у ванредној ситуацији, јер је током поплава на Фацебооку написала да је у Обреновцу страдало много више људи него што су власти објавиле.\nДве године касније, након што је упутила претњу путем Твитера тадашњем премијеру, њен стан претресла је полиција.\nЕспресо", "УХАПШЕНА ЈЕЛЕНА МАЋИЋ! На саслушању полицајце доводила до лудила, НЕKЕ И ДО СУЗА!" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Пажњу словенских научника привукла су Словенска имена, нова, а потом и стара. Наиме, данас диљем словенског света, мноштво људи носе имена која потичу из неких других народа и култура. Под притиском американизације садашња деца носе имена која су пренесена из САД, односно Енглеске. Пре американизације десила се христијанизација са доношењем тада модерних имена из јеврејске, грчке и италијанске (латинске) културе, а доласком Турака на Балкан уз ислам, балкански Словени добијају нова, муслиманска, већином арапска имена. На овај начин изворна словенска имена су маргинализована, као немодерна, односно сведена на безначајну меру.\nЗато није чудо што део словенских научника као и љубитеља словенске изворне културе траже истомишљенике диљем словенских држава, а посебно у Русији. Они се друже, сарађују и размењују сазнања са људима који су себе спознали као Словене (без обзира на верске, политичке, националне итд. разлике), односно са људима из словенског света дали предност старословенским, или савременијим именима словенског порекла у односу на имена америчког, немачког, латинског и др. порекла. Ова појава има своје корене у поштовању предака, позитивне традиције и далеко је од бесмисленог помодарства у неким урбаним и руралним срединама у којима се деци дају чудна имена јунака са ТВ и биоскопског екрана.\nПосле распада словенске заједнице, односно када су одређена словенска племена ушла у орбиту утицаја страних култура, језичка култура, језичка традиција и обичаји нису дозвољавали члановима друштвене елите да (одмах) одступе од канона двочланог словенског личног имена (600 – 1000. године наше ере). Дете је постајало, према словенској традицији, пуноправни члан заједнице (задруге, рода, племена, државе) када напуни седам година. Тада дете прелази од женског под мушко старатељство. Том приликом се уприличавао «обред увођења под мушко старатељство» (иницијација) и дете је добијало ново име, а старо које је давано независно од пола, под утицајем осећања и импулса мајке, предавано је забораву. Ново, специјално смишљено име, морало је да одговара карактеру детета, квалитетима које у њему желе да виде родитељи и родбина. Имену се придавала још већа пажња уколико би се приметило да дете има слаб карактер. Тада би се одлучивали за име које треба да га подсећа на оно што нема, а треба да достигне. Флоренски у једној својој књизи следи ову праисконску, од Словена препознату истину и пише: « Али то никако не значи да је између имена и личности, тачније између етимолошког значења имена и његовог енергетског значења, немогуће запазити било какву везу. Напротив, пажљивијим проницањем у име и у личност која га носи могуће је открити нити које повезују име и личност, и постаје јасније оно првобитно ткиво, које се преобразило у дату личност, а ово ткиво је очигледно одређено разматраним именом. Када се у то проникне, онда постаје јасно како и у којој мери се име симболички одражава у датој личности, која не само да у површинским слојевима противречи етимолошком значењу имена него својим дубљим слојевима ово значење истовремено и потврђује». На пример осмотримо имена попут:\nБогумил – да буде мио Богу;\nГостерад – да се одликује гостопримством;\nМстислав – да буде надмоћан над искушењима, односно ђаволом;\nЈарослав – да буде честит, племенит, на добром гласу, хвали, да има истинску, непорочну славу;\nЉубомир(ка) – да буде велики љубитељ мира, итд., итд.\nКако видимо, према старословенским веровањима име је било заклетва и магијски знак, повезано са човеком, тј његовим носиоцем.\nБлагодарећи лексичком саставу имена (два члана), сачуваним обичајима и традицијом, ми много знамо о култури и систему вредности наших предака. Ево примера из различитих сфера живота:\nЖизн(ь) (суфикси – бит, жир) – следе имена – Властибит, Жирослав, Домажир.\nПожељне вредности (добро, драго, мило, радо) уграђивале су се у имена – Доброгост, Љубомир, Љубивоје, Љубивој, Радомир, Ратислав, Радослав, Растимир, Милостриј.\nОдречне, непожељне вредности (не) давале су имена – Никлот, Немир, Негослав, Нерад.\nСмисао познања (мисли, мисао, вид) уграђиван је у имена – Мислибор, Гостевид, Болемисл.\nДруштвено устројство (держи, гради, влади) у основи је имена Держикрај, Градислав, Владимир.\nГостопримство (гост) основа је за имена – Љубогост, Доброгос, Радогост.\nВојна организација (полк/пук, вој) давала је инспирацију за следећа имена – Свјатополк, Во(ј)ислав.\nБорбена готовост (буди, креси) – инспирисала је имена – Будивој, Кресислав.\nБорба (бори, рати) – Боригнев, Ратибор.\nВојна врлина (свјато, јаро, пако) – Светомир/Свјатомир, Јарослав, Пакослав.\nЧаст, слава (чти, слав) – Чтибор, Томислав, Болеслав.\nПородица (брато, стриј, сестро) – Братомил, Желистриј, Сестромил.\nСопственост (семи) – Семисл, Семавит.\nВера (Бог) – Богосав/Богуслав, Хвалибог, Молибог, Богухвал.\nОви примери откривају присуство вредности, осећања, веровања, друштвеног начина живота, организације живота у условима рата. Овде је потребно нагласити да у систему старословенских имена нема система давања имена као код других индо-европских народа и језика где је то рађено по животињама, оружју, професији (занату) којим су се бавили и сл. Дакле, ради се о светски уникатној културној баштини.\nУ Пољској, као и у другим словенским државама, постоје три различита морфолошка типа имена.\nПрви тип – двочлано име представља основни, најстарији и најизворнији образац давања имена (други тим исходи од двочланих имена, а трећи, најпростоји је давање једночланих имена). Оно се састоји од две међу собом слагајуће речи са тачним синтакстичким смислом. У Пољској, током средњег века оваквих имена је било у употреби око 600. Међутим, ова су имена, са примањем хришћанства замењена јеврејско-грчким и латинским именима, да би током XV – XVI века била скоро потпуно истиснута. Од овога су била изузета имена где су одређени хришћански храмови носили имена словенских светаца, који су то постали, а да су задржали словенска двочлана имена. На пример, Чеслав, Казимир, Станислав, Вацлав, Владислав, Војцех. Такође, двочлана словенска имена су се задржала међу пољским племством, посебно она која су трајала дуже (династије): Јагелони (на пример: Владислав Варненски), Вази (на пример: Владислав IV, Ваза).\nУ XVI и XVII веку још су се по Пољској могла срести имена: Бронислава, Дадзибога, Доброгоста, Держислава, Јарослава, Мирослава, Мстислава, Пшемислава, Пшецлава, Владимира, Збигнева. У XVIII веку у Пољској давање словенских двочланих имена драстично опада. Ситуација се мења у XIX веку и повезана је са интересом за пољску историју и снажење пољског национализма. Тада се почињу објављивати календари са словенским именима, али ово је и време христијанизације словенских имена. Тако што је други члан остајао словенски, а први се узима из хришћанства тзв. хибридна форма). Таква имена су: Јан – Јанислав, Јулиан – Јулисав, итд. Обнову старословенских имена подстакла је, такође, романтичарска литература која је обиловала старословенским и старопољским мотивима, као и старословенским именима.\nИзмеђу два светска рата популарност двочланих словенских имена је расла захваљујући делатности истраживача језика и словенске митологије. Популаризацији словенских двочланих имена доприносили су календари и књиге чији су писци користили псеудониме састављене од двочланих словенских имена. Било је и покушаја попут оног у новини «Задруга» да се не објављују пуна имена аутора текста – осим иницијала, ако оно није било словенско.\nДанас у Пољској делују организације, на пример, «Никлот», «Крак», «Љубуш», укорењене у занимању за Словенство, које од својих чланова траже да мењају име уколико није двочлано, словенско.\nУ овом повратку словенству у Пољској предњачи Краков. На пример, тренутно у овом граду има 800.000 имена Станислав, Казимира 300.000, Војцеха, Владислава, Чеславова и Владимира по 200.000, Богдана 130.000. У Пољској је често и име Богумил, Богуслав, Богухвал, Свјатослав. Ова имена су популарна због њихове повезаности са хришћанством. Међутим, има и имена која немају много везе са хришћанством, попут Збигњев (400.000), Јарослав, Мирослав, Веслав, Здислав (по 200.000), Пшемислав (130.000), Болеслав, Бронислав, Радослав (по 80.000).\nОд мушких имена образују се женска, на пример: Станислава (300.000), Казимира (1450.00), Владислава (140.000), Чеслава (100.000), а популарна су и имена: Вацлава, Бронислава, Људмила, Доброслава, Славомира, Збигнева и Здислава.\nДопринос пољском (краковском) покрету за враћање и употребу старословенских имена дао је и Боримир Боровчак. Наиме, Боримир се тако и није звао. Његови родитељи, као римокатолици, дали су му латинско (италијанско) име Рафаело. Када се упознао са изворним старословенским именима решио је да кроз обред иницијације промени своје име у Боримир (које значи «борити се са непријатељем за свој мир/свет»). Оно одговара његовом презимену и карактеру. Међутим, неколико година није могао да промени име. У сагласности са пољским законима о личним именима било је прихваћено само десетак словенских имена (уз мноштво јеврејских, немачких и латинских), али не и Боримир. Закон (Поменути Закон је под притиском јавности укинут), истовремено, дозвољава да се промени презиме и то у немачком духу (на пример Виљк (Вук) у Волф.\nДа би се сачувала двочлана словенска имена као етнокултурна знаменитост, која нас разликује од других језичких група, неопходна је акција популаризације ових имена и културе. Боримир Боровчак предлаже за словенски свет следећи модел:\n• За литерарна и уметничка имена узимати псеудониме у форми двочланих словенских имена, на пример: писци Људовит Штур, Збигњев Ненацки, Брним Рогалица.\n• Обавезно коришћење словенског имена у организацијама националне и словенске усмерености;\n• Предузећима (фирмама), продавницама, улицама итд. давати словенска имена (на пример у Пољској постоји кобасичарска радња «Доброслава»);\n• Адекватно пропагирати рано средњовековље кроз археолошке експедиције и заседања, конференције и скупове историчара, пошто су сви владари у овом периоду имали словенска имена;\n• Херојима књига, стихова, филмова, стрипова итд. давати словенска имена;\n• Издавати календаре са списком словенских имена, само оних проверено тачних;\n• Наравно, не треба заборавити ни децу која долазе или ће тек доћи на свет. Размислимо о њиховом имену. Нека буде, пре свега, словенско.\n• На свесловенским састанцима потребно је формирати специјалну комисију која би се позабавила листом и каталогизацијом двочланих словенских имена која се могу наћи на свим странама словенског света. Ово би довело до формирања банке ових имена доступних за објављивање у календарима и публикацијама различитих садржаја.\nИдеје Пољака већ су наишле на одјек у Белорусији, Украјини и Русији. Код словенских народа на Балкану овај покрет, на жалост, још није наишао на одјек. Када се неки пробуде ваљда ће се запитати како се зову и приметити да им је, у међувремену, неко «заменио» имена. Тада ће се придружити традицији осталих Словена и тражити да им се бар деца зову онако како су то уобичајавали њихови преци.\nРусија, односно њени научници који су схватили значај личних имена за очување сопствене словенске културе, доприносе очувању двочланих имена на више начина. Један од начина афирмације словенских двочланих имена јесте објављивање научних и публицистичких радова о овом питању.\nПроблем са именима није једини проблем словенске савремене културе. На пример, у великом делу словенског света 24. мај се слави као Дан словенске писмености, односно Дан Ђирила и Методија, али у Србији не. Али има тенденција да се у неким школама слави спорна «Ноћ вештица» (Halloween). Сукоб са сопственом историјом и традицијом јесте сукоб са дубоким социолошким последицама.\nЗоран Милошевић\nИЗВОР: Центар академске речи", "Како су стари Словени давали имена деци" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "JAВНА РАСПРАВА О НАЦРТУ ЗАКОНА О РОДНОЈ РАВНОПРAВНОСТИ\nУ понедељак 25. јуна у Великој сали Скупштине Аутономне покрајине Војводине (ул. Владике Платона бб) одржана је јавна расправа о нацрту Закона о родној равноправности.\nЗаправо, у наслову, као и првој реченици, две стври нису тачне. Прво, није тачно да је било речи о „родној равноправности”, него о фаворизацији жена. Друго, никакве „јавне расправе” ту није ни било. Јавност мало зна за тај закон и за „јавну расправу” о њему. То је разумљиво, јер се све ради испод жита. Иза закона стоји лезбијско-феминистички лоби. Њему је стало да се о закону зна што мање. „Јавна расправа” је одржана само форме ради. Да је реч о феминистичком закону сведочи најпре „родни састав” његових састављачица и промотерки.\nОд 9:30 до 10:30 биле су поздравне речи. Уводну реч је имала др Стана Божовић, државна секретарка у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања (МРЗБСП). Затим је говорио Иштван Пастор, председник Скупштине АП Војводине. Затим је говорио Ђорђе Миличевић, потпредседник Покрајинске владе. Затим је говорила Миа Страјин, председница Савета за родну равноправност и координаторка Женске парламентарне мреже АПВ. Затим је говорила Диана Миловић, директорка Покрајинског завода за равноправност полова. Затим је говорио Срђан Кружевић, заменик градоначелника Града Новог Сада. На крају овог дела програма, говорила је Мирјана Василић, председница Комисије за родну равноправност Града Новог Сада.\nОд 10:45 до 11:20 представљан је нацрт Закона о родној равнопаноссти. Говориле су само жене. Најпре је говорила др Стана Божовић, државна секретарка у МРЗБСП. Затим је говорила Нина Митић, в.д. помоћница министра, Сектор за антидискриминациону политику и унапређење родне равноправности МРЗБСП. Затим је говорила др Биљана Стојковић, виша саветница, Сектор за антидискриминациону политику и унапређивање родне равноправности МРЗБСП. Затим је говорила, помоћница Покрајинског секретара за социјалну политику, демографију и равноправност полова, задужена за ресор равноправности полова. На крају је говорила Марина Благојевић Хјустон, национална експерткиња за родну равноправност и научна саветница у Институту за криминолошка и социолошка истраживања у Београду.\nКако се види, све промотерке закона су жене. У уводном делу говорила су и три мушкарца, али само протоколарно. Они су у том перформансу „корисни идиоти”. Дакле, све промотерке су жене и то радикалне феминисткиње. То је и логично, јер закон нема никакве везе са „равноправноћу”, него са повећањем привилегија жена. Све жене које га промовићу жале само јеш веће привилегије за себе и своје „сестре” лезбијке.\nОвај закон говори о „родној равноправности”. А каква то „неравноправност” полова постоји у Србији, па да је потребан закон од 71 члана да то исправља? Који члан Устава дискриминише жене? Ниједан. Који закон дискриминише жене? Ниједан. Ако ћемо право, постоје закони који дискриминишу мушкарце, па би заправо они требало да се боре за равноправност.\nЗакон о родној равнопавности су написале и сада га промовишу на „јавним расправама” чланице лезбијско-феминистичког лобија. Он је написан тако да злоупотребе не само омогућава, него и налаже. Ова закон је у свој потки антимушки, а самим тим и антипородичан. Он ће само донети више разарања бракова и веза.\nЗакон има тоталитарне претензије. Његов први члан има једну дугу реченицу и у њој се на чак осам места спомиње синтагма „родна равноправност”. То мантрање има ралигиозни значај и ефекат. Идеологија „родне равнопраност” је наша нова државна религија. Некада смо имали „самоуправни социјализам”, а сада имамо „родну равноправност”. То је наш нови „ружичасти марксизам”. То је нова социјална догма у коју се не сме сумњати. То је наше ново социјално златно теле. Сви „јеретици” могу очекивати само медијске ломаче.\nАли ја се не бојим ничега. Да се ја питам тај накарадни Закон о родној равноправности спалио бих на новосадском Тргу Слободе или на београдском Тргу Републике, а све жене које су га писале или промовисале послао бих у затвор.\nВладислав Ђорђевић", "Владислав Ђорђевић: Закон о родној равноправности се гура испод жита мимо јавности!" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Synopsis Universae Philologiae је први рад из компаративне лингвистике Готфридa Хенселa (Godofredus Henselius, 1687-1767), њемачког лингвисте који је радио као ректор у Хиршбергу (Јелења Гора) у Доњој Шлеској или Шлезији. Пуни наслов овог обимног дјела на латинском језику гласи: Synopsis universae philologiae: in qua: miranda unitas et harmonia linguarum totius orbis terrarum occulta, e literarum, syllabarum, vocumque natura & recessibus eruitur. Cum Grammatica, LL. Orient. Harmonica, Synoptice tractata; nec non descriptione Orbis Terr. quoad Linguarum situm & propagationem, mappisque geographico-polyglottis. Дјело је објављено 1741. године у Нирнбергу. Друго издање појавило се 1754. године.\nУ књизи су представљени сви језици свијета познати у то вријеме заједно са различитим системима писања/писмима. У складу са тим временом и раширеним митом о Кули вавилонској, Хенсел је покушао да изведе поријекло свих језика из једне заједничке основе, из Адамовог језика, слиједећи филозофски есеј Пјера Беснјера (из 1675. године) о поновном повезивању језика (Pierre Besnier, La reunion des langues, ou L’art de les apprendre toutes par une seule 1674 / A philosophicall essay for the reunion of the languages, or, the art of knowing all by the mastery of one, 1675)\nОва књига садржи најстарији лингвистички атлас четири континента, односно четири лингвогеографске карте “mappae geographico-polyglottae’’ у ком се налазе прве ријечи молитве ‘’Оче наш’’ на разним језицима и писмима у складу са географском распрострањеношћу језика. Наиме, гдје год је то могао, Хенсел је превео првих неколико ријечи “Оче наш, који си на небесима, да се свети име твоје“ на локалне језике.\nТo су:\nЕвропа: ‘’Europa Polyglotta, Linguarum Genealogiam exhibens, una cum Literis, scribendique modis, omnium gentium’’\nАзија: “Asia Polyglotta, Linguarum Genealogiam cum Literis, scribundique Modis exhibens“\nАфрика: ‘’ Africa Polyglotta Scribendi Modos Gentium exhibens‘’\nи Америка: ‘’ America cum Supplementis Polyglottis‘’.\nСа обје стране и при дну ових мапа су дате алфабетске таблице за најпознатије писане језике. Слика горе приказује двије табеле са нашег говорног подручја.\nНа другим мјестима, као на карти Америке, приказани су неки од праваца миграција народа: нпр. о Бразилу је написано да су први људи тамо дошли из Африке. На карти Африке у доњем десном углу, наводи се да боје на карти означавају подручја која су населили потомци три Нојева сина: Јафетови ( «rubicundi» – ружичаста), Семови ( «oriundos» – жуто-наранџаста), Хамови ( «virides» – маслинасто зелена). Наиме, од Јафета, Сема и Хама воде поријекло три велике групе народа, односно три људске расе: Семити – жута (народи Азије и Америке), Хамити – црна (народи Африке) и Јафетити – бијела раса (народи Европе).\nЛИНГВИСТИЧКА КАРТА ЕВРОПЕ\nКарта која приказује Европу има латински назив “Europa Polyglotta, Linguarum Genealogiam exhibens, una cum Literis, Scribendique modis, Omnium Gentium“, у преводу на српски: „Вишејезична Европа, која приказује генеалогију језика, заједно са алфабетима и начинима писања свих народа.“\nБило би занимљиво чути изворнe говорникe и колико њихова варијанта молитве “Оче наш“ данас одступа од ових приказаних средином 18. вијека.\nОно што је, такође, занимљиво, јесте да су ове карте међу првим тематским картама, ако не и прве, у којој се боје користе за разликовање различитих области.\nСања Бајић", "Лингвистичка карта света из 1741. са речима молитве “Оче наш“ на разним језицима и писмима" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "„Манастир Тврдош је посвећен Успењу Пресвете Богородице и подигнут је на стијенама мјеста Тврдоша, крај десне обале ријеке Требишњице, на 4 километра западно од Требиња. Говорећи о Тврдошу у иначе сасвим кратким освртима, наши историчари сматрали су за довољно да кажу да је то манастир „из средњег вијека“ и да је познат као Требињски манастир. Међутим, по народном предању које је, истина, релативно касно записано, Тврдошки манастир је основао Св. цар Константин и мајка му Јелена, а затим је, пошто бјеше срушен и запустио, постао задужбина краља српског Милутина, крајем XIII или почетком XIV вијека. Темељну обнову 1509. године извршио је митрополит Требињски Висарион I.\n„Свети Василије, Божји угодниче,\nИ од сваке муке чудни целебниче,\nСилом Христа свога Ког возљуби много,\nНајтеже болнике ти си лечит’ мог’о,\nТо и сада можеш сваком ко те штује\nИ у живог Бога ко тврдо верује.\nНе престај помагат’, славо српског рода,\nНе престај за грешне молити Господа.\nТи си светац Божји у небеској слави\nА свеци су људи духом цели, здрави.\nУ теби видимо ми правог човека,\nСлободног од греха, и препуног лека,\nУ ком огањ гори Духа Свесветога,\nУ ком љубав стоји Христа Васкрслога.\nЗахвални смо теби, и Богу свесилну,\nШто кроз Тебе лије милост преобилну,\nКроз Свог свеца чудна и ангелолика –\nВасилија српског, Божјег угодника!“ „Константину цару крст се светли јави,\nКонстантин га виде и Бога прослави.\nTo знамење беше Сина Божијега,\nОд овог знамења нема краснијега,\nЗнамење страдања и времене беде\nАли и знамење коначне победе.\nСа овим знамењем, твориоцем чуда,\nКонстантин се креће и победи свуда.\nСред паганског Рима, крстогонитеља,\nОн крст висок диже, славу Спаситеља.\nШто три века беше ломљено и клето,\nTo сад за Рим поста велико и свето!\nТри стотине лета крст пљуван бејаше,\nУ крви светаца земља се купаше.\nЦарства и цареви, охоли и мрски,\nСломише се редом слично слабој трски.\nA знамење крста остаде усправно\nИ светљаше свету чудесно и славно.\nКонстантин га позна и уздиже више,\nЗато му се име у календар пише.“\nОхридски Пролог – Свети Владика Николај Велимировић\nОд тада тробродне цркве са кубетом сачувани су до данас темељи, шест камених стубова, престо на горњем мјесту и дијелови зидова са остацима фресака. Манастир је два вијека, ако не и више, био сједиште Хумско-Херцеговачке, тада зване Требињске митрополије. У турско-млетачком рату Венецијанци су 1694. године дигли цркву и цио манастир лагумом барута у ваздух, што је описао Херцеговац Владимир Ћоровић, заслужан, поред осталог, и за опис историје скоро свих херцеговачких манастира.\nЦркву је тек 1928. године обновио нови задужбинар Никола Руњевац, богати Требињац из Америке. Тада је оправљен мањи, стари конак и подигнут нови и већи конак. Велики препород и интензивну обнову манастир доживљава од 1955. године и та обнова траје до данас.\nОстаци других манастирских грађевина: конака, келија, трпезарије, подрума и околног града и куле, стоје и данас као свједоци славне и крстоносне, али вјечно живе историје ове Тврђе Православља у Старосрпској земљи Травунији и Захумљу = Хумској Земљи Херцеговини и Приморју, гдје су апостоловали Свети Апостоли, Света Равноапостолна Браћа Кирило и Методије, и за њима Светитељи Божји: Сава Први и Други, Иларије, Свети Данило II, Висарион I и II, Свети Василије Тврдошки и Острошки, и у првој четврти 20 вијека Свети Петар (Зимоњић), нови српски Свештеномученик Јадовински и Јасеновачки.\nПо разрушењу манастира Тврдоша крајем XVII вијека, многе духовне и културне високовриједне светиње и драгоцјености из Тврдоша пренесене су у Манастир Савину. Свој живот овај манастир је наставио не само у Савини, него још више у недалеком метоху – манастиру Дужима. У Тврдош је донијета из манастира Дужи октобра 1992. света рука непознатог Светитеља, највјероватније Св. Краљице Јелене, Милутинове и Драгутинове мајке (као што је иста била у манастиру, према запису на Шестодневнику манастираТребиња који је сада у Савини).“ http://eparhija-zahumskohercegovacka.com\n„Манастир Тврдош је подигнут на темељима једне црквице која датира из 4. вијека послијеХриста, пре времена када су Срби као народ примили хришћанство, што само говори о традицији и дуговјечности хришћанства на просторима Херцеговине. Темељи те цркве се могу видети у манастиру, јер је део пода манастира одрађен у стаклу тако да се кроз те „прозоре“ на поду виде темељи прастаре цркве.[2]\nТврдош са рушевинама старог манастира лежи на кршевитој узвисини тик до цесте која из Требиња води у Љубиње. Манастир Тврдош подигнут је око 1509, а 1517. украсио га је фреско-сликама дубровачки живописац Вице Ловров. У другој половини 16. и 17. вијеку живјели су у Тврдошу херцеговачки митрополити. Одатле потиче име Требињској епархији.\nУ сукобу са Турцима разорише Тврдош Млечани 1694. године. Одмах првих година 18. вијека било је неколико покушаја да се обнови разорени манастир. У том настојању истакао се је митрополит Нектарије и игуман Исаије.\nАрхитектура манастира\nПо остацима манастира се види да је Тврдош био спреман и за одбрану од нападача. Зато је био изграђен чврст зид око манастира. У унутрашњости могу се у рушевинама разабрати темељи старе цркве. То је била базилика са три брода. Два побочна брода нешто су краћа од средњега, који је нартексом продужен на западну страну. Данашња црква је подигнута 1928. године захваљујући великом ктитору Николи Руњевцу , Требињцу из Америке. Осветили су је исте године на дан Св. Василија Острошког Чудотворца (12. маја) епископ захумско-херцеговачки Јован и епископ захумско-рашки Нектарије .\nСв. Василије Острошки . Родом из Попова Села у Херцеговини, од родитеља простих но благочестивих. Од малена беше испуњен љубављу према Цркви Божјој, а када поодрасте оде у Требињски манастир Успенија Богородице и прими монашки чин. Као монах убрзо се прочу због свог озбиљног и ретког подвижничког живота. Јер налагаше на себе подвиг за подвигом, све тежи од тежега. Доцније би изабран и посвећен за епископа Захумског и Скендеријског, мимо своје воље. Као архијереј најпре становаше у манастиру Тврдошу, и одатле као пастир добри утврђиваше стадо своје у вери православној, чувајући га од свирепства турског и лукавства латинског. А када би и сувише притешњен непријатељима, и када Тврдош би разорен од Турака, пресели се Василије у Острог, где се тврдо подвизаваше ограђујући стадо своје безпрестаним и топлим молитвама својим. Престави се мирно Господу, у XVI веку, оставивши своје целе и целебне мошти, неиструлеле и чудотворне до дана данашњега. Чудеса на гробу св. Василија су безбројна. К његовим моштима притичу и хришћани и муслимани, и налазе исцелења у најтежим болестима и мукама својим. Велики народни сабор у Острогу бива сваке године о Тројицама. https://svetosavlje.org/dan-prologa/29-april-po-julijanskom-kalendaru/\nСвети цар Константин и царица Јелена. Родитељи Константинови беху цар Констанције Флор и царица Јелена. Флор имаше још деце од друге жене, но од Јелене имаше само овога Константина. Три велике борбе имаше Константин кад се зацари: једну против Максенција, тиранина у Риму, другу против Скита на Дунаву и трећу против Византинаца. Пред борбу са Максенцијем, када Константин беше у великој бризи и сумњи у успех свој, јави му се на дану пресјајан крст на небу, сав окићен звездама, и на крсту стајаше написано: овим побеђуј. Цар удивљен нареди да се скује велики крст, сличан ономе што му се јави, и да се носи пред војском. Силом крста он задоби славну победу над бројно надмоћним непријатељем. Максенције се удави у реци Тибру. Одмах потом Константин изда знаменити Едикт у Милану 313. године, да престану гоњења хришћана. Победивши Византинце, он сагради диван престони град на Босфору, који се од тада прозва Константинопољ. Но пред тим Константин паде у тешку болест проказну. Жречеви и лекари саветоваху му као лек купање у крви заклане деце. Но он то одби. Тада му се јавише апостоли Петар и Павле и рекоше му да потражи епископа Силвестра, који ће га излечити од страшне болести. Епископ га поучи вери хришћанској и крсти, и проказа ишчезе са тела царевог. Када наста раздор у Цркви због смутљивог јеретика Арија, цар сазва I васељенски сабор у Никеји 325. године, где се јерес осуди, а Православље утврди. Света Јелена, благочестива мајка царева, ревноваше много за веру Христову. Она посети Јерусалим и пронађе Часни Крст Господњи, и сазида на Голготи цркву Васкрсења и још многе друге цркве по Светој Земљи. У својој осамдесетој години представи се ова света жена Господу 327. године. А цар Константин надживи своју мајку за десет година и упокоји се у својој шездесет петој години, у граду Никомидији. Тело његово би сахрањено у цркви Светих Апостола у Цариграду. https://svetosavlje.org/dan-prologa/21-maj-po-julijanskom-kalendaru/\n„У једној прастарој епској народној пjесми помиње се манастир Тврдош и његови подруми, односно манастирске избе испуњене вином. У тамним временима послије пропасти српске средњовјековне државе, српски монаси су у манастирима очували клицу српске духовности и културе, па и традицију српског винарства. Исто као и у читавој Европи, уосталом, и у нашем винарству највеће заслуге за преношење знања о узгајању винове лозе и производњи вина припадају монаштву. Многе славне винарске куће Француске, Италије, Шпаније и Немачке настале су на старим манастирским посјeдима или као настављачи њихове традиције. Бројни су и српски манастири који су винарски углед сачували до данашњих дана: Високи Дечани, Љубостиња, Тврдош.\nМонаси манастира Тврдош, започели су пре десетак година ново поглавље у причи о манастирском винарству код нас. Преузели су бригу над виновом лозом у Требињском пољу, гдје су стари засади Вранца смештени на 70 хектара површине и подигли чак 60 хектара младих винограда у Поповом пољу.\nДанас, манастир има два подрума. У старом каменом подруму из 15. века, у стољетним храстовим бачвама сазријева вранац, а само десетак метара даље, уз саму Требишњицу, укопан је нови подрум опремљен најсавременијом технологијом, али савршено уклопљен у постојећи комплекс.\nМодерна технолошка рјешења укључују и гравитациони транспорт вина током процеса прераде, омогућен висинским разликама између различитих нивоа подрума.\nВрело љето и благе зиме, изразита субмедитеранска клима, каменито тло натопљено најплоднијим земљиштем, стварају идеалне услове за рађање вина, које се циједи из камена и сувине, али и из сунца и вјетрова који се сударају изнад Требиња, хујећи са планина и мора истовремено. Требињско и Попово поље су изразито плодна крашка поља настала спирањем земљишта са околних брда. Некадашње шуме искрчене су највероватније у вријеме владавине Млечана, а и касније у доба Аустроугарске, па је временом ерозија нанијела сво плодно земљиште у Требињско и у Попово поље.\nВранац и Жилавка овдје се рађају вијековима, а уз њих засађени су и шардоне, мерло, каберне и сира, што омогућава и спајање аутохтоног и интернационалног, традиционалног и модерног, што винима Тврдоша даје и додатни квалитет. Подруми манастира Тврдош његују традиције српског монашког виноградарства и херцеговачког поднебља, производећи винa од аутохтоних и интернационалних сорти у подруму из 15. вијека. Жилавка, вранац, шардоне, каберне совињон, али и манастирска лоза, производе се комбиновањем древних и најсавременијих технологија.“\nhttp://www.tvrdos.com\nИ да не би овај наши кратки путопис о лепотама и значају Манастира Тврдош завршио као ода врхунском вину, да се још једном присетимо Светог Василија Острошког који је овде замонашен, баш у Светом дому великог Светог цара Константина кога данас 21.маја/3.јуна славимо, заједно са његовом Светом мајком царицом Јеленом. На сам помен имена Светог Василија и данас још увек устају сви Срби из Црне Горе:\n„Василије Свети поносе монаха,\nНаставниче добри, светих пустињака.\nК’о јутарња звијезда, твој лик нам се јавља,\nПоборниче мудри, Светог Православља.\nУ пештери хладној, усред стијене сиве\nТвоје мошти зраче духом вјере живе.\nИ сад као некад у времена стара,\nНаше вјере свете, која чуда ствара.\nБлаговјерни народ, стиже са свих страна,\nПод Острошке висе, хрли сваког дана.\nДа цјелива тебе, духовног пастира,\nИ напоји душу рајског миомира.\nАдске силе стрепе, од имена твога,\nЛоме се о стијене тврдога Острога.\nМрачном злобом дишу мржње неизмјерне,\nДа нам смуте вјеру, да уплаше вјерне.\nСузама си вјере, гријо хладне стијене,\nО, пастиру добри, Цркве намучене.\nНароду србскоме, Богом даровани,\nБогоносни Оче, славом овјенчани.\nНа животној стази, вјере и надања,\nНашијех успона и наших падања.\nМолитвама твојим љубав нам оснажи,\nДа смо вазда будни на духовној стражи.\nМоли за све вјерне, за обитељ свету,\nМир у мојој души, мир у цијелом свијету.\nМир од источника, сунчаније’ зрака\nВасилије Свети, поносе монаха.“\nАутор Наташа Миљевић", "Дом цара Константина Великог и Светог Василија Острошког" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Прошле седмице, на необјашњен и загонетан начин окончани су животи најмање три у светским оквирима нимало занемарљиве особе, од којих је свака била чувенија од бањалучког Давида. У Америци овај свет је напустила позната и успешна модна креаторка Кејт Спејд, која се наводно обесила. Друго самоубиство високог профила, у Паризу, такође је одјекнуло, а односи се на једног од омиљених телевизијских кувара, Антони Бурдејна. Ни Кејт ни Антони нису имали никаквих видљивих пословних или личних проблема који су могли да их наведу на овакав чин. Међутим, као по незваничном прекоокеанском договору (бар по званично објављеним резултатима увиђаја) обе особе обесиле су се не на класичан начин, него о кваку (doorknob) на вратима. Да ли сте икада покушали да се обесите о кваку? Скептици који нешто знају о тим стварима убедљиво тврде да би тежина тела истргла кваку из лежишта и да би се самоубиство завршило неуспехом.\nИсте недеље сазнало се да је у Аргентини, на исти начин, свој живот окончала и Инез Зорегиета, сестра холандске краљице Максиме, такође из још увек неразјашњених али тиме не мање сумњивих разлога.\nМогло би се претпоставити да је свака од наведених особа имала много више пријатеља и обожавалаца од Давида из Бањалуке. Њихови смртни исходи су бар онолико сумњиви колико и Давидов, ако не и више. (Антони Бурдејн има историјат политичког активизма у оквиру којег се тешко замерио криминалном клану Клинтонових.) Па ипак, зачудо, на трговима Манхатана, Париза и Буенос Аиреса још увек нема масовних окупљања и захтева за «правду» за подједнако несрећне Кејт, Антонија и Инез.\nЈош чудније, у Бањалуци, на тргу Боске, епицентру потресног излива масовних племенитих емоција изазваних подозривим кончинама невиних жртава, није евидентирано да су Кејт, Антони и Инез уопште били поменути и да им је била указана икаква почаст као сродним случајевима, чисто реда ради и из људске солидарности.\nУ чему је ту разлика? Одговор је једноставан и голом оку видљив. Фарса на тргу у Бањалуци је осмишљена, логистички предуслови за њу су систематски и професионално одрађени (наменско убиство Давида Драгичевића), глумци (Анкетни одбор) и корисне будале (отац Давор Драгичевић) унапред су одабрани, медијска подршка је обезбеђена, и све то у функцији не неког сентименталног циља него рушења Републике Српске.\nНикоме није потребно помињање неких других жртава, да од усредсређености на зацртану политичку агенду одвраћају пажњу слуђене масе.\nДо сада, Вашингтон, Лондон и друге западне престонице устројили су безброј «обојених», «кишобранских» и других лажних «револуција» и «пролећа». Кобни развој ситуације у Републици Српској је саставни део тог низа изрежираних субверзивних догађања који су се, без изузетка, одразили фатално по све земље и народе на које су се обрушили.\nПре четири године објавили смо приручник за одолевање нападима овакве врсте под насловом «Рушење Републике Српске». У просторијама Академије наука Републике Српске, у априлу 2014. године, одржали смо научни скуп на тему овог релативно новог облика субверзије (овде и овде). Залагањем једног изузетног младог режисера направили смо документарни видео «Обојени отпор,» где смо технологију преврата визуелно приказали, а све главне актере јасно идентификовали:\nОд тада је прошло четири године. У Бањалуци се не дешава ништа ново, непредвидљиво или неочекивано. Све што се дешава данас унапред је антиципирано и готово пророчки описано, као да се сама Баба Ванга сажалила на Републику Српску па се са онога света ангажовала да јој помогне да опстане. Шта још треба? Шта би још могли да нацртамо таргетираном руководству Републике Српске да би га пробудили и скренули са пута у суноврат?\nАнкетни одбор Скупштине РС је завршио са радом и објавио је свој „извештај.“ Захваљујући забринутости Баба Ванге за будућност Републике Српске, садржај и закључке тог Одбора објавили смо још кад је почео са радом (овде). „Извештај“ је по тону и закључцима изненађујућ у истој мери као што је то био извештај холандске комисије која је „истраживала“ обарање авиона MH-17 над Украјином (овде) и за то – на опште изненађење – оптужила Русију.\nСтвари у Бањалуци почеле су да се убрзавају. На фону рада Анкетног одбора и његових унапред претпостављених закључака, уцвељени отац Давор Драгичевић прешао је на све јаче претње (овде) и по први пут на јавну сцену изведени су и други потенцијални лидери нарастајућег протеста (овде).\nНакон седнице колегијума НС РС, после објављивања «извештаја» Анкетног одбора, председник парламента Недељко Чубриловић изјавио је да његова странка не заузима став по овом питању, а његов лични став је да има и прихватљивих и неприхватљивих закључака (овде и овде). Да напоменемо, то је коалициони партнер већинске странке у власти. Његова странка „не заузима став,“ а он лично сматра да документ који је исфабриковао политички огранак „обојене револуције“ у парламенту Српске, којим он председава, а чији је крајњи циљ рушење свих установа, укључујући и Чубриловићеве, има и „добрих и лоших“ страна.\nИстовремено, једини делегат већине у петочланом Анкетном одбору, посланик СНСД Драго Калабић, стидљиво се уздржао од гласања, без иједне речи критике на рачун недостатака «Извештаја», који боду очи.\nПрофесионалном оку порука из ових ситних детаља је јасна и недвосмислена: у редовима оних који су задужени за одбрану Републике Српске, услед недостатка принципијелности и храбрости, настало је комешање и опортунистичко престројавање. По приручнику Џина Шарпа, одраније позициониране кртице у свим ешалонима угрожене власти почеће јавно да се од ње ограђују и удаљују, наносећи један за другим психолошке ударце и деморалишући опседнути «режим».\nУ јавност је изашло само то да је Анкетни одбор саставио извештај на 320 страна. Међутим, највећи део тог извештаја састоји се не из танке и неубедљиве анализе и «закључака», него из стенографских бележака са саслушања разних сведока, да би се документу на тај начин у очима простоте прибавили дужина и тежина. Није довољно читати ни закључке ни транскрипте у изолацији, они се морају поставити упоредо да би се видело да ли истражени подаци подржавају усвојене закључке. Тога још увек нема, али по пристрасној интонацији једног малог до сада објављеног извода из закључака очигледно је да ту нема ни трага од политички неутралне анализе:\nЧак и на основу површног читања сведочења директора Завода за судску медицину РС Жељка Карана, где износи неубичајено понашање државног врха (Додик зове министра здравља да контактира Карана, Додик режира долазак другог стручњака из Београда да изврши реобдукцију, итд.) јасно је да се од избијања Афере Драгичевић власт успаничила и почела да вуче исхитрене потезе у настојању да подиђе уличним агитаторима, у нади да ће их тиме стишати (овде). Међутим, ништа се од тога није догодило. Управо на такав начин, створили су утисак којег више не могу да се отресу, а то је да имају нешто да сакрију и да настоје да што пре ствар гурну под тепих. Тај дилетантски произведени утисак сада им се свети у облику драстично урушеног кредибилитета.\nВредно је напоменути да се нешто слично догодило и са Сребреницом, када је извршено прекопавање гробница.\nИнтересантно је питање зашто „Скупштина“ не објављује стенографске белешке, већ тај посао од огромног јавног значаја обавља приватни портал Фронтал. На основу садржаја стенограма, тамо нема никаквог пиштоља који се пуши нити убедљивог и сувислог објашњења за судбину Давида Драгичевића. Постоји само констатација да је убијен, што је равно проналаску топле воде. Кључно питање је ко га је убио и зарад какве политичке агенде? Зашто интелектуалне громаде из владајуће већине не изврше анализу транскрипата у односу на климаве закључке које је усвојила опозициона већина унутар Анкетног одбора, да би се видело да ли и у којој мери информације добијене путем саслушања позваних сведока подржавају или су у нескладу са усвојеним закључцима? Да ли би разумна особа, на основу истих података, могла да изведе различите закључке?\nТо питање је од изузетног значаја, посебно у светлу искуства са Сребреницом. Западна пропагандна машинерија понавља искључиво закључке Хашког трибунала («пресуде»), избегавајући да се упушта у анализу доказа. Када је Историјски пројекат Сребреница проверио форензички материјал на коме су се ти закључци наводно темељили, обелоданило се да «материјални докази» уопште не подржавају закључке који су, тобож ослањајући се на њих, били изведени.\nДржањем највећег дела извештаја у фијоци иде се на руку петој колони зато што су њој битни једино дискредитујући закључци које су усвојили њени људи постављени као већина у Анкетном одбору. За неколико дана, 19. јуна, на пленарном заседању Скупштине расправљаће се о «извештају» Анкетног одбора, али под најнеповољнијим условима апсолутне петоколонашке контроле јавног дискурса. А за то одговорност сноси искључиво владајућа већина. Опозиција ће зато до бесвести понављати фразе из својих закључака, без обзира на то да ли у изведеним чињеницама имају упориште или не. Власт је опет себе сатерала у ћорсокак и на бојном пољу утисака претрпеће још један неславан пораз.\nИзвештај Баба Ванге одозго, који по свим параметрима делује релевантније и убедљивије од закључака Анкетног одбора, није нимало оптимистичан. Република Српска је у озбиљним проблемима зато што је мета професионално организованог процеса у циљу њеног уништења. За сада, остварењу тога циља нико се не супротставља, а све иде наруку.\nМакијавели је рекао да је онај ко не схвата игру предодређен да постане њен предмет. То је савршен опис положаја власти у тренутним дешавањима у Републици Српској.\nАли пре него што их морално апсолвирамо, приписивањем барем пристојне намере ако не и неопходних државничких капацитета, на столу је и даље кључно питање: да ли власт својим противницима садејствује из чисте глупости или је то у оквиру неког идиотског аранжмана за спасавање живе главе, постигнутим са вероломним страним фактором?\nСтефан Каргановић, Аналитички форум", "Стефан Каргановић: Будућност Републике Српске по Баба Ванги!" ]

[ "Please Enter Your Name Here", "Драгољуб Збиљић", "Комнен Коља Сератлић", "Hmkmkovic Maljo" ]

[ "Kad sam video koliko rozapadni mediji žale ep. Grigorija pomislio sam da su ga rascinili kad ono dobio bogatu parohiju hoću reći nemacku eparhiju a on je poznat kao covek biznisa. U cemu je tragedija? Nikako da sve ispratim.\n— grupa TNT (@BrankoRadun) June 1, 2018", "У чему је трагедија премештања +Григорија у Немачку?" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Соколски покрет настао је у Прагу. Ту је 1862. основано „Прашко гимнастичко друштво”. Професор др. Емануел Тонер је у српским народним песмама уочио значај сокола па је предложио 1864. да се друштву промени назив у „Прашки Соко”. До 1871. нова организација је себи пробијала пут. Оснивана су нова друштва у другим градовима, а телесно васпитање обухвата и жене. Тирш је 1871. издао лист „Сокол” и у њему први уводник „Наша задаћа, циљ и смјер” . Исте године издао је „Темељи тјеловјежбе”. Приређен је први свесоколски слет 1882. на коме је учествовало 1.600 чланова из 76 чешких соколских друштава. Чеси су 1889. основали савез „Чешка Обец Соколска”. (1) Соколска друштва оснивана су и код осталих словенских народа. Сви соколски савези словенских народа су се удружили 1908. у „Савез Словенског Соколства”. На челу савеза био је др. Јосип Штајнер, а начелник је био Јиндрих Ваничек. Почетком Првог светског рата соколски савез је био распуштен. (2)\nПосле Првог светског рата словенски соколски савези тежили су обнови Савеза словенског Соколства. Савез Сокола учествовао је на Свесловенском слету у Прагу 1920. На I Југословенском Свесоколском слету 1922. у Љубљани, основан је Чехословачко-Југословенски Савез као претеча Свеславенског савеза. (3) На слету жупе Мостар у Дубровнику 1923. соколи су истицали да су на обали плавог Јадрана на бранику за краља, Отаџбину и велику Мајку Славију. (4) Као део напора Савеза Сокола за развијањем словенске узајамности програми за слетове штампани су и на језицима словенских народа који су присуствовали слетовима.\nСоколи су се спремали да одрже други соколски сабор 1924. Група соколских радника из Загреба предложила је да се на сабор позову Чехословаци, Пољаци и Руси. (5) Сабор је одржаван у оквиру слета у Загребу. Југословенски соколи су приредили слет у Загребу од 15 до 17. августа 1924. У Загреб је дошло 12.000 сокола из Србије, Војводине, Босне, Црне Горе, Херцеговине, Далмације, Словеније, Хрватске, Међумурја и Истре. Дошли су Чешки и Руски соколи и делегација Пољског соколства. На Другом Југословенском Соколском сабору који је одржан заједно са слетом закључено је оснивање Свесловенског Соколског Савеза. (6) Седница представника свих словенских соколских савеза одржана је августа 1924. у Југославенском Касину у Загребу. (7) На сабору је вођа пољске делегације Счепански истакао да пољско соколство иде за тим да се обнове у соколству и по соколству старе свеславенске везе. (8) На сабору је био Адам Замојски. Много тога што је соколство у Југославији закључило употребио је и спровео у пољском соколству. После сабора састали су се представници свих словенских соколских савеза на саветовање и закључили да се обнови Савез словенског Соколства који је због Првог светског рата био разбијен. Ту обнову преузео је Замојски на себе. Обнова савеза извршена је у његовом дому у Варшави 14 и 15 августа 1925. Представници југословенског, чешкословачког, пољског и руског соколства објавили су да је основан Савез словенског Соколства. Од 1925. није било веће приредбе у Југославији а да Замојски није посетио Југославију. Задржавао се радо на Јадрану. (9) Бугарски Јунаци примљени су 10. јуна 1934. у Савез Славенско Соколство, пошто су изјавили, да прихваћају соколску идеологију и соколски теловежбени систем. (10) Савез Сокола Краљевине Југославије на седницама и слетовима заступала је савезна начелница Елза Скаларјева.\nСоколске жупе Сплит, Шибеник-Задар и Сушак-Ријека приредиле су слет соколства на Јадрану у Сплиту јуна 1931. У „Соколском гласнику” истакли су да је било преко 15.000 сокола из Југославије и делегација чехословачког и пољског сокола. Пољске соколе предводио је староста А. Замојски. Одликовао је Мирка Буића, старешину жупе Сплит, због развијања и јачања братских веза Пољака и народа Југославије. У име Пољског соколског савеза предао му је две сребрне плакете, једну за њега, а другу за Соколско друштво Сплит. Сребрне плакете су у иметничком рељефу приказивале Пољску. (11) У Љубљани је 1 октобра 1933. у просторијама начелништва Савеза СКЈ у Народном дому одржана седница начелништва Савеза словенског Соколства. Седницу је отворио Мирослав Амброжић. Између осталог одлучено је да седиште начелништва Савеза словенског Соколства буде у Прагу. (12) О састанку представника Савеза Сокола и представника бугарских Јунака у Београду писали су и чехословачки листови. Брнске “Lidove Noviny” донеле су чланак о томе. У чланку се на крају истицало : „Тиме се неће само ојачати Савез словенског Соколства, већ ће бити уједно омогућена такође и дубља и јача радиност у извршавању програма СС, која је такође потребна у интересу целокупног словенског Соколства и словенске мисли.” (13)\nНа слету у Загребу 1934. присуствовали су представници Словенског Соколства и то : Чехословачког Трулар, Замојски као представник Пољског сокола, Драјлинг као представник Руског сокола, бугарских Јунака Лазов као и чланови управе Савеза Сокола на челу са Ганглом. (14)\nУ Савезу словенског соколства били су : Чешкословачка обец соколска са 746.878 припадника, Савез Сокола Краљевине Југославије са 356.630 припадника, Савез пољског Соколства са 59.713 припадника, Савез бугарских Јунака са 45.000 припадника и Руско Соколство са око 6.000 припадника. (15) Уочи отварања слета бугарских Јунака 11. јула 1935. у Софији је одржана седница председништва Савеза словенског Соколства. Седница је одржана у свечаној дворани Академије наука. Од стране Савеза Сокола учествовали су : Е. Гангл, Ђура Паунковић и Алфред Пихлер. Са седнице је упучен манифест Савеза словенског Соколства у коме се истицао позив на устрајан и неуморан рад. (16) У тежњи за што бољем међусобном упознавању, жближењу и учвршћењем братских веза међу словенским народима лист „Соколски гласник” пренео је чланак П.Н. Неичева „Словенска солидарност” из софијског дневника „Мир”. У чланку је истакнуто : „Међу њима уместо поштовања и љубави биле су завладале вечите мржње, које нису могле тако брзо да пређу у дубоки заборав. … Стога сви Словени и кажу :„Ране од блиске браће дубље су”. То је оно што доноси тако полако зближење и упознавање међу Словенима. Али успркос свију тих запрека, словенски идеализам и дух не једанпут издигли су се високо те се појавили у братској узајамности и помоћи; …. То се је најбоље видело на последњем састанку приликом слета Јунака, када су хиљаде словенских Сокола и Соколица заносно, неприсиљено и откривено изражавали своје свете осећаје о недељивом братству, поштовању и љубави. Ово равесељује и дубоко засеца у словенску душу, која корени и живи не само у умовању политичара, већ у душама и срцима народних маса. “(17)\nИ соколска друштва организовала су свеславенске вечери. У просторијама Официрског дома у Сарајеву сарајевска соколска друштва заједно са Чехословачком, Пољском лигом и руским соколима приредила су свесловенско-соколско вече 1. фебруара 1936. На приредби било је преко 100 народних ношњи из свих крајева земље и словенских земаља. Свечана сала била је окићена словенским заставама и сликама знаменитих словена из давне историје и тадашњег доба. Поред слика словенских владара били су и сви грбови словенских држава. Сем тога просторије су биле украшене соколским геслима, зеленилом и малим словенским заставицама. Приредбу је отворио заменик старешине матичног соколског друштва др. Богдан Видовић наглашавајући да су соколи желели приредбом да манифестују своја соколска осећања солидарности и словенску Тиршеву идеологију. Говорио је о животу и раду творца словенске химне, словачког свештеника Самуила Томашика, чија је песма „Хеј Словени”, доживела 100 година и која је пратила све словенске покрете, демонстрације и манифестације током буђења словенских народа. Учествовали су Чешка обец, руски соколи, пољска лига и гуслар. Члан сокола рецитовао је бугарску песму од Христе Ботева. На заједничкој седници свих соколских друштава било је решено да сваке године 4. фебруара (Штросмајеров дан) сва соколска друштва приређују свесловенско соколско вече, како би соколи и тиме васпитали чланове за соколско-југословенски-свесловенски живот, рад и зближење словенских народа. (18)\nСавез Сокола сем слетова учествовао је на такмичењима у организацији Савеза Словенског Соколства. Соколско друштво Марибор изградило је свој дом, за који су планирали да лети служи као табор деци сиромашних родитеља, а зими као склониште соколима-смучарима. Позвани су и представници братских држава : Чехословачке, Бугарске и Пољске да дођу на такмичења на Похорје. (19) Соколи из Југославије су учествовали и на II смучарским такмичењима Савеза словенског Соколства на Штрбском Плесу у Татрама. Такмичили су се и чехословачки и пољски соколи. (20) Крајем фебруара 1937. била су V смучарска такмичења за првенство Савеза словенског Соколства у Планици. Уз СКЈ и ЧОС први пут су учествовали бугарски Јунаци. СКЈ је први пут освојио Ханжеков покал и постао словенски соколски смучарски првак. (21) Такмичења на Јахорини била су избирна такмичења за првенство ССС. Такмичари су се 25. 1. 1938. вратили са Јахорине, а 2.2. 1938. отпутовали су за Чехословачку. (22) Чехословачка соколска општина приредила је зимска такмичења у Високим Татрама. Такмичења су одржана од 6 до 13 фебруара 1938. као први део јубиларног X свесоколског слета у Прагу. Такмичења су обухватала : XI смучарска такмичења ЧОС, VI смучарска такмичења ССС и такмичења за покал југословенског министра за телесно васпитање. За првенство ССС и Ханжеков покал такмичили су се чланови ССКЈ, ЧОС, Јунака и ПСС. Олга Сковран такмичила се у такмичењима ССС као водница чланица. (23)\nТакмичење за првенство Савеза словенског Соколства у Новом Саду одржано је 19 децембра 1937. Такмичари су стигли у Нови Сад 17 и 18 децембра 1937. Вођство чехословачке, пољске, бугарске и југословенске врсте 18 децембра 1937. посетило је општину и Матицу српску. Затим су посетили мушку гимназију краља Александра. Представници соколских савеза под вођством др Павласа посетили су Бановину, где их је примио подбан Рајић и министар за физичко васпитање народа др Вјекослав Милетић. Соколска жупа приредила је заједничку вечеру у ресторану Соколског дома. (24) После Судетске кризе Савез Сокола је решио да се прикупљају подаци о чешком соколу и Савезу словенског соколства. (25) Др. М. Градојевић је писао у часопису „Око Соколово” о смрти Адама Замојског. У чланку се истицало да је глас о његовој смрти стигао после многих перипетија. (26) Соколско студентско средиште у Загребу одржало је 23. марта 1941. комеморацију Адаму Замојском. (27)\nУ оквиру рада Савеза Сокола Краљевине Југославије на јачању словенске узајамности дошло је до обнове Савеза Словенског Соколства. Соколи су истицали да стоје на бранику не само за краља и отаџбину већ и за велику Мајку Славију. Савез Сокола учествовао је на Свесловенским слетовима у Прагу. Делегације сокола из словенских земаља присуствовале су слетовима Савеза Сокола у Југославији. Соколи су сматрали свој покрет као авангарду словенске узајамности и братства. Као део напора Савеза Сокола за развијањем словенске узајамности програми за слетове штампани су и на језицима словенских народа који су присуствовали слетовима. Организована су соколска спортска такмичења у оквиру Савеза словенског соколства. Савез Словенског Соколства обновљен 1925. нестао је у Другом светском рату. После увођења вишестраначја Савез Сокола Југославије обновљен је 1992. Светски соколски савез обновљен је 1993. у Прагу. Соколи из Србије су учествовали на обновљеним Свесоколским слетовима у Прагу. Савез Сокола Србије учествоваће са око 180 чланова на слету у Прагу крајем јуна 2018.\nСаша Недељковић\nчлан Научног друштва за историју здравствене културе Србије Напомене :", "Саша Недељковић: САВЕЗ СЛОВЕНСКОГ СОКОЛСТВА" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Валтазар Богишић родио се у Цавтату 1834. Пошао је у Венецију у лицеј св. Катарине 1856. Студирао је на Бечком универзитету. Слушао је предавања у Берлину, Минхену, Хајделбергу и Паризу. У Бечу је постао 1864. доктор права. Одбио је 1866. кандидатуру за посланика у далматинском сабору са изгледом да буде биран и као посланик за бечки Рајхсрат. Није хтео мењати свој научни рад са политиком. Богишић је прихватио понуду универзитета у Одеси а одбио је две понуде загребачког универзитета. Постао је члан академија у Београду, Загребу, … . На предлог књаза Николе добио је 1872. царским указом налог да иде у Црну Гору због израде грађанског законика. Пред делегацијама државног црногорског савета на Цетињу 1880. било је прво читање „Имовника”. После другог и трећег читања на Цетињу „Имовник” је проглашен 25. марта 1888. и ступио на снагу 1. јула 1888. Примио се да буде министар правде у Црној Гори 1893. и на том положају остао до 1899. Живео је у Паризу. Умро је 24. априла 1908. у Ријеци. Из Ријеке су бродом пренесени посмртни остатци 29. априла 1908. у Груж. Из Гружа су превезени у градску луку Дубровника, а оданде у Цавтат. Бродови „Груж”, „Цавтат” и „Венћеслав” довели су у Цавтат господу, друштва, представништва и музике који су учествовали у погребу. Кад је стигао ковчег на броду „Груж” у Цавтат, тиха поворка кренула је у парохијску цркву, где је одржано опело. У поворци су била школска деца са учитељем и учитељицом, представништва свих српских и хрватских друштава из Дубровника, представништва са стране, Дубровачко радничко друштво, корпоративно са барјаком и венцем, српска Дубровачка грађанска музика, Опћинска Хрватска глазба, дубровачки начелник П. Чингрија са заступницима дубровачке општине, … . Цавтат је био у црнини, црни сагови су били на прозорима, фењери су били обложени црнином, заставе на лађама биле су у знак жалости биле су спуштене на пола; После опела поворка са 25 венаца упутила се из цркве на гробље, које се налазило на брежуљку северо-западно повише Цавтата. На гробљу су говорили Луко Калачић у име Цавтата, Фађони, брат Влаха Буковца, у име хрватског друштва „Зоре”, А. Вучетић, уредник „Срђа”. У име српске омладине говорио је Бркић, уредник „Српске Зоре“. У свом говору А. Вучетић истакао је : „ … Као учењак и књижевник, као српски законоша и славенски државник прославио је широм света себе, мило Српство, дубровачку домају, родни Цавтат и Конавле, откле су му стари били. Инокосан је изводио оно што у великим државама тек окупљени учењаци могу да ураде, … . Један од тих соколова нашега доба, који је лебдио по свим крајевима, гдје се српска и хрватска ријеч говори, и летио и у даље крајеве, бјеше наш Валтазар Богишић. Није он газио по гњилу блату странчарских зађевица, није пландовао и бучио празним фразама, него је неуморно радио и учио у самоћи своје собе, трудио и дању и ноћу да постигне узвишене идеале. Кад би прву сврху постигао, за другом би ишао једнаком устрајности. Вјеран своме поријеклу и освједочењу, прекаљену трудом и науком, он као законоша црногорски није унио у законе туђе смушене мисли, него је у њих претопио наше српске обичаје и наше српско право и дотјерао је рад до таке савршености, да му се стране законоше диве. Као књижевник и правник радио је и за Дубровник било износећи његове старине, било његове законе, било паметно нас потичући да у Дубровнику створимо ново средиште за народно позориште. … .” У свом говору Н.Л. Бркић истакао је : „ … Народ, који рађа овакве људе, не може пропасти, јер он мора кроз њих, кроз своје истакнутије синове, вјечито живјети. … Богишић је дао примјер радишности, посвједочио силу могућности и пред цијелим образованим свијетом показао несумњиво богатство народног нам талента. … . пред самртним останцима дичног, љубљеног и поштованог чеда јуначког народа српског; пред храмом великог духа скромнога Валтазара Богишића – дубоко се клања и српска дубровачка омладина, која ме је уобластила, да се у њено име с Покојником опростим. Полажући на мртвачки сандук свој вијенац искреног признања и вјечне захвалности, српска омладина врши своју свету дужност, за коју је веже љубав према раду, науци и свом српском народу. … Њега остављамо у својим срцима као једну свијетлу и неизбрисиву успомену, као један велики примјер устрајности и радишности, као неоспориви свједок људске могућности и као посебни тип патриотизма, који је без шаблонске партизанске надутости много и много користио своме народу и допринио народном напретку. А то све даваће српској омладини снаге и полета за рад око свог добра и добра своје националне заједнице. … . ” Посланство са Цетиња стигло је 2. маја 1908. да положе венце на гроб Валтазара Богишића. У изасланству је био министар просвете и црквених дела Пламенац као заступник владе. У име књаза Николе положио је венац његов ађутант Поповић. На траци је био натпис : „Мојему министру правде Велеученом Др. Валтазару Богишићу Књаз Никола.” Члан великог суда Дожић положио је венац за црногорско судство. На венцу је био натпис : „Благодарно Судство Црногорско Др. Валтазару Богишићу”. (1)\nУ часопису „Срђ” су од телеграма издвојили саучешће : Пашићево у име краља и српске владе, Стојана Новаковића у име Српске краљевске академије и саучешће правног факултета београдског универзитета. Милан Павлов Јовановић командир-академик из Вуковара упутио саучешће Уредништву „Срђа”. У саучешћу је истакнуто : „Примио сам жалосну вијест о губитку мог доброг и милог колега-друга – као члана многих учених друштава и академија, а великог правника-хисторичара народа српскога, челик Србина Др. Валтазара Богишића, те ево и мене да и Вама и свему Српству изразим моје саучешће у преголемој жалости за врлим и добрим Србином ком дао Бог вјечни покој ! Лака му земља и вјечна Слава у народу своме кога је тако жарко љубио !” (2)\nМарија Богишић, удата Пол, наследила је свог брата Валтазара Богишића, дала је пренети из Париза у Цавтат библиотеку и купила зграду за смештај библиотеке. Основала је музеј. Уложила је много новца за изградњу водовода за Цавтат из села Обода, поправила плочнике, цркве, гробље и подигла брату споменик на обали. Библиотеку и културно-историске збирке оставила је Цавтату „као темељни камен подизању родног мјеста и на вјечиту успомену свог брата“. Идеју за оснивање Богишићевог музеја изнео је Лука Зоре након што је Богишић објавио збирку словенских инкунабула у календару Дубровник. Музеј је отворен после Богишићеве смрти, у септембру 1909. у његовој кући. (3) Српска друштва и организације на Приморју чувале су успомену на Валтазара Богишића и посећивала су Цавтат обилазећи његов гроб.\nГрупа од 40 српских сокола из Војводине, Србије и Старе Србије предвођена др Лазом Поповићем, старешином Фрушкогорске Жупе, посетила је 17 августа 1911. Дубровник. Истог дана соколи су паробродом „Соко” посетили Цавтат. Излету су се придружили душановци, грађани и омладина. Град је био искићен заставама, а соколе је дочекала општинска музика и грување прангија. Цавтатска Музика свирала је „Душановку” и „Соколску корачницу”. Кад су се соколи искрцали, предвођени Цавтатском Музиком поздравили су Општину а онда су отишли на гробље. На гробу Валтазара Богишића положио је др Лаза Поповић, уз неколико бираних речи, венац Српских сокола из Војводине, са српском тробојницом. Истакао је да како је српски народ увијек благодаран великом Србину Богишићу за велике заслуге. Кад је венац био положен, сви присутни кликнуше „Слава Богишићу”!, а збор је запевао „Вјечнаја памјат”. После разгледања градића, Богишићевог музеја, књижнице и слика Влаха Буковца у цркви соколи су се вратили у Дубровник. При поласку из Цавтата дошло је до братских овација. (4)\nДва брода Дубровачке пловидбе превезла су првог маја 1938. у Цавтат дубровачка културна и национална друштва са њиховим члановима, на челу са „Матицом Српском“ у Дубровнику да походе и положе вијенце на гроб и споменик Валтазара Богишића. Председник општине Нико Враголов упутио је 22 априла 1938. проглас Цавтаћанима у коме се позивају да присуствују поклону гробу и споменику пионира Славенског братства. У прогласу се истиче: „Окитите своје домове, да Цавтат у свечаном руху дочека овај значајни дан и дођите братски дочекати поштоваоце драгог нам Богишића који ће доћи овај спомен увеличати. Будимо горди и поносни на велике синове наше славне прошлости и на њиховим примјерима изграђујмо себи сигурну и сретну будућност“. Дубровачка друштва и установе дочекали су грађани Цавтата. Истог дана увече у дворани „Слоге“ у Дубровнику одржано је комеморативно вече гдје је говорио др. Лујо Бакотић. У Одбору за комеморацију 30-годишњице смрти дра Валтазара Богишића били су : Светозар С. Барбић, предсједник „Матице Српске“; Душан Башић, предсједник „Јадранске Страже“ у Дубровнику; Луко маркиз Бона, предсједник „Дубровачке грађанске музике“; др. Ђуро Орлић, предсједник дубр. срп. пјев. друштва „Слога“; Даница Радовић, предсједница „Кнегиње Зорке“ у Дубровнику; Нико кап. Папа, предсједник „Нове Југославије“; Иво Шуберт, предсједник „Дубровачког радничког друштва“; Нико А. Шутић, старјешина Соколског друштва у Дубровнику; … . Одбор је 1938. у Дубровнику издао Споменицу дра Валтазара Богишића. (5) Значај манифестација националних друштава у Дубровнику уочен је и у другим срединама. Лист „Дубровник” пренео је из сарајевске ,,Југославенске Поште” осврт у коме се коментарише : „Недавни поход гробу незаборавног Антуна Фабриса, па пренос земних остатака пок. др. Франа Кулишића и комеморација 30-годишњице смрти пок. Богишића, показали су најбоље, да је Дубровник … једнодушан кад наглашава … своју улогу у значајној предигри нашег народног ослобођења и уједињења. .” (6)\nЛист „Дубровник” пренео је из листа „Зете” вест да је Удружење правника у Подгорици 1939. покренуло је акцију за подизање спомен-бисте дру Валтазару Богишићу у Подгорици. Удружење је упутило апел свим црногорским правницима. У писму је писано подробно о личности и раду Валтазара Богишића и његовом значају за Црну Гору и Црногорце а посебно за црногорске правнике. Истицали су да је Богишићев Општи имовински законик израз душе црногорског човека у његовим правним односима. „Дубровник” је констатовао да су поред споменика у Цавтату, црногорски правници прегнули да др Валтазару Богишићу подигну спомен-бисту. (7) Књижара Јова Тошовића из Дубровника издала је у међуратном периоду серију слика Цавтата и његових знаменитости за туристе (Маузолеј Рашић, санаторијум Тиха, … ). Међу тим знаменитостима био је споменик др Валтазара Богишића и његов музеј. Богишићев музеј припојен је Хисторијском институту ЈАЗУ и премештен у Кнежев двор у Цавтату. Музеј је отворен 1958. (8)\nСрпска друштва на Приморју била су поносна на свог великог сина. Чувала су успомену на Валтазара Богишића и посећивали су Цавтат обилазећи његов споменик, музеј и гроб. Национална и културна друштва (српска и југословенска) из Дубровника су 1938. посетила Цавтат поводом комеморације 30-годишњице смрти дра Валтазара Богишића.\nСаша Недељковић\nчлан Научног друштва за историју здравствене културе Србије\nНапомене :", "Саша Недељковић: Музеј Валтазара Богишића у Цавтату" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "До које године ће постојати Република Србија у садашњој државно-правној форми?\nКако савремени човек доживљава историју? Најкраће речено, као праволинијско „нагомилавање случајних историјских инцидената и епизода“. У овој идеји историје су кључне две одреднице: прва одређује историјски процес као праволонијски (или неповратан), а друга одређује „историјске инциденте и епизоде“ као случајне. У складу са оваквим схватањем историје, немачки теоретичари Вилхелм Винделбанд и Хенрих Рикерт су закључили, да је историја наука која: не формулише законе, не служи се математичким обрасцима и не допушта предвиђање будућности. Међутим, античка идеја историје је сасвим супротна савременој. По античком схватању, историјски ток је кружан (повратан), а не праволинијски, па је самим тим и будућност унапред одређена, а не случајна. Историјска збивања нам се понављају као годишња доба или месечеве мене, па онај ко познаје историју неке земље, може да сазна и њену будућност. Сажмимо то античко схатање у само две полуреченице римског цара и филозофа Марка Аурелија: све је од памтивека исто и све се у одређеним временским размацима враћа; све ствари које се сада дешавају, дешавале су се и раније и дешаваће се убудуће. Један од ренесансних зачетника модерне историјске науке, Франческо Гвичардини (1482-1540), своје схватање историје формулисао је на следећи начин: Прошлост баца светлост на будућност; свет је увек био једнородан; оно што јесте и што ће бити – то је у неко друго време било; исте се ствари понављају, али под другим именима и у другим бојама; не препознаје их свако, него само онај ко је мудар и приљежно их посматра.\nСрпска држава и свеколики српски народ се данас поново налезе у егзистенцијоналној неизвесности суочени: са бруталним претњама, уценама, притисцима и ултиматумима господара света, са безалтернативним путевима у сопствену пропаст, са идентитетским и демографским суновратом и чим све не. Запитајмо се стога – дешава ли нам се ово први пут или нам се историја понавља, и по ком временском распону се понавља, ако се понавља? Да ли је, уз помоћ идеје о историји као кружном и објективно нужном процесу могуће егзактно, бар у основним цртама, скицирати нека збивања која су пред нама. Једно од тих питања на које нема одговора је – до када ће данашња држава Срба, Република Србија, потрајати у садашњој државно-правној форми? Покушајмо у овом чланку да дођемо до одговора на то питање анализом статусно-правних и династичко-владарских фаза кроз које је држава Срба пролазила током своје нововековне историје.\nПрема статусно-правним критеријумима у периоду после 1804/05. нововековна држава Срба је прошла кроз следеће фазе:\nУстаничка држава, 1804-1813.\nПолуаутономна Кнежевина, 1817-1828/30.\nАутономна Кнежевина,1828/30-1867,\nса потпериодом проширене аутономије, 1854-1867.\nКнежевина Србија, период фактичке независности, 1867-1882,\nса потпериодом међународно признате независности, 1878-1882.\nКраљевина Србија,1882-1918,\nса потперодом окупације, 1915-1918.\n(Краљевство) Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца: 1918-1929.\nКраљевина Југославија: 1929-1945,\nса потпериодом окупације, 1941-1945.\nФНР Југославија, 1945-1963.\nСФР Југославија, 1963-1992.\nСР Југославија, 1992-2006 (као заједничка држава Србије и Црне Горе),\nса потпериодом Државне заједнице СЦГ, 2003-2006.\nРепублика Србија: 2006 – ?\nКомбинујући напред дефинисане статусно-правне фазе са династичко-владарским фазама, држава Срба је у току своје нововековне историје, (ради скраћивања текста почевши од 1842), прошла кроз следеће развојне периоде:\nАутономна Кнежевина, период Карађорђевића, 1842-1858.\nАутономна Кнежевина, период Обреновића Милошеве гране, 1858-1867.\nНезависна Кнежевина Србија, 1867-1882,\nса потпериодом међународно признате независности, 1878-1882.\nКраљевина Србија, период Обреновића Јевремове гране, 1882-1903.\nКраљевина Србија, период Карађорђевића, 1903-1918,\nса потпериодом окупације, 1915-1918.\n(Краљевство) Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, 1918-1929.\nКраљевина Југославија, 1929-1945,\nса потпериодом окупације, 1941-1945.\nФНР Југославија, 1945-1963.\nСФР Југославија, период Јосипа Броза, 1963-1980,\nса потпериодом номиналне владавине Броза (због старости и немоћи), 1977-1980.\nСФР Југославија, период после Броза, 1980-1992.\nСР Југославија и ДЗСЦГ, 1992-2006.\nРепублика Србија, 2006-?\nИма ли у овако представљеној нововековној историји српске државности било каквог система, или другим речима, има ли у наведеним преломним годинама српске државности било каквог система. Има. Све те преломне године се могу груписати у парове, између којих постоји временски распон од око 61-62 године. Самим тим, и свака од напред дефинисаних периода државног развоја Србије има своју реплику, која је трајала приближно исти број година са претходном матричнним периодом. Када пронађено матрични период за садашњу Републику Србију, која је настала 2006, знаћемо и колико ће она још година потрајати.\nАутономна Кнежевина, период Карађорђевића –\nКраљевина Србија, период Карађорђевића\nПо временском ритму од око 61-62 године, период владавине Карађорђевића аутономном Кнежевином, реплицирао се у период владавине Карађорђевића Краљевином Србијом. Оба ова периода трајала су 15-16 година.\n1842 – Почетак владавине Карађорђевића аутономном Кнежевином.\n1903 – Почетак владавине Карађорђевића Краљевином Србијом.\nМеђувреме: 61/62 године.\n1854 – Почетак потпериода Кнежевине Србије са проширеном аутономијом.\n1915 – Почетак потпериода окупације Краљевине Србије.\nМеђувреме: 61/62 године.\n1858 – Крај владавине Карађорђевића аутономном Кнежевином.\n1918 – De iure крај Краљевине Србије (и крај окупације).\nМеђувреме: 61/62 (-1) година.\nАутономна Кнежевина, период Обреновића Милошеве гране –\nКраљевина Срба, Хрвата и Словенаца\n1858 – Почетак друге владавине Обреновића Милошеве гране аутономном Кнежевином.\n1918 – Почетак (Краљевства) Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.\nМеђувреме: 61/62 (-1) година.\n1867/68 – De facto крај аутономне Кнежевине Србије (1867)\nи крај владавине Обреновића Милошеве гране (1868).\n1929 – Крај Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.\nМеђувреме: 61/62 године.\nКнежевина Србија –\nКраљевина Југославија\n1867/68 – Почетак de facto независне Кнежевине Србије (1867).\nПочетак кнежевских владавина Обреновића Јевремове гране (1868).\n1929 – Почетак Краљевине Југославије.\nМеђувреме: 61/62 године.\n1878 – Почетак потпериода de iure независне Кнежевине Србије.\n1941 – Почетак потпериода окупације (и почетак Недићеве Србије).\nМеђувреме: 61/62 (+1) година.\n1882 – Крај Кнежевине Србије.\n1945 – Крај Краљевине Југославије (крај окупације и Недићеве Србије – 1944).\nМеђувреме: 61/62 (+1) година.\n1882 – Крај кнежевских владавина Обреновића.\n1945 – Крај владавине Карађорђевића.\nМеђувреме: 61/62 (+1) година.\nКраљевина Србија (период Обреновића) –\nФНР Југославија\n1882 – Почетак Краљевине Србије.\n1945 – Почетак ФНР Југославије.\nМеђувреме: 61/62 (+1) година.\n1882 – Почетак краљевских владавина Обреновића Јевремове гране.\n1945 – Почетак владавине Јосипа Броза ФНР Југославијом.\nМеђувреме: 61/62 (+1) година.\n1903 – Крај владавине Обреновића Краљевином Србијом.\n1963 – Крај ФНР Југославије и владавине Јосипа Броза ФНР Југославијом.\nМеђувреме: 61/62 (-1) година.\nКраљевина Србија, период Карађорђевића –\nСФР Југославија, период Јосипа Броза\n1903 – Почетак владавине Карађорђевића Краљевином Србијом.\n1963 – Почетак СФР Југославије и почетак Брозове председничке владавине СФРЈ-ом.\nМеђувреме: 61/62 (-1) година.\n1915 – Почетак потпериода окупације Краљевине Србије и номиналне владавине Карађорђевића\nКраљевином Србијом.\n1977 – Почетак условно номиналне владавине Јосипа Броза СФРЈ-ом (због старости и немоћи).\nМеђувреме: 61/62 године.\n1918 – De iure крај Краљевине Србије (и крај окупације).\n1980 – Крај владавине Јосипа Броза СФР Југославијом.\nМеђувреме: 61/62 године.\nКраљевина СХС –\nСФР Југославија, период после Броза\nПо истом ритму, период трајања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца поновила је својим постојањем СФР Југославија под владавином колективног Председништва (после смрти Јосипа Броза).\n1918 – Почетак (Краљевства) Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.\n1980 – Почетак владавине колективног Председништва СФР Југославијом без Броза.\nМеђувреме: 61/62 године.\n1929 – Крај Краљевине СХС.\n1992 – Крај СФР Југославије.\nМеђувреме: 61/62 године.\nКраљевина Југославија –\nСР Југославија (и ДЗСЦГ)\nПо ритму од око 61-62 године, период трајања Краљевине Југославије поновила је својим постојањем заједничка држава Србије и Црне Горе.\n1929 – Почетак Краљевине Југославије.\n1992 – Почетак СР Југославије као заједничка држава Србије и Црне Горе.\nМеђувреме: 61/62 (+1) година.\n1941 – De facto крај Краљевине Југославије.\n2003 – Крај СР Југославије.\nМеђувреме: 61/62 године.\n* * *\n1941 – Почетак окупације (и Недићеве Србије).\n2003 – Почетак Државне заједнице Србије и Црне Горе.\nМеђувреме: 61/62 године.\n1945 – De iure крај Краљевине Југославије\n(крај окупације и Недићеве Србије – 1944).\n2006 – Крај Државне заједнице Србије и Црна Горе.\nМеђувреме: 61/62 године.\nФНР Југославија –\nРепублика Србија\nПо ритму од око 61/62 године, период трајања ФНР Југославије требало би својим постојањем да понови Република Србија.\n1945 – Проглашена ФНР Југославија.\n2006 – Проглашена Република Србија.\nМеђувреме: 61/62 године.\n1963 – Крај ФНР Југославије.\nОко 2023 – Крај Републике Србије у садашњој државно-правној форми?\nМеђувреме: 61/62 (-1) година.\nУ свим периодима нашег нововековног државног развоја, доношени су устави којима су напред наведене државе Срба конституисане или реконституисане. Ако ће Република Србија престати да постоји у садашњој државно-правној форми око 2023. године, када би по историјској ритмици била конституисана нова држава, њена наследница?\nУствна ритмика\nПрви уставни акт нововековне српске државе усвојен је 1808. године за време Устаничке државе (између осталог Карађорђу Петровићу је признато наследно кнежевско достојанство). Након тога су, на око 30-31 годину: 1838, 1869, 1901, 1931, 1963. и 1992. усвајани нови устави. Вероватно ће се исто десити и осми пут око 2023.\n1808 – Усвојен Уставни акт Устаничке Србије.\n1869 – Усвојен Устав Књажевства Србије, којим је конституисана независна Кнежевина.\nМеђувреме: 61/62 године.\n1838 – Проглашен „Турски“ устав.\n1901 – Октроисан Устав Краљевине Србије.\nМеђувреме: 61/62 (+1) година.\n1869 – Усвојен Устав Књажевства Србије, којим је конституисана независна Кнежевина.\n1931 – Октроисан Устав Краљевине Југославије, којим је она конституисана.\nМеђувреме: 61/62 године.\n1901 – Октроисан Устав Краљевине Србије.\n1963 – Усвојен Устав СФР Југославије, којим је она конституисана.\nМеђувреме: 61/62 године.\n1931 – Октроисан Устав Краљевине Југославије, којим је она конституисана.\n1992 – Усвојен Устав СР Југославије, којим је она конституисана.\nМеђувреме: 61/62 године.\n1963 – Усвојен Устав СФР Југославије, којим је она и конституисана.\n2023/24 – Око ове године би требала бити конституисана нова држава?\nМеђувреме: 61/62 године…\nВажно је напоменути да наведена пројекција устројства будуће српске државе око 2023/24. године не искључује евентуално усвајање неког новог устава пре те године, мада то временска ритмика не наговештава. Међутим, тај устав не би био устав нове државе, већ би се њим реконституисала садашња.\nПажљивији читалац ће приметити да неки устави нису обухваћени овом анализом. Јесу ли они изван овог система? Устав којим је устројена садашња Република Србија усвојен је 2006, око 61/62 године после усвајања Устава ФНР Југославије.\n1946 – Усвојен Устав ФНР Југославије.\n2006 – Усвојен Устав Републике Србије.\nМеђувреме: 61/62 (-1) година.\nОсновна ритмика промена устава српске државе по временском распону од око 30-31 годину, важи и за остале неспоменуте уставе:\n1888 – Усвојен Устав Краљевине Србије.\n1921 – Усвојен устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Видовдански устав).\nМеђувреме: 30/31 (+1) година.\n1921 – Усвојен устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Видовдански устав).\n1953 – Усвојен Уставни закон ФНР Југославије (уведен председнички систем, самоуправљање итд).\nМеђувреме: 30/31 година…\n* * *\n1946 – Усвојен Устав ФНР Југославије.\n1974 – Усвојен устав СФР Југославије.\nМеђувреме: 30/31 (-2) године.\n1974 – Усвојен устав СФР Југославије.\n2006 – Усвојен устав Републике Србије.\nМеђувреме: 30/31 (+1) година.\nСретењски устав аутономне Кнежевине из 1835. формално никад није признат, па га и нема у овој ритмици. И то би било то.\nТодор Вулић", "Статусно-правни и династичко-владарски периоди нововековне државе Срба" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "„Земунска гимназија дала је признање ученику који није одличан и није победио на такмичењима, али је био упоран да поправи оцене и промени понашање. Прави подстрек за њега и браво за Гимназију“, написала је у својој објави једна корисница Твитера, а запослени у Земунској гимназији кажу да тај ученик код њих није никакав преседан.\nZemunska gimnazija dala priznanje uceniku koji nije odlican i nije pobedio na takmicenjima, ali je bio uporan da popravi ocene i promeni ponasanje. Pravi podstrek za njega i bravo za gimnaziju.\n— Bobana Macanovic (@BobanaMacanovic) 29. јун 2018.", "ГЕСТ ЗЕМУНСKЕ ГИМНАЗИЈЕ ЗАПАЛИО ТВИТЕР: Ученик чинио све да поправи лоше оцене и" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Замислите Србију у којој се на једној страни налазе арапски богаташи, на другој муслиманска сиротиња, а између њих главињају српски домороци који раде за сваког ко нуди €200 месечно. Да ли вам то личи на „европску” земљу какву нам предочава стандардна атлантистичка пропаганда?\nDie Presse je oбјавио, a српски медији су пренели (овде), да „Беч преговара са Београдом о сабирном центру за мигранте које ЕУ неће”.\nНаиме, реч је о успостављању „кампова за протеривање особа које буду добиле негативан одговор на захтев за добијање азила, а које су дошле преко балканске руте”.\nТа лица требало би да буду привремено „паркирана” у некој, за мигранте „мање атрактивној земљи”. Пројекат, како истиче „Пресе”, бар када је реч о земљама ЕУ, директно подржавају Данска и Холандија.\nПроблем је у томе што је:\nсамо 2015. године кроз Србију прошло више од 600.000 муслиманских миграната (овде), а после тога још десетине хиљада (наше власти не објављују податке); што су блискоисточни и остали мигранти, од свих европских земаља, баш у Србији први пут регистровани; то значи, према Споразуму о реадмисији који је Србија склопила са ЕУ (2007), да се мигранти који не добију азил у било којој земљи ЕУ враћају у „сигурну” земљу у којој су регистровани; у овом случају, то је једино Србија.\nНе верујете? Мислите да је реч о „опозиционом спиновању”?\nНајпре је УНХЦР у извештају од 21. августа 2015. године (овде) прогласило Македонију „несигурном трећом земљом” у коју се, дакле, не могу враћати избеглице које су доспеле у ЕУ. А претходно је и Грчка, одлуком Европског суда за људска права, проглашена „несигурном земљом”. Отуда за државе ЕУ не постоји могућност депортација миграната ни у Грчку, нити у Македонију.\nСрбија је, с друге стране, закључила 2007. године са ЕУ Споразум о реадмисији (овде). У њему стоји (чл. 3) да ће „Србија прихватити, на захтев државе чланице (ЕУ) било ког држављанина треће земље који не испуњава услове за боравак на територији државе чланице (ЕУ), уколико је на основу поднетих prima facie доказа могуће веродостојно претпоставити да је у питању лице које је у време уласка поседовало важећу дозволу боравка издату од стране Србије”.\nТребало би знати да ниједна земља на избегличкој рути није регистровала мигранте пре Србије. Управо смо ми свиммигрантима нудили да изаберу који ће од два папира да потпишу: „за транзит, или за азил” (овде). Огромна већина потписала је „за транзит”. То, међутим, значи да се они који буду одбијени у Немачкој или Шведској аутоматски враћају у Србију (овде).\nЧак и ако мигранти немају српски папир, „prima facie доказ (из Споразума о реадмисији) еуфемизам је за необориву правну фикцију према којој претпоставка могућности постојања чињенице формално фигурира као доказ” (овде). Прошли су кроз Србију која је једина издавала папире – дакле, имају српске папире!\nНаравно да ЕУ бирократија ове ствари озбиљно схвата. Портпаролка Европске комисије Наташа Берто изјавила је још 2015. да ће ЕУ по основу Споразума о реадмисији вратити у Србију све имигранте који не буду добили уточиште у земљама ЕУ (овде). Исто је потврдио и комесар за људска права Савета Европе Нилс Муижниекс: Немачка ће нежељене мигранте да врати Мађарској, а ова онда Србији (овде).\nУ пракси то значи да, као у случају једне ирачке породице коју је Немачка одбила, Србија постаје коначно одредиште депортације (уколико имигрант не жели повратак у земљу порекла). „Немачка дакле, као некаква туристичка агенција, нуди територију Србије за насељавање миграната са Блиског истока” (овде).\nС друге пак стране, Момир Стојановић, својевремени председник Одбора за безбедност Скупштине Србије, још 2015. наговестио је императив изградње смештаја за 400.000 „миграната” на територији Србије (овде). И Александар Вучић је тада мигрантима поручио: „Увек сте добродошли у нашу земљу. Они који се одлуче да остану, добродошли су и ми са тим немамо проблем” (овде).\nПет дана доцније, тадашња Повереница за заштиту равноправности открила је и могуће локације за насељавање блискоисточних избеглица у Србији. „Њима би се могла понудити опција да остану у деловима Србије који су пусти”, рекла је она (овде). На то се надовезала посланица Љиљана Малушић (СНС), члан скупштинских одбора за спољне послове и за људска и мањинска права која је изјавила да је у Србији „на десетине хиљада кућа празно“ и да је „хумано“ по тим кућама распоредити мигранте (овде).\nСрпско друштво демографски убрзано пропада. Сваке године Србија, због негативног природног прираштаја, губи око 35.000 становника (толико више умре него што се роди). Такође, Србију сваке године напусти око 15.000 људи. Србија је у последњих 10 година изгубила 500.000 становника, а до 2050. године, по неким демографским пројекцијама, наша земља ће имати два милиона душа мање (овде).\nИ баш како је приметила Повереница, у Србији је 1600 села празно, а у селима где још има ратара најуспешније напредују – гробља (овде и овде). И управо ту треба населити Арапе?\nСрбију, иначе, Брисел и Берлин гурају у ћошак који се зове Западни Балкан, „мала Југославија”, као у бесцаринску зону у којој, кад предамо Косово, треба да почнемо да градимо путеве за Албанију и да мирно чекамо да нам се евробирократија смилује и позове нас у ЕУ.\nА Вучићев Србин-гласач, баш као какав Кунта-Кинте који се продаје за чешаљ и огледалце, некако и даље верује да ће Србија, после свега, бити равноправан члан ЕУ и да ће, одмах по пријему, управо он имати 3.000 евра плату?\nНо, не могу а да се не запитам – да ли и тај сироти, српски, евро-ентузијаста може да поверује да ће Србију као депонију блискоисточних миграната Берлин или Париз икада примити у ЕУ?\nИ баш ме занима шта ће на то каже наш компрадорски шљам који већ годинама распреда причу о томе како је Србија „најбоље место за провод” младих Немаца и Британаца – мислећи притом на јефтин смештај, јефтино пиће и јефтине српске девојке, чији врхунац, ваљда, треба да буде „Београд на води”.\nУправо ових дана је измештена железничка станица из центра Београда, како би се направио простор за нове луксузне станове, нове хајклас хотеле, марину за приватне јахте и највећи тржни центар на Балкану. Као главне муштерије очекују се арапски шеици и други оријентални бизнисмени, који ће се, како замишља СНС елита, разбашкарити на десној обали Саве.\nИ сад, замислите Србију у којој се на једној страни налазе арапски богаташи, на другој муслиманска сиротиња („фукара“), а између њих главињају српски домороци који раде за сваког ко нуди €200 месечно. Да ли вам то личи на „европску” земљу – какву нам предочава стандардна атлантистичка пропаганда?\nНе, то је типична држава „полупериферије” која служи као спремиште „резервне радне снаге” потребне за повремене периоде економског бума у центру европског транс-националног капитализма. А ми и наши будући сустанари – Арапи – требало би да имамо функцију управо те немачке „резервне радне снаге”.\nТако се још једном показује да губитак суверености не може бити „на парче”. Народ који због обећавања бољег стандарда пристане на губитак макар дела суверености, убрзо добија колонијалну управу која је равнодушна не само према његовом све лошијем стандарду него и према замени тог истог „десуверенизованог” народа неким другим народом.\nИ без обзира на то где, колики и какви буду „мигрантски кампови за реадмисију” у Србији, они остају показатељ статуса наше земље.\nЗа нас нема „европског” пута. Има само пута у све дубљу ЕУ колонију.\nСтање ствари", "АНТОНИЋ: За Србију нема „европског пута” - само пут у ЕУ колонију" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Ono što zvanično zovemo \"opozicijom\" nije ništa drugo nego grupica diletanata i šalabajzera. Prava opozicija Vučićevoj politici su pojedinci koji sede u Vladi Republike Srbije.\n— Nebojša Krstić (@Krle22) June 4, 2018", "Крстић: Права опозиција Вучићевој политици седи у Влади Србије!" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Цео интервју епископа бачког Иринеја Буловића дат за Политику:\nСАМОВЛАСНО ПРЕСУЂИВАЊЕ ПАТРИЈАРХА ВАРТОЛОМЕЈА\nО СКОПСКОМ И УКРАЈИНСКОМ РАСКОЛУ БИЛО БИ НИШТАВО\nИнтервју за „Политику”,\nдат г-ђи Јелени Чалији\n1. Колико се сусрети поглавара и високих званичника православних помесних Цркава одражавају на односе СПЦ и Ватикана, али и на односе са суседном Римокатоличком Црквом у Хрватској?\nЧини ми се да је потребно најкраће упознавање читалаца са нововековном историјом таквих сусрета на највишем међуцрквеном нивоу, њиховог значаја и њихових последица. Наиме, 1965. године, патријарх цариградски Атинагора I и папа римски Павле VI заједничким документом су укинули узајамне анатеме из 1054. године. Са римокатоличке стране био је то одраз духовне климе и оптимизма који је у време Другог ватиканског сабора владао у погледу екуменских кретања и амбиција. Патријарх Атинагора, пак, као први по части међу поглаварима Православних Цркава, такође је имао жељу да са мртве тачке покрене дуготрајни процес помирења између две највеће хришћанске породице. После њих су уследили релативно чести сусрети цариградских патријараха, а потом и других православних првојерараха, са римским папама, посете папâ појединим православним земљама и слично. Рекао бих да је овај део међусобних сусрета и сарадње на највишем нивоу заокружен и запечаћен заједничком изјавом папе римског Фрање и патријарха московског и све Русије Кирила, у Хавани 2016. године.\nОви сусрети, поготову последњи поменути, одражавају се, свакако, и на православни свет, па и на нашу Српску Цркву. Ми са Римокатоличком Црквом као целином имамо последњих деценија коректне односе. На жалост, уз часне и хвале вредне изузетке, – као што су, на пример, бискупи Шкворчевић, Узнић и Хранић, – у Бискупској конференцији Хрватске, па, у знатној мери, и Босне и Херцеговине, као да и не читају изјаве и декларације које објављује њихов сопствени врховни поглавар заједно са православним патријарсима, а ни друге изјаве и текстове папе Фрање. To je толико очигледно да потврђује духовиту примедбу нашег Патријарха да, како изгледа, наши епископи на неки начин више уважавају ауторитет римског епископа него поједини хрватски бискупи.\nКако изгледа дијалог Српске Цркве и Ватикана?\nДијалог се одвија на више нивоа: кроз сусрете и размену мишљењâ синодских тела са највишим представницима Римске Цркве, као и са истакнутим личностима ватиканске државне администрације, затим кроз учешће представникâ наше Цркве у мешовитој комисији за богословски дијалог између две Цркве, а на академском нивоу кроз сарадњу београдског Богословског факултета са Латеранским универзитетом у Риму. Леп пример представљају и успешна сарадња Патријаршијске библиотеке са Архивом Ватикана и драгоцена научна истраживања која су плод те сарадње. У целини, може се рећи да ове контакте и видове сарадње карактерише висок степен међусобног разумевања, како по питањима о којима постоји сагласност тако и по питањима у којима нисмо истомишљеници.\nДа ли се дијалог православаца и католика интензивирао од доласка на чело Римокатоличке Цркве папе Фрање или су садашњи сусрети плод рада и његовог претходника?\nМада је и претходни папа, Бенедикт XVI, иначе изузетно дубок и плодан теолог, дао неколико снажних изјава, које, може се тврдити, искрено подстичу две Цркве и њихове вернике на међусобно уважавање и сарадњу, упадљива је учесталост сусретâ управо у наше време: највиши представници Православне Цркве, најпре васељенски патријарх Вартоломеј, а потом митрополит волоколамски Иларион, председник Одељења спољних црквених веза Московске Патријаршије, били су недавно у Ватикану. Различити облици дијалога и сарадње Руске Православне Цркве са Римокатоличком могу се приписати зрелости оних личности које воде две Цркве и њиховом сагледавању искушења са којима се суочава хришћански свет.\nВаља посебно истаћи да је папа Фрања, приликом поменутог сусрета са митрополитом Иларионом, поново, кратко и јасно, одбацио унију и унијаћење као модел понашања према нама православнима рекавши: „Свршено је с тим!” Са друге стране, крајњу недоумицу и збуњеност изазива одлука Ватикана, донета управо тих дана, да унијатски („гркокатолички”) егзархат у Бившој Југословенској Републици Македонији подигне на ниво епархије. О насилничком и нехришћанском понашању украјинских унијата према православној већини сународникâ и суграђанâ нема шта да се каже осим оног јеванђелског: Боже, опрости им јер не знају шта чине! Они иду путем злогласног Јосафата Кунцевича из прошлости, а мени се чини да по мржњи и насилништву заузимају друго место, одмах после усташких злотвора из времена Другог светског рата. Искрено и молитвено се надам да ће их Рим (читај: папа римски!) колико-толико уразумити и обуздати. Јер, по моме мишљењу, мало ко данас у хришћанском свету толико разуме потребу братског односа и заједничкога сведочења православних и римских католика, у циљу очувања хришћанског „светог остатка” у Европи и напретка хришћанске мисије у свету, колико папа Фрања или Франциск. Мени је тешко да поверујем да ће тај далековиди човек широкога срца заборавити поруке Другог ватиканског сабора, као и поруке самога Христовог Јеванђеља, ради унијатских занесењака и мрачњака, а против православних хришћана у којима види своју браћу, у што сам се лично уверио.\nКако СПЦ гледа на најаве из Васељенске Патријаршије да ће, „у оквиру својих овлашћења”, учинити све и размотрити могућност да се „Црква у Скопљу“ врати у канонски оквир, као и да би требало тражити „начине спасења наше браће у Скопљу и Украјини“? Протојереј Всеволод Чаплин, један од председникâ друштва „Руска мисија”, оценио је недавно у интервјуу за „Спутњик“ да би давањем аутокефалности „Украјинској” и „Македонској” расколничкој Цркви против воље њихових матичних Цркава, Руске и Српске, могло доћи до раскола у православном свету.\nПремда нисам у оригиналу прочитао ту изјаву проте Чаплина и по први пут сада чујем за њу, тешко је не сагласити се са његовом оценом. Говорећи о добу патријарха Атинагоре, рекли смо да је цариградски патријарх први по части, што значи први међу једнакима, а не primus sine paribus, односно први без једнаких. Дакле, и да, не дај Боже, постоји склоност Свесветог патријарха Вартоломеја ка некаквом једностраном и самовласном пресуђивању у случају скопског и украјинског раскола, она би била израз велике заблуде, велика духовна грешка и, са становишта устројства Православне Цркве и канонског права, потпуно ништавна. Говорим крајње хипотетички јер дубоко верујем да до тога неће доћи. Када би и дошло, под политичким или другачијим притисцима и подстицајима, она би изазвала одлучно неслагање и противљење не само у словенском православном свету него и широм Православља. Познавајући многовековну традицију Васељенске Патријаршије и харизматичну личност патријарха Вартоломеја, ја сам оптимиста.\nПолитика", "Епископ бачки Иринеј: Аутокефалност „македонске” и „украјинске” цркве била би велика грешка" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Валтазар Богишић родио се у Цавтату 1834. Пошао је у Венецију у лицеј св. Катарине 1856. Студирао је на Бечком универзитету. Слушао је предавања у Берлину, Минхену, Хајделбергу и Паризу. У Бечу је постао 1864. доктор права. Одбио је 1866. кандидатуру за посланика у далматинском сабору са изгледом да буде биран и као посланик за бечки Рајхсрат. Није хтео мењати свој научни рад са политиком. Богишић је прихватио понуду универзитета у Одеси а одбио је две понуде загребачког универзитета. Постао је члан академија у Београду, Загребу, … . На предлог књаза Николе добио је 1872. царским указом налог да иде у Црну Гору због израде грађанског законика. Пред делегацијама државног црногорског савета на Цетињу 1880. било је прво читање „Имовника”. После другог и трећег читања на Цетињу „Имовник” је проглашен 25. марта 1888. и ступио на снагу 1. јула 1888. Примио се да буде министар правде у Црној Гори 1893. и на том положају остао до 1899. Живео је у Паризу. Умро је 24. априла 1908. у Ријеци. Из Ријеке су бродом пренесени посмртни остатци 29. априла 1908. у Груж. Из Гружа су превезени у градску луку Дубровника, а оданде у Цавтат. Бродови „Груж”, „Цавтат” и „Венћеслав” довели су у Цавтат господу, друштва, представништва и музике који су учествовали у погребу. Кад је стигао ковчег на броду „Груж” у Цавтат, тиха поворка кренула је у парохијску цркву, где је одржано опело. У поворци су била школска деца са учитељем и учитељицом, представништва свих српских и хрватских друштава из Дубровника, представништва са стране, Дубровачко радничко друштво, корпоративно са барјаком и венцем, српска Дубровачка грађанска музика, Опћинска Хрватска глазба, дубровачки начелник П. Чингрија са заступницима дубровачке општине, … . Цавтат је био у црнини, црни сагови су били на прозорима, фењери су били обложени црнином, заставе на лађама биле су у знак жалости биле су спуштене на пола; После опела поворка са 25 венаца упутила се из цркве на гробље, које се налазило на брежуљку северо-западно повише Цавтата. На гробљу су говорили Луко Калачић у име Цавтата, Фађони, брат Влаха Буковца, у име хрватског друштва „Зоре”, А. Вучетић, уредник „Срђа”. У име српске омладине говорио је Бркић, уредник „Српске Зоре“. У свом говору А. Вучетић истакао је : „ … Као учењак и књижевник, као српски законоша и славенски државник прославио је широм света себе, мило Српство, дубровачку домају, родни Цавтат и Конавле, откле су му стари били. Инокосан је изводио оно што у великим државама тек окупљени учењаци могу да ураде, … . Један од тих соколова нашега доба, који је лебдио по свим крајевима, гдје се српска и хрватска ријеч говори, и летио и у даље крајеве, бјеше наш Валтазар Богишић. Није он газио по гњилу блату странчарских зађевица, није пландовао и бучио празним фразама, него је неуморно радио и учио у самоћи своје собе, трудио и дању и ноћу да постигне узвишене идеале. Кад би прву сврху постигао, за другом би ишао једнаком устрајности. Вјеран своме поријеклу и освједочењу, прекаљену трудом и науком, он као законоша црногорски није унио у законе туђе смушене мисли, него је у њих претопио наше српске обичаје и наше српско право и дотјерао је рад до таке савршености, да му се стране законоше диве. Као књижевник и правник радио је и за Дубровник било износећи његове старине, било његове законе, било паметно нас потичући да у Дубровнику створимо ново средиште за народно позориште. … .” У свом говору Н.Л. Бркић истакао је : „ … Народ, који рађа овакве људе, не може пропасти, јер он мора кроз њих, кроз своје истакнутије синове, вјечито живјети. … Богишић је дао примјер радишности, посвједочио силу могућности и пред цијелим образованим свијетом показао несумњиво богатство народног нам талента. … . пред самртним останцима дичног, љубљеног и поштованог чеда јуначког народа српског; пред храмом великог духа скромнога Валтазара Богишића – дубоко се клања и српска дубровачка омладина, која ме је уобластила, да се у њено име с Покојником опростим. Полажући на мртвачки сандук свој вијенац искреног признања и вјечне захвалности, српска омладина врши своју свету дужност, за коју је веже љубав према раду, науци и свом српском народу. … Њега остављамо у својим срцима као једну свијетлу и неизбрисиву успомену, као један велики примјер устрајности и радишности, као неоспориви свједок људске могућности и као посебни тип патриотизма, који је без шаблонске партизанске надутости много и много користио своме народу и допринио народном напретку. А то све даваће српској омладини снаге и полета за рад око свог добра и добра своје националне заједнице. … . ” Посланство са Цетиња стигло је 2. маја 1908. да положе венце на гроб Валтазара Богишића. У изасланству је био министар просвете и црквених дела Пламенац као заступник владе. У име књаза Николе положио је венац његов ађутант Поповић. На траци је био натпис : „Мојему министру правде Велеученом Др. Валтазару Богишићу Књаз Никола.” Члан великог суда Дожић положио је венац за црногорско судство. На венцу је био натпис : „Благодарно Судство Црногорско Др. Валтазару Богишићу”. (1)\nУ часопису „Срђ” су од телеграма издвојили саучешће : Пашићево у име краља и српске владе, Стојана Новаковића у име Српске краљевске академије и саучешће правног факултета београдског универзитета. Милан Павлов Јовановић командир-академик из Вуковара упутио саучешће Уредништву „Срђа”. У саучешћу је истакнуто : „Примио сам жалосну вијест о губитку мог доброг и милог колега-друга – као члана многих учених друштава и академија, а великог правника-хисторичара народа српскога, челик Србина Др. Валтазара Богишића, те ево и мене да и Вама и свему Српству изразим моје саучешће у преголемој жалости за врлим и добрим Србином ком дао Бог вјечни покој ! Лака му земља и вјечна Слава у народу своме кога је тако жарко љубио !” (2)\nМарија Богишић, удата Пол, наследила је свог брата Валтазара Богишића, дала је пренети из Париза у Цавтат библиотеку и купила зграду за смештај библиотеке. Основала је музеј. Уложила је много новца за изградњу водовода за Цавтат из села Обода, поправила плочнике, цркве, гробље и подигла брату споменик на обали. Библиотеку и културно-историске збирке оставила је Цавтату „као темељни камен подизању родног мјеста и на вјечиту успомену свог брата“. Идеју за оснивање Богишићевог музеја изнео је Лука Зоре након што је Богишић објавио збирку словенских инкунабула у календару Дубровник. Музеј је отворен после Богишићеве смрти, у септембру 1909. у његовој кући. (3) Српска друштва и организације на Приморју чувале су успомену на Валтазара Богишића и посећивала су Цавтат обилазећи његов гроб.\nГрупа од 40 српских сокола из Војводине, Србије и Старе Србије предвођена др Лазом Поповићем, старешином Фрушкогорске Жупе, посетила је 17 августа 1911. Дубровник. Истог дана соколи су паробродом „Соко” посетили Цавтат. Излету су се придружили душановци, грађани и омладина. Град је био искићен заставама, а соколе је дочекала општинска музика и грување прангија. Цавтатска Музика свирала је „Душановку” и „Соколску корачницу”. Кад су се соколи искрцали, предвођени Цавтатском Музиком поздравили су Општину а онда су отишли на гробље. На гробу Валтазара Богишића положио је др Лаза Поповић, уз неколико бираних речи, венац Српских сокола из Војводине, са српском тробојницом. Истакао је да како је српски народ увијек благодаран великом Србину Богишићу за велике заслуге. Кад је венац био положен, сви присутни кликнуше „Слава Богишићу”!, а збор је запевао „Вјечнаја памјат”. После разгледања градића, Богишићевог музеја, књижнице и слика Влаха Буковца у цркви соколи су се вратили у Дубровник. При поласку из Цавтата дошло је до братских овација. (4)\nДва брода Дубровачке пловидбе превезла су првог маја 1938. у Цавтат дубровачка културна и национална друштва са њиховим члановима, на челу са „Матицом Српском“ у Дубровнику да походе и положе вијенце на гроб и споменик Валтазара Богишића. Председник општине Нико Враголов упутио је 22 априла 1938. проглас Цавтаћанима у коме се позивају да присуствују поклону гробу и споменику пионира Славенског братства. У прогласу се истиче: „Окитите своје домове, да Цавтат у свечаном руху дочека овај значајни дан и дођите братски дочекати поштоваоце драгог нам Богишића који ће доћи овај спомен увеличати. Будимо горди и поносни на велике синове наше славне прошлости и на њиховим примјерима изграђујмо себи сигурну и сретну будућност“. Дубровачка друштва и установе дочекали су грађани Цавтата. Истог дана увече у дворани „Слоге“ у Дубровнику одржано је комеморативно вече гдје је говорио др. Лујо Бакотић. У Одбору за комеморацију 30-годишњице смрти дра Валтазара Богишића били су : Светозар С. Барбић, предсједник „Матице Српске“; Душан Башић, предсједник „Јадранске Страже“ у Дубровнику; Луко маркиз Бона, предсједник „Дубровачке грађанске музике“; др. Ђуро Орлић, предсједник дубр. срп. пјев. друштва „Слога“; Даница Радовић, предсједница „Кнегиње Зорке“ у Дубровнику; Нико кап. Папа, предсједник „Нове Југославије“; Иво Шуберт, предсједник „Дубровачког радничког друштва“; Нико А. Шутић, старјешина Соколског друштва у Дубровнику; … . Одбор је 1938. у Дубровнику издао Споменицу дра Валтазара Богишића. (5) Значај манифестација националних друштава у Дубровнику уочен је и у другим срединама. Лист „Дубровник” пренео је из сарајевске ,,Југославенске Поште” осврт у коме се коментарише : „Недавни поход гробу незаборавног Антуна Фабриса, па пренос земних остатака пок. др. Франа Кулишића и комеморација 30-годишњице смрти пок. Богишића, показали су најбоље, да је Дубровник … једнодушан кад наглашава … своју улогу у значајној предигри нашег народног ослобођења и уједињења. .” (6)\nЛист „Дубровник” пренео је из листа „Зете” вест да је Удружење правника у Подгорици 1939. покренуло је акцију за подизање спомен-бисте дру Валтазару Богишићу у Подгорици. Удружење је упутило апел свим црногорским правницима. У писму је писано подробно о личности и раду Валтазара Богишића и његовом значају за Црну Гору и Црногорце а посебно за црногорске правнике. Истицали су да је Богишићев Општи имовински законик израз душе црногорског човека у његовим правним односима. „Дубровник” је констатовао да су поред споменика у Цавтату, црногорски правници прегнули да др Валтазару Богишићу подигну спомен-бисту. (7) Књижара Јова Тошовића из Дубровника издала је у међуратном периоду серију слика Цавтата и његових знаменитости за туристе (Маузолеј Рашић, санаторијум Тиха, … ). Међу тим знаменитостима био је споменик др Валтазара Богишића и његов музеј. Богишићев музеј припојен је Хисторијском институту ЈАЗУ и премештен у Кнежев двор у Цавтату. Музеј је отворен 1958. (8)\nСрпска друштва на Приморју била су поносна на свог великог сина. Чувала су успомену на Валтазара Богишића и посећивали су Цавтат обилазећи његов споменик, музеј и гроб. Национална и културна друштва (српска и југословенска) из Дубровника су 1938. посетила Цавтат поводом комеморације 30-годишњице смрти дра Валтазара Богишића.\nСаша Недељковић\nчлан Научног друштва за историју здравствене културе Србије\nНапомене :", "Саша Недељковић: Музеј Валтазара Богишића у Цавтату" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Vlast u Crnoj Gori želi da skloni tablu sa zidina starog grada u Budvi. Kažu, nije srpska vojska oslobodila Budvu, nego se austrougarska vojska povukla pre nego što su Srbi stigli.\nDa, povukli su se, jer su kolektivno otišli u penziju, ili na skijanje, nikako drugačije. pic.twitter.com/jYZ0L72Hpl\n— Jevrejin_u_❤ (@nestranacki) June 23, 2018", "Црна Гора: Нису Срби ослободили Будву, него се Аустријанци повукли…" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Поглавље из књиге: Александар Раковић, Срби и религијски интервенционизам 1991–2015: Политички аспекти верских изазова српској држави и цркви после распада Југославије (Београд: Хришћански културни центар, 2015, 368 страна)\nПростор Старе Рашке односно Рашке области или Санџака с једне стране спаја Србе из Србије са Србима из Црне Горе и Херцеговине, а с друге стране тај исти простор спаја балканске муслимане од Босне и Херцеговине до Албаније.\nНакон распада Савезне Републике Југославије/Државне заједнице Србија и Црна Гора (2006), простор границом пресечене Старе Рашке неформално чине општине у Републици Србији: Прибој, Нова Варош, Пријепоље, Нови Пазар, Сјеница и Тутин, као и општине у Црној Гори: Пљевља, Бијело Поље, Беране, Петњица, Рожаје, Плав и Гусиње (општина Петњица формирана је 2013. издвајањем из општине Беране, а општина Гусиње формирана је 2014. издвајањем из општине Плав).\nПрема попису из 2011. православни Срби (с мањим бројем Црногораца, на том простору углавном српске оријентације) чине скоро 40% становништва док скоро 58% чине муслимани од којих се углавним сви изјашњавају као Бошњаци. На простору Старе Рашке у Републици Србији живи свега 284 Албанаца, а у Црној Гори 3.777 Албанаца: укупно 4.061 Албанаца или 1,05% становништва Старе Рашке. Чак и ако посматрамо само општине које належу на Косово и Метохију и Албанију (Нови Пазар, Тутин, Рожаје, Плав и Гусиње), Албанци чине само 2,3% становништва.[1]\nВерска слика Старе Рашке или Санџака (2011) Општина Православни Муслимани Укупно Република Србија[2] Прибој 20.608 (75,95%) 5.793 (21,35%) 27.133 (100%) Нова Варош 14.516 (87,25%) 1.384 (8,32%) 16.638 (100%) Пријепоље 19.299 (52,08%) 16.562 (44,69%) 37.059 (100%) Сјеница 5.184 (19,64%) 20.906 (79,21%) 26.392 (100%) Нови Пазар 16.051 (15,99%) 82.710 (82,37%) 100.410 (100%) Тутин 932 (2,99%) 29.220 (93,79%) 31.155 (100%) Укупно 76.590 (32,07%) 156.575 (65,57%) 238.787 (100%) Црна Гора[3] Пљевља 24.346 (79,08%) 5.039 (16,37%) 30.786 (100%) Бијело Поље 24.662 (53,55%) 19.640 (42,65%) 46.051 (100%) Беране 23.287 (68,55%) 9.502 (27,97%) 33.970 (100%) Рожаје 1.055 (4,59%) 21.805 (94,95%) 22.964 (100%) Плав 2.815 (21,48%) 10.046 (76,64%) 13.108 (100%) Укупно 76.165 (51,86%) 66.032 (44,96%) 146.879 (100%) Свега Укупно 152.755 (39,61%) 222.607 (57,72%) 385.666 (100%)\nЗбог чега је уз навођење чињеница о националној припадности Срба и Бошњака, важно да се помену и Албанци упркос заиста маленом броју њих, макар декларативно изјашњених, који живи у Старој Рашкој? Прво, ти Албанци су углавном српског етничког порекла. Реч је посебно о римокатоличким Климентима који су на простор Пештерске висоравни насељавани од 1700. године у време када су већ били албанизовани а у Старој Рашкој су исламизовани.[4] Даље, усељавање ових пештерских Албанаца у Нови Пазар било је израженије од било ког другог усељавања у тај град од почетка 18. века до данас. Временом су, током саживота са бројнијим Србима и муслиманима словенског порекла од Новог Пазара до Сјенице, примили српски језик и скрајнули албанске обичаје.[5]Међутим, албански фактор није мировао. Муслимани српског/словенског језика у Старој Рашкој, данашњи Бошњаци, већ два пута су у протеклих око 150 година били укључени у процес стварања великоалбанске идеје и државе. То се прво догодило приступањем њихових плавско-гусињских првака Призренској лиги (1878), а други пут стварањем квинслишке Велике Албаније, која је запосела и јужну Стару Рашку, и етничким омеђавањем колаборационистичке „Мале Албаније“, с центрима у Косовској Митровици и Новом Пазару, која се само формално налазила у саставу окупиране Србије (1941–1944).\nЧини се да тихи процес овог типа, трећи великоалбански талас, траје у Новом Пазару сада, већ петнаестак година, јер код једног дела Бошњака постоји двослојни бошњачко-албански идентитет, како код оних који имају албанско порекло тако и код оних чији су преци били изложени османском и аустроугарском инжењерингу албанизације (1878–1912, 1916–1918). На линији Нови Пазар – Тутин – Рожаје – Плав – Гусиње бошњачко-албанска прожимања су најизричитија. Форма овог таласа није у потпуности уобличена. Тај талас је измешан, као што је то и бошњачко-албански идентитет, са исто тако важним окретањем Бошњака из Старе Рашке и ка Босни и Херцеговини.\nАлбанско порекло имају главни муфтија Исламске заједнице у Санџаку–Србији Муамер Зукорлић чији предак Зук Орље потиче из албанских Куча, затим председник Странке демократске акције Санџака Сулејман Угљанин из села Угао које су населили Клименти и председник Социјалдемократске партије Србије Расим Љајић пореклом из Руговске клисуре коју су такође населили Клименти.[6]\nЗукорлић и Угљанин су од 2009. почели да стварају култ великоалбанског идеолога и сарадника нациста Аћифа Хаџиахметовића Бљуте, познатог и као Аћиф Бљута и Аћиф ефендија. Уочава се и координација Зукорлићевих потеза са деловањем албанских сепаратиста на Косову и Метохији.\nАлбански клинови у српском етничком ткиву у 18. и 19. веку и великоалбанска идеја у политици санџачких муслимана од Призренске лиге (1878) до почетка Другог светског рата у Југославији (1941)\nУ српском етничком ткиву су од краја 17. века стварани албански клинови. Прва сеоба Срба (1690) и Друга сеоба Срба (1740) испразнили су Србију и Стару Србију. У испражњене земље Турци су насељавали Албанце који су из северне Албаније почели да надиру прво на Косово и Метохију, затим све до Западне Мораве и Јужне Мораве, а с друге стране према Вардару. Заузимањем овог простора албански клин је раздвојио Србију од Македоније, од Ниша до Скопља, и пресекао за Србе виталну моравско-вардарску долину. Током српске револуције, устанака и ратова с Турцима у 19. веку, како се Турска повлачила из Србије, у истом процесу повлачило се албанско и друго муслиманско становништво.[7] По ослобађању југоисточне Србије 1878. албанско становништво је напустило и простор „Топличког Арнаутлука“.[8] Тиме су на простору од Ниша до Врања избијени албански клинови. Међутим, албански клинови су наставили да се развијају у нашим земљама које су остале под Турцима, како у Старој Рашкој тако и у Македонији.\nУ време Берлинског конгреса (1878), када је одлучено да Плав и Гусиње припадну Књажевини Црној Гори, заједничка бошњачко-албанска борба против црногорске војске осујетила је стављање Плава и Гусиња под власт Цетиња. Бошњачки прваци из плавско-гусињског краја ступили су у редове Призренске лиге (1878) која је заговарала уједињење Албанаца у једну државу.[9] Поручили су 1879. Црногорцима: „Знајте док траје Шћипнија [Албанија] нећемо пустити Плав и Гусиње“.[10] Две етничке групе муслимана (једни који су говорили словенским и други који су говорили албанским језиком) су се тих година мешали браковима, братимили и дали једни другима бесу: заклели су се по цену живота да ће се борити против Срба.[11]\nПризренска лига је постала бедем Османског царства против даљих ослободилачких покрета православних Срба и Грка. Милитантни ислам се из северне Албаније проширио на Косово и Метохију и западну Македонију. Великоалбанска идеја супротстављена је ујединитељским напорима српског и грчког народа. Кроз великоалбанску идеологију се уочавао и панисламизам. Да би осујетили уједињење и спајање православних Словена и Грка на Балканском полуострву, великоалбанску идеју су подржавали и Аустро-Угарска и Велика Британија.[12]\nС тим у вези, од аустроугарске окупације Босне и Херцеговине (1878) па до српског ослобађања Старе Рашке од Османског царства у Првом балканском рату (1912–1913), а потом и током аустроугарске окупације Краљевине Србије (1916–1918), Аустро-Угарска и Турци су радили на постепеној и тихој албанизацији муслиманског становништва како би разбијале српски етнички простор. Албанизација је спровођена у појасевима Митровица (Косовска Митровица) – Нови Пазар – Сјеница и Пећ – Рожаје – Пештер – Сјеница.[13] Успостављањем српско-српске државне границе између Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе на простору Старе Рашке и Косова и Метохије (1913) уклоњен је геополитички клин који су Беч и Истанбул закуцали како би осујетили српско спајање.[14] То је био корак од седам миља ка уједињењу српског народа које је уследило после победе Краљевине Србије у Првом светском рату – стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца/Југославије (1918).\nИпак, намере за албанизацију Старе Рашке толико су одмакле да су великоалбански идеолози муслимане Старе Рашке сматрали „посрбљеним Албанцима“. С друге стране, етничка слика у Старој Рашкој пред почетак Другог светског рата била је у корист православних Срба. Наиме, од око 254.000 становника Старе Рашке било је 57% Срба и 43% муслимана.[15]\nРеис-ул-улема Исламске верске заједнице Југославије Фехим Спахо се у октобру 1938. замерио „[српски и/или југословенски] национално оријентисаним“ муслиманима у Новом Пазару јер је приватно преспавао код Аћифа Бљуте.[16] Срби муслиманске вере из Старе Србије и Јужне Србије су се иначе жалили председнику југословенске владе Милану Стојадиновићу да су скрајнути и запостављени.[17] За разлику од муслимана српске и турске националности, муслимани албанске националности су у то време исказивали посебан верски фанатизам који су додатно увећавали њихови обичаји и менталитет.[18] Већ 1941. и Фехим Спахо и Аћиф Бљута су се нашли у служби окупатора: Спахо као реис-ул-улема у усташкој Независној Држави Хрватској, а Бљута као великоалбански лидер у Новом Пазару.\nАлбанизација делова Старе Рашке и нацистичко виђење Велике Албаније као стуба ислама на Балканском полуострву (1941–1944)\nФашистичка Италија је 12. августа 1941. припојила Косово и Метохију, западну Македонију и делове Црне Горе (Плав, Гусиње и Рожаје) свом протекторату Великој Албанији. Косовскомитровачки, вучитрнски и лапски срез у немачкој окупационој зони укључени су у састав окупиране Србије. Савет комесара у Београду донео је 6. августа 1941. одлуку да овим срезовима придода и новопазарски срез и од њих формира Косовски округ са седиштем у Косовској Митровици. Власт Милана Недића је у децембру 1941. извршила нову административну поделу Србије. Према њој, Косовски округ је преименован у Косовскомитровички округ а придодат му је и студенички срез како би етничка слика била повољнија за православне Србе.[19]\nНемци су Албанцима из Косовскомитровичког округа давали наду да би могли постати „Мала Албанија“ која би се ослањала на Велику Албанију.[20] Албанци се нису мирили с тим да би делови територија под њиховом етничком доминацијом могли да остану у саставу окупиране Србије. Током лета и јесени 1941. њихови лидери, на челу са Бедријем Пејанијем, тражили су од нацистичких окупационих власти да Великој Албанији прикључе Нови Пазар, Косовску Митровицу, Вучитрн, Сјеницу и Тутин. Уколико то Немци не би прихватили, алтернативни албански план био је да их убеде како треба да формирају аутономно Косово, као немачки протекторат, на простору од Новог Пазара до Скопља. Пошто ово није било могуће, Недићева власт је пристала да начелник Косовскомитровичког округа буде Албанац и да начелници срезова у Косовској Митровици, Новом Пазару, Подујеву и Вучитрну буду Албанци. Власти у Косовскомитровичком округу, на челу са Џафером Девом, формирале су албанску жандармерију.[21]\nАлбански лидери из Косовскомитровичког округа ни надаље нису имали намеру да одустану од великоалбанског пројекта. Од Немаца и Италијана су очекивали да у неком тренутку пристану на присаједињење и делова окупиране Србије, не само од Новог Пазара преко Косовске Митровице до Скопља и Куманова, већ су претендовали и на простор скоро до Краљева и Ниша. Да би се то остварило било је потребно спровести албанизацију циљаног простора, прво у Новом Пазару где је Џафер Дева рачунао на подршку Аћифа Бљуте, албанског политичара пореклом из Ђаковице, и Ахмета Даце, албанског трговца пореклом из Рожаја. Обојица су били из Новог Пазара.[22]\nАћиф Бљута, који је био на састанку „албанских народних првака“ 21. априла 1941. у Косовској Митровици, вратио се у Нови Пазар како би успоставио албанску власт. Бљута и Даца су насилно преузимали институције од Срба, установили су албанску цивилну и полицијску власт. Под Бљутином командом, као председника Албанског народног савеза у Новом Пазару, почео је прогон Срба. На седници Албанског народног савеза током јуна 1941. донета је одлука да се Нови Пазар и дежевски срез припоје Великој Албанији, али Немци нису имали намеру да то прихвате. Аћиф Бљута је био очајан, није желео да Нови Пазар макар и само формално остане у окупираној Србији. Тражио је објашњење и инструкције у Тирани где су му рекли да ће Нови Пазар бити припојен Великој Албанији када нацисти победом окончају рат.[23]\nЈедан део верских службеника Исламске верске заједнице у Новом Пазару подржавао је албанизацију. Учитељи који су доведени из Велике Албаније подучавали су децу да су санџачки муслимани албанског порекла. Мушкарци су морали да носе албанску капу (кече), албанизовани су називи улица и радњи, јавно су приказиване карте Велике Албаније у коју су стављени Нови Пазар, Тутин и Сјеница. Нови Пазар је одавао утисак албанске вароши. Истоветан процес дешавао се и у Тутину. Отпор томе пружале су санџачке структуре које су се биле за прикључење Босни и Херцеговини односно Независној Држави Хрватској као и муслимани комунистичке оријентације.[24]\nОд октобра до децембра 1941. војници Југословенске војске у отаџбини (четници) су водили жестоке борбе између Рашке и Новог Пазара са великоалбанским снагама под командом Шабана Полуже, које су Бљути пристигле као помоћ из озлоглашене Дренице. Сматрало се да је Бљутина мржња према Србима „монструозна“.[25] Нови Пазар је остао под великоалбанском окупацијом до 30. новембра 1944. када га је ослободила Народноослободилачка војска Југославије (партизани).[26]Аћиф Бљута је одлуком Војног суда Народноослободилачке војске Југославије од 19. јануара 1945. проглашен за народног непријатеља и осуђен на смрт стрељањем које је извршено 21. јануара 1945.[27]\nКомандант нацистичког шуцштафела (SS) Хајнрих Химлер је заговарао исламску „неустрашивост“ за разлику од хришћанске „мекоће“ и предложио је у новембру 1942. стварање SS дивизије коју би чинили босанскохерцеговачки муслимани. Адолф Хитлер је подржао предлог и у фебруару 1943. издао наређење о регрутацији за ову SS дивизију.[28] Поводом стварања SS Ханџар дивизије у Сарајево је у априлу 1943. допутовао велики муфтија Јерусалима Хаџи Амин Ел Хусеини. Делегација Албанаца са Косова и Метохије том приликом му је поклонила „мач Ислама“.[29] Стога су Химлер и Ел Хусеини 19. маја 1943. потписали нацистичко-исламистички споразум поводом формирања SS Ханџар дивизије састављене од босанскoхерцеговачких муслимана и мањег броја Албанаца. Овај споразум није предвиђао стапање нацизма са исламизмом нити је наметао прихватање нацистичке идеологије босанскохерцеговачким муслиманима, већ се радило о томе да ће се нацистичка и исламистичка идеологија борити против заједничких непријатеља.[30]\nКако би им дигао морал, Ел Хусеини је у новембру 1943. посетио бојовнике SS Ханџар дивизије на обуци у немачком граду Нојхамеру и позвао их и једне и друге, босанскохерцеговачке муслимане и Албанце, на борбу против Срба за очување ислама на Балкану.[31] На основу истог нацистичко-исламистичког споразума 1944. формиране су босанскохерцеговачка SS Кама дивизија и албанска SS Скендербег дивизија.[32] Немачке обавештајне службе радиле на томе да Велика Албанија постане муслимански стуб на Балканском полуострву што је великоалбанске националисте и радикалне исламисте заједнички приближило нацистима. Нацисти су имали намеру да преко Старе Рашке повежу босанскохерцеговачке и санџачке муслимане са Великом Албанијом која је даље требало да послужи као мост ка исламу на Блиском истоку.[33]\nУ нацистичко-исламистичкој сарадњи Албанци су били јачи ослонац и чвршће упориште од муслимана у Босни и Херцеговини и Старој Рашкој. Док су Албанци били етнички јединствени и посве немилосрдни, муслимани словенског порекла били су подељени на Србе, Хрвате, Бошњаке, а део њих у Старој Рашкој се определио за Албанце.\nВеличање великоалбанског идеолога Аћифа Бљуте и новопазарско повезивање албанских нити почетком 21. века\nГрађански рат у СФР Југославији (1991–1995) и Рат на Косову и Метохији који је пратила агресија НАТО пакта на СР Југославију (1998–1999) довели су до буђења идеологија које су током Другог светског рата у окупираној Краљевини Југославији биле узданица нацистичком Трећем рајху. У Хрватској се повампирилo усташтво,[34] у Босни и Херцеговини и Старој Рашкој (Санџаку) младомуслиманске идеје,[35] Црној Гори се догодила експлозија сећања на црвенохрватске (дукљанске) сепаратисте,[36] а албански сецесионисти никада нису ни престајали да величају великоалбанску идеју.[37]\nБуђење идеологије сарадника окупатора, на албанским траговима, десило се у првој деценији 21. века и у Новом Пазару. Почнимо прво од књиге Како се калио Санџак: илустрована хисторија Босне, Санџака и Косова која је 2005. објављена у Франкфурту на Мајни. Аутори књиге су Харун Црновршанин и Нуро Садиковић. Књига се може наћи у књижари Ел Келимех, издавачке куће Исламске заједнице у Санџаку–Србији на чијем је челу главни муфтија Муамер Зукорлић. На корицама књиге доминирају бошњачки ратни председник Алија Изетбеговић и командант такозване Ослободилачке војске Косова (УЧК) Адем Јашари. Из наслова књиге и са корица, као и из садржине књиге, уочава се потенцирање двослојног санџачког идентитета, бошњачког и албанског. На карти Велике Албаније се налазе српски етнички простори од Андријевице и Берана све до Ниша и Врања. Наравно, Нови Пазар, Тутин и Сјеница укључени су и у ову Велику Албанију. Сличних примера у овој књизи има доста.[38]\nОсврнимо се сада на деловање Муамера Зукорлића, на бошњачко-албанску нит која се уочава код њега. У јулу 2008. је нагласио: „Ми Турску доживљавамо као своју мајку која је пре сто година, зато што је морала, оставила своју децу. Сада долази да их види, Босну као најстарије дете, ово албанско што је ојачало и нас у Санџаку, као најмање и најмлађе дете, које се највише воли“.[39] Зукорлић, наравно, има у виду исламску везу која спаја бошњачке и албанске муслимане. Али се чини да случајно или намерно греши када је реч о „најстаријем детету“. Наиме, „најстарије и најјаче дете“ је албанско. Док Бошњака има можда око два и по милиона, Албанаца на Балканском полуострву има око четири и по милиона. Бошњаци су притом подељени у три издвојене географске целине, Цазинску Крајину, централну Босну и Стару Рашку (Санџак). Бошњаци немају свој ентитет у Босни и Херцеговини. Док неки од њих из Цазинске Крајине гледају ка Загребу, неки из Старе Рашке су окренути ка Београду. Албанци имају државу Албанију и квазидржавну творевину „Косово“, а обе су добили уз помоћ западних сила.\nРазмотримо сада какве видове „санџачке аутономије“ Муамер Зукорлић има на уму, промислимо шта одбацује, где се маскира а на чему ради. Тако ћемо уочити бошњачко-албанску нит у његовом деловању.\nПрво ћемо наравно елиминисати један неформалан нацистички предлог из октобра 1943. о санџачкој аутономији у оквиру могуће српске конфедерације коју би чинили Србија, Санџак и Црна Гора. Нацисти, на концу, нису желели да прихвате стварање икакве веће српске државе на Балканском полуострву.[40] Тај модел аутономије Зукорлић никада није ни узео у обзир.\nКомунистичка партија Југославије је 20. новембра 1943. у Пљевљима основала Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења Санџака као привремену аутономију због ратних потреба. Како за аутономију није било историјског ни етничког упоришта, Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења Санџака је 29. марта 1945. у Новом Пазару донело одлуку о гашењу и подели Старе Рашке између Србије и Црне Горе границом која постоји и данас.[41] На седници Бошњачког националног сабора који су чиниле присталице муфтије Зукорлића, 14. јула 2010. усвојена је декларација којом се „формира одбор за обнову Народног вијећа Санџака“ (некадашње Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења Санџака).[42] Зукорлић је често јавно говорио о овоме али је његова искреност била потпуно неубедљива. Обнављање привремене аутономије према комунистичком моделу, коју заговара исламски верски лидер, посве је невероватно. Посебно ако се има у виду да је Стара Рашка подељена границом између Србије и Црне Горе.\nРади се о паравану како би се замаскирао најреалнији карактер аутономије или сепаратистичких стремљења за које се залаже Зукорлић. Развој догађаја у последњих неколико година, на првом месту у Новом Пазару, показао је да ће се намере за стварањем санџачке аутономије кретати око бошњачко-албанског контекста који вуче корен из политике Аћифа Бљуте.\nРеис-ул-улема Исламске заједнице Босне и Херцеговине Мустафа Церић и главни муфтија Исламске заједнице у Санџаку–Србији Муамер Зукорлић посетили су од 6. до 8. августа 2009. албанске сепаратистичке институције на Косову и Метохији и Исламску заједницу Косова. Церић се у маузолеју у Преказу поклонио Адему Јашарију. На крају посете на главу је ставио кече.[43] Ови гестови били су више од пуке симболике, посебно ако имамо у виду да је Зукорлић у мају 2009. изјавио: „Ниједну крупну одлуку не доносим без консултација с реисом Церићем“, а потом и „београдски режим се према Санџаку понаша као раније према Косову где су добили шта су добили“.[44] Церић и Зукорлић су се с Косова и Метохије вратили у августу 2009. и није требало много да великоалбански дух и на новопазарском простору поново угледа светлост дана. Зукорлићева претња „косовским сценаријом“ у Старој Рашкој подгревана је стварањем култа Аћифа Бљуте.\nФудбалски клубови Нови Пазар и Црвена звезда из Београда играли су 28. октобра 2009. утакмицу Купа Србије. Црвена звезда је победила са 1:0 али то је мање важно. Много је важније што је утакмици присуствовао главни муфтија Муамер Зукорлић кога је новопазарска публика поздравила повицима „муфтија, муфтија“. То је био „први пут“ да Зукорлић присуствује спортској манифестацији.[45] Навијачи Новог Пазара су развили транспарент „Стадион Аћиф ефендија“.[46]Будући да је Аћиф Бљута 1945. осуђен као народни непријатељ, Републичко тужилаштво је у новембру 2009. покренуло прекршајни поступак против Фудбалског клуба Нови Пазар и најавило подизање кривичних пријава против особа које су носиле транспарент.[47]\nКолико је проблем постао дубок сведочили су наредни инциденти. Да би спречио изградњу обданишта у новопазарском насељу Хаџет, на месту где су у јануару 1945. партизани извршили смртне пресуде над Аћифом Бљутом и његовим сарадницима, Зукорлић је иницирао покрет својих следбеника како би освојио ову локацију. Будући да је обданиште грађено у складу са законима, локацију је штитила српска жандармерија и полиција. Упркос томе, 4. септембра 2010. више хиљада Зукорлићевих присталица напало је безбедносне снаге Републике Србије.[48] Секуларни турски званичник казао ми је 10. септембра 2010. да су иза овог напада стајале „две европске земље“.[49]Поред тога, амерички годишњи извештај о верским слободама за 2010, који бележи најситније повреде верских права, није ни речју поменуо да је Исламска заједница у Санџаку–Србији на челу са Зукорлићем на Хаџету напала српску жандармерију и полицију.[50] У овом случају очит је рукопис западних служби.\nБивши командант Здружених снага безбедности Војске Југославије и Полиције Србије у Копненој зони безбедности генерал Нинослав Крстић изјавио је 1. новембра 2010. да су екстремистички потези Албанаца и муфтије Зукорлића координисани и да им је циљ цепање Србије. Повод за то били су потписи подршке албанских вођа у јужној Србији Рагмија Мустафе (председник општине Прешево) и Јонуза Муслијуа (председник општине Бујановац) за стварање „Велике Албаније“ коју би чинили Албанија, Косово и Метохија, југ централне Србије, западна Македонија, делови источне Црне Горе и делови јужног Епира у Грчкој.[51] Генерал Крстић је био веома релевантан тумач догађаја. Командовао је уласком српских војних и полицијских јединица у Копнену зону безбедности уз административну границу с Косовом и Метохијом (14. март – 31. мај 2001) чиме су окончани оружани сукоби српских одбрамбених снага са албанским терористима у Прешеву и Бујановцу (2000–2001) и македонских одбрамбених снага са албанским терористима у западној Македонији (2001).\nКоординација албанских сепаратиста на Косову и Метохији, југу централне Србије и Зукорлићеве политике могла је да се уочи и 2011. године. Реч је бојкоту пописа становништва у Републици Србији у октобру 2011. на који су позвали „сви албански одборници“ у Прешеву, Бујановцу и Медвеђи[52] и главни муфтија у Новом Пазару Муамер Зукорлић. Ипак, док су се Албанци одазвали позиву својих лидера, Зукорлићева кампања није била успешна.[53] Позив на бојкот пописа почетком септембра 2011. догодио се само месец дана након упада специјалних снага косовских Албанаца РОСУ (25. јул 2011), бивших припадника УЧК, на административни прелаз Јариње и покушаја да заузму и административни прелаз Брњак. Као епилог ове кризе на административним прелазима потписан је споразум Београда и Приштине о царинском печату (2. септембар 2011), којим је успостављена „косовска царина“ на административним прелазима Јариње и Брњак.[54] Зукорлић је тиме добио поруку да су албанске оружане снаге способне да изађу на административне прелазе у близини Новог Пазара и Тутина, да српска страна за то нема адекватан одговор, и да ће у неком моменту одатле стићи подршка какву је Аћиф Бљута 1941. добио од Шабана Полуже.\nЗукорлић наравно није сам у величању Аћифа Бљуте. У томе су му се придружили и политички противници: Бошњачко национално вијеће у техничком мандату на челу са Есадом Џуџевићем и Странка демократске акције Санџака на челу са Сулејманом Угљанином. Џуџевић је заједно са замеником градоначелника Новог Пазара Ахмедином Шкријељом (а Шкријељи су такође пореклом Албанци) открио спомен плочу Аћифу Бљути у Новом Пазару (4. август 2012), у присуству министра без портфеља Републике Србије Сулејмана Угљанина.[55]\nОвај догађај је изазвао бурне реакције. С једне стране, муфтија Зукорлић је изјавио: „Ако постоје неки елементи колаборације са немачким окупатором, сви знају и пријатељи и непријатељи да није било ниједног елемента идеолошке колаборације, већ да се радило о најнужнијем преживљавању где су се наши прваци, на челу са Аћиф-ефендијом, борили свим могућим средствима да овај народ сачувају. Они који се одричу Аћиф-ефендије, они са нама немају ништа. Они су се одрекли наше вере, наше културе, нације и традиције“.[56] Које „наше нације“? Аћиф Бљута није био Бошњак већ Албанац.\nС друге стране, директор Центра „Симон Визентал“ у Јерусалиму Ефраим Зуроф је казао како је постављање спомен плоче Аћифу Бљути „нечувено“, да је та „вест тужна, али да је део ширег феномена у источној Европи и покушаја да се нацистички зликовци представљају као хероји“.[57]Министарство правде и државне управе Републике Србије је у августу 2012. наложило градској управи у Новом Пазару да уклони таблу али се то до данас није догодило.[58]\nПодсетимо, од муслимана није ни тражено да прихвате нацизам већ да политички исламизам ставе у функцију борбе против заједничких непријатеља. У тај контекст улази и великоалбански идеолог Аћиф Бљута. Зукорлић, наравно, у свему неће попустити. Иако је познато да су верски службеници Исламске верске заједнице у социјалистичкој Југославији радили на албанизацији санџачких верника, није истражено колико се далеко с тим стигло.[59] Ни сада није познато колико далеко је Зукорлић спреман да иде али се нешто свакако догађа.\nОптужбе да се у Новом Пазару велича великоалбанска идеологија стигле су и из кругова санџачких муслимана. Копредседник Санџачког интелектуалног круга Рамиз Црнишанин је о Аћифу Бљути изричито рекао: „Послије окупације Новог Пазара, он је узео презиме Бљута и изјашњавао се као Албанац. Нови Пазар, Митровицу, Вучитрн и Подујево прогласио је за Велику Албанију. Увео је потпуну албанизацију, у основне школе довео је нове учитеље Албанце и тражио да се натписи пишу на албанском језику“.[60] Оваквих оптужби било је још па је Зукорлић одлучио да покаже и бошњачки карактер својих следбеника. На улице је 4. септембра 2014. у част Аћифа Бљуте извео неколико десетина младића у војним униформама и с фесовима. Политика је јавила да је „Зукорлић одао пошту Хитлеровом следбенику“.[61] Историчар Салих Селимовић је изјавио да су „муфтијиној војсци“ само недостајали симболи SS Ханџар дивизије.[62] Неки албански медији на Косову и Метохији су били затечени овим карактером „муфтијине војске“ посебно када се ради о контексту везаном за великоалбанског идеолога Аћифа Бљуту. Приштински портал Телеграф је тим поводом подсетио да је телевизија Топ ченел из Тиране јавила да је Зукорлић „пореклом Албанац али да се упркос томе изјашњава као Бошњак“.[63]\nОптужбе да Зукорлић велича великоалбанског идеолога, сараднике нациста и фашиста, да је и сам склон неким од тих идеологија нису потицале само од Срба, Јевреја и секуларних Бошњака. Како би установио своју структуру на простору „јужног Санџака“ који припада Црној Гори, Зукорлић је ушао у сукоб са Исламском заједницом Црне Горе. Реис Исламске заједнице Црне Горе Рифат Фејзић је стога нагласио: „Умберто Еко је рекао да је за фашизам свако неслагање издаја. Такав је начин размишљања идеолошке олигархије из Новог Пазара, г. Зукорлића и људи који размишљају као он. Шокиран сам њиховим изливом фашизма и мржње“.[64]\nУ основи је највероватније Зукорлићева намера да преко Рожаја подрива Црну Гору, ради на некаквом обједињавању простора, макар у првом маху, у којем леже Нови Пазар, Тутин и Сјеница у Србији и Рожаје, Плав, Гусиње и Петњица у Црној Гори. Тај „санџачки простор“ пријања уз Албанију и Косово и Метохију, одељен је већинским српским општинама у Републици Србији, Црној Гори и Републици Српској од Федерације Босне и Херцеговине. Тај „санџачки простор“ за великоалбанске идеологе носи албански карактер, а данас можда бошњачко-албански карактер. Управо су све те општине биле на застави „природне Албаније“ која је летилицом спуштена на стадион Партизана током фудбалске утакмице Србија – Албанија (14. октобар 2014).[65] Ни Муамер Зукорлић ни Сулејман Угљанин нису реаговали на ову провокацију па чак ни на територијалне претензије Албанаца на делове Старе Рашке (Санџака). Да ли је то случајно? Не, наравно да није.\nЗукорлићево и Угљаниново величање Аћифа Бљуте пробудило је „албанску нит“ у Новом Пазару. Новопазарски историчар Реџеп Шкријељ је у августу 2012. изјавио: „Бошњаци у Санџаку су поносни албанском компонентом свог поријекла“.[66] На друштвеним мрежама се данас све више уочава мишљење младих Бошњака: „70% санџачког становништва су Арнаути и до скоро се и служио албански језик“ или „памтим добро да је мој дјед рахметли говорио арнаутским језиком… тачно је и то да смо на силу асимилирани али ништа зато како смо на силу асимилирани тако исто можемо бити деасимилирани то није проблем само је потребна воља“.[67] Поновимо, албански или великоалбански дух је пуштен из боце и веома је присутан у Новом Пазару и околини. Угљанин је, како би се приближио „косовском сценарију“, 20. фебруара 2015. рекао да је Србија „шовинистичка творевина“ и да ће ако буде требало затражити „од НАТО пакта да дође да штити Бошњаке“ у Старој Рашкој.[68]\nДок се на простору Прешева и Бујановца у јужној Србији ствара албански клин који би поново требало да одвоји Србију од Македоније, у Новом Пазару се почетком 21. века уочава креирање бошњачко-албанског клина, са елементима припадности обема етничким групама, који би требало да сужава простор, а касније и да га затвори, од Србије према Црној Гори и Херцеговини. И албански клин на југу Србије и бошњачко-албански клин у Старој Рашкој једнако би могли да буду у служби великоалбанске идеје. Бошњачко-албански савез, заснован на мешовитим браковима, братимљењу и датој беси пред Призренску лигу (1878) поткрепљен је доношењем албанског „мача Ислама“ у Сарајево (1943). На албанизацији простора Старе Рашке радили су Османлије, Аустро-Угарска, немачки Трећи рајх, виђенији локални политичари, неки верски службеници исламске заједнице током читавог постојања југословенске државе, било да је реч о монархистичком или социјалистичком времену. Почетком 21. века идеолошка албанизација Новог Пазара и околине добила је ново рухо, тихо али траје. Кроз стварање култа Аћифа Бљуте, великоалбанског идеолога и сарадника нациста, ствара се или негује однос према двослојном бошњачко-албанском идентитету.\n[1] Завод за статистику Републике Србије, Попис становништва, домаћинства и станова 2011. у Републици Србији. Национална припадност, Београд 2012; Zavod za statistiku Crne Gore, Popis stanovništva, domaćinstava i stanova u Crnoj Gori 2011. godine. Stanovništvo Crne Gore prema polu, tipu naselja, nacionalnoj, odnosno etničkoj pripadnosti, vjeroispovijesti i maternjem jeziku po opštinama u Crnoj Gori, Podgorica 2011.\n[2] Завод за статистику Републике Србије, Попис становништва, домаћинства и станова 2011. у Републици Србији. Вероисповест, матерњи језик и национална припадност: подаци по општинама и градовима, Београд 2013.\n[3] Zavod za statistiku Crne Gore, Popis stanovništva, domaćinstava i stanova u Crnoj Gori 2011. godine. Stanovništvo Crne Gore prema polu, tipu naselja, nacionalnoj, odnosno etničkoj pripadnosti, vjeroispovijesti i maternjem jeziku po opštinama u Crnoj Gori, Podgorica 2011.\n[4] Јован Н. Томић, О Арнаутима у Старој Србији и Санџаку, Београд 1913, 71-93.\n[5] Ејуп Мушовић, Етнички процеси и етничка структура становништва Новог Пазара, Београд 1979, 76-77.\n[6] Ејуп Мушовић, нав. дело, 75, 209, 267, 277-278.\n[7] Славенко Терзић, Стара Србија (XIX – XX век): Драма једне цивилизације, Нови Сад-Београд 2012, 257-262.\n[8] Мирослав Свирчевић, Локална управа и развој модерне српске државе: од кнежинске до општинске самоуправе, Београд 2011, 295.\n[9] Mustafa Memić, Gusinjsko-plavska krajina u vrtlogu historije, Sarajevo 2008, 11, 57-59.\n[10] Ослобођење, независност и уједињење Србије и Црне Горе, приредили Милић Ф. Петровић, Павле Стојковић, Душица Бојић, Београд 1999, 32-33.\n[11] Porijeklo Radončića i Zukorlića, The Bosnia Times, 16. novembar 2013; Biografija Ali-paše Šabanagića na sajtu Bošnaci.net, preuzeta iz knjige: Harun Crnovršanin, Nuro Sadiković, Sinovi Sandžaka, Frankfurt na Majni 1996.\n[12] Славенко Терзић, нав. дело, 116-120.\n[13] Исто, 374.\n[14] Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања: Историја Срба у Новом веку (1492–1992), Београд 2008, 298.\n[15] Милутин Живковић, „Дешавања у Санџаку од јулског устанка до краја 1941. године“, Баштина, св. 31, Приштина–Лепосавић 2011, 249, 252.\n[16] Архив Југославије, збирка Милан Стојадиновић, фасцикла 25 – Информација, 26. октобар 1938.\n[17] Александар Раковић, „Милан Стојадиновић и питање премештања седишта југословенског реис-ул-улеме из Београда у Сарајево“, у зборнику: Милан Стојадиновић: политика у време глобалних ломова, уредник Миша Ђурковић, Београд 2013, 252-256.\n[18] Љубодраг Димић, Културна политика Краљевине Југославије 1918-1941, књ. 3, Београд 1997, 120.\n[19] Бранислав Божовић, Милорад Вавић, Сурова времена на Косову и Метохији, Београд 1991, 47-50, 192.\n[20] Милутин Живковић, нав. дело, 251.\n[21] Бранислав Божовић, Милорад Вавић, нав. дело, 67-71, 86-88.\n[22] Исто, 431-432.\n[23] Исто, 39, 431-437.\n[24] Мирко Ћуковић, Санџак, Београд 1964, 80-81; Бранислав Божовић, Милорад Вавић, нав. дело, 436-439, 454.\n[25] Бранислав Божовић, Милорад Вавић, нав. дело, 440-443.\n[26] Мирко Ћуковић, нав. дело, 536-537\n[27] Harun Crnovršanin, Nuro Sadiković, Kako se kalio Sandžak: ilustrovana historija Bosne, Sandžaka i Kosova, Frankfurt na Majni 2005, 392-393.\n[28] Jozo Tomasevich, War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945: occupation and collaboration, Stanford 2001, 496.\n[29] Ženi Lebl, Hadž-Amin i Berlin, Beograd 2003, 164-170; Бранислав Божовић, Милорад Вавић, нав. дело, 453.\n[30] Jozo Tomasevich, нав. дело, 497.\n[31] Ženi Lebl, нав. дело, 182-191; Бранислав Божовић, Милорад Вавић, нав. дело, 454.\n[32] Ženi Lebl, нав. дело, 192-193; Бранислав Божовић, Милорад Вавић, нав. дело, 320-333.\n[33] Бранислав Божовић, Милорад Вавић, нав. дело, 454-455.\n[34] Бољковац: У Хрватској живи усташтво, Вечерње новости, 7. јануар 2014.\n[35] Džon R. Šindler, нав. дело, 30, 40-46.\n[36] Славенко Терзић, „Идеолошки корени црногорске нације и црногорског сепаратизма“, Слово о Црној Гори: Узданица Јужног Српства (или NDCG), уредио Славенко Терзић, Подгорица 2001, 144-145.\n[37] Великоалбанске идеје на високом нивоу, Међународни радио Србија, 15. јануар 2014.\n[38] Harun Crnovršanin, Nuro Sadiković, нав. дело, 465.\n[39] Бошњачки дед Кулин бан, Политика, 17. јул 2008.\n[40] Milan Ristović, Nemački novi poredak i Jugoistočna Evropa 1940/41-1944/45, Beograd 1991, 68-69.\n[41] Branko Petranović, Srbija u Drugom svetskom ratu, Beograd 1992, 563-568, 704-705.\n[42] Deklaracija: Bošnjaci su konstitutivni narod u Srbiji, Mesihat.org, 14. juli 2010.\n[43] Reportazh nga vizita e Reisit të Bashkësisë Islame të Bosnjës dhe Hercegovinës, Dr. Mustafa ef. Ceriç në Kosovë, http://shkodrar.wordpress.com/2009/09/28/reportaxh-nga-vizita-e-reisit-te-bashkesise-islame-te-bosnjes-e-hercegovines-dr-mustafa-ef-ceric-ne-kosove/\n[44] Интервју Муамера Зукорлића за Регионалну Телевизију Нови Пазар пред долазак Мустафе Церића у Стару Рашку, мај 2009.\n[45] Crvena zvezda trijumfovala u Novom Pazaru, Pressоnline, 28. oktobar 2009.\n[46] Torcida Sandžak 1989, Sportal.rs, 5. novembar 2009.\n[47] Tužilaštvo: Kazniti navijače Novog Pazara, Pressonline, 6. novembar 2009.\n[48] Муфтијини блокирали Пазар, Вечерње новости, 5. септембар 2010.\n[49] Из мог разговора с турским званичником, 10. септембар 2010.\n[50] U. S. Department of State, July-December 2010 Report on International Religious Freedom.\n[51] Нинослав Крстић: Албанци и Зукорлић координисани, крајњи циљ даље распарчавање Србије, Nspm.rs, 1. новембар 2010.\n[52] Албанци одлучно против пописа, Радио-телевизија Србије, 9. септембар 2011.\n[53] Propao Zukorlićev poziv na bojkot popisa u Sandžaku, Bliconline, 4. oktobar 2011.\n[54] Постигнут споразум о царинском печату и катастрима, Политика, 2. септембар 2011.\n[55] Skandal: Ugljanin na otkrivanju spomen-ploče ubici Srba!, Telegraf.rs, 6. avgust 2012.\n[56] Zukorlić: Aćif-efendija je naš heroj, Danas, 15. avgust 2012.\n[57] Zurof: Tabla Aćif-efendiji sramota, Bliconline, 25. avgust 2012.\n[58] Одаловић: Наложено уклањање табле Аћиф-ефендији, Радио-телевизија Војводине, 23. август 2012.\n[59] Славенко Терзић, Стара Србија…, 375.\n[60] Crnišanin: Aćif je bio saradnik fašista!, Sandžačke novine, 7. avgust 2012.\n[61] Зукорлић одао пошту Хитлеровом следбенику, Политика, 6. септембар 2014.\n[62] Od „dvocevke“ za zaštitu od Srba, do marša „muftijine vojske“, Svedok, 23. septembar 2014.\n[63] Zukorliqin shqiptar që e mohon historinë shqiptare, Beogradi e akuzon se po krijon njësite paramilitare, Telegrafi.com, 5. septembar 2014.\n[64] Fejzić: Zukorlić je fašista, unosi nemir u Crnu Goru, Vijesti, 28. septembar 2014.\n[65] Šta je na zastavi sa drona: Ovo su začetnici ideje velike Albanije, Kurir, 15. oktobar 2014.\n[66] Škrijelj: Bošnjaci su ponosni albanskom komponentom svog porijekla, Sandžačke novine, 12. avgust 2012.\n[67] Коментари на Фејсбуку чланкa: Da li postoji Stari Ras – prestonica srpske države?, SandžakPress, 13. septembar 2014.\n[68] Угљанин: Шовинистичку творевину претворити у модерну Србију, Танјуг, 20. фебруар 2015.", "Великоалбански трагови код санџачких муслимана (2005-2015)" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Шабачки шаховки клуб је један од најстаријих колектива на Балкану …Јосип Винавер је Оснивач Шабачког шаховског клуба . У априлу месецу 1905 . године је одигран званично , шаховски меч између Београдског шановског клуба и Шабачког шаховског клуба у Београду . О томе је писала и шаховска штампа у Загребу , а детаљан извештај дао је Озрен Недељковић у својим записима . Тако да може се рачунати да је Шабачки шаховски клуб основан 1905 године , али у Библиотеци града Београда , пише истовремено да Стојан Чупић је померао нека дрвца и раније , јер је познато да су шабачки трговци по кафанама и раније играли шах .\nПросторије ШШК су биле у Масариковој бр . 5 , а у пролеће 1965 . године , у априлу месецу уговором који је закључен између Шабачког шаховског клуба и Дома Омладине ‘’ Вера Благојевић ‘’ у Шапцу , извршена је размена пословног простора, тако што је Дом Омладине за просторије у улици Масариковој бр 5 , Шах клубу уступио своје просторије у улици Маршала Тита бр 12 . у згради коју је добио на коришћење .Повиљон југословенске народне армије У току 1975 . године , те су просторије замењене , тако да пословни простор у улици Маршала Тита бр . 1 . Одлуком Скупштине Општине додељен је на коришћење ШШК .\nКако су пословне просторије које је Дом Омладине ‘’ Вера Благојевић ‘’ из Шапца ШШК уступа боље и подесније за одвијање активности , странке су се споразумеле , да Шабац и ШШК плати Дому Омладине 193.000 динара и овај новац је употребљен за реновирање пословног простора . Тада клуб добија на трајно коришћење без накнаде од града пословни простор корисне површине 110 метара квадратних , који се налази на спрату у тадашњој улици Маршала Тита , садашњој Господар Јевремовој 1 . По решењу за укњижење права коришћења у земљишњим књигама и другим јавник књигама на много година корисника . Касније доношењем закона о реституцији ШШК је био предмет размене , тако се решавало по захтеву враћању одузете имовине односно , обештетила неке наследнике из породице Самуровића и то је Агенција за Реституцију подручне јединице у Крагујевцу обавила у 2017 . години , а ми смо добили решење на које смо се жалили Агенцији за реституцију и Минисарству финансија , поднели смо захтев , то је било 12 . 3. 2018.године , а одмах затим веома убрзано , вероватно под нечијим сугестијама и интервенцима десетог маја 2018 године , добили смо решење у коме пише да се одбија као неоснована жалба ШШК из Шапца и то је изјава- решење Агенције за реституцију , подручне јединице Крагујевац .. Мислим да је Министарство финансија и град Шабац , на неки начин донео неку погрешну одлуку , без обзира на одлуку Министарства , мислим да је град Шабац морам да нађе начина и решења да се споразуме са наследницима да октупи то и да овако један диван простор који је намењен ученицима и у ком функционише ШШК толики низ година , нађе решење и да би могли и даље да функционишемо . Само да вам кажем , Шабачки шаховски клуб има близу двеста чланова , од тога , 85 такмичара , који су разврстани у три екипе , Прва шабачка екипа већ од 2006 . године је члан Прве Лиге Централне Србије , то је највиши ранг у Централној Србији , ослањајући се искључиво на домаће играче играмо значајну улогу улогу у том рангу и годинама смо у средини табеле Сем тога друга екипа ШШК се такмичи у Српској Лиги – Север , док је прва женска екипа такође у Првој Централној Лиги Србије и с поносом говоримо да ослањајући се на домаће играчице достојно репрезентујемо град Шабац ,. Поносимо се нашим шахисткињама Маријом Драгојевић , а поготово Анђелом Бојичић ,која је једна од најталентованијих играчица данас у Србији , која је вишегодишња , кадетска и омладинска првакиња Србије , која иза себе низ призњања , медаља , пехара има . А такође је и добра је ученица , одлична ученица Гимназије шабачке . Све ово узимајући у обзир , мислим да би био велики грех , ако град Шабац и људи који су задужени за спорт и друштвене делатности не нађу решења да се ШШК не дају одговарајуће неке , изузетне просторије , сличних димензија у коме би могао да врши своје активности . Сем тога ми смо поносни и на своју школу шаха којом руководе професор Драшко Бегуш ФИДЕ мајстор из Шапца а такође и остали ФИДЕ мајстори , као што су Мирослав Мисојчић , Саша Пантелић и други . Одлуком Министарства за омладину и спорт , шах је ушао као изборни предмет у свим школама , На жалост то се не спроводи доследно и није довољно репрезентативан и није у понуди не знам из којих разлога , али то се дешава по основним и средњим школама . Надам се да ће у неким бољим временима и то да прође као једна дивна спортска манифестација и акција у циљу одвођења деце са улица , кафића и тако других ствари … Ово је један идеалан простор , идеална прилика за све и родитеље и љубитеље шаха , знајући колико је шах популаран и колико је шах цењен у другим државама , као што је Русија , Шпанија , Мађарска , Бугарска итд . , где се рађају истински шампиони и где шах није само изборни , није само игра , него је и редовни предмет . Сем тога традиција осрпског шаха је од великог угледа у свету , јер познато је које су све резултате постигли Глигорић , Матановић , Матуновић , Љубојевић и остали наши велемајстори а њима за петама доследно иду Дамјановић , Иванишевић , Перуновић и тако , то је једна шаховска плејада , има њих доста младих играча а мислим да град Шабац као носилац пројекта у Подрињском Колубарском региону заслужује , да има један диван простор . Свима је познато , ако немамо простора за играње , ми не можемо ни да одржавамо своје активности а самим тим , не можемо ни пратити ни шаховска дешавања , где шаховски шампиону већ од пете до седме године стасавају , а од 12 . год. до 14 . год . у свету већ постају велемајстори и постају значајна имена , то су деца из Индије , из бивших Совјетских Република , и тако редом , а надам се да је раме уз раме уз Русија , Југославија била друга у свету , одмах иза Совјетског Савеза . Ово су све предуслови , да се још једном обратим Градоначелнику и свим људима добре воље да нам изађу у сусрет , да нам доделе просторије у којим би могли да вршимо своје активности , у којим би могли да окупљамо своју децу , децу из основних и средњих школа и истовремено , они би нашли свој простор , не да буду на улици , не да буду по кафићима и на сумњивим местима , него да буду у једном дивном простору као што је и сада репрезетативни простор ШШК .\nОсим тога ШШК се и организационо поноси на оно што је урадио у задњих двадесетак година поготово од кад је чело дошао проф. Мердовић , који је са својом екипом одрадио један велики део посла и просто васкрсао клуб који је био на ивици понора . Кроз наш клуб су прошла позната светска шаховска имена , као што су бивши светски првак у шаху Анатолиј Капов , као што је Димитрије Бјелица , као што је Божидар Кићовић , наш , легенда југословенског шаха , публициста новинар и тако редом , онда сви водећи играчи данашњег шаха Дамјановић , Матуловић ,.Иванишевић , то су играчи који заслузију велико признање … А понос нам је што сваког петка организујемо у нашим просторијама брзопотезно првенство на коме своју снагу доказују најбољи играчи из региона и шире ,\nСем тога , ми смо организатори и два велика такмичења у облику убрзаног шаха а то је меморијални турнир ‘’Чедомир Петровић’’ који се организује већ пету годину за редом и Светосавски брзопотезни турнир које се организује од двехиљадите године где учешће имају најбољи српски играчи из околине , то су још неке од активности уз школу шаха , на коју је ШШК поносан , рекао је у разговору проф. Мирољуб Мердовић , председник Шабачког Шаховског Клуба\nТекст и фото : Славица Јовановић новинар и књижевник", "Да ли ће најстарији шаховски клуб у Србији због јавашлука шабачких власти завршити на улици?!" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Treba biti svestan da na nivo cena goriva ne utiče samo nivo akciza i poreza vec i NIS koji monopolski odredjuje cenu a uz to ima i deo domace nafte sa simboličkih 4 posto runde rente.\n— grupa TNT (@BrankoRadun) June 8, 2018", "Цену горива не одређују само акцизе већ и монопол НИС-а!" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Соколи у Петроварадину били су део Бачке соколске жупе у Новом Саду и сарађивали су Соколским друштвом Нови Сад. (1) Соколско друштво у Новом Саду основало је коњички одсек 1925. Одсек је учествовао на соколским приредбама и манифестацијама у Новом Саду. Одсек је реорганизован 1934. Обука јахања се одвијала на војничким коњима, које артиљеријски пук у Петроварадину уступао друштву сваке године од 1.децембра до 1.маја два пута недељно. (2)\nУ Петроварадину деловало је Руско соколско гнездо 1926. (3) Соколи у Петроварадину прославили су свечано Дан Уједињења 1932. Ујутро скупили су се у “Школској соколани” соколи и са ђацима основне школе пошли су у цркву на благодарење. После благодарења у цркви вратили су се у “Школску соколану”. Ту је одржана свечана седница Соколског друштва. Пошто је отпевана државна химна, старешина друштва Владимир Вишошевић отворио је седницу друштва. У свом говору поздравио је старешину сокола, престолонаследника Петра и краља Александра. Говорио је о жртвама које су положене на олтар уједињења. Станислав Препрек, просветар друштва, говорио је о значају Првог децембра са гледишта националног и соколског. После је говорио о Соколству и његовој улози код свих словенских народа. Соколство је пре Првог светског рата неустрашиво проповедало братство Југословена и свих Словена. После рата кад је створена јединствена југословенска држава, Соколство није изгубило право на опстанак, како су неки говорили, него је имало задатак, да веру у јединствену југословенску државу учврсти у срцима целог народа. На крају је било извршено свечано полагање завета чланова и чланица. После подне била је одржана свечана академија у “Соколској вежбаони”. Дворана је била препуна најугледнијих личности и елитног друштва Петроварадина и Новог Сада. У име Савеза Сокола присуствовали су др. Белајчић, председник просветног одбора савеза и Ф. Малин, члан просветног одбора. У име жупе Нови Сад били су др. Игњат Павлас и инжењер Тошић. У име војске били су пуковник Банековић, потпуковници Павловић и Симић, команданти Подофицирске школе и артиљеријског пука, .. . . На почетку програма наступио је дечак из забавишта поздравивши госте. Певана је државна химна. Учествовао је хор соколског подмладка, под управом учитеља и просветара друштва Станислава Препрека. Соколске вежбе изведене су од свих категорија. На захтев публике морале су бити поновљене. У први пут приказаном приказу “Снага Соколства” од Богуновића-Удицког, учествовале су све соколске категорије. У приказу “Сиротна мајка” биле су приказане народне ношње из свих крајева Југославије. После завршеног програма следила је игранка. По завршетку свечане академије под утиском прославе пријавили су се нови чланови у соколско друштво. На захтев публике програм свечане академије требао је да буде поновљен 17 децембра 1932. (4) Соколски дом у Петроварадину подигнут је 1934. Соколи у Петроварадину приредили су прославу 8 и 9 септембра 1934. Прославили су освећење соколског дома и заставе. На прослави је учествовало 627 вежбача свих категорија жупе Нови Сад. (5) Године 1934. старешина Соколског друштва Петроварадин био је Влада Вишошевић, I заменик старешине Алојз Јержабек, тајник Јулије Кучера, председник просветног одбора Станислав Препрек, начелник Владо Хелман, заменик начелника Страхиња Ивезић, заменик начелника Јосиф Тончић, начелница Терезија Кучера, заменица начелнице Милка Матекало и благајник Емил Ехеле. Чланови Управе били су др. Стјепан Владарски, Андрија Курбатфински, Милета Милаковић, Мирослав Мелвингер, Лазар Ташић, Павао Јока, Адам Јемрић, Сима Цветичанин, Стјепан Гржибовски и Лазар Велицки. Заменици су били Станко Ковачевић и Богдан Петровић. Ревизори били су Фрањо Малин, Адам Марко, Томо Маташић, Иван Нежић и Марин Мандић. У Суду части били су Иван Мартиновић, Јосип Дивилд, Славко Ожболт, Васа Шпановић и Игњат Фурлан. (6)\nСоколско друштво Петроварадин приредило је 16 децембра 1934. уочи рођендана краља Александра свечану комеморативну музичку академију. Наступили су новосадско Женско музичко удружење и новосадски Академски мушки хор. Били су удружени у мешовити хор који је певао неколико делова из „Опела” свог диргента Светолика Пашћана-Којанова, соколског старешине, а посвећеног успомени краља (Вјечнаја памјат имала је за тему народну мелодију, само у молу). Затим је Женско музичко удружење ( са солисткињама) уз пратњу гудачког оркестра извело ораториј „Stabat Mater” од G. Pergolese-a. У чланку у листу „Соколски гласник“ приметили су да је то била друга приредба у великој дворани новог Соколског дома, која је у још вечој мери доказала врло добру акустику дворане, пошто је овом приредбом била заступана и вокална и инструментална музика. Соколи у Петроварадину су се на тај начин најлепше одужили краљевој успомени и на достојан начин одали своју дубоку пошту краљу Александру. (7)\nСоколско друштво Петроварадин одржало је 20 јануара 1935. годишњу скупштину у новом соколском дому. Скупштину је отворио старешина друштва комеморацијом краљу Александру, као и изјавом верности младом краљу Петру. Затим је комеморирао умрле чланове друштва и тајника Савеза словенског Соколства В. Штјепанека. Свима је клицала скупштина “Слава”. Предходни рад друштва кретао се око градње новог дома, прославе сремских мученика и посвете дома и заставе. У новој Управи били су : Старешина Соколског друштва Петроварадин био је Влада Вишошевић, заменици старешине Алојз Јержабек и Марко Адам, тајник Јулије Кучера, просветар Јосип Тончић, начелник Страхиња Ивезић, заменици Јосип Тончић и Андрија Курбатфински, начелница Терезија Кучера, заменица начелнице Милка Матекало, друштвени лекар др. Стјепан Владарски, благајник Емил Ехеле, статистичар Мирослав Мелвибгер, домаћин Лазар Велицки, заставник Алојз Велман и 14 чланова управе, ревизиони одбор и суд части. Говорио је изасланик жупе Нови Сад др. Тома Јовановић. Брат Малин је говорећи о задњој соколској застави коју је даровао краљ, “драгоценим даром, који нам постаде тужном успоменом”. (8)\nСоколи су приредили Штросмајерову прославу. Свечана седница била је 3. фебруара 1935. у великој дворани соколане. У свом говору “Штросмајер и Соколство” означио је Фр. Малин значај Штросмајера. Соколски дечји хор певао је “Штросмајерову корачницу” као и песму “Љубимо те наша дико”. (9) У Београду у посланству Чехословачке 28 октобра 1935. на дан седамнаестогодишњице ослобођења, извршена је свечана предаја одликовања соколима из Новог Сада и Петроварадина. Одликовања су дата поводом комеморативне свечаности одржане 1934. у Петроварадину, када су били освећени гробови Срба и једног чешкословачког официра, стрељаних 1914. Орден Белог Лава V степена додељена је др. Игњату Павласу, старешини жупе Нови Сад, и Влади Вишошевићу, старешини Соколског друштва Петроварадин. Медаља Белог Лава I степена додељена је Алојзију Јержабеку, подстарешини Соколског друштва Петроварадин, и члану управе истог друштва Фрањи Малину. Медаља Белог Лава II степена додељена је Јулију Кучери, Станиславу Препреку, Лазару Величком, Емилу Ехелеу и Андреју Курбатинском. Одликовања је предао посланик др. Гирса уз краћи говор. (10)\nСоколско друштво Петроварадин је 1936. приредило Штросмајерову прославу свечаном академијом. После говора, певања и рецитација биле су ритмичке вежбе, у којима су наступиле све категорије соколског друштва. Велика дворана соколског дома била је дупке пуна. (11)\nСоколи из Петроварадина учествовали су у приредбама осталих соколских друштава. Соколско друштво Стари Футог осветило је свој дом и заставу на први дан Духова 31 маја 1936. Соколи из Новог Сада на челу са старешином жупе др. Игњатом Павласом дошли су аутобусима. За њима је стигла група коњаника, чланова сокола, из Новог Сада и Петроварадина. После литургије на којој је певао хор Соколског друштва формирана је поворка на челу са соколском коњицом и двема музикама. Поворка је на путу до Соколског дома одушевљено поздрављана од многобројне публике. Кад је поворка стигла почео је свечани обред, који је извршио парох Стеван Николић. Освећење заставе друштва обављено је на слетишту. Потом је одржана јавна вежба, која је у ствари била вежба другог окружног слета жупе Нови Сад. Увече је приређена свечана академија. (12) Савезна просветна филмска секција снимила је документарни филм „Двадесетогодишњица Соколског друштва Петроварадин“ (13) Соколско друштво Петроварадин, на челу са старешином Саше Вишошевића пронашло је гробове стрељаних батајничких мученика 1914. и уз помоћ новосадског градоначелника Бранислава Бороте, подигли су 1934. споменик родољубима. Када је, у Другом светском рату, НДХ завладала Сремом, усташе су споменик срушиле и одвукле тридесетак метара од првобитног места. (14)\nУ Беочину је поводом школске прославе „Мајчиног дана” 23. јуна 1935. одржана соколска јавна вежба. Учествовала су друштва Беочин, Петроварадин, Стари Футог и Врдник. На вежби је било бројно чланство друштва Петроварадин. Извођене су просте слетске вежбе и вежбе на справама. Нараштајке друштва Беочин (ученице грађанске школе) су у народним ношњама изводиле кола. Учествовао је и нараштајски тамбурашки збор Соколског друштва Беочин. (15)\nСоколско друштво Петроварадин одржало је годишњу скупштину 16 фебруара 1936. Делегат жупе Миливој Кнежевић истакао је своју радост, што присуствује скупштини једног од најбољих и најагилнијих друштава у целој жупи. Изразио је своје уверење да ће друштво и даље наставити својим пионирским радом у свом месту. (16) Спомен-плоча српским ослободиоцима 1918. (приказ уласка српске војске у град 1918.) постављена је 1938. на Београдској капији (раније Еугена Савојског). Била је рад новосадског вајара Карла Баранија. Мађарски окупатор је скинуо и уништио рељефни украс, а Петроварадинци су 2005. иницирали обнову спомен-плоче. (17)\nСоколска жупа Нови Сад и соколска друштва Нови Сад и Петроварадин приредила су 12.октобра 1940. у Соколском дому у Новом Саду опроштајни банкет генералу Милораду Петровићу, који је постављен за команданта Београда. Банкету су присуствовали бан Кијурина, председник општине др. Петровић и сва управа жупе и друштава Нови Сад и Петроварадин. Старешина жупе др. Игњат Павлас поздравио је генерала Петровића. Захвалио му се на његовом личном учешћу на свим соколским приредбама и пожелео му успеха на високом положају. Генерал Петровић захвалио се соколима на пажњи која му је увек указивана, истакавши да је све оно што је чинио за соколе, чинио због тога, што је био уверен да соколство у целој држави, а нарочито у овим крајевима, врши једну корисну и благотворну мисију. (18)\nДруштво је деловало до Априлског рата 1941. када је било забрањено. Због покушаја минирања немачког шлепа са муницијом 14 чланова соколског друштва било је осуђено од усташког преког суда на смрт. (19)\nСаша Недељковић\nчлан Научног друштва за историју здравствене културе Србије\nНапомене :", "Саша Недељковић: Неговање традиције Соколског друштва Петроварадин" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Бурна историја места и догађаја који би у свакој земљи били главне туристичке тачке и делови уџбеника код нас остају да живе на усменим предањима, док светске корпорације и новопечени бизнисмени насрћу на ретке кафане, у којима се, упркос свему, слави живот\nУ кафани је рођен страначки живот Србије, многе политичке, касније ће се испоставити, и историјске одлуке донете су за кафанским столом с карираним столњацима.\nНакон Другог светског рата неке кафане биле су једино светло у порушеној престоници, опозит свеопштем страху, полицијском часу, терору Озне, духовној глади… У чврстим комунистичким временима биле су добар штит од глупости и менталног терора, места на којима су расли најзначајнији спрски писци, песници и боеми, чворишта најинтригантнијих трачева и љубави, постале су и незаобилазни културно-хедонистички топоним.\nТо су места где се најбоље мешају ноћ и дан, неретко и пића, богати и сиромашни, бивши и садашњи, глумице и редитељи, пословне жене и претенденти на министарска места…\nКафана Златна Моруна\nČesto se čuje kako jedan grad ne čine zgrade nego ljudi, ali bez pravih kafana, restorana i kafea nema ni srećnih gradova. Sedneš u najbolju kafanu i ceo grad prođe pored tebe. Pesnik Сима Пандуровић тврдио је да је кафана и социјална институција првог реда: гладног нахрани, жедног напоји, бескућнику пружи кров, а усамљеном друштво. Демократија је основ кафанске културе – спаја неспојиво. Макар је тако некада било.\nШта се данас збива с београдским кафанама? Неколико значајних, међу којима је последњи „Орач“, претворило се у ланце мегамаркета, који нас прате на сваком ћошку. Друге су прерасле у уштогљене продавнице козметике и, уместо гушчије џигерице, шкембића, вина и кремпита, сада нуде помаде помоћу којих ћете вечно бити млади. Више не продају мирисе на тањиру и сочне приче, већ илузије. Ново доба их је покосило, а оне које су преживеле удар светских корпорација сада нападају новопечени бизнисмени, браћа политичара и трговци спремни да по сваку цену откупе традицију како би они постали још традиционалнији и богатији.\nВећ месецима се по градским кулоарима полушапатом ваља прича како ресторан са најлепшом баштом у граду, иако је поред аутопута, насилно променио власника. На Твитеру се шири глас како новобеоградска кафана позната по националној кухињи има нове власнике, а и ресторан медитеранских специјалитета у близини Владе Србије постао је плен новопечених кафеџија, да је следећи на мети „Вук“, а и „Река“. Ово нико, ни за живу главу, званично неће да потврди, а то отимање прате префињени крими-детаљи: „Добро вече, пошто кафана?“\n„Није на продају!“, рећи ће вишегодишњи власник.\nСкадарлија\n„Нисмо питали да ли је на продају, него колико кошта“, одговориће будући власник.\nИ све ће остати обавијено велом тајне јер ће газда за одређену своту новца остати да глуми газду. А поносни власник ће одмах променити добављаче, углавити своју екипу, несвестан да су за кафану битни људи. И они који раде и они који долазе. Наравно, његове мисли и новчаник не оптерећује прошлост и како је све заправо почело.\nKлепишка\nТурци су још 1522. у једној згради на Дорћолу отворили кафану и у њој служили кафу. Према књизи „Старе кафане Београда“ Видоја Голубовића, после Београда прву кафану 1592. добија Сарајево, у Лондону се отвара тек 1652, две године касније у Марсељу, а у Бечу 1683.\nKафане су место друштвене критике и утолико су неретко представљале опасност за владајућу класу. У кафанама су у току револуције 1789-1794. формиране прве политичке организације, на пример јакобинци, а у њима су такође покренути и први радикални листови тог времена. Зато су кафане биле прве на листи установа које су реакционарни режими настојали да сузбију. Сентандрејска скупштина, на којој су свргнути Kарађорђевићи и на власт враћени Обреновићи 1858, одржана је у „Српској круни“.\nА 1860. Никола Христић, тадашњи градоначелник Београда, издао је наредбу да се становништво у кафани може задржавати до 23 сата, а после тог времена нико улицом не сме да хода без фењера. Обавеза власника кафане била је да свако вече упали фењер пред кафаном, тачно у десет увече. Сто педесет три године касније челници Новог Сада дошли су на сличну, додуше два сата либералнију идеју, да се ноћни живот у војвођанској престоници гаси сат иза поноћи. Нису рекли да ли је обавезан и фењер.\nСкадарлија\nУ кафани се одувек дешавао живот у свој својој пуноћи, некада су приказиване представе, одржавани концерти, састајали су се спортски и партијски моћници, после Првог светског рата у „Kасини“ су се одржавале и седнице Народне скупштине.\nKафана има посебну магију – прва сијалица у Београду засијала је у кафани „Пролеће“, у данашњој Масариковој улици, а на том месту данас се налази зграда „Електродистрибуције“. Први телефон у Београду зазвонио је у „Три листа дувана“, а први сајам књига 1893. одржан је у „Kоларцу“. „Kоларац“ је био једна од најрепрезентативнијих кафана, која се налазила у Македонској улици према Тргу, с фасадом у класицистичком стилу, великом салом где су се одржавали балови, а ту су се и играле представе позоришта Бране Цветковића „Орфеум“, и био је један од првих биоскопа у Београду.\nУ кафани „Златни крст“ приказана је 25. маја 1896. прва јавна биоскопска пројекција у Београду. У кафани је засвирао и први страни виолиниста – 1894. године. На „Kоларцу“, који је био смештен у склопу зграда које су припадале Илији Милосављевићу, пореклом из Kолара, састајали су се политичари, официри и државни чиновници. Срушен је за време немачког бомбардовања 1941. Милош Обреновић је на власт враћен по други пут у кафани „Велика пивара“ или „Kнежева пивара“. У гостионици „Империјал“ 1891. одржан је збор београдских новинара, где је одлучено да се обнови Српско новинарско друштво, које је преименовано у Српско новинарско удружење. На прелазу из 19. у 20. век у данашњој Македонској улици од 40 кућа 17 су биле гостионице. Прве кафанске звезде биле су Софка и Вукица Вука, чија је популарност између два светска рата била већа него фудбалера Моше Марјановића.\nСкадарлија\nА и тачно се знало какви гости где долазе, које пиће се служи и какве су теме на менију. У „Србији“ су се окупљали франкофили, фудбалери и навијачи СK Југославија, позоришни глумци и оперски певачи, чекајући да се у касне сате појави Бранислав Нушић. Некада је било јасно где седе радикали, а где напредњаци, где се скупљају либерали, а где социјалисти и знало се да треба послати шпијуне маскиране у обичне госте у супарнички табор. Изгледа да се историја понавља.\nЊузвик", "Ево зашто нестају српске кафане!" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Ima jedan fenomen koji hocu da podelim s vama. Kad ides na N1 kod @MileticMinja ili kod nekog drugog, oni preslisavaju opozicone politicare koriscenjem Informera. Kakvo je to novinastvo kad nemas svoja pitanja, vec prvo prociras Vucicev Informer,pa pitas?\n— Vesna Pesic (@vestoma_Tomy) June 6, 2018", "Весна Пешић: Новинари N1 користе информације из Информера!" ]

[ "Please Enter Your Name Here", "Комнен Коља Сератлић", "Hmkmkovic Maljo" ]

[ "Игњат Павлас рођен је у Славонији, Доњи Михољац 1885. У Новом Саду је завршио 1904. Српску православну велику гимназију. Студирао је право у Загребу и Будимпешти. Добио је титулу доктора права. (1) Придружио се српским соколима и био изабран 1910. на скупштини Соколског друштва Нови Сад за секретара друштва.\nНа крају Првог светског рата Српски народни одбор у Новом Саду своју прву јавну седницу одржао је 3. новембра 1918. у свечаној сали Матице српске. Делегација Српског народног одбора у Новом Саду пробила се до Београда. Члан српске владе Љуба Јовановић примио је у свом стану у Београду 1918. делегацију Главног Одбора у Новом Саду (Јаша Томић, Васа Стајић и др Игњат Павлас). Истакао је делегацији да је жеља владе Србије да се Војводина прикључи Србији независно од Загреба. Игњат Павлас прихватио је жељу српске владе, а Васа Стајић био против (2). Ослобођење и свечани улазак српске војске у Нови Сад новембра 1918. најватреније су дочекали српски соколи. Павлас је као потпедседник Српског народног одбора, са огромном масом света и 400 српских народних коњаника, на обали Дунава, дочекао и први поздравио мајора Бугарског. У председништво Велике народне скупштине у Новом Саду 25. новембра 1918. изабран је др. Игњат Павлас. Пошто је завршено конституисање Скупштине, председавање је преузео др. Игњат Павлас, који је најавио Јашу Томића као председника СНО Нови Сад и подносиоца предлога о присаједињењу Краљевини Србији (3).\nПосле Уједињења повукао се из политике и посветио се раду у Савезу сокола. На чело Бачке соколске жупе долази 1921. и ту дужност обавља до 1941. а од 1930. до 1941. је члан Старешинства Савеза Сокола Краљевине Југославије. У Старешинству Савеза Сокола одговарао је за Правни реферат и Организацијски одсек. Истовремено је био и дугогодишњи члан Управе, а и неколико година председник „Данубиуса“, новосадског веслачког клуба. У Новом Саду био је председник Савеза културних друштава (са 52 удружења). Соколска жупа обухватала је око 80 друштава и чета (цела Бачка са малим делом Срема на обронцима Фрушке горе). Жупа је приредила 7 слетова. (4) Павлас је читав живот посветио напретку свог народа, делујући у соколској организацији. Како је истакнуто у књизи „110 година новосадског соколског друштва и 164 године гимнастике у Новом Саду” био је оличење поштења, радиности, одговорности за преузете обавезе, упорности, храбрости, осећања части и високих организаторских способности. Као старешина Бачке соколске жупе допринео је омасовљењу соколства. Био је један од легата акције за подизање соколског дома 1924. у Новом Саду. Дом је био завршен 1936. (5) Бачка соколска жупа са седиштем у Новом Саду обухватала је друштва Ада, Апчош, Бачка Паланка, БачкаТопола, Бачки Петровац, Бачко Градиште, Бачко Петрово Село, Бајмок, Бајша Бачка, Бешка, Црвенка, Биково, Дероње, Черевић, Чуруг, Деспот св. Иван, Ђурђево, Госпођинци, Хоргош, Ириг, Каћ, Кисач, Косанчић, Велебит, Врбас, Колонија Жедник, Ковиљ, Куцура, Кула, Кулпин, Мартонош, Мол, Мошорин, Нови Сад, Обровац, Оџаци, Пачир, Пашићево, Петроварадин, Пивнице, Руменка, Жабаљ, Чиб, Сента, Сириг, Сомбор, Србобран, Сремски Карловци, Стара Кањижа, Стари Бечеј, Стари Футог, Стари Сивац, Суботица, Тител, Товаришево, Турија, Таванкут I, Таванкут II, Таванкут III, Сонта, Степановићево и Светозар Милетић. Сем друштава у Жупи су деловале сеоске соколске чете : Косанић, Љутово, Мали Бајмок, Мали Београд, Рашина, Св. Михајло, Соколац, Степановићево, Сонта, Талајковић I, Талајковић II, Талајковић III, Хајдуково, Томиславци, Чавољ, Чортановци, Бешка, Буковац, Велебит, Гардиново, Горња Рогатица, Дероње, Добровољачко село, Карађорђево, Колонија Жедник, Колонија Милошево и Колонија Његошево. (6)\nНа II. Слету Бачке Соколске Жупе одржаном 28. и 29. јуна 1922. у Суботици говорио је старешина жупе Павлас. Пред градском кућом старешина Бачке Соколске Жупе, др. Игњат Павлас поздравио је град Суботицу. После толико векова, рекао је Павлас, нашли су се јунаци и соколи опет заједно и наша народна песма, која нам је дочаравала слике из давне прошлости, постала је стварност. Соколи су долетели у Суботицу из оних висина, где влада чисти идеализам, где нема политичких партија, … где је у срцима свију уписано само једно начело : „Сви смо синови само једног народа и једне Отаџбине, за чију слободу и срећу спремни смо да гинемо !”. Говор Павласа бурно је и дуго поздрављан од непрегледне масе света, која је прекрила пространи Карађорђев трг. Градоначелник др. Андрија Плетикосић захвалио се соколима на приређеној манифестацији, која је на све Суботичане учинила најдубљи утисак. Град Суботица приредио је банкет соколима у свечаној дворани хотела „Београд”. На банкету је било 120 особа. Сем сокола, били су велики жупани др. Паја Добановачки и др Лазар Бугарски, … председник удружења резервних официра мајор Милан Радосављевић, посланици суботичког округа и многи други. (7)\nI слет нараштаја Бачке соколске жупе одржан је у Новом Саду 27. и 28. 5. 1923. Као изасланик Т.О. Савеза присуствовао је Душан Богуновић. Соколско-школска изложба коју је приредила грађанска школа из Новог Сада и соколско друштво Нови Сад отворена је 24. маја 1923. На слетској јавној вежби је било присутно преко 7.000 гледалаца. У вече Соколско друштво Нови Сад приредило је, уз учешће музике и женске грађанске школе, музичког друштва, чланова народног позоришта, велику соколску забаву са концертом и соколским вежбама. Врт градског стрелишта био је пун грађана и сокола. Том прликом извело је Соколско друштво из Новог Сада : Фр. Шварцвалд “Вечер на Сави”, “Пад Тирана” и Ербен “Женска деветка”. За време слета није се употребљавао алкохол, већ је био приређен Соколски здрављак. (8) Био је председник Савеза културних друштава у Новом Саду, основаног 1928. Савез је окупљао друштва у Новом Саду и организовао њихове активности.(9)\nЈедан од најзначајнијих слетова био је VI жупски слет у Суботици. На VI жупском слету 8 и 9 јуна 1929. у Суботици било је 1.600 учесника-вежбача. У преподневним часовима одржан је дефиле сокола од Градске куће до слетишта. Ношене су соколске заставе улицама града, а присутно грађанство одушевљено је поздравило соколе. Поподне је у присуству око 10.000 гледалаца одржан Соколски слет. Овим слетом Соколска жупа Светозар Милетић приказала је своју снагу обележавајући десетогодишњицу настанка. (10) Соколи су приредили дечји соколски слет у Новом Врбасу 3.6.1934. Учествовало је 4.000 учесника. Говорио је Ђура Паунковић, а присуствовао старешина жупе Нови Сад др. Игњат Павлас. Приређена је соколска изложба. (11)\nПокрајински слет северних жупа требало је да се одржи у Суботици 28 и 29 јуна 1935. Требале су да учествују жупе Београд, Вел. Бечкерек, Осијек. Бјеловар, Вараждин, Мостар и Нови Сад. Слет је одржан 1936. У чланку у часопису „Соколска Просвета“ старешина жупе Нови Сад др. Игњат Павлас истакао за за соколе „сврстаће се у Суботици као живи гранички бедем”. (12) У Суботици је 24 марта 1935. засађена Словенска липа. Соколи су засадили прастаро словенско знамење на северној граници као опомену и упозорење да ће ту и остати. Соколи су поставили липу као гранични стуб на северној међи. Словенска липа требала је да буде зборно место онога часа, када соколи буду заменили своје црвене кошуље, сурим копоранима, да би и делом доказали, да је сваки педаљ земље неприкосновен. Свечаност сађења Словенске липе протекла је скромно, у знаку жалости за краљем Александром. Председништво слетског одбора, сви делегати северних соколских жупа и сво чланство Соколског друштва у Суботици окупило се на летњем друштвеном вежбалишту, одакле су кренули на Ериов трг пред Градску кућу, где је у малом парку било одређено место за сађење липе. На трибини били су: представници бана, командант Потишке дивизијске области, градски сенатор Пољановић, остали представници власти, установа и корпорација из Суботице. Савез сокола представљао је др. Игњат Павлас, члан Управе Савеза СКЈ, старешина Соколске жупе Нови Сад и председник Слетског одбора. Северне соколске жупе заступали су: др. Јова Поповић, заменик старешине Соколске жупе Петровград; др. Драган Колачевић, члан управе Соколске жупе Бјеловар; Михајло Дојчиновић, тајник Соколске жупе Марибор; др. Никола Перваз, тајник Соколске жупе Нови Сад заступао је Соколску жупу Вараждин; Милован Кнежевић, заменик старешине Соколске жупе Нови Сад; Бранко Чипчић, заменик старешине Соколске жупе Београд и др. Иво Јелавић, заменик старешине Соколске жупе Осијек. Свечаност је отворио подпредседник Слетског одбора инг. Коста Петровић. Изразио је захвалност сокола цивилним и војним властима, као и корпорацијама и свима који су присуствовали свечаности. Ненад Рајић, старешина Соколског друштва Суботица, позвао делегате жупа да засаде липу. Липу су донели соколи и соколице Соколског друштва Суботица. Липу је примио др. Игњат Павлас и са осталим представницима северних жупа засадио је уз звуке војничке молитве. Овај чин је посматрало гологлаво око 5.000 присутних. Др. Павлас је предао липу на чување градској општини, у име које је примио градски сенатор Јосип Пољаковић, обећавши, да ће Словенску липу чувати као знамење слободе и јединства. (13)\nПрограм и ставове сокола изразио је старешина жупе др Игњат Павлас на Главној скупштини Соколске жупе Нови Сад 29 марта 1936. у свечаној дворани Мушке гимназије у Новом Саду. Скупштину је отворио др. Игњат Павлас поздрављајући бана, изасланика команданта армије, … . Подвукао је да бити добар соко значи и бити добар војник. У свом говору истакао је : „Није један народ онда ако говори једним језиком, него је један народ онда ако једно мисли, једно осећа и једно жели. Тој сврси служиће наше … Соколство и ми нећемо стати све дотле, док не будемо могли речи : читав … народ је … Соколство, а читаво Соколство је … народ”. Осврћући се на неједнаке прилике под којима се историјски развијао наш народ, раздвојен и разједињен, налазећи да је било људи који нису својски и свесно пригрлили идеју ослобођења и уједињења, др. Павлас је наставио : „Наши идеали биће и јесу, да оне генерације мале деце васпитамо тако, да када постану људи забораве на грехе својих отаца, … васпитати те генерације за подношење жртве за идеале нације и идеале државе.” О селу је истакао : „Оданде, са села долази снага која појачава град. Идимо у наша села, упознајно и ми њих и они нас, јер само оно што се упозна може се волети. А само за оно што се воли може се жртвовати.” Завршавајући свој говор Павлас се обратио соколима : „Желимо да вам у срцу буде отаџбина, а у мишицама ваша снага.” (14) Као старешина соколске жупе др. Игњат Павлас присуствовао је националним прославама као што је откривање споменика краљу Петру I код Хоргоша, недалеко од Суботице.\nСоколско друштво Стари Футог осветило је свој дом и заставу на први дан Духова 31 маја 1936. Соколи из Новог Сада на челу са старешином жупе др. Игњатом Павласом дошли су аутобусима. За њима је стигла група коњаника, чланова сокола, из Новог Сада и Петроварадина. После литургије на којој је певао хор Соколског друштва формирана је поворка на челу са соколском коњицом и двема музикама. Поворка је на путу до Соколског дома одушевљено поздрављана од многобројне публике. Кад је поворка стигла почео је свечани обред, који је извршио парох Стеван Николић. Освећење заставе друштва обављено је на слетишту. Потом је одржана јавна вежба, која је у ствари била вежба другог окружног слета жупе Нови Сад. Увече је приређена свечана академија. (15)\nУ Суботици је одржан Четврти покрајински слет Савеза Сокола Краљевине Југославије 1936. Над соколским слетиштем виле су се заставе свих словенских народа. Министар физичког васпитања народа др. Јосип Рогић прогласио је стадион и парк око њега Југословенским народним парком Краља Петра II. Затим је говорио представник бугарских Јунака професор Минев. Предао је поклон плакету др. Игњату Павласу. На плакети је писало: „Новосадској Соколској жупи братски спомен од Савеза Јунака поводом слета у Суботици, јуна 1936 г“. У свом говору др. Игњат Павлас истакао је: „Соколска жупа Нови Сад, на чијој се територији одржава овај IV покрајински слет Савеза СКЈ, прима с братском захвалношћу овај дар као залогу братства и љубави између Савеза бугарских Јунака и Савеза Сокола Краљевине Југославије и свих њихових припадника. … да наше несебично и ничим помућено братство и љубав поведу Савез бугарских Јунака и Савез Сокола Кр. Југославије једним заједничким путем, а у загрљају са свима словенским соколским савезима.“ Затим је следило свечано развиће и предаја заставе, коју су друштва и чете жупе Нови Сад поклониле својој жупи. (16)\nНа X свесоколском слету у Прагу од музика Савеза Сокола учествовали су : мешовити соколски хор из Старог Сивца, музика соколског друштва из Београда, Вараждина, Подгорице, Сплита, Љубљане, Суботице, Новог Сада, Куле (нараштајска) и тамбурашки соколски зборови из Суботице и Петровграда. (17)\nСоколско друштво у Суботици прославило је 8. јуна 1939. свечано двадесетогодишњицу свог оснивања. На прославу су дошли делегати свих националних и културних удружења из Војводине, и велики број сокола из свих околних друштава. Присуствовали су дивизијски генерал Илија Брашић, подбан Дунавске бановине Драгољуб Дринчић, председник суботичке општине Липоземчић, изасланик Савеза Сокола др. инг. Коста Петровић, старешина жупе Нови Сад др. Игњат Павлас итд. Као гост присуствовао је прослави први начелник суботичког сокола од пре 20 година, артиљеријски пуковник Димитрије Павловић.\nПрослава је почела 7 јуна 1939. у вече свечаном соколском академијом у амфитеатру Народног дома краља Александра. На академији су сем сокола из Суботице учествовала и друштва Хоргош, Сента, Бачка Топола, Нови Сад и Мали Бајмок. Свечаност је настављена 8 јуна 1939. соколским збором на соколском стадиону. Том приликом предати су прелазни дарови најбољем нараштајцу за 1939, Рудићу и најбољој нараштајки, Иванки Петровић. Након збора формирана је свечана поворка која је прошла главним градским улицама, срдачно поздрављена од становништва, а затим је пред Народним домом извршен дефиле и поздрав. Масу је поздравио старешина друштва Суботица Лазар Тешић, приказавши усвом говору развој соколства у Суботици и успехе које је соколство постигло на национално просветном и социјалном подручју. Истакао је да у Суботици постоји Соколско друштво Матица и Соколско друштво I, а основане су сеоске чете у Малом Бајмоку, Бикову, Таванкуту, …. . Нагласио је да ће суботички соколи остати и надаље на стражи на северној граници отаџбине. После њега говорио је др. Игњат Павлас, истакавши да ће соколи радије умрети у слободи за слободу, него да буду робови туђина. (18)\nСкупштину соколског друштва Нови Сад отворио је старешина Јован Тотовић. Скупштина је одржана у присуству 300 чланица и чланова. Старешина жупе др. Павлас захвалио је на поздравима, изразивши схватање да ће соколи заслужити назив неимара нације и државе. По њему соколи су знали само за једну идеологију -идеологију словенску. (19)\nУ Југославији је 12 маја 1940. одржана смотра соколства, као прва манифестација стања соколске приправности. Соколи су сматрали да су одговорни за стварање унутарњег фронта, за организацију одбране и отпора. (20) У Новом Саду смотра је почела подизањем соколске заставе и говором старешине жупе др. Павласа. Колоне сокола су ишле преко вароши у Петроварадин и Буковац, на челу са соколском коњицом и музиком. У Петроварадину им се придружио велики број сокола са старешином Витошевићем, а даље соколи из Сремских Карловаца, са старешином др. С. Симеоновић-Чокићем. У Буковцу их је дочекала месна чета, са старешином Ранковићем на челу. На обронцима Фрушке Горе соколи су извели народно-одбрамбене вежбе. Смотру је посетио командант прве армијске области генерал Милорад Петровић, који је посветио нарочиту пажњу стрељачком одељењу. Говорили су старешине Јован Тотовић, Влада Витошевић, … . Соколска поворка вратила се у Нови Сад. (21)\nСоколска жупа Нови Сад и соколска друштва Нови Сад и Петроварадин приредила су 12.октобра 1940. у Соколском дому у Новом Саду опроштајни банкет генералу Милораду Петровићу, који је постављен за команданта Београда. Банкету су присуствовали бан Кијурина, председник општине др. Петровић и сва управа жупе и друштава Нови Сад и Петроварадин. Старешина жупе др. Игњат Павлас поздравио је генерала Петровића. Захвалио му се на његовом личном учешћу на свим соколским приредбама и пожелео му успеха на високом положају. Генерал Петровић захвалио се соколима на пажњи која му је увек указивана, истакавши да је све оно што је чинио за соколе, чинио због тога, што је био уверен да соколство у целој држави, а нарочито у овим крајевима, врши једну корисну и благотворну мисију. (22)\nСоколи су 27. марта 1941. први изашли на улице Новог Сада. У току преподнева 27. марта 1941. одржана је седница представника свих патриотских друштава у Соколском дому у Новом Саду. Седницу је отворио старешина жупе Павлас. За време седнице окупила се маса грађана пред соколским домом. Павлас је између осталог у свом говору нагласио: „Да бисмо дали израз нашим осећањима решили смо да пред зградом формирамо поворку и да поворка прође градом“. На челу поворке око 15.000 људи били су др. Игњат Павлас, др. Александар Моч – председник Матице српске … Врхунац ове манифестације одиграо се пред палатом Бановине, где је са балкона говорио др. Игњат Павлас. Протести су настављени до вечери када је одржана велика бакљада.\nЗа време рације јануара 1942. из Соколског дома одведен је са својим бројним соколима на обалу Дунава и стрељан Др. Игњат Павлас са својом супругом. (23)\nПосле обнове соколских друштава 1992. соколи су настојали да оживе сећање на свог старадалог старешину. Соколско друштво Београд III Звездара организовало је одлазак на Фрушку Гору 23.јуна 2007. У групи су били соколи из соколских друштава Звездара и Матица Београд, као председница Савеза Соко Србије Гордана Рајновић и њена заменица проф. Др. Габријела Крагујевић. Циљ путовања био је Павласов чот, по виси други врх планине (531м). Име су дали планинари Новог Сада и Војводине због заслуга др. Игњата Павласа за оснивање и развој планинарства Војводине. Павлас је био један од највиђенијих грађана Новог Сада са својом супругом соколицом убијен је и у Дунав под лед бачен јануара 1942. Пошто није имао гроба, планинари су на безименом врху подигли спомен пирамиду и код власти регулисали да се тај врх и званично назове „Павласов чот“. Тај врх непрекидно више пута годишње (и по снегу) обилазили планинари. На почетку свечаности соколи су подно пирамиде запалили свеће. Затим је професор универзитета др. Милан Бреберина, председник Планинарско-смучарског савеза Војводине и иницијатор постављања овог знамења, говорио о заслугама Павласа. Истакао је да је Павлас био један од главних актера за присаједињење Војводине Србији, иницијатор и организатор подизања два планинарска дома на Фрушкој Гори и једног на Руднику у Шумадији. (24)\nДр. Игњат Павлас рођен је у Славонији. Придружио се српским соколима и био изабран 1910. на скупштини Соколског друштва Нови Сад за секретара друштва. У међуратном периоду био је старешина Соколске жупе са седиштем у Новом Саду. Савез сокола краљевине Југославије и Бачка соколска жупа трудили су се да својом активношћу делује као бедем према аспирацијама Мађара према Бачкој. Слетови су често одржавани на северној граници у Сомбору и Суботици. Др. Игњат Павлас је као старешина жупе допринео омасовљењу соколства на територији Жупе Нови Сад. У својим јавним наступима истицао је да ће соколи радије умрети у слободи за слободу, него да буду робови туђина. Како је живео тако је и умро, као једна од жртава рације јануара 1942. у Новом Саду. После обнове соколских друштава 1992. соколи су настојали да оживе сећање на свог страдалог старешину.\nСаша Недељковић\nчлан Научног друштва за историју здравствене културе Србије\nНапомене :", "Саша Недељковић: Реч о Игњату Павласу" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Kakva je ovo cestitka pobogu!?\nNe verujem sta citam.\nJesi krsten ti,kakav bre vucic,sns,Ljajic,himna,Krstajic…ma ovo idiot ne bi napisao.\nPustite momke da igraju fudbal za njih i Srbiju!\n— vladimir (@vladimirmedeni2) June 17, 2018", "Бошко Обрадовић: Треба научити Љајића да пева химну!" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Imate ovo isto na cirilicnom tviteru – Noz, zica, twiterica. Tamo da diskutujete. Svi kulturni Srbi koriste oba pisma. Na cirilici insistiraju samo nepismene bitange bez procitane knjige u zivotu. Mi volimo cirilicu a preziremo shoviniste! Pozdrav latinicom.\n— Srdjan Dragojevic (@srdjandrago) June 24, 2018", "Срђан Драгојевић: \"На ћирилици инсистирају само неписмене битанге\"!" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Цео интервју епископа бачког Иринеја Буловића дат за Политику:\nСАМОВЛАСНО ПРЕСУЂИВАЊЕ ПАТРИЈАРХА ВАРТОЛОМЕЈА\nО СКОПСКОМ И УКРАЈИНСКОМ РАСКОЛУ БИЛО БИ НИШТАВО\nИнтервју за „Политику”,\nдат г-ђи Јелени Чалији\n1. Колико се сусрети поглавара и високих званичника православних помесних Цркава одражавају на односе СПЦ и Ватикана, али и на односе са суседном Римокатоличком Црквом у Хрватској?\nЧини ми се да је потребно најкраће упознавање читалаца са нововековном историјом таквих сусрета на највишем међуцрквеном нивоу, њиховог значаја и њихових последица. Наиме, 1965. године, патријарх цариградски Атинагора I и папа римски Павле VI заједничким документом су укинули узајамне анатеме из 1054. године. Са римокатоличке стране био је то одраз духовне климе и оптимизма који је у време Другог ватиканског сабора владао у погледу екуменских кретања и амбиција. Патријарх Атинагора, пак, као први по части међу поглаварима Православних Цркава, такође је имао жељу да са мртве тачке покрене дуготрајни процес помирења између две највеће хришћанске породице. После њих су уследили релативно чести сусрети цариградских патријараха, а потом и других православних првојерараха, са римским папама, посете папâ појединим православним земљама и слично. Рекао бих да је овај део међусобних сусрета и сарадње на највишем нивоу заокружен и запечаћен заједничком изјавом папе римског Фрање и патријарха московског и све Русије Кирила, у Хавани 2016. године.\nОви сусрети, поготову последњи поменути, одражавају се, свакако, и на православни свет, па и на нашу Српску Цркву. Ми са Римокатоличком Црквом као целином имамо последњих деценија коректне односе. На жалост, уз часне и хвале вредне изузетке, – као што су, на пример, бискупи Шкворчевић, Узнић и Хранић, – у Бискупској конференцији Хрватске, па, у знатној мери, и Босне и Херцеговине, као да и не читају изјаве и декларације које објављује њихов сопствени врховни поглавар заједно са православним патријарсима, а ни друге изјаве и текстове папе Фрање. To je толико очигледно да потврђује духовиту примедбу нашег Патријарха да, како изгледа, наши епископи на неки начин више уважавају ауторитет римског епископа него поједини хрватски бискупи.\nКако изгледа дијалог Српске Цркве и Ватикана?\nДијалог се одвија на више нивоа: кроз сусрете и размену мишљењâ синодских тела са највишим представницима Римске Цркве, као и са истакнутим личностима ватиканске државне администрације, затим кроз учешће представникâ наше Цркве у мешовитој комисији за богословски дијалог између две Цркве, а на академском нивоу кроз сарадњу београдског Богословског факултета са Латеранским универзитетом у Риму. Леп пример представљају и успешна сарадња Патријаршијске библиотеке са Архивом Ватикана и драгоцена научна истраживања која су плод те сарадње. У целини, може се рећи да ове контакте и видове сарадње карактерише висок степен међусобног разумевања, како по питањима о којима постоји сагласност тако и по питањима у којима нисмо истомишљеници.\nДа ли се дијалог православаца и католика интензивирао од доласка на чело Римокатоличке Цркве папе Фрање или су садашњи сусрети плод рада и његовог претходника?\nМада је и претходни папа, Бенедикт XVI, иначе изузетно дубок и плодан теолог, дао неколико снажних изјава, које, може се тврдити, искрено подстичу две Цркве и њихове вернике на међусобно уважавање и сарадњу, упадљива је учесталост сусретâ управо у наше време: највиши представници Православне Цркве, најпре васељенски патријарх Вартоломеј, а потом митрополит волоколамски Иларион, председник Одељења спољних црквених веза Московске Патријаршије, били су недавно у Ватикану. Различити облици дијалога и сарадње Руске Православне Цркве са Римокатоличком могу се приписати зрелости оних личности које воде две Цркве и њиховом сагледавању искушења са којима се суочава хришћански свет.\nВаља посебно истаћи да је папа Фрања, приликом поменутог сусрета са митрополитом Иларионом, поново, кратко и јасно, одбацио унију и унијаћење као модел понашања према нама православнима рекавши: „Свршено је с тим!” Са друге стране, крајњу недоумицу и збуњеност изазива одлука Ватикана, донета управо тих дана, да унијатски („гркокатолички”) егзархат у Бившој Југословенској Републици Македонији подигне на ниво епархије. О насилничком и нехришћанском понашању украјинских унијата према православној већини сународникâ и суграђанâ нема шта да се каже осим оног јеванђелског: Боже, опрости им јер не знају шта чине! Они иду путем злогласног Јосафата Кунцевича из прошлости, а мени се чини да по мржњи и насилништву заузимају друго место, одмах после усташких злотвора из времена Другог светског рата. Искрено и молитвено се надам да ће их Рим (читај: папа римски!) колико-толико уразумити и обуздати. Јер, по моме мишљењу, мало ко данас у хришћанском свету толико разуме потребу братског односа и заједничкога сведочења православних и римских католика, у циљу очувања хришћанског „светог остатка” у Европи и напретка хришћанске мисије у свету, колико папа Фрања или Франциск. Мени је тешко да поверујем да ће тај далековиди човек широкога срца заборавити поруке Другог ватиканског сабора, као и поруке самога Христовог Јеванђеља, ради унијатских занесењака и мрачњака, а против православних хришћана у којима види своју браћу, у што сам се лично уверио.\nКако СПЦ гледа на најаве из Васељенске Патријаршије да ће, „у оквиру својих овлашћења”, учинити све и размотрити могућност да се „Црква у Скопљу“ врати у канонски оквир, као и да би требало тражити „начине спасења наше браће у Скопљу и Украјини“? Протојереј Всеволод Чаплин, један од председникâ друштва „Руска мисија”, оценио је недавно у интервјуу за „Спутњик“ да би давањем аутокефалности „Украјинској” и „Македонској” расколничкој Цркви против воље њихових матичних Цркава, Руске и Српске, могло доћи до раскола у православном свету.\nПремда нисам у оригиналу прочитао ту изјаву проте Чаплина и по први пут сада чујем за њу, тешко је не сагласити се са његовом оценом. Говорећи о добу патријарха Атинагоре, рекли смо да је цариградски патријарх први по части, што значи први међу једнакима, а не primus sine paribus, односно први без једнаких. Дакле, и да, не дај Боже, постоји склоност Свесветог патријарха Вартоломеја ка некаквом једностраном и самовласном пресуђивању у случају скопског и украјинског раскола, она би била израз велике заблуде, велика духовна грешка и, са становишта устројства Православне Цркве и канонског права, потпуно ништавна. Говорим крајње хипотетички јер дубоко верујем да до тога неће доћи. Када би и дошло, под политичким или другачијим притисцима и подстицајима, она би изазвала одлучно неслагање и противљење не само у словенском православном свету него и широм Православља. Познавајући многовековну традицију Васељенске Патријаршије и харизматичну личност патријарха Вартоломеја, ја сам оптимиста.\nПолитика", "Епископ бачки Иринеј: Аутокефалност „македонске” и „украјинске” цркве била би велика грешка" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "ДОСТОЈЕВСКИ О ПАПИЗМУ\nСукоб православља и папизма је од средњег вијека актуелно вјерско и политичко питање, сукоб хришћанског Предања са папским политичко-религиозним пројектом. Пројекат папског духовног и државног поретка, од издвајања папства у засебну инстируцију, подразумијевао је признавање ‘папског примата’ заснованог на идеји о папском прејемству и праву на апсолутну политичку и духовну ваељенску власт. Узроке и почетке геополитичких подјела савременог свијета можемо пратити управо историјским мапама пројекта папског прозелитизма и римокатоличке мисије у свијету, од крсташких похода као почетка европског колонијализма, до блоковске подјеле `хладног рата`. Наиме, до рушења берлинског зида и ратног распада Југославије и данашњих ратова у Украјини и на блиском истоку као поприштима сукоба православне Русије и евроамеричке папско-протестантске војно-вјерске алијансе.\nПравославни богослови и мислиоци су од времена папског раскола писали о папској јереси – римокатоличком погрешном учењу о Богу и Цркви, указујући на погубне политичке и религиозне последице таквог учења по укупну будућност човјечанства. У православном свијету уопште, а посебно у православној Царској Русији, писало се о изопачености папске религиозно-политичке идеологије. Међу бројнм дјелима православних руских мислилаца и богослова о заблудама учења римокатолицизма посебан значај имају огледи Фјодора Михајловича Достојевског. Питања папизма Достојевски је разматрао како у романима, тако и у својој богатој есеистици, разоткривајући како духовне погубне последице, тако и политичку позадину и намјере папистичке религионе идеологије.\nУ Дневнику писца, који је излазио у Московским новинама, налази се велики број огледа и расправа о књижевности и историји, друштвено-политичким питањима, социјализму и демократизму, као и религиозна разматрања папизма и протестантизма. Један такав текст из Дневника писца за март 1876. године је ,Мртва снага и снага будућности’, теолошка и политичка анализа природе папизма и римског католицизма. Своју познату реченицу из својих Биљешки: ,,Папа вођа комунизма“, Достојевски у овим текстом подробно образлаже. Разоткрива револуционарну природу папизма, узроке папске прелести, од рађања идеје папског примата, до увођења догмата о папској непогрешивости. Указује на идеју папизма као покретача револуционарних идеологија и покрета, које су довеле до савремене идеологије сведозвоље – ности, коритољубивог и потрошачког стила и начина друштвеног живота, на чему папизам и изграђује поглаварску позицију, покровитеља просјека – покорне потрошачке пастве. У пројекту папском мелтинг пота, конзументима и потрошачима религија је потребан такав ‘духовни пастир’, што не омета њихов либерализам, а који ће их `светом` самовољом ослободити терета одговорности слободног одлучивања по личној савјести, ‘намјесник Христов’ који је прихватио прво демоново искушење и претворио камење у хљебове, кога ће слиједити због економске зависности и интереса без подвига пожртвовања и одрицања.\nМРТВА СНАГА И СНАГА БУДУЋНОСТИ – Фјодор М.Достојевски -„Дневник писца“- март 1876.\n»А шта је са папом? Та он ће данас-сјутра умријети и – шта ће онда бити? Је ли могуће да ће римски католицизам пристати да умре с нама заједно, онако због друштва? О, никад римски католицизам није био тако жељан живота као сада! Питање о папи се у нас уопште не поставља, оно је сведено ни на шта. Но, то »издавајање« је превелико и превише испуњено највећим и најнеобухватнијим жељама да би могло да пристане да се одрекне њих због мира у целом свијету. А због чега да се одриче, у корист чега? Због човјечанства, можда? Он, католицизам, давно мисли да је изнад човјечанства. Све досад он је блудничио са моћницима земаљским, и надао се у њих до последњег часа.\nНо, сад се коначно приближио тај час, по свему судећи, и римски католицизам ће напустити земаљске моћнике, у то нема сумње – а они су га уосталом већ одавно издали у Европи и повели против њега општу хајку која је сада, особито у наше вријеме, постала све организованија. Но шта, римски католицизам је чинио и веће заокрете: једном је, кад се показало да је то потребно, не размишљајући много, католицизам продао и Христа због славе и власти на Земљи. Прогласивши, у облику догме, да се ,,хришћанство на земљи не може одржати без папинске световне власти“, он је тако прокламовао и новога Христа који нема везе с оним ранијим, прогласио је Христа који је прихватио саблазан трећег ђаволовог искушења – земаљско царство: »Све ће Твоје бити ако ми се будеш поклонио! «\nО, ја сам слушао страсне приговоре на ову мисао, приговарали су ми да су вјера и Христов лик и данас живи у срцима милиона католика у свој својој некадашњој истинитости и чистоти. То је сигурно тако, али главни извор је замућен и затрован неповратно. Поред осталог, Рим је и сасвим недавно изјавио да се слаже са трећим ђаволовим искушењем у облику чврсте догме, и ми још нисмо успјели да уочимо све непосредне последице такве одлуке. Занимљиво је да је проглашење те догме, то откривање ,,цијеле тајне“, обављено управо у оном тренутку кад је уједињена Италија управо куцала на врата Риму. У нас су се тада многи томе смијали: »Срдит јесте али моћан није… «\nСамо, мало је вјероватно да није моћан. Не, овакви људи, људи способни да донесу овакве одлуке и да учине овакве заокрете, не умиру без борбе. Приговориће ми да је одувијек тако било у католицизму, да се барем све то подразумијевало, и да, према томе, није ни било неког посебног заокрета.\nДа, али увијек је постојала тајна : папа је вјековима остављао утисак да је задовољан својим мајушним царством, папском облашћу, али све је то била само алегорија – основна ствар је у томе што се у тој алегорији одувијек скривало зрно основне идеје, оне сталне и вјековне папинске наде да ће то зрно проклијати и да ће из њега нићи моћно стабло чије ће гране у будућности покрити својом сјенком цијелу Земљу.\nИ, ево, у тренутку кад му одузимају последњи педаљ земаљског царства, поглавар римокатолицизма, видећи своју блиску смрт, одједном устаје и пред цијелим свијетом казује цијелу истину о себи:\n»Ви сте мислили, зар не, да ћу се ја задовољити само титулом господара само папске области? Знајте да сам ја себе сматрао господаром цијелог свијета, господаром над свим земаљским царевима, и то не само духовним господаром него и световним – ја сам одувијек био прави господар, владар и император.\nЈа сам цар над царевима, господар над владарима, само мени на земљи припадају све судбине људске, времена и дани, и, ево, ја то пред целим светом објављујем кроз догмо о мојој непогрешивости«\nНе, то је сила, то је импозантно, а не смешно – то је обнављање древне идеје о светском јединству и светском господству која никада није била мртва у римском католицизму; то је Рим Јулијана Апостате (Отпадника) али не побијеђеног него оног који је “побиједио“ Христа у новој и последњој биткии. Тако је обављена продаја истинскога Христа за царство земаљско.\nУ римском католицизму та ће се продаја обавити и стварно на дјелу. Понављам, та страшна армија има оштро око које ће умјети да види, најзад, где се сада налази та снага на коју би требало да се ослони. Изгубивши цареве савезнике, римокатолицизам ће се окренути народу. Он има десетине хиљада заводника, мудрих и лукавих познавалаца срца и психолога, дијалектичара и исповедника, а народ је увијек и свуда добродушан и наиван – добар.\nПоред осталог, у Француској, а тако је сада и у другим крајевима Европе, народ мрзи вјеру, истина је, презире је чак, али тај народ не познаје Јеванђеље, барем тако је у Француској.\nСви ће ти познаваоци срца и психолози похрлити у народ и донеће му новога Христа који се са свим саглашава, и који је проглашен на последњем римском нечастивом сабору.\n«Да, пријатељи и браћо наша», рећи ће они, «све то што вас мучи ми имамо за вас од давно већ у овој књизи, ваше су вође све то украле од нас. Ако смо вам све до сад говорили нешто другачије, то је било само зато што сте ви досад били као мала дјеца – било је рано за вас да сазнате истину, али сада ево, дошло је вријеме и за вашу истину.\nЗнајте да папа држи у рукама кључеве Светога Петра, и да је вјера у Бога само вјера у папу којега је сам Бог поставио на Земљи да буде уместо Њега. Он је непогрешив и дата му је божанска власт, он је владар времена и векова, он је одлучио да је сад и ваше време наступило. Раније се снага вере састојала у кроткости, али сад је прошло вријеме кроткости и папа има власт да је укине, јер њему је дата свака власт. Да, ви сте сви браћа, и сам Христос је заповедио да сви будете браћа свима, но ако ваша старија браћа не буду хтјела да вас приме себи као своју браћу, узмите мотке и сами уђите у њихов дом и нагнајте их силом да буду ваша браћа.\nХристос је дуго чекао да се ваша искварена браћа покају, и сад вам сам допушта да прокламујете: Fraternite ou la mort (Буди ми брат или ти оде глава!). Ако брат твој не буде хтео да подели с тобом на пола своје имање, узми му све, јер Христос је дуго чекао на његово покајање, и сад је дошло време гнева и освете. Знајте, такође, да сте недужни због свих ваших грехова, садишњих и будућих , јер сви су ваши греси долазили само због ваше беде и сиромаштва.\nИ ако су вам већ проповедали и раније ваши некадашњи вођи и учитељи, иако су вам истину говорили, да они нису имали да вам пре времена све то објава, јер такву власт има само папа, и она му је од самога Бога дата – а доказ вам је у томе што вас ваши учитељи нису довели ни до чега јаснога, имали сте само страдања и још веће биједе, јер је свако њихово дјело пропадало; поред осталог они су вас варали, како би ослањајући се на вас, постали силнији, и како би потом могли да себе скупље продају вашим непријатељима. А папа вас неће продати, јер над њим нема никог моћнијег, он је први међу првима – само вјерујте, али не у Бога, него у папу и у то да је он једини цар на земљи,сви би други требало да нестану и нестаће, јер им је вријеме истекло.\nРадујте се сада и веселите се, јер је сада наступио рај на земљи, сви ће те бити богати, а кроз ваше богаство и праведни, јер ће све ваше жеље бити испуњене, биће вам одузет сваки разлог да чините зло«. Ове су ријечи улагивачке, и нема сумње, народ ће прихватити предлог, он ће у неочекиваном савезнику препознати силу која уједињује силу која је на све спремна и која ничему не смета, стварну, историјску силу која долази умјесто оних вођа – сањара и шпекуланата, у чију практичну способност, па и у поштење , народ сада не верује потпуно. Овдје је сада одједном јасна тачка ослонца, полуга је у рукама и ваља је само притиснути свом снагом и преврнути. А народ ће преврнути, још како, он је маса! А изнад свега, њему дају вјеру, и тиме се успокојавају срца многих, јер су многи већ одавно почели да осећају тугу и мучнину у свијету без Бога . . .\nЈа сам већ једном говорио о свему томе, али летимице, у роману. Нека ми се опрости моја самоувјереност, али вјерујем да ће се све ово несумњиво догодити у западној Европи, на овај или онај начин, то јет католицизам ће прихватити демократију и спустиће се у народ, напустиће земаљске цареве баш зато што су га они сами већ напустили. Владе у Европи њега презиру стога што он на први поглед изгледа тако јадан и побијеђен, али нико га не види онако комично како то чине наши наивни политички публицисти.\nНе би га, на пример, Бизмарк тако прогонио да не види у њему свог страшног непријатеља у будућности. Кнез Бизмарк је тако поносан човјек да би себи дозволио да узалуд троши толику снагу у борби са непријатељем који је смијешно слаб. Али, папа је и од њега јачи.\nПонављам: данас је папинство можда најстрашније »издвајање« од свих која прете светском миру. А много шта угрожава мир. И никад до сада Европа није била изложена толикој мржњи као сада: Изгледа као да је све поткопано, набијено барутом, само се очекује прва варница . . . »Да, но што ми имамо с тим? Није ли то свет амо, у Европи, а не у нас?« Тиче се нас све то, на наша ће врата закуцати Европа, и од нас ће затражити да пођемо да је спасавамо кад избије последњи час њеном »садашњем стању ствари«.\nИ она ће затражити помоћ од нас с неким правом, затражиће је и као изазов и ко заповест, она ће нам рећи да смо и ми Европа, да и у нас постоји исти такав »ред и стање ствари« као што је у њих; рећи ће нам да је нисмо ваљда подражавали двеста година тек онако, рећи ће нам да смо и ми Европљани, и да би требало да је спасавамо јер, спасавајући њу, ми ће мо спасити и себе. Наравно, може бити, ми нисмо расположени да ствар ријешимо у корист једне стране, али имамо ли ми уопште снаге за нешто слично, нисмо ли се ми већ давно одвикли од такве помисли – знамо ли ми уопште у чему је то наше ,,издвајање“ као нације, и у чему се састоји наша улога у Европи?\nМи данас не знамо шта више не разумијиемо ово, ми не допуштамо питање у вези с тим – и све то сматрамо нашом глупошћу и заосталошћу. И ако заиста Европа буде закуцала на наша врата и буде затражила да спасавамо њен Поредак, можда ћемо ми тек тада први пут, и сви, схватити колико смо мало личили Европи, без обзира на оно наше двовековно подражавање Европи које се у нас манифестовало у облику најстраснијег одушевљења. Па, ако хоћете, нећемо ни тада схватити – биће касно. А ако је тако, више нећемо разумјети, наравно, ни оно што Европа од нас тражи, оно чиме бисмо јој стварно могли помоћи. Нећемо ли ми тада поћи да умирујемо непријатеља Европе и њеног поретка челиком и крвљу, као кнез Бизмарк? О, тада у случају таквог подвига ми бисмо већ могли одлучно да честитамо себи као правим Европљанима. Али, све је то још пред нама, све су до саме фантазије, а сада је све тако јасно, тако јасно!\nОгњен Војводић\nИзвор: ognjenvojvodic.info", "Фјодор М. Достојевски: Мртва снага и снага будућности" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Љубомир Милетић (буг. Любомир Милетич; Штип, 1. јануар 1863 — Софија, 1. јун 1937) је био водећи БУГАРСКИ научник и интелектуалац крајем 19. и почетком 20. века, лингвиста, етнограф и историчар.\nПо Бугарској енциклопедији, његов отац Ђорђе био је рођени брат Светозара Милетића и обојица, иако рођени у Аустроугарској, имају порекло из Источне Тракије, што је и утицало да се његов отац ожени женом из Велеса, због чега је Љубомир рођен у Штипу у данашњој Македонији. Отац Ђорђе Милетић је био уствари српски учитељ, који је само службом дошао фебруара 1859. године у Јужну Србију, тада у Турској. Али ,,бугарска пропаганда и терор отерали су га међу Бугаре, и данас је његов син Љубомир Милетић професор на Универзитету у Софији, један од највећих ‘србофоба'“, како пише у ,,Србобрану“ из 1917. године.\nИако рођени Србин, по оцу – „прешао је Бугарима и он је данас (1927) главни ‘списател и автор на македонскија научен институт’. Због тога што му је мајка била „Македонка“, он се одрекао српства. Његова веза са српством је видна 1877-1878. године, када се јавља као приложник „Љубомир Милетић са 200 крајцара из Штипа“, за Српску православну велику гимназију у Новом Саду. То је у ствари његов отац, само користећи име малог сина, приложио свом завичају. Студирао је Љубомир у Загребу и Прагу, и стекао филолошко образовање. У списку студената у Прагу, за њега се каже да је 1883-1884. године: „из Македоније, из Штипа, бугарске националности, православац“.\nЈедан је од оснивача софијског Универзитета „Климент Охридски“. Био је члан и председник 1926-1937. године, Бугарске Академије наука.\nДр Милетић је сматран за великог бугарског стручњака, слависту. Постао је дописни члан ЈАЗУ у Загребу 1900. године. Као Јагићев некадашњи ученик, дочекао је да га и Хрвати својатају, био је – „подриетлом Хрват“. Објавио је 1903. године студију о источнобугарским дијалектима, од стране Бечке академије. Бечка Академија наука је 1897. године ангажовала др Љубомира Милетића професора из Софије, да о њеном трошку обиђе источну Бугарску и проучи њене дијалекте. Бечлије су користиле велики „Трајтлов легат“ да финансирају „Балканску комисију“, за коју је радио Милетић. Милетић је био и васпитач младог престолонаследника Бориса III, будућег бугарског цара. За његов 25. годишњи књижевно-научни јубилеј, Бугари су му приредили свечано академско јубиларно вече у Софији 1912. године. Он је тада професор словенске филологије на Универзитету и подпредседник бугарске Академије.\nЗа време Првог светског рата Милетића је послала бугарска влада да по Немачкој држи предавања, у корист бугарских интереса на Балкану. Он је након рата писац рубрике ‘Страници о миналото’, у Протогеровој ‘Македонији'“. Објавио је 1927. године у Софији, брошуру којом се замерио Србима, пишући са пијететом о бугарским комитама – „Спомени на Дамјан Грујев, Борис Сафаров и Иван Гарванов“. За разлику од другим шовинистички расположених Бугара, Србин Милетић је радио стручно – „научно“. Тако је по жељи Александрова и Протогерова написао четири пригодне брошуре као материјал „за историјата на македонското движеније“. Поседовао је и део архиве покојног стрица Светозара Милетића, коју је злоупотребљавао, пишући у гласилу В.М.Р.О. Написао је стручни есеј о књижевности и језику Бугара, у српском Банату.\nМилетић је као научник и универзитетски професор у Софији, био председник Бугарске академије наука, до своје смрти. Умро је 1937. године и сахрањен са великим почастима, због великих заслуга за бугарски народ. Е Љубомире…\n(Према „Енциклопедия България“, издање Бугарске академије наука\n^ „Србобран“, Њујорк 2. септембра 1917. године\n^ „Политика“, Београд 1927. године\n^ „Споменица о стогодишњици Српске православне велике гимназије у Новом Саду“, Нови Сад 1910. године\n^ Пера Тодоровић: „Српска ствар у Македонији“, Београд 1997. године\n^ Георгес Десбонс, Вишња Павелић: „У одбрани истине и правде“, Загреб? 1983. године\n^ „Срђ“, Дубровник 28. фебруар 1907. године\n^ „Дело“, Београд 1. јул 1898. године\n^ „Босанска вила“, Сарајево 1912. године\n^ „Политика“, Београд 13. децембар 1927. године\n^ „Време“, Београд 4. јун 1937. године)\nИзвор. ФБ страница Историја Срба", "Видовдан Магазин" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Kakva je ovo cestitka pobogu!?\nNe verujem sta citam.\nJesi krsten ti,kakav bre vucic,sns,Ljajic,himna,Krstajic…ma ovo idiot ne bi napisao.\nPustite momke da igraju fudbal za njih i Srbiju!\n— vladimir (@vladimirmedeni2) June 17, 2018", "Бошко Обрадовић: Треба научити Љајића да пева химну!" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Између две посете иностранству, где се свему, па и раду семафора дивила до имбецилности, спусти се понекад самопроглашена српска “елита” и до родне им и мрске груде и одмах ту примети многе недостатке. Углавном оне које јој личну срећу кваре и боду очи, али и то је за ухар.\nТад реши да се умеша у живот својих сународника, макар (и ако смо срећни – искључиво) коментаром на друштвеним мрежам.\nСваки од тих коментара прати једноставну матрицу коју овде прилажем, да бих им, тако заузетима, олакшала и, што да не, поспешила продуктивност кад већ морају да се бакћу Србијом и Србима. Јер – какви су, такви су, наши су, ми друге и гласније “елите” немамо.\nDositej je veliki… Medjutim, nije tacno da je on prvi Srbin koji je otisao na Zapad, odusevio se onim sto je tamo video, vratio se kuci, poceo da opismenjuje divljake i da ih proziva zbog zvona i praporaca. Dovoljno je setiti se Mojsija Raskovica, Zaharija Orfelina i dr.\n— Blagoje Pantelic (@blagojepantelic) June 21, 2018", "Српска Твителита" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "ДОСТОЈЕВСКИ О ПАПИЗМУ\nСукоб православља и папизма је од средњег вијека актуелно вјерско и политичко питање, сукоб хришћанског Предања са папским политичко-религиозним пројектом. Пројекат папског духовног и државног поретка, од издвајања папства у засебну инстируцију, подразумијевао је признавање ‘папског примата’ заснованог на идеји о папском прејемству и праву на апсолутну политичку и духовну ваељенску власт. Узроке и почетке геополитичких подјела савременог свијета можемо пратити управо историјским мапама пројекта папског прозелитизма и римокатоличке мисије у свијету, од крсташких похода као почетка европског колонијализма, до блоковске подјеле `хладног рата`. Наиме, до рушења берлинског зида и ратног распада Југославије и данашњих ратова у Украјини и на блиском истоку као поприштима сукоба православне Русије и евроамеричке папско-протестантске војно-вјерске алијансе.\nПравославни богослови и мислиоци су од времена папског раскола писали о папској јереси – римокатоличком погрешном учењу о Богу и Цркви, указујући на погубне политичке и религиозне последице таквог учења по укупну будућност човјечанства. У православном свијету уопште, а посебно у православној Царској Русији, писало се о изопачености папске религиозно-политичке идеологије. Међу бројнм дјелима православних руских мислилаца и богослова о заблудама учења римокатолицизма посебан значај имају огледи Фјодора Михајловича Достојевског. Питања папизма Достојевски је разматрао како у романима, тако и у својој богатој есеистици, разоткривајући како духовне погубне последице, тако и политичку позадину и намјере папистичке религионе идеологије.\nУ Дневнику писца, који је излазио у Московским новинама, налази се велики број огледа и расправа о књижевности и историји, друштвено-политичким питањима, социјализму и демократизму, као и религиозна разматрања папизма и протестантизма. Један такав текст из Дневника писца за март 1876. године је ,Мртва снага и снага будућности’, теолошка и политичка анализа природе папизма и римског католицизма. Своју познату реченицу из својих Биљешки: ,,Папа вођа комунизма“, Достојевски у овим текстом подробно образлаже. Разоткрива револуционарну природу папизма, узроке папске прелести, од рађања идеје папског примата, до увођења догмата о папској непогрешивости. Указује на идеју папизма као покретача револуционарних идеологија и покрета, које су довеле до савремене идеологије сведозвоље – ности, коритољубивог и потрошачког стила и начина друштвеног живота, на чему папизам и изграђује поглаварску позицију, покровитеља просјека – покорне потрошачке пастве. У пројекту папском мелтинг пота, конзументима и потрошачима религија је потребан такав ‘духовни пастир’, што не омета њихов либерализам, а који ће их `светом` самовољом ослободити терета одговорности слободног одлучивања по личној савјести, ‘намјесник Христов’ који је прихватио прво демоново искушење и претворио камење у хљебове, кога ће слиједити због економске зависности и интереса без подвига пожртвовања и одрицања.\nМРТВА СНАГА И СНАГА БУДУЋНОСТИ – Фјодор М.Достојевски -„Дневник писца“- март 1876.\n»А шта је са папом? Та он ће данас-сјутра умријети и – шта ће онда бити? Је ли могуће да ће римски католицизам пристати да умре с нама заједно, онако због друштва? О, никад римски католицизам није био тако жељан живота као сада! Питање о папи се у нас уопште не поставља, оно је сведено ни на шта. Но, то »издавајање« је превелико и превише испуњено највећим и најнеобухватнијим жељама да би могло да пристане да се одрекне њих због мира у целом свијету. А због чега да се одриче, у корист чега? Због човјечанства, можда? Он, католицизам, давно мисли да је изнад човјечанства. Све досад он је блудничио са моћницима земаљским, и надао се у њих до последњег часа.\nНо, сад се коначно приближио тај час, по свему судећи, и римски католицизам ће напустити земаљске моћнике, у то нема сумње – а они су га уосталом већ одавно издали у Европи и повели против њега општу хајку која је сада, особито у наше вријеме, постала све организованија. Но шта, римски католицизам је чинио и веће заокрете: једном је, кад се показало да је то потребно, не размишљајући много, католицизам продао и Христа због славе и власти на Земљи. Прогласивши, у облику догме, да се ,,хришћанство на земљи не може одржати без папинске световне власти“, он је тако прокламовао и новога Христа који нема везе с оним ранијим, прогласио је Христа који је прихватио саблазан трећег ђаволовог искушења – земаљско царство: »Све ће Твоје бити ако ми се будеш поклонио! «\nО, ја сам слушао страсне приговоре на ову мисао, приговарали су ми да су вјера и Христов лик и данас живи у срцима милиона католика у свој својој некадашњој истинитости и чистоти. То је сигурно тако, али главни извор је замућен и затрован неповратно. Поред осталог, Рим је и сасвим недавно изјавио да се слаже са трећим ђаволовим искушењем у облику чврсте догме, и ми још нисмо успјели да уочимо све непосредне последице такве одлуке. Занимљиво је да је проглашење те догме, то откривање ,,цијеле тајне“, обављено управо у оном тренутку кад је уједињена Италија управо куцала на врата Риму. У нас су се тада многи томе смијали: »Срдит јесте али моћан није… «\nСамо, мало је вјероватно да није моћан. Не, овакви људи, људи способни да донесу овакве одлуке и да учине овакве заокрете, не умиру без борбе. Приговориће ми да је одувијек тако било у католицизму, да се барем све то подразумијевало, и да, према томе, није ни било неког посебног заокрета.\nДа, али увијек је постојала тајна : папа је вјековима остављао утисак да је задовољан својим мајушним царством, папском облашћу, али све је то била само алегорија – основна ствар је у томе што се у тој алегорији одувијек скривало зрно основне идеје, оне сталне и вјековне папинске наде да ће то зрно проклијати и да ће из њега нићи моћно стабло чије ће гране у будућности покрити својом сјенком цијелу Земљу.\nИ, ево, у тренутку кад му одузимају последњи педаљ земаљског царства, поглавар римокатолицизма, видећи своју блиску смрт, одједном устаје и пред цијелим свијетом казује цијелу истину о себи:\n»Ви сте мислили, зар не, да ћу се ја задовољити само титулом господара само папске области? Знајте да сам ја себе сматрао господаром цијелог свијета, господаром над свим земаљским царевима, и то не само духовним господаром него и световним – ја сам одувијек био прави господар, владар и император.\nЈа сам цар над царевима, господар над владарима, само мени на земљи припадају све судбине људске, времена и дани, и, ево, ја то пред целим светом објављујем кроз догмо о мојој непогрешивости«\nНе, то је сила, то је импозантно, а не смешно – то је обнављање древне идеје о светском јединству и светском господству која никада није била мртва у римском католицизму; то је Рим Јулијана Апостате (Отпадника) али не побијеђеног него оног који је “побиједио“ Христа у новој и последњој биткии. Тако је обављена продаја истинскога Христа за царство земаљско.\nУ римском католицизму та ће се продаја обавити и стварно на дјелу. Понављам, та страшна армија има оштро око које ће умјети да види, најзад, где се сада налази та снага на коју би требало да се ослони. Изгубивши цареве савезнике, римокатолицизам ће се окренути народу. Он има десетине хиљада заводника, мудрих и лукавих познавалаца срца и психолога, дијалектичара и исповедника, а народ је увијек и свуда добродушан и наиван – добар.\nПоред осталог, у Француској, а тако је сада и у другим крајевима Европе, народ мрзи вјеру, истина је, презире је чак, али тај народ не познаје Јеванђеље, барем тако је у Француској.\nСви ће ти познаваоци срца и психолози похрлити у народ и донеће му новога Христа који се са свим саглашава, и који је проглашен на последњем римском нечастивом сабору.\n«Да, пријатељи и браћо наша», рећи ће они, «све то што вас мучи ми имамо за вас од давно већ у овој књизи, ваше су вође све то украле од нас. Ако смо вам све до сад говорили нешто другачије, то је било само зато што сте ви досад били као мала дјеца – било је рано за вас да сазнате истину, али сада ево, дошло је вријеме и за вашу истину.\nЗнајте да папа држи у рукама кључеве Светога Петра, и да је вјера у Бога само вјера у папу којега је сам Бог поставио на Земљи да буде уместо Њега. Он је непогрешив и дата му је божанска власт, он је владар времена и векова, он је одлучио да је сад и ваше време наступило. Раније се снага вере састојала у кроткости, али сад је прошло вријеме кроткости и папа има власт да је укине, јер њему је дата свака власт. Да, ви сте сви браћа, и сам Христос је заповедио да сви будете браћа свима, но ако ваша старија браћа не буду хтјела да вас приме себи као своју браћу, узмите мотке и сами уђите у њихов дом и нагнајте их силом да буду ваша браћа.\nХристос је дуго чекао да се ваша искварена браћа покају, и сад вам сам допушта да прокламујете: Fraternite ou la mort (Буди ми брат или ти оде глава!). Ако брат твој не буде хтео да подели с тобом на пола своје имање, узми му све, јер Христос је дуго чекао на његово покајање, и сад је дошло време гнева и освете. Знајте, такође, да сте недужни због свих ваших грехова, садишњих и будућих , јер сви су ваши греси долазили само због ваше беде и сиромаштва.\nИ ако су вам већ проповедали и раније ваши некадашњи вођи и учитељи, иако су вам истину говорили, да они нису имали да вам пре времена све то објава, јер такву власт има само папа, и она му је од самога Бога дата – а доказ вам је у томе што вас ваши учитељи нису довели ни до чега јаснога, имали сте само страдања и још веће биједе, јер је свако њихово дјело пропадало; поред осталог они су вас варали, како би ослањајући се на вас, постали силнији, и како би потом могли да себе скупље продају вашим непријатељима. А папа вас неће продати, јер над њим нема никог моћнијег, он је први међу првима – само вјерујте, али не у Бога, него у папу и у то да је он једини цар на земљи,сви би други требало да нестану и нестаће, јер им је вријеме истекло.\nРадујте се сада и веселите се, јер је сада наступио рај на земљи, сви ће те бити богати, а кроз ваше богаство и праведни, јер ће све ваше жеље бити испуњене, биће вам одузет сваки разлог да чините зло«. Ове су ријечи улагивачке, и нема сумње, народ ће прихватити предлог, он ће у неочекиваном савезнику препознати силу која уједињује силу која је на све спремна и која ничему не смета, стварну, историјску силу која долази умјесто оних вођа – сањара и шпекуланата, у чију практичну способност, па и у поштење , народ сада не верује потпуно. Овдје је сада одједном јасна тачка ослонца, полуга је у рукама и ваља је само притиснути свом снагом и преврнути. А народ ће преврнути, још како, он је маса! А изнад свега, њему дају вјеру, и тиме се успокојавају срца многих, јер су многи већ одавно почели да осећају тугу и мучнину у свијету без Бога . . .\nЈа сам већ једном говорио о свему томе, али летимице, у роману. Нека ми се опрости моја самоувјереност, али вјерујем да ће се све ово несумњиво догодити у западној Европи, на овај или онај начин, то јет католицизам ће прихватити демократију и спустиће се у народ, напустиће земаљске цареве баш зато што су га они сами већ напустили. Владе у Европи њега презиру стога што он на први поглед изгледа тако јадан и побијеђен, али нико га не види онако комично како то чине наши наивни политички публицисти.\nНе би га, на пример, Бизмарк тако прогонио да не види у њему свог страшног непријатеља у будућности. Кнез Бизмарк је тако поносан човјек да би себи дозволио да узалуд троши толику снагу у борби са непријатељем који је смијешно слаб. Али, папа је и од њега јачи.\nПонављам: данас је папинство можда најстрашније »издвајање« од свих која прете светском миру. А много шта угрожава мир. И никад до сада Европа није била изложена толикој мржњи као сада: Изгледа као да је све поткопано, набијено барутом, само се очекује прва варница . . . »Да, но што ми имамо с тим? Није ли то свет амо, у Европи, а не у нас?« Тиче се нас све то, на наша ће врата закуцати Европа, и од нас ће затражити да пођемо да је спасавамо кад избије последњи час њеном »садашњем стању ствари«.\nИ она ће затражити помоћ од нас с неким правом, затражиће је и као изазов и ко заповест, она ће нам рећи да смо и ми Европа, да и у нас постоји исти такав »ред и стање ствари« као што је у њих; рећи ће нам да је нисмо ваљда подражавали двеста година тек онако, рећи ће нам да смо и ми Европљани, и да би требало да је спасавамо јер, спасавајући њу, ми ће мо спасити и себе. Наравно, може бити, ми нисмо расположени да ствар ријешимо у корист једне стране, али имамо ли ми уопште снаге за нешто слично, нисмо ли се ми већ давно одвикли од такве помисли – знамо ли ми уопште у чему је то наше ,,издвајање“ као нације, и у чему се састоји наша улога у Европи?\nМи данас не знамо шта више не разумијиемо ово, ми не допуштамо питање у вези с тим – и све то сматрамо нашом глупошћу и заосталошћу. И ако заиста Европа буде закуцала на наша врата и буде затражила да спасавамо њен Поредак, можда ћемо ми тек тада први пут, и сви, схватити колико смо мало личили Европи, без обзира на оно наше двовековно подражавање Европи које се у нас манифестовало у облику најстраснијег одушевљења. Па, ако хоћете, нећемо ни тада схватити – биће касно. А ако је тако, више нећемо разумјети, наравно, ни оно што Европа од нас тражи, оно чиме бисмо јој стварно могли помоћи. Нећемо ли ми тада поћи да умирујемо непријатеља Европе и њеног поретка челиком и крвљу, као кнез Бизмарк? О, тада у случају таквог подвига ми бисмо већ могли одлучно да честитамо себи као правим Европљанима. Али, све је то још пред нама, све су до саме фантазије, а сада је све тако јасно, тако јасно!\nОгњен Војводић\nИзвор: ognjenvojvodic.info", "Фјодор М. Достојевски: Мртва снага и снага будућности" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Соколски домови били су главни услов успешног рада соколских друштава. Домови су били културни центри места и околине. Величина дома зависила је од тога колико је друштво могло да прикупи средстава за градњу. Министарство за физичко васпитање народа било је врховна надзорна власт над свим организацијама, друштвима, удружењима и установама, које су се бавиле телесним васпитањем у Југославији. Пре оснивања министарства телесно васпитање је било препуштено приватној иницијативи. У години 1932. Министарство је предвидело као помоћ Савезу Сокола 8 милиона динара; за соколске домове 200.000 динара; жупама и учесницима на Свесловенском слету у Прагу 400.000 динара.(1)\nБез домова соколска друштва су морала да се сналазе за обезбеђење просторија за прославе. Соколско друштво Бања Лука било је у неприлици како да прослави Дан уједињења 1932. пошто није тада имало свој дом. Бан Милосављевић ставио им је на располагање нови бански двор. Пре подне друштво је приредило свечану академију у Народном позоришту за своје чланове и ђаке виших разреда средњих школа. Академији је присуствовало и мноштво грађана. Свечаност је почела говором старешине друштва др. Перенчевића о значају дана уједињења за народ и соколе. Затим су нови чланови положили соколски завет. Полагању завета присуствовали су сем управе друштва чланови и чланице у одорама, мушка и женска деца и нараштај те чланови соколских чета, који су се налазили у Бања Луци на жупском течају. Следила је јавна вежба. Мушка деца извела су вежбу “Соколску песму”. Сами су певали “Ој летни сиви соколе”. Чланови су извели вежбу А. Мудрог “Ој Словени”. Увече је у банским дворима била свечана забава са плесом. Било је преко 500 гостију, које је делимично привукла и нова зграда, која је овом приредбом први пут била отворена за јавност. Поздравну реч одржао је старешина жупе др. Мољевић. Након говора извели су чланови Народног позоришта неколико концертних тачака. Участвовали су Иван Горски, М. Краљева, Косана Павловић, Бакотић и Чејван. Изведен је скеч у једном чину “Скочићу у Саву”, у коме су учествовали Мира Шекулин, Момир Андрић и Станоје Душановић. Након завршетка програма био је плес. (2)\nСоколско друштво Јајце завршило је крајем октобра 1934. свој дом. Отварање дома било је заказано за 11 новембар 1934. али је због жалости после убиства краља Александра била одложена. Управни одбор Соколског друштва је по одобрењу управе жупе у Бања Луци одлучио да се дом отвори 9 јуна 1935.(3)\nСоколске домове су градиле чете друштва Имотски. Скупштине чета одржане су јануара 1935. Чета Проложац завршила је изградњу бунара и скоро завршила дом, први соколски дом у Имотској Крајини. Чета Каменмост је марљиво радила на подизању свог дома. Чета Небрижевац је довршила изградњу моста. Чета Главина I започела је градњу дома и подигла зидове. (4) Соколске чете Каменмост, Главина и Проложац до 1940. саградили су своје домове. Чета Проложац дала је део просторија свог дома на употребу основној школи. За соколе то је био пример како се радом може помоћи запуштеном селу. (5)\nСоколско друштво Јајце отворило је 9 јуна 1935. свој Соколски дом Краља Петра Великог Ослободиоца. Том приликом развијена је друштвена застава. На свечаности је присуствовао министар за физичко васпитање народа др. Ауер. Увече 8 јуна 1935. цео град је попримио свечани изглед, није било куће на којој се није вила застава. Дом је био расветљен рефлекторима и искићен венцима. Исте вечери стигли су соколи из Зенице, Бугојна, Травника и Сарајева са музиком сарајевског друштва. Сутрадан су возовима на прузи Шипада, и посебни воз из Сарајева, аутобусима и колима стизали соколи из Дрвара, Приједора, Санског Моста, Кључа, Мркоњић Града, Бања Луке, Градишке, Гламоча, Бугојна, Купреса, Зенице, Високог, Травника и Сарајева. Гостију на прослави било је око 2.000. Након наступа на стадиону Електробосне свечана поворка кренула је испред новог дома кроз град. После поворке и дефилеа отворен је дом. Свечаност је отворена “Соколским поздравом” коју је певао певачки хор Соколског друштва Јајце. Након поздрава старешине друштва дра Бранисављевића, изасланик краља мајор Никола Басараба отворио је свечано дом. Говорио је министар за физичко васпитање народа др. Ауер, старешине жупа из Бања Луке и Сарајева. Свечаност је завршена песмом “Из братског загрљаја”. После подне на стадиону Електробосне одржан је окружни слет. За време вежби свирала је музика друштва Сарајево, а за време наступа и отступа месна ватрогасна музика. Вежбало је 544 вежбача, од тога 130 из друштва Јајце. Соколске чете су биле из Дрвара, Кључа, Приједора и Санског Моста. Увече је у дому приређена свечана академија на којој је певао мешовити певачки хор друштва Јајце под управом просветара Милана Илића. На програму су биле ритмичке игре друштава Јајце и Мркоњић Град, а академија је завршена алегоријом “На врелу братства”. (6)\nНа прослави и слету у Јајцу били су представник Савеза Сокола др. Марковић и представници Соколске жупе Сарајево Радмило Грђић, Иван Радић и Јово Плавшић. Застави је кумовао бан Врбаске бановине др. Кујунђић. Изасланик Савеза сокола и Бањалучке жупе др. Лазо Марковић предао је соколском друштву диплому Савеза. Испред сокола Босанске крајине поклонио је соколима у Јајцу портрет Петра Мркоњића, рад Шпире Боцарића. (7)\nОсвећење новог соколског дома у Берову било је 21.9.1935. Присуствовали су изасланик краља Петра и изасланици и представници културних друштава и огромна маса народа из Малешког среза. После свечаности музика 29 пешадијског пука свирала је народна кола, која су играли сви присутни. Истог дана увече приређена је свечана академија. Истицале су се вежбе “Перачица” коју су извела женска деца, “Биљана платно белеше” извеле чланице, и “Живот у шуми” ритмичко-балетска композиција. Све вежбе биле су извођене уз пратњу музике. Управа соколског друштва је подигла дом из својих средстава без икаквог дуга. (8)\nСоколско друштво Стари Футог осветило је свој дом и заставу на први дан Духова 31 маја 1936. Соколи из Новог Сада на челу са старешином жупе др. Игњатом Павласом дошли су аутобусима. За њима је стигла група коњаника, чланова сокола, из Новог Сада и Петроварадина. После литургије на којој је певао хор Соколског друштва формирана је поворка на челу са соколском коњицом и двема музикама. Поворка је на путу до Соколског дома одушевљено поздрављана од многобројне публике. Кад је поворка стигла почео је свечани обред, који је извршио парох Стеван Николић. Освећење заставе друштва обављено је на слетишту. Потом је одржана јавна вежба, која је у ствари била вежба другог окружног слета жупе Нови Сад. Увече је приређена свечана академија. (9)\nСоколски дом у Олову отворен је 11. октобра 1936. Изасланик краља, пешадијски потпуковник Тихомир Стојадиновић, помоћник команданта сарајевског војног округа стигао је моторном дресином у Олово. На станици је био соколски одбор са старешином друштва инг. Кузманом Милевићем, вежбаће чланство, многобројни грађани и сељаци како из ближе околине тако и из даљне. Са краљевим изаслаником дошли су Никифор Тодић, старешина Соколског друштва Тузла и Мехо Салихспахић, члан жупске управе. Ученица основне школе Мими Лоци предала је краљевом изасланику киту цвећа. Затим су стигли возови из Хан Пијеска и Завидовића којима је дошло мноштво гостију са свих страна. На улазу у летње вежбалиште краљевом изасланику девојчица Зора Цвијетић дала је со и хлеб. Изасланик краља пресекао је државну тробојку и отворио врата. Предао је дом на чување старешини Милевићу, са жељом да новоотворени дом буде светионик сваког добра. Старешина Милевић поздравио је изасланике краља, бана, делегате Савеза, жупе, и осталих друштава, представнике цркве, те остале посетиоце. Верски обред су извршили прота Михајло Савић из Кладња и муслимански свештеник Абдурахман Мехмедовић. Мехмедовић је одржао говор истакавши за соколство да га као организацију Ислам толерише. Увече била је забава у соколани. Позоришни комад “Соколска мајка” од Душана Ђ. Цвјетковића извели су друштвени дилетанти. (10)\nСоколски дом у Сарајеву отворен је 6. новембра 1937. Свечаности су почеле доласком представника ССКЈ. 4. новембра 1937, када су у Сарајево стигли Е.Гангл, инг. Коста Петровић, Стаја Стајић, инж. Радуле Радуловић и пуковнок Димитрије Павловић. Министар за физичко васпитање народа др. Вјекослав Милетић стигао је у Сарајево 5. новембра 1937.У Сарајево су дошли бројни соколи из ближих и даљих друштава и чета. На прославу отварања Соколског дома у Сарајеву, 6 новембра 1937. дошли су бугарски Јунаци на челу са старешином Витошке јуначке области Атанасовом. Приређена је бакљада. У оквиру прославе отварања Соколског дома у Сарајеву, 6 новембра 1937. приказан је у биоскопу “Империјал” филм „Ој летни сиви соколе” . Пре почетка филма просветар жупе Сарајево Љубунчић укратко је изнео значај соколства. Пројекцији филма су присуствовали бројни представници војске, банске управе, општине, Савеза СКЈ и Соколске жупе Сарајево, соколи и грађани. У име бугарских Јунака поздравио је соколе старешина Витошке јуначке области Атанасов, а у име руских сокола у Сарајеву Покровски је предао Соколском друштву Сарајево-Матици спомен-пехар. У свом говору старешина Соколске жупе Сарајево др. Војислав Бесаровић истакао је : „… У то доба када је наш непријатељ распиривао верску мржњу, наши Соколи исповедају ону основну народну мисао „Брат је мио које вере био” и проповедајући велика соколска начела братства, једнакости и слободе утиру стазе заједничком раду … Наша прва соколска друштва су основана у доба најцрње реакције, када нисмо имали ни основних грађанских права, те су Соколи били међу првим носиоцима слободарске мисли, који су и на својим заставама исписали борбу за ослобођење. … Српски Соко у Сарајеву се … сматра творцем Српске соколске жупе Бос. Херцеговачке, у којој сарајевски Соколи најактивније сарађују и својим неуморним радом доприносе, да већ 1911 год. та жупа броји 40 соколских друштава, 40 жаришта националне мисли, у којима се спремају Соколи за своје велике соколске задаће, које су за време рата тако достојно вршили, борећи се као добровољци у редовима херојске српске војске. …. Многи сарајевски Соколи су се у почетку рата као добровољци борили … Сарајевски Соколи иза четири године најтежег живота по интернацијама и затворима састају се са својом браћом сарајевским Соколима, који су као српски официри поносно стигли у своје Сарајево. У братском загрљају пре свега одаше пошту својим друговима, који за време рата по тамницама и бојиштима положише своје животе на олтар отаџбине.” После њега говорио је Гангл, који је у свом говору истакао : „… Погледајмо испод овога крова на све стране, да видимо шта се догађа изван наше соколске заједнице ! Зар се можда не бацају пред крила полета некомпромисне идеје словенског соколског братства жалосни остаци душевног ропства, желећи да се наш … народ поново расцепа на троје и да сам утоне у својој ситности и ослабљености, да као плен падне у панџе птица грабљивица из туђих гнезда, да поновно постане човек човеку вук, …”.У оквиру свечаности отварања Соколског дома приређена је соколска изложба. Биле су изложене успомене на Гаврила Принципа, његове другове, и остале хероје. Било је изложено његово одело у коме је тамновао у Терезину. Затим слике о сарајевском атентату, хапшењу Принципа и о терору аустријских власти над народом.\nБугарски Јунаци приредили су 8. новембра 1937. у свечаној дворани соколског дома вече бугарских народних игара. Извели су неколико народних идила, песама на кавалу (дудуку), које је изводио Станил Пејаков, и бугарска народна кола. Публику су одушевиле народне песме, које је певала Атанаска Тодорова уз пратњу на кавалу Станила Пејакова. После тога изведен је народни балет, бугарска народна кола и народна игра „На прелу”. Извођење је пратио на хармоници Васко Михајлов. Кореографију и режију водила је начелница друштва Јунак у Софији, професорка Руска Колева.(11)\nУ Босанској Градишки соколско друштво је поводом прославе рођендана краља Петра 1937. приредило свечано освештење темеља свог дома “Петар Мркоњић”. Друштво је са целокупним чланством, нараштајем и децом присуствовало благодарењима у свим богомољама. После верског обреда који су извршили представници православне и исламске вере, говорио је старешина друштва Лука Бралић. Испред жупе говорио је Златко Пувачић изневши историјат и развој друштва, посебно у време тешких борби против туђина. На прослави је учествовало певачко друштво “Бранко” из Босанске Градишке. У наставку свечаности одржана је свечана седница уз учешће свих припадника друштва. Увече је друштво учествовало у манифестационој поворци. Свечана академија приређена је у просторијама “Хотела Србије”. На академији су изведене сликовите и ритмичке вежбе појединих категорија уз песму и музику. (12)\nСоколско друштво Жупања је у оквиру Соколске Петрове Петолетке основало друштвени фонд за градњу соколане. Сваки члан друштва је месечно уплаћивао по 1 динар. (13) Радном снагом чланова саграђен је Соколски дом у Ловасу. За куповину земљишта и грађевинског материјала као и зграде која се налазила на плацу прикупљен је допринос од чланова чете и пријатеља, фирми и општине. Савез је дао помоћ од 5.000 динара и позајмицу од 5.000 динара. За куповину и изградњу било је утрошено 52.000 динара. Дом је тада 1938. био вредан 80.000 динара. Осим дома било је и вежбалиште. Дворана у дому била је дуга 19 метара, широка 8 м, и висока 5 м. Соколана је имала позорницу, велике свлачионице, балкон. У другом делу соколане биле су просторије југословенске читаонице. (14)\nСтарешина Соколског друштва Борово Томо Максимовић је на крају скупштине друштва 1939. поздравио чланове и истакао да треба да се подигне нова соколана. Човек није морао да буде соко само у соколани, јер прави соко мора да вежба свуда и на сваком месту, али ми хоћемо да подигнемо свој соколски дом, ми хоћемо да имамо свој кров над главом. … То вам свима стављам до знања, а ја сам уверен да ћемо радити, да ћемо свим силама настати да изградимо и подигнемо наш нови соколски дом. (15)\nСоколски домови били су главни услов успешног рада соколских друштава. Домови су били културни центри за место и за околину. Величина соколане зависила је од количине новца којим је располагало соколско друштво или чета. Друштва у градовима су градила репрезентативне соколане. У селима су соколане биле мале. Министарство за физичко васпитање народа помагало је новчано градњу домова. Приликом отварања соколи су организовали приредбе, јавне вежбе, поворке … . Приредбе су привлачиле и оне који се нису занимали телесним васпитањем.\nТоком Другог светског рата соколане су користиле све зараћене стране. За судбину соколских домова илустративан је пример Соколског дома Новом Саду. После рата је био у друштвеном власништву а користило га је друштво Партизан и неко време Српско народно позориште, до подизања своје зграде. Новосадски Виши суд је пресудио, а Апелациони суд потврдио 2017. да је Соколско друштво власник зграде у Соколског дома и парцеле на којој је изграђена. Данас већина соколских домова није враћена обновљеним соколским друштвима, а поједина друштва само могу да користе простор у својим бившим домовима.\nСаша Недељковић\nчлан Научног друштва за историју здравствене културе Србије\nНапомене :", "Саша Недељковић : СОКОЛСКА ДРУШТВА И СОКОЛАНЕ" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "* Наградна игра „Пажљиво лижите“ је чиста превара *У замрзивачима се продају прошлогодишњи сладоледи * Kомпанија лажира датуме рока трајања\nKомпанија „Фриком“ и овог лета, као и претходних година, изманипулисала је грађанима Србије, и то на више начина! Да је превара на помолу, било је јасно већ када су на почетку сезоне постављени замрзивачи са, требало би, новом туром сладоледа. Да се нешто опасно муља, било је јасно јер су се продавали сладоледи са штапићима на којима су угравирани наградни пиктограми, иако о наградној игри није било ни речи. Потрошачи су нас звали и збуњено питали да ли је реч о бајатим прошлогодишњим сладоледима или је у току нова наградна игра „Фрикома“. Одговор на то питање нисмо имали.\nМесец дана касније кренула је агресивна рекламна кампања о новој наградној иги „Пажљиво лижите“, која је почела 15. јуна и траје до 14. јула. Али ни са билборда, а ни из рекламних спотова и огласа никоме и даље није било јасно шта је са изгравираним штапићима који су се скоро два месеца раније нашли у продаји.\n(превара број 1)\nНаша новинарска екипа, истражујући овај скандал, убрзо је наишла на нову „Фрикомову“ превару, далеко опаснију од ове прве јер утиче на здравље купаца. Заправо, у фрижидерима су нам на извол’те сладоледи који су произведени још прошле године. Иако су званично у року трајања, стручњаци кажу да када је произвођач као рок трајања навео чак 18 месеци, тај сладолед има свакакве адитиве. Јер би се без њих сладолед после скоро годину дана покварио и издеформисао.\n(превара број 2).\nНо, ни ту није крај. Убрзо смо схватили да смо отворили „Фрикомову“ пандорину кутију јер је на видело испливала још једна превара. Проучавајући рокове трајања производа, новинари Заштитника потрошача дошли су до доказа да „Фриком“ на своје сладоледе ставља лажне датуме рока трајања. (превара број 3)\nПРЕВАРА 1\n„Фриком“ наградна игра је чиста навлакуша\n„Фриком“ већ више од месец дана рекламира наградну игру „Пажљиво лижите“, која је почела тек пре два дана – 15. јуна, и траје до 14. јула, и у којој награду осваја онај ко извуче на штапићу или омоту корнета два истоветна утиснута кода. Међутим, „Фриком“ у исто време не продаје и сладоледе са штапићима који су били валидни у прошлогодишњој наградној игри под истим називом, а који уопште не важе ове године.\nНа тај начин, сматрају стручњаци, „Фриком“ доводи потрошаче у заблуду. Што је најгоре, у овој компанији практично признају своју обману јер у Правилнику о наградној игри најављују да ће се у продаји наћи неограничен број сладоледа који на штапићима и омотима немају елементе акције „Пажљиво лижите“.\n– Приређивач задржава право да се у продаји на тржишту нађе неограничен број сладоледа који на штапићима и омотима корнета немају елементе наградне игре „Пажљиво лижите“. У производњи и промету сладоледа могу се евентуално пронаћи штапићи и омоти корнета са ознакама из претходних наградних игара, и они немају право на награду. Они могу бити послати само за завршно извлачење заказано за 14. јул – пише у члану 14. овог правилника.\nСтручњаци сматрају да је ово озбиљно кршење свих правила и да је јасно да је циљ „Фрикома“ да уместо учествовања у наградној игри наведе грађане Србије да што више купују њихове сладоледе. Председник Националне организације потрошача Србије Горан Паповић каже да је ова наградна игра „класична подвала“.\n– Kо то нама гарантује да су наградни штапићи уопште пуштени у продају и да су на тржишту? Kо тачно контролише ту наградну игру? Потрошачи морају да знају да „Фриком“ апсолутно сам прописује правила игре, сам одређује награде, сам себе контролише и оваква игра није ништа друго него организована превара! Наше удружење им је више пута скренуло пажњу да не могу тако да раде и понудило да неко од наших чланова буде у комисији која ће да пропише правила те игре, али из „Фрикома“ за то нису хтели ни да чују – каже Паповић.\nПредседник удружења „Заштита потрошача“ Ненад Бумбић наглашава да је ово озбиљно кршење закона!\n– Kомпанија „Фриком“ нема право да се на овакав начин служи триковима и да потрошаче доводи пред свршен чин. Најлакше је оградити се правилницима на сајтовима и тиме мислити да сте све завршили. Али ко ће још сваки дан да тражи по сајтовима та правила и да анализира да ли је његов штапић исправан – истиче Бумбић.\nПРЕВАРА 2\nУваљују нам бајате сладоледе\nKомпанија „Фриком“ у својим фрижидерима тренутно продаје сладоледе који су произведени пре скоро годину дана, на лето 2017. године. Новинари нашег листа купили су „капри“ на чијем омоту пише да му је датум истека рока у фебруару 2019. године. Kако на „Фрикомовом“ сајту стоји да је рок трајања „каприја“ 18 месеци, лако се може израчунати да је овај примерак произведен још у августу прошле године.\nНутриционисти кажу да овај сладолед, иако му рок трајања званично није истекао, никако не може бити свеж и квалитетан. Осим тога, то што је млечном производу рок трајања годину и по дана, јасно говори да је у њега стављено низ штетних адитива да се не би покварио. Нутрициониста Јована Срејић напомиње да прошлогодишњи „капри“ који смо купили никако не може бити квалитетан производ.\n– Рок трајања млечних производа ограничен је на само пар месеци, па сад замислите шта се све налази у овим сладоледима, када је произвођач као рок трајања навео чак 18 месеци! Ту има свакаквих адитива, јер би се без њих сладолед после скоро годину дана покварио и издеформисао. Тај „капри“ који сте купили пун је емулгатора, појачивача боја и укуса и додатака за дуже трајање, свежину и чврст облик. Kада ви поједете такав сладолед, сасвим сигурно се може јавити алергијска реакција, повраћање и дијареја. Тако да, иако овом сладоледу званично није истекао рок трајања, то никако није свеж и квалитетан производ – наглашава Срејићева.\nПотпредседник Националне организације Србије НОПС Зоран Николић каже да је „Фриком“ очигледно у продају вратио производе из прошлогодишње серије и да је то апсолутно недопустиво.\n– Очигледно је да се у фрижидерима „Фрикома“ налазе стари сладоледи, јер продаја није ишла добро, па је самим тим остало и доста залиха. Највероватније је овај „капри“ прошле године био у продаји у фрижидерима, па како није продат, враћен је назад у складиште, на другу температуру, где се топио и деформисао. Онда је почетком овог лета поново враћен у продају. Можете онда мислити на шта личи такав производ и каквог је квалитета – објашњава Николић и апелује на потрошаче да пажљиво читају годину истека рока и да сваки „сумњив“ сладолед имају право да врате продавцу.\nДа ту дебело нешто смрди, осим бајатог сладоледа, јасно је било када од компаније „Фриком“ нисмо добили конкретан одговор на наше питање да ли ове године продају сладоледе произведене 2017. Уместо тога, послали су нам објашњење о наградној игри у којој индиректно признају да продају бајате сладоледе.\nПРЕВАРА 3\nЛажирају датум рока трајања\nKомпанија „Фриком“ пустила је у продају сладоледе са лажним, измишљеним роком трајања. Новинари нашег листа купили су недавно сладолед „Kинг баћо долче“ на чијем омоту пише да је употребљив до 1. јуна 2020. године. Међутим, на званичном сајту „Фрикома“ јасно је писало да је рок трајања овог сладоледа 20 месеци, што значи да би тек требало да буде произведен, и то за четири месеца, у октобру ове године.\nKада смо „Фрикому“ указали на овај пропуст, уместо да нам одговоре, они су брже-боље на свом сајту променили рок трајања овог сладоледа са 20 на 24 месеца.\nУ Министарству пољопривреде истичу да је за безбедност и рок употребе овог сладоледа одговорана једино компанија „Фриком“.\n– На основу Закона, за безбедност хране одговоран је искључиво произвођач. Ветеринарска инспекција ће извршити ванредни инспекцијски надзор по овом питању и установити да ли је посреди грешка у објављивању информација на сајту производача. Прописане казне за прекршаје правних лица, се крећу у износу од 150.000 до 1.000.000 динара – кажу у ресорном министарству.\nИнформер/Бранко Пантелић\nПредседник Националне организације потрошача Србије (НОПС) Горан Паповић упозорава да ово није само заблуда, већ озбиљна обмана и превара коју надлежни органи морају да испитају и казне одговорне из „Фрикома“!\n– Па, ово је брука и срамота! Ово је озбиљна превара компаније „Фриком“, чак мислим једна од озбиљнијих, јер осим што имају непостојеће датуме рока трајања, тим могу и да доведу у питање здравље потрошача. Јер, када имате такав производ, ви онда не знате ни да када је он заиста направљен, ни да ли он до тог јуна заиста важи. Немате појма ни да ли му је можда већ прошао рок употребе. Замислите да неко овај сладолед купи у мају 2020? У том тренутку, према сајту, том сладоледу је рок истекао, а на омоту пише да није. Па, после када дође до тровања или тегоба, компанија се ограђује – наглашава Паповић и додаје:\n– Ово је очигледна обмана и пропуст, што потврђује и сазнање да су на званичном сајту преправили рок трајања сладоледа. Овај случај морају што пре да испитају и санитарна и ветеринарска инспекција и да се озбиљно позабаве даљом контролом ових посластица – апелује наш саговорник.\nПредседник Удружења „Заштита потрошача“ Ненад Бумбић шокиран је потезом компаније Фриком да на свом званичном сајту преправи рок трајања сладоледа.\n– Озбиљно забрињава то што је тако велика компанија попут „Фрикома“ спремна да се игра са здрављем својих купаца! Kада сам видео да су променили рок трајања на званичном сајту, благо речено, доживео сам шок! Оригиналан рок трајања био је 20, а пре два дана је промењен на 24 месеца. То не може бити случајност. Kако су ођедном, након ваших питања, закључили да тај сладолед ипак може да траје четири месеца дуже?! – наглашава Бумбић.\nУ „Фрикому“ су одлучили да ћуте о овом случају и да нам не одговоре на постављена питања.\n„ФРИKОМУ“ НИЈЕ ПРВИ ПУТ ДА ВАРА\n* Дарко Р. (29), асистент маркетинга у „Фрикому“, ухапшен је јер је одавао тајне где се продају сладоледи који доносе награду, те је тако присвојио џип и неколико стотина хиљада евра\n* „Фриком“ је одбио да исплати родитеље девојчица из Рибара код Kрушевца и Александровца које су у наградној игри добиле по 10.000 евра и оптужио њихове родитеље да су фалсификатори. Те две девојчице извукле су на оба краја штапића сладоледа исте знакове, на основу којих је, према правилима наградне игре, требало да добију по 10.000 евра. Kада су отишли у „Фриком“, тамо су им рекли да је реч о фалсификату штапића! Објаснили су да је лажни штапић могао да настане брисањем нуле на једном крају како би уместо 100.000 испало 10.000 евра.\n* „Фриком“ је потресла афера када је Национална организација потрошача Србије позвала на бојкот његовог сладоледа због „преварне и обмањујуће маркетиншке кампање у којој се потрошачи позивају да купују те сладоледе да би учествовали у наградној игри која заправо није ни почела“. НОПС је тада тврдио да „Фриком“ није обавестио јавност да су у продаји прошлогодишњи штапићи, као ни како изгледају нови. Потрошачи који су звали „Фриком“ да би подигли награду добили су одговор да су то неважећи штапићи јер је наградна игра завршена.\nЗаштитник потрошача", "СВЕ „ФРИKОМ“ ПРЕВАРЕ!" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Вила јесте на горама српским,\nНа горама – Тројанским планинама,\nА то име – ТРОЈАНСКЕ ПЛАНИНЕ,\nНарод јесте баш заборавио,\nЈер то име вредније од злата,\nНа сву жалост, Србин променио,\nБаш чувени Јоване Цвијићу.\nНемци њега јесу преварили,\nРекли су му да га саветују,\nКобајаги за добробит српску.\nНа сву жалост послуша их Цвијић,\nИзбрисао име тих планина –\nТо чинио на почетку века,\nНа почетку века двадесетог.\nТим горама, дао ново име,\nМучно име, ето, ПРОКЛЕТИЈЕ –\nКако би се са земаља српских,\nИзбрисале све ознаке древне,\nКоје беху сигурни подаци,\nО повјести српскијех предака.\nТим се сакри да је ТРОЈА српска\nА била је где је СКАДАР данас,\nПа се зато те оближње горе\nИ прозвале – ТРОЈАНСКЕ ПЛАНИНЕ.\n…\nВид Маливук, одломак из песме\nНевесиње, 3. септембар 7525 (2017)\n…\nСлободан Јарчевић:\nЦВИЈИЋ МЕЊА ИМЕ ТРОЈАНСКИХ ПЛАНИНА\nПРОКЛЕТИЈЕ (планине у Црној Гори, Србији и Албанији) су се раније звале ТРОЈАНСКЕ ПЛАНИНЕ, али је 1907. картограф Јован Цвијић занемарио то древно име Тројанске планине и убележио у картографију Југославије да се те планине зову: Проклетије.\nЈован Цвијић (Лозница, 11. октобар 1865 — Београд, 16. јануар 1927) је био српски научник, оснивач Српског географског друштва, председник Српске краљевске академије професор и ректор Београдског универзитета, почасни доктор Универзитета Сорбоне и Карловог универзитета у Прагу. Бавио се подједнако друштвеном и физичком географијом, геоморфологијом, етнографијом, геологијом, антропологијом и историјом. Сматра се утемељивачем српске географије.\nЧудо је на чудима, да овако образован српски интелектуалац занемари најпознатије географске мапе европских народа и држава, штампане у Венецији 1690. године, у којима се Проклетије зову – Тројанске планине! Урадио је те мапе најпознатији европски картограф и теолог, Коронели Винћензо Мариа, рођен у Равени 16. 8. 1650. Реч је о 400 европских мапа, међу којима је и мапа српских земаља – под насловом: „Мапа Илирукума“ („Мапа Илирије“). На њој је убележено, да су се данашње Проклетије звале: „Монти Троиана“ („Тројанске планине“). Те мапе су биле преведене на све западноевропске и словенске језике и немогуће је да Јован Цвијић није видео те мапе и да није схватио да је име српских планина везано за најпознатији рат из другог миленијума Старе ере и за најчувенија књижевна дела о том рату – поеме: „Илијада“, „Одисеја“, па и поема римског књижевника Вергилија: „Енејида“. У њима су, управо, описане Тројанске планине и данашњи град Скадар, на чијем месту је била историјска Троја (Илиј).\nНо, наш академик Цвијић се одлучио – да Тројанским планинама да име Проклетије, а те планине су тако звали Шиптари на свом језику, који су стигли на Хелм (Балкан) тек 1043. године, кад им је српски краљ Војислав уступио део територије у данашњој Албанији. Занимљиво је да су ове планине почетком 20. столећа, носиле још неколико имена, али је један њихов врх имао непромењено историјско име – звао се ТРОЈАН.\nНи то није упутило Цвијића да убележи у југословенску картографију право име овог горја око легендарне Троје (Скадра): Тројанске планине. Вероватно је подлегао колонијалној стратегији Аустрије, која је, често, у договору с Турском, брисала српске трагове из историје, па и српско име. Српско име јој је сметало из још научно не објашњених разлога, мада јој нису сметала имена других Словена: руско, пољско, украјинско, чешко, словачко, хрватско, словеначко, бугарско…\nЕво како је тај Цвијићев поступак објаснила наша наука:\n„Проклетије су у прошлости различито називане: „Бериселди“, „Северноалбански Алпи“, „Алпи на југу Европе“, „Црногорски Алпи“ и др. [2] Данашњи назив у множини – Проклетије, јер означава већи број планинских венаца, први је увео чувени географ Јован Цвијић. Истражујући ову планинску групу, он је приметио да овдашње српско становништво назива Богићевицу, Гребен, Бјелич, Каранфиле и Тројан заједничким именом Проклетије, што значи проклете планине. Овај назив Цвијић је у својим радовима проширио на читав планински венац почев од Скадарског језера, па све до Ибра и Метохије. Назив је данас прихваћен у општој терминологији и топонимији. Албанско становништво Проклетије назива (алб. Бјесхкëт е Немуна) што у преводу значи „проклете“ или „забрањене“ планине. Назив Проклетије има двоструко етимолошко значење. Оно симболизује, не само природне одлике овог простора (кршевитост, дивљину, непроходност), већ и некадашње друштвено-историјске прилике које су биле присутне на овом простору (лична несигурност, анархија, разне опасности и др)“.\nНажалост, ово упућује на закључак, да је требало са српске земље уклонити све што упућује – да су српски крајеви у древним временима били насељени цивилизованим становништвом. Томе су, својим поступцима, доприносили српски и словенски државници и научници, јер, често, нису били свесни свог негативног учинка. То се уочава као негативност тек у нашем времену.\nСрећом, западноевропски фалсификати о Србима и другим Словенима се полако откривају и схватају и о томе ће бити речи у децембру 2017. на Међународном општенаучном скупу у Санкт Петербургу у Русији, на којем ће се посветити пажња и препознавању одлика различитих култура, а уз то ће се трагати за пореклом европских народа, њиховим језицима и њиховом културном баштином – у древним временима.\nИ свакако, лако ће се доказати да су прапостојбине Словена и данашња Русија и Хелм (Балкан), а да су данашње Проклетије биле ТРОЈАНСКЕ ПЛАНИНЕ – изнад легендарног града Троје на Скадарском језеру.\n…\nИздавач „Мирослав“, Београд, Гоце Делчева 15, тел 011/297-0875, [email protected] објавио многе књиге о фалсификованој колонијалној германској историји Словена. Овај издавач има и песме препеване на десетерац: „Илијада“, „Одисеја“, „Енејида“ и „РгВеде“, где се препознаје да је у њима реч о прецима Срба (Словена) у древним временима.\nИЗВОР: Задни Срби, vesna.atlantidaforum.com", "ПРОКЛЕТИЈЕ - Тројанске планине и улога Јована Цвијића у замени имена ове планине" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Замислите Србију у којој се на једној страни налазе арапски богаташи, на другој муслиманска сиротиња, а између њих главињају српски домороци који раде за сваког ко нуди €200 месечно. Да ли вам то личи на „европску” земљу какву нам предочава стандардна атлантистичка пропаганда?\nDie Presse je oбјавио, a српски медији су пренели (овде), да „Беч преговара са Београдом о сабирном центру за мигранте које ЕУ неће”.\nНаиме, реч је о успостављању „кампова за протеривање особа које буду добиле негативан одговор на захтев за добијање азила, а које су дошле преко балканске руте”.\nТа лица требало би да буду привремено „паркирана” у некој, за мигранте „мање атрактивној земљи”. Пројекат, како истиче „Пресе”, бар када је реч о земљама ЕУ, директно подржавају Данска и Холандија.\nПроблем је у томе што је:\nсамо 2015. године кроз Србију прошло више од 600.000 муслиманских миграната (овде), а после тога још десетине хиљада (наше власти не објављују податке); што су блискоисточни и остали мигранти, од свих европских земаља, баш у Србији први пут регистровани; то значи, према Споразуму о реадмисији који је Србија склопила са ЕУ (2007), да се мигранти који не добију азил у било којој земљи ЕУ враћају у „сигурну” земљу у којој су регистровани; у овом случају, то је једино Србија.\nНе верујете? Мислите да је реч о „опозиционом спиновању”?\nНајпре је УНХЦР у извештају од 21. августа 2015. године (овде) прогласило Македонију „несигурном трећом земљом” у коју се, дакле, не могу враћати избеглице које су доспеле у ЕУ. А претходно је и Грчка, одлуком Европског суда за људска права, проглашена „несигурном земљом”. Отуда за државе ЕУ не постоји могућност депортација миграната ни у Грчку, нити у Македонију.\nСрбија је, с друге стране, закључила 2007. године са ЕУ Споразум о реадмисији (овде). У њему стоји (чл. 3) да ће „Србија прихватити, на захтев државе чланице (ЕУ) било ког држављанина треће земље који не испуњава услове за боравак на територији државе чланице (ЕУ), уколико је на основу поднетих prima facie доказа могуће веродостојно претпоставити да је у питању лице које је у време уласка поседовало важећу дозволу боравка издату од стране Србије”.\nТребало би знати да ниједна земља на избегличкој рути није регистровала мигранте пре Србије. Управо смо ми свиммигрантима нудили да изаберу који ће од два папира да потпишу: „за транзит, или за азил” (овде). Огромна већина потписала је „за транзит”. То, међутим, значи да се они који буду одбијени у Немачкој или Шведској аутоматски враћају у Србију (овде).\nЧак и ако мигранти немају српски папир, „prima facie доказ (из Споразума о реадмисији) еуфемизам је за необориву правну фикцију према којој претпоставка могућности постојања чињенице формално фигурира као доказ” (овде). Прошли су кроз Србију која је једина издавала папире – дакле, имају српске папире!\nНаравно да ЕУ бирократија ове ствари озбиљно схвата. Портпаролка Европске комисије Наташа Берто изјавила је још 2015. да ће ЕУ по основу Споразума о реадмисији вратити у Србију све имигранте који не буду добили уточиште у земљама ЕУ (овде). Исто је потврдио и комесар за људска права Савета Европе Нилс Муижниекс: Немачка ће нежељене мигранте да врати Мађарској, а ова онда Србији (овде).\nУ пракси то значи да, као у случају једне ирачке породице коју је Немачка одбила, Србија постаје коначно одредиште депортације (уколико имигрант не жели повратак у земљу порекла). „Немачка дакле, као некаква туристичка агенција, нуди територију Србије за насељавање миграната са Блиског истока” (овде).\nС друге пак стране, Момир Стојановић, својевремени председник Одбора за безбедност Скупштине Србије, још 2015. наговестио је императив изградње смештаја за 400.000 „миграната” на територији Србије (овде). И Александар Вучић је тада мигрантима поручио: „Увек сте добродошли у нашу земљу. Они који се одлуче да остану, добродошли су и ми са тим немамо проблем” (овде).\nПет дана доцније, тадашња Повереница за заштиту равноправности открила је и могуће локације за насељавање блискоисточних избеглица у Србији. „Њима би се могла понудити опција да остану у деловима Србије који су пусти”, рекла је она (овде). На то се надовезала посланица Љиљана Малушић (СНС), члан скупштинских одбора за спољне послове и за људска и мањинска права која је изјавила да је у Србији „на десетине хиљада кућа празно“ и да је „хумано“ по тим кућама распоредити мигранте (овде).\nСрпско друштво демографски убрзано пропада. Сваке године Србија, због негативног природног прираштаја, губи око 35.000 становника (толико више умре него што се роди). Такође, Србију сваке године напусти око 15.000 људи. Србија је у последњих 10 година изгубила 500.000 становника, а до 2050. године, по неким демографским пројекцијама, наша земља ће имати два милиона душа мање (овде).\nИ баш како је приметила Повереница, у Србији је 1600 села празно, а у селима где још има ратара најуспешније напредују – гробља (овде и овде). И управо ту треба населити Арапе?\nСрбију, иначе, Брисел и Берлин гурају у ћошак који се зове Западни Балкан, „мала Југославија”, као у бесцаринску зону у којој, кад предамо Косово, треба да почнемо да градимо путеве за Албанију и да мирно чекамо да нам се евробирократија смилује и позове нас у ЕУ.\nА Вучићев Србин-гласач, баш као какав Кунта-Кинте који се продаје за чешаљ и огледалце, некако и даље верује да ће Србија, после свега, бити равноправан члан ЕУ и да ће, одмах по пријему, управо он имати 3.000 евра плату?\nНо, не могу а да се не запитам – да ли и тај сироти, српски, евро-ентузијаста може да поверује да ће Србију као депонију блискоисточних миграната Берлин или Париз икада примити у ЕУ?\nИ баш ме занима шта ће на то каже наш компрадорски шљам који већ годинама распреда причу о томе како је Србија „најбоље место за провод” младих Немаца и Британаца – мислећи притом на јефтин смештај, јефтино пиће и јефтине српске девојке, чији врхунац, ваљда, треба да буде „Београд на води”.\nУправо ових дана је измештена железничка станица из центра Београда, како би се направио простор за нове луксузне станове, нове хајклас хотеле, марину за приватне јахте и највећи тржни центар на Балкану. Као главне муштерије очекују се арапски шеици и други оријентални бизнисмени, који ће се, како замишља СНС елита, разбашкарити на десној обали Саве.\nИ сад, замислите Србију у којој се на једној страни налазе арапски богаташи, на другој муслиманска сиротиња („фукара“), а између њих главињају српски домороци који раде за сваког ко нуди €200 месечно. Да ли вам то личи на „европску” земљу – какву нам предочава стандардна атлантистичка пропаганда?\nНе, то је типична држава „полупериферије” која служи као спремиште „резервне радне снаге” потребне за повремене периоде економског бума у центру европског транс-националног капитализма. А ми и наши будући сустанари – Арапи – требало би да имамо функцију управо те немачке „резервне радне снаге”.\nТако се још једном показује да губитак суверености не може бити „на парче”. Народ који због обећавања бољег стандарда пристане на губитак макар дела суверености, убрзо добија колонијалну управу која је равнодушна не само према његовом све лошијем стандарду него и према замени тог истог „десуверенизованог” народа неким другим народом.\nИ без обзира на то где, колики и какви буду „мигрантски кампови за реадмисију” у Србији, они остају показатељ статуса наше земље.\nЗа нас нема „европског” пута. Има само пута у све дубљу ЕУ колонију.\nСтање ствари", "АНТОНИЋ: За Србију нема „европског пута” - само пут у ЕУ колонију" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Pogledajte koje slojeve stanovništva su komunisti streljali bez suđenja u Srbiji posle 1944. prema dostupnim podacima o zanimanju.\nUkupan broj streljanih je viši, do sada identifikovano 60 000.#communism #violence #crimes #job #Serbia#rstats #data #dataviz #visualization pic.twitter.com/BToPzeUF7A\n— Milos Popovic (@milos_agathon) June 15, 2018", "Комунисти највише стрељали српске земљораднике!" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Зоран Лутовац који је недавно изабран за новог лидера Демократске странке на све начине покушава да се опере од Ђиласових Двери.\nУ појединим медијима је изјављивао како би требало да се све странке опозиције уједине у један савез, а онда све то порекао.\nНаиме, на друштвеној мрежи Твитер Лутовца су пратиоци питали да ли је заиста говорио о сарадњи са Дверима, а онда је уследио неочекивани одговор из ког се може закључити да лидер демократа покушава на све начине да се опере од овог покрета.\nPoštovani @ZoranLutovac, jesu ovo zaista Vaši stavovi po pitanju saradnje sa Dverima i sličnima, ili je reč o podmetačini Blica?\nUnapred hvala na odgovoru. pic.twitter.com/4wNDMzvJIi\n— Alex, crni sine (@AlexCrniSine) June 19, 2018", "Лутовац се ограђује од Двери: Нисам их никад подржавао!" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Imate ovo isto na cirilicnom tviteru – Noz, zica, twiterica. Tamo da diskutujete. Svi kulturni Srbi koriste oba pisma. Na cirilici insistiraju samo nepismene bitange bez procitane knjige u zivotu. Mi volimo cirilicu a preziremo shoviniste! Pozdrav latinicom.\n— Srdjan Dragojevic (@srdjandrago) June 24, 2018", "Срђан Драгојевић: \"На ћирилици инсистирају само неписмене битанге\"!" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Вила јесте на горама српским,\nНа горама – Тројанским планинама,\nА то име – ТРОЈАНСКЕ ПЛАНИНЕ,\nНарод јесте баш заборавио,\nЈер то име вредније од злата,\nНа сву жалост, Србин променио,\nБаш чувени Јоване Цвијићу.\nНемци њега јесу преварили,\nРекли су му да га саветују,\nКобајаги за добробит српску.\nНа сву жалост послуша их Цвијић,\nИзбрисао име тих планина –\nТо чинио на почетку века,\nНа почетку века двадесетог.\nТим горама, дао ново име,\nМучно име, ето, ПРОКЛЕТИЈЕ –\nКако би се са земаља српских,\nИзбрисале све ознаке древне,\nКоје беху сигурни подаци,\nО повјести српскијех предака.\nТим се сакри да је ТРОЈА српска\nА била је где је СКАДАР данас,\nПа се зато те оближње горе\nИ прозвале – ТРОЈАНСКЕ ПЛАНИНЕ.\n…\nВид Маливук, одломак из песме\nНевесиње, 3. септембар 7525 (2017)\n…\nСлободан Јарчевић:\nЦВИЈИЋ МЕЊА ИМЕ ТРОЈАНСКИХ ПЛАНИНА\nПРОКЛЕТИЈЕ (планине у Црној Гори, Србији и Албанији) су се раније звале ТРОЈАНСКЕ ПЛАНИНЕ, али је 1907. картограф Јован Цвијић занемарио то древно име Тројанске планине и убележио у картографију Југославије да се те планине зову: Проклетије.\nЈован Цвијић (Лозница, 11. октобар 1865 — Београд, 16. јануар 1927) је био српски научник, оснивач Српског географског друштва, председник Српске краљевске академије професор и ректор Београдског универзитета, почасни доктор Универзитета Сорбоне и Карловог универзитета у Прагу. Бавио се подједнако друштвеном и физичком географијом, геоморфологијом, етнографијом, геологијом, антропологијом и историјом. Сматра се утемељивачем српске географије.\nЧудо је на чудима, да овако образован српски интелектуалац занемари најпознатије географске мапе европских народа и држава, штампане у Венецији 1690. године, у којима се Проклетије зову – Тројанске планине! Урадио је те мапе најпознатији европски картограф и теолог, Коронели Винћензо Мариа, рођен у Равени 16. 8. 1650. Реч је о 400 европских мапа, међу којима је и мапа српских земаља – под насловом: „Мапа Илирукума“ („Мапа Илирије“). На њој је убележено, да су се данашње Проклетије звале: „Монти Троиана“ („Тројанске планине“). Те мапе су биле преведене на све западноевропске и словенске језике и немогуће је да Јован Цвијић није видео те мапе и да није схватио да је име српских планина везано за најпознатији рат из другог миленијума Старе ере и за најчувенија књижевна дела о том рату – поеме: „Илијада“, „Одисеја“, па и поема римског књижевника Вергилија: „Енејида“. У њима су, управо, описане Тројанске планине и данашњи град Скадар, на чијем месту је била историјска Троја (Илиј).\nНо, наш академик Цвијић се одлучио – да Тројанским планинама да име Проклетије, а те планине су тако звали Шиптари на свом језику, који су стигли на Хелм (Балкан) тек 1043. године, кад им је српски краљ Војислав уступио део територије у данашњој Албанији. Занимљиво је да су ове планине почетком 20. столећа, носиле још неколико имена, али је један њихов врх имао непромењено историјско име – звао се ТРОЈАН.\nНи то није упутило Цвијића да убележи у југословенску картографију право име овог горја око легендарне Троје (Скадра): Тројанске планине. Вероватно је подлегао колонијалној стратегији Аустрије, која је, често, у договору с Турском, брисала српске трагове из историје, па и српско име. Српско име јој је сметало из још научно не објашњених разлога, мада јој нису сметала имена других Словена: руско, пољско, украјинско, чешко, словачко, хрватско, словеначко, бугарско…\nЕво како је тај Цвијићев поступак објаснила наша наука:\n„Проклетије су у прошлости различито називане: „Бериселди“, „Северноалбански Алпи“, „Алпи на југу Европе“, „Црногорски Алпи“ и др. [2] Данашњи назив у множини – Проклетије, јер означава већи број планинских венаца, први је увео чувени географ Јован Цвијић. Истражујући ову планинску групу, он је приметио да овдашње српско становништво назива Богићевицу, Гребен, Бјелич, Каранфиле и Тројан заједничким именом Проклетије, што значи проклете планине. Овај назив Цвијић је у својим радовима проширио на читав планински венац почев од Скадарског језера, па све до Ибра и Метохије. Назив је данас прихваћен у општој терминологији и топонимији. Албанско становништво Проклетије назива (алб. Бјесхкëт е Немуна) што у преводу значи „проклете“ или „забрањене“ планине. Назив Проклетије има двоструко етимолошко значење. Оно симболизује, не само природне одлике овог простора (кршевитост, дивљину, непроходност), већ и некадашње друштвено-историјске прилике које су биле присутне на овом простору (лична несигурност, анархија, разне опасности и др)“.\nНажалост, ово упућује на закључак, да је требало са српске земље уклонити све што упућује – да су српски крајеви у древним временима били насељени цивилизованим становништвом. Томе су, својим поступцима, доприносили српски и словенски државници и научници, јер, често, нису били свесни свог негативног учинка. То се уочава као негативност тек у нашем времену.\nСрећом, западноевропски фалсификати о Србима и другим Словенима се полако откривају и схватају и о томе ће бити речи у децембру 2017. на Међународном општенаучном скупу у Санкт Петербургу у Русији, на којем ће се посветити пажња и препознавању одлика различитих култура, а уз то ће се трагати за пореклом европских народа, њиховим језицима и њиховом културном баштином – у древним временима.\nИ свакако, лако ће се доказати да су прапостојбине Словена и данашња Русија и Хелм (Балкан), а да су данашње Проклетије биле ТРОЈАНСКЕ ПЛАНИНЕ – изнад легендарног града Троје на Скадарском језеру.\n…\nИздавач „Мирослав“, Београд, Гоце Делчева 15, тел 011/297-0875, [email protected] објавио многе књиге о фалсификованој колонијалној германској историји Словена. Овај издавач има и песме препеване на десетерац: „Илијада“, „Одисеја“, „Енејида“ и „РгВеде“, где се препознаје да је у њима реч о прецима Срба (Словена) у древним временима.\nИЗВОР: Задни Срби, vesna.atlantidaforum.com", "ПРОКЛЕТИЈЕ - Тројанске планине и улога Јована Цвијића у замени имена ове планине" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Шабачки шаховки клуб је један од најстаријих колектива на Балкану …Јосип Винавер је Оснивач Шабачког шаховског клуба . У априлу месецу 1905 . године је одигран званично , шаховски меч између Београдског шановског клуба и Шабачког шаховског клуба у Београду . О томе је писала и шаховска штампа у Загребу , а детаљан извештај дао је Озрен Недељковић у својим записима . Тако да може се рачунати да је Шабачки шаховски клуб основан 1905 године , али у Библиотеци града Београда , пише истовремено да Стојан Чупић је померао нека дрвца и раније , јер је познато да су шабачки трговци по кафанама и раније играли шах .\nПросторије ШШК су биле у Масариковој бр . 5 , а у пролеће 1965 . године , у априлу месецу уговором који је закључен између Шабачког шаховског клуба и Дома Омладине ‘’ Вера Благојевић ‘’ у Шапцу , извршена је размена пословног простора, тако што је Дом Омладине за просторије у улици Масариковој бр 5 , Шах клубу уступио своје просторије у улици Маршала Тита бр 12 . у згради коју је добио на коришћење .Повиљон југословенске народне армије У току 1975 . године , те су просторије замењене , тако да пословни простор у улици Маршала Тита бр . 1 . Одлуком Скупштине Општине додељен је на коришћење ШШК .\nКако су пословне просторије које је Дом Омладине ‘’ Вера Благојевић ‘’ из Шапца ШШК уступа боље и подесније за одвијање активности , странке су се споразумеле , да Шабац и ШШК плати Дому Омладине 193.000 динара и овај новац је употребљен за реновирање пословног простора . Тада клуб добија на трајно коришћење без накнаде од града пословни простор корисне површине 110 метара квадратних , који се налази на спрату у тадашњој улици Маршала Тита , садашњој Господар Јевремовој 1 . По решењу за укњижење права коришћења у земљишњим књигама и другим јавник књигама на много година корисника . Касније доношењем закона о реституцији ШШК је био предмет размене , тако се решавало по захтеву враћању одузете имовине односно , обештетила неке наследнике из породице Самуровића и то је Агенција за Реституцију подручне јединице у Крагујевцу обавила у 2017 . години , а ми смо добили решење на које смо се жалили Агенцији за реституцију и Минисарству финансија , поднели смо захтев , то је било 12 . 3. 2018.године , а одмах затим веома убрзано , вероватно под нечијим сугестијама и интервенцима десетог маја 2018 године , добили смо решење у коме пише да се одбија као неоснована жалба ШШК из Шапца и то је изјава- решење Агенције за реституцију , подручне јединице Крагујевац .. Мислим да је Министарство финансија и град Шабац , на неки начин донео неку погрешну одлуку , без обзира на одлуку Министарства , мислим да је град Шабац морам да нађе начина и решења да се споразуме са наследницима да октупи то и да овако један диван простор који је намењен ученицима и у ком функционише ШШК толики низ година , нађе решење и да би могли и даље да функционишемо . Само да вам кажем , Шабачки шаховски клуб има близу двеста чланова , од тога , 85 такмичара , који су разврстани у три екипе , Прва шабачка екипа већ од 2006 . године је члан Прве Лиге Централне Србије , то је највиши ранг у Централној Србији , ослањајући се искључиво на домаће играче играмо значајну улогу улогу у том рангу и годинама смо у средини табеле Сем тога друга екипа ШШК се такмичи у Српској Лиги – Север , док је прва женска екипа такође у Првој Централној Лиги Србије и с поносом говоримо да ослањајући се на домаће играчице достојно репрезентујемо град Шабац ,. Поносимо се нашим шахисткињама Маријом Драгојевић , а поготово Анђелом Бојичић ,која је једна од најталентованијих играчица данас у Србији , која је вишегодишња , кадетска и омладинска првакиња Србије , која иза себе низ призњања , медаља , пехара има . А такође је и добра је ученица , одлична ученица Гимназије шабачке . Све ово узимајући у обзир , мислим да би био велики грех , ако град Шабац и људи који су задужени за спорт и друштвене делатности не нађу решења да се ШШК не дају одговарајуће неке , изузетне просторије , сличних димензија у коме би могао да врши своје активности . Сем тога ми смо поносни и на своју школу шаха којом руководе професор Драшко Бегуш ФИДЕ мајстор из Шапца а такође и остали ФИДЕ мајстори , као што су Мирослав Мисојчић , Саша Пантелић и други . Одлуком Министарства за омладину и спорт , шах је ушао као изборни предмет у свим школама , На жалост то се не спроводи доследно и није довољно репрезентативан и није у понуди не знам из којих разлога , али то се дешава по основним и средњим школама . Надам се да ће у неким бољим временима и то да прође као једна дивна спортска манифестација и акција у циљу одвођења деце са улица , кафића и тако других ствари … Ово је један идеалан простор , идеална прилика за све и родитеље и љубитеље шаха , знајући колико је шах популаран и колико је шах цењен у другим државама , као што је Русија , Шпанија , Мађарска , Бугарска итд . , где се рађају истински шампиони и где шах није само изборни , није само игра , него је и редовни предмет . Сем тога традиција осрпског шаха је од великог угледа у свету , јер познато је које су све резултате постигли Глигорић , Матановић , Матуновић , Љубојевић и остали наши велемајстори а њима за петама доследно иду Дамјановић , Иванишевић , Перуновић и тако , то је једна шаховска плејада , има њих доста младих играча а мислим да град Шабац као носилац пројекта у Подрињском Колубарском региону заслужује , да има један диван простор . Свима је познато , ако немамо простора за играње , ми не можемо ни да одржавамо своје активности а самим тим , не можемо ни пратити ни шаховска дешавања , где шаховски шампиону већ од пете до седме године стасавају , а од 12 . год. до 14 . год . у свету већ постају велемајстори и постају значајна имена , то су деца из Индије , из бивших Совјетских Република , и тако редом , а надам се да је раме уз раме уз Русија , Југославија била друга у свету , одмах иза Совјетског Савеза . Ово су све предуслови , да се још једном обратим Градоначелнику и свим људима добре воље да нам изађу у сусрет , да нам доделе просторије у којим би могли да вршимо своје активности , у којим би могли да окупљамо своју децу , децу из основних и средњих школа и истовремено , они би нашли свој простор , не да буду на улици , не да буду по кафићима и на сумњивим местима , него да буду у једном дивном простору као што је и сада репрезетативни простор ШШК .\nОсим тога ШШК се и организационо поноси на оно што је урадио у задњих двадесетак година поготово од кад је чело дошао проф. Мердовић , који је са својом екипом одрадио један велики део посла и просто васкрсао клуб који је био на ивици понора . Кроз наш клуб су прошла позната светска шаховска имена , као што су бивши светски првак у шаху Анатолиј Капов , као што је Димитрије Бјелица , као што је Божидар Кићовић , наш , легенда југословенског шаха , публициста новинар и тако редом , онда сви водећи играчи данашњег шаха Дамјановић , Матуловић ,.Иванишевић , то су играчи који заслузију велико признање … А понос нам је што сваког петка организујемо у нашим просторијама брзопотезно првенство на коме своју снагу доказују најбољи играчи из региона и шире ,\nСем тога , ми смо организатори и два велика такмичења у облику убрзаног шаха а то је меморијални турнир ‘’Чедомир Петровић’’ који се организује већ пету годину за редом и Светосавски брзопотезни турнир које се организује од двехиљадите године где учешће имају најбољи српски играчи из околине , то су још неке од активности уз школу шаха , на коју је ШШК поносан , рекао је у разговору проф. Мирољуб Мердовић , председник Шабачког Шаховског Клуба\nТекст и фото : Славица Јовановић новинар и књижевник", "Да ли ће најстарији шаховски клуб у Србији због јавашлука шабачких власти завршити на улици?!" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "* Наградна игра „Пажљиво лижите“ је чиста превара *У замрзивачима се продају прошлогодишњи сладоледи * Kомпанија лажира датуме рока трајања\nKомпанија „Фриком“ и овог лета, као и претходних година, изманипулисала је грађанима Србије, и то на више начина! Да је превара на помолу, било је јасно већ када су на почетку сезоне постављени замрзивачи са, требало би, новом туром сладоледа. Да се нешто опасно муља, било је јасно јер су се продавали сладоледи са штапићима на којима су угравирани наградни пиктограми, иако о наградној игри није било ни речи. Потрошачи су нас звали и збуњено питали да ли је реч о бајатим прошлогодишњим сладоледима или је у току нова наградна игра „Фрикома“. Одговор на то питање нисмо имали.\nМесец дана касније кренула је агресивна рекламна кампања о новој наградној иги „Пажљиво лижите“, која је почела 15. јуна и траје до 14. јула. Али ни са билборда, а ни из рекламних спотова и огласа никоме и даље није било јасно шта је са изгравираним штапићима који су се скоро два месеца раније нашли у продаји.\n(превара број 1)\nНаша новинарска екипа, истражујући овај скандал, убрзо је наишла на нову „Фрикомову“ превару, далеко опаснију од ове прве јер утиче на здравље купаца. Заправо, у фрижидерима су нам на извол’те сладоледи који су произведени још прошле године. Иако су званично у року трајања, стручњаци кажу да када је произвођач као рок трајања навео чак 18 месеци, тај сладолед има свакакве адитиве. Јер би се без њих сладолед после скоро годину дана покварио и издеформисао.\n(превара број 2).\nНо, ни ту није крај. Убрзо смо схватили да смо отворили „Фрикомову“ пандорину кутију јер је на видело испливала још једна превара. Проучавајући рокове трајања производа, новинари Заштитника потрошача дошли су до доказа да „Фриком“ на своје сладоледе ставља лажне датуме рока трајања. (превара број 3)\nПРЕВАРА 1\n„Фриком“ наградна игра је чиста навлакуша\n„Фриком“ већ више од месец дана рекламира наградну игру „Пажљиво лижите“, која је почела тек пре два дана – 15. јуна, и траје до 14. јула, и у којој награду осваја онај ко извуче на штапићу или омоту корнета два истоветна утиснута кода. Међутим, „Фриком“ у исто време не продаје и сладоледе са штапићима који су били валидни у прошлогодишњој наградној игри под истим називом, а који уопште не важе ове године.\nНа тај начин, сматрају стручњаци, „Фриком“ доводи потрошаче у заблуду. Што је најгоре, у овој компанији практично признају своју обману јер у Правилнику о наградној игри најављују да ће се у продаји наћи неограничен број сладоледа који на штапићима и омотима немају елементе акције „Пажљиво лижите“.\n– Приређивач задржава право да се у продаји на тржишту нађе неограничен број сладоледа који на штапићима и омотима корнета немају елементе наградне игре „Пажљиво лижите“. У производњи и промету сладоледа могу се евентуално пронаћи штапићи и омоти корнета са ознакама из претходних наградних игара, и они немају право на награду. Они могу бити послати само за завршно извлачење заказано за 14. јул – пише у члану 14. овог правилника.\nСтручњаци сматрају да је ово озбиљно кршење свих правила и да је јасно да је циљ „Фрикома“ да уместо учествовања у наградној игри наведе грађане Србије да што више купују њихове сладоледе. Председник Националне организације потрошача Србије Горан Паповић каже да је ова наградна игра „класична подвала“.\n– Kо то нама гарантује да су наградни штапићи уопште пуштени у продају и да су на тржишту? Kо тачно контролише ту наградну игру? Потрошачи морају да знају да „Фриком“ апсолутно сам прописује правила игре, сам одређује награде, сам себе контролише и оваква игра није ништа друго него организована превара! Наше удружење им је више пута скренуло пажњу да не могу тако да раде и понудило да неко од наших чланова буде у комисији која ће да пропише правила те игре, али из „Фрикома“ за то нису хтели ни да чују – каже Паповић.\nПредседник удружења „Заштита потрошача“ Ненад Бумбић наглашава да је ово озбиљно кршење закона!\n– Kомпанија „Фриком“ нема право да се на овакав начин служи триковима и да потрошаче доводи пред свршен чин. Најлакше је оградити се правилницима на сајтовима и тиме мислити да сте све завршили. Али ко ће још сваки дан да тражи по сајтовима та правила и да анализира да ли је његов штапић исправан – истиче Бумбић.\nПРЕВАРА 2\nУваљују нам бајате сладоледе\nKомпанија „Фриком“ у својим фрижидерима тренутно продаје сладоледе који су произведени пре скоро годину дана, на лето 2017. године. Новинари нашег листа купили су „капри“ на чијем омоту пише да му је датум истека рока у фебруару 2019. године. Kако на „Фрикомовом“ сајту стоји да је рок трајања „каприја“ 18 месеци, лако се може израчунати да је овај примерак произведен још у августу прошле године.\nНутриционисти кажу да овај сладолед, иако му рок трајања званично није истекао, никако не може бити свеж и квалитетан. Осим тога, то што је млечном производу рок трајања годину и по дана, јасно говори да је у њега стављено низ штетних адитива да се не би покварио. Нутрициониста Јована Срејић напомиње да прошлогодишњи „капри“ који смо купили никако не може бити квалитетан производ.\n– Рок трајања млечних производа ограничен је на само пар месеци, па сад замислите шта се све налази у овим сладоледима, када је произвођач као рок трајања навео чак 18 месеци! Ту има свакаквих адитива, јер би се без њих сладолед после скоро годину дана покварио и издеформисао. Тај „капри“ који сте купили пун је емулгатора, појачивача боја и укуса и додатака за дуже трајање, свежину и чврст облик. Kада ви поједете такав сладолед, сасвим сигурно се може јавити алергијска реакција, повраћање и дијареја. Тако да, иако овом сладоледу званично није истекао рок трајања, то никако није свеж и квалитетан производ – наглашава Срејићева.\nПотпредседник Националне организације Србије НОПС Зоран Николић каже да је „Фриком“ очигледно у продају вратио производе из прошлогодишње серије и да је то апсолутно недопустиво.\n– Очигледно је да се у фрижидерима „Фрикома“ налазе стари сладоледи, јер продаја није ишла добро, па је самим тим остало и доста залиха. Највероватније је овај „капри“ прошле године био у продаји у фрижидерима, па како није продат, враћен је назад у складиште, на другу температуру, где се топио и деформисао. Онда је почетком овог лета поново враћен у продају. Можете онда мислити на шта личи такав производ и каквог је квалитета – објашњава Николић и апелује на потрошаче да пажљиво читају годину истека рока и да сваки „сумњив“ сладолед имају право да врате продавцу.\nДа ту дебело нешто смрди, осим бајатог сладоледа, јасно је било када од компаније „Фриком“ нисмо добили конкретан одговор на наше питање да ли ове године продају сладоледе произведене 2017. Уместо тога, послали су нам објашњење о наградној игри у којој индиректно признају да продају бајате сладоледе.\nПРЕВАРА 3\nЛажирају датум рока трајања\nKомпанија „Фриком“ пустила је у продају сладоледе са лажним, измишљеним роком трајања. Новинари нашег листа купили су недавно сладолед „Kинг баћо долче“ на чијем омоту пише да је употребљив до 1. јуна 2020. године. Међутим, на званичном сајту „Фрикома“ јасно је писало да је рок трајања овог сладоледа 20 месеци, што значи да би тек требало да буде произведен, и то за четири месеца, у октобру ове године.\nKада смо „Фрикому“ указали на овај пропуст, уместо да нам одговоре, они су брже-боље на свом сајту променили рок трајања овог сладоледа са 20 на 24 месеца.\nУ Министарству пољопривреде истичу да је за безбедност и рок употребе овог сладоледа одговорана једино компанија „Фриком“.\n– На основу Закона, за безбедност хране одговоран је искључиво произвођач. Ветеринарска инспекција ће извршити ванредни инспекцијски надзор по овом питању и установити да ли је посреди грешка у објављивању информација на сајту производача. Прописане казне за прекршаје правних лица, се крећу у износу од 150.000 до 1.000.000 динара – кажу у ресорном министарству.\nИнформер/Бранко Пантелић\nПредседник Националне организације потрошача Србије (НОПС) Горан Паповић упозорава да ово није само заблуда, већ озбиљна обмана и превара коју надлежни органи морају да испитају и казне одговорне из „Фрикома“!\n– Па, ово је брука и срамота! Ово је озбиљна превара компаније „Фриком“, чак мислим једна од озбиљнијих, јер осим што имају непостојеће датуме рока трајања, тим могу и да доведу у питање здравље потрошача. Јер, када имате такав производ, ви онда не знате ни да када је он заиста направљен, ни да ли он до тог јуна заиста важи. Немате појма ни да ли му је можда већ прошао рок употребе. Замислите да неко овај сладолед купи у мају 2020? У том тренутку, према сајту, том сладоледу је рок истекао, а на омоту пише да није. Па, после када дође до тровања или тегоба, компанија се ограђује – наглашава Паповић и додаје:\n– Ово је очигледна обмана и пропуст, што потврђује и сазнање да су на званичном сајту преправили рок трајања сладоледа. Овај случај морају што пре да испитају и санитарна и ветеринарска инспекција и да се озбиљно позабаве даљом контролом ових посластица – апелује наш саговорник.\nПредседник Удружења „Заштита потрошача“ Ненад Бумбић шокиран је потезом компаније Фриком да на свом званичном сајту преправи рок трајања сладоледа.\n– Озбиљно забрињава то што је тако велика компанија попут „Фрикома“ спремна да се игра са здрављем својих купаца! Kада сам видео да су променили рок трајања на званичном сајту, благо речено, доживео сам шок! Оригиналан рок трајања био је 20, а пре два дана је промењен на 24 месеца. То не може бити случајност. Kако су ођедном, након ваших питања, закључили да тај сладолед ипак може да траје четири месеца дуже?! – наглашава Бумбић.\nУ „Фрикому“ су одлучили да ћуте о овом случају и да нам не одговоре на постављена питања.\n„ФРИKОМУ“ НИЈЕ ПРВИ ПУТ ДА ВАРА\n* Дарко Р. (29), асистент маркетинга у „Фрикому“, ухапшен је јер је одавао тајне где се продају сладоледи који доносе награду, те је тако присвојио џип и неколико стотина хиљада евра\n* „Фриком“ је одбио да исплати родитеље девојчица из Рибара код Kрушевца и Александровца које су у наградној игри добиле по 10.000 евра и оптужио њихове родитеље да су фалсификатори. Те две девојчице извукле су на оба краја штапића сладоледа исте знакове, на основу којих је, према правилима наградне игре, требало да добију по 10.000 евра. Kада су отишли у „Фриком“, тамо су им рекли да је реч о фалсификату штапића! Објаснили су да је лажни штапић могао да настане брисањем нуле на једном крају како би уместо 100.000 испало 10.000 евра.\n* „Фриком“ је потресла афера када је Национална организација потрошача Србије позвала на бојкот његовог сладоледа због „преварне и обмањујуће маркетиншке кампање у којој се потрошачи позивају да купују те сладоледе да би учествовали у наградној игри која заправо није ни почела“. НОПС је тада тврдио да „Фриком“ није обавестио јавност да су у продаји прошлогодишњи штапићи, као ни како изгледају нови. Потрошачи који су звали „Фриком“ да би подигли награду добили су одговор да су то неважећи штапићи јер је наградна игра завршена.\nЗаштитник потрошача", "СВЕ „ФРИKОМ“ ПРЕВАРЕ!" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Соколи у Петроварадину били су део Бачке соколске жупе у Новом Саду и сарађивали су Соколским друштвом Нови Сад. (1) Соколско друштво у Новом Саду основало је коњички одсек 1925. Одсек је учествовао на соколским приредбама и манифестацијама у Новом Саду. Одсек је реорганизован 1934. Обука јахања се одвијала на војничким коњима, које артиљеријски пук у Петроварадину уступао друштву сваке године од 1.децембра до 1.маја два пута недељно. (2)\nУ Петроварадину деловало је Руско соколско гнездо 1926. (3) Соколи у Петроварадину прославили су свечано Дан Уједињења 1932. Ујутро скупили су се у “Школској соколани” соколи и са ђацима основне школе пошли су у цркву на благодарење. После благодарења у цркви вратили су се у “Школску соколану”. Ту је одржана свечана седница Соколског друштва. Пошто је отпевана државна химна, старешина друштва Владимир Вишошевић отворио је седницу друштва. У свом говору поздравио је старешину сокола, престолонаследника Петра и краља Александра. Говорио је о жртвама које су положене на олтар уједињења. Станислав Препрек, просветар друштва, говорио је о значају Првог децембра са гледишта националног и соколског. После је говорио о Соколству и његовој улози код свих словенских народа. Соколство је пре Првог светског рата неустрашиво проповедало братство Југословена и свих Словена. После рата кад је створена јединствена југословенска држава, Соколство није изгубило право на опстанак, како су неки говорили, него је имало задатак, да веру у јединствену југословенску државу учврсти у срцима целог народа. На крају је било извршено свечано полагање завета чланова и чланица. После подне била је одржана свечана академија у “Соколској вежбаони”. Дворана је била препуна најугледнијих личности и елитног друштва Петроварадина и Новог Сада. У име Савеза Сокола присуствовали су др. Белајчић, председник просветног одбора савеза и Ф. Малин, члан просветног одбора. У име жупе Нови Сад били су др. Игњат Павлас и инжењер Тошић. У име војске били су пуковник Банековић, потпуковници Павловић и Симић, команданти Подофицирске школе и артиљеријског пука, .. . . На почетку програма наступио је дечак из забавишта поздравивши госте. Певана је државна химна. Учествовао је хор соколског подмладка, под управом учитеља и просветара друштва Станислава Препрека. Соколске вежбе изведене су од свих категорија. На захтев публике морале су бити поновљене. У први пут приказаном приказу “Снага Соколства” од Богуновића-Удицког, учествовале су све соколске категорије. У приказу “Сиротна мајка” биле су приказане народне ношње из свих крајева Југославије. После завршеног програма следила је игранка. По завршетку свечане академије под утиском прославе пријавили су се нови чланови у соколско друштво. На захтев публике програм свечане академије требао је да буде поновљен 17 децембра 1932. (4) Соколски дом у Петроварадину подигнут је 1934. Соколи у Петроварадину приредили су прославу 8 и 9 септембра 1934. Прославили су освећење соколског дома и заставе. На прослави је учествовало 627 вежбача свих категорија жупе Нови Сад. (5) Године 1934. старешина Соколског друштва Петроварадин био је Влада Вишошевић, I заменик старешине Алојз Јержабек, тајник Јулије Кучера, председник просветног одбора Станислав Препрек, начелник Владо Хелман, заменик начелника Страхиња Ивезић, заменик начелника Јосиф Тончић, начелница Терезија Кучера, заменица начелнице Милка Матекало и благајник Емил Ехеле. Чланови Управе били су др. Стјепан Владарски, Андрија Курбатфински, Милета Милаковић, Мирослав Мелвингер, Лазар Ташић, Павао Јока, Адам Јемрић, Сима Цветичанин, Стјепан Гржибовски и Лазар Велицки. Заменици су били Станко Ковачевић и Богдан Петровић. Ревизори били су Фрањо Малин, Адам Марко, Томо Маташић, Иван Нежић и Марин Мандић. У Суду части били су Иван Мартиновић, Јосип Дивилд, Славко Ожболт, Васа Шпановић и Игњат Фурлан. (6)\nСоколско друштво Петроварадин приредило је 16 децембра 1934. уочи рођендана краља Александра свечану комеморативну музичку академију. Наступили су новосадско Женско музичко удружење и новосадски Академски мушки хор. Били су удружени у мешовити хор који је певао неколико делова из „Опела” свог диргента Светолика Пашћана-Којанова, соколског старешине, а посвећеног успомени краља (Вјечнаја памјат имала је за тему народну мелодију, само у молу). Затим је Женско музичко удружење ( са солисткињама) уз пратњу гудачког оркестра извело ораториј „Stabat Mater” од G. Pergolese-a. У чланку у листу „Соколски гласник“ приметили су да је то била друга приредба у великој дворани новог Соколског дома, која је у још вечој мери доказала врло добру акустику дворане, пошто је овом приредбом била заступана и вокална и инструментална музика. Соколи у Петроварадину су се на тај начин најлепше одужили краљевој успомени и на достојан начин одали своју дубоку пошту краљу Александру. (7)\nСоколско друштво Петроварадин одржало је 20 јануара 1935. годишњу скупштину у новом соколском дому. Скупштину је отворио старешина друштва комеморацијом краљу Александру, као и изјавом верности младом краљу Петру. Затим је комеморирао умрле чланове друштва и тајника Савеза словенског Соколства В. Штјепанека. Свима је клицала скупштина “Слава”. Предходни рад друштва кретао се око градње новог дома, прославе сремских мученика и посвете дома и заставе. У новој Управи били су : Старешина Соколског друштва Петроварадин био је Влада Вишошевић, заменици старешине Алојз Јержабек и Марко Адам, тајник Јулије Кучера, просветар Јосип Тончић, начелник Страхиња Ивезић, заменици Јосип Тончић и Андрија Курбатфински, начелница Терезија Кучера, заменица начелнице Милка Матекало, друштвени лекар др. Стјепан Владарски, благајник Емил Ехеле, статистичар Мирослав Мелвибгер, домаћин Лазар Велицки, заставник Алојз Велман и 14 чланова управе, ревизиони одбор и суд части. Говорио је изасланик жупе Нови Сад др. Тома Јовановић. Брат Малин је говорећи о задњој соколској застави коју је даровао краљ, “драгоценим даром, који нам постаде тужном успоменом”. (8)\nСоколи су приредили Штросмајерову прославу. Свечана седница била је 3. фебруара 1935. у великој дворани соколане. У свом говору “Штросмајер и Соколство” означио је Фр. Малин значај Штросмајера. Соколски дечји хор певао је “Штросмајерову корачницу” као и песму “Љубимо те наша дико”. (9) У Београду у посланству Чехословачке 28 октобра 1935. на дан седамнаестогодишњице ослобођења, извршена је свечана предаја одликовања соколима из Новог Сада и Петроварадина. Одликовања су дата поводом комеморативне свечаности одржане 1934. у Петроварадину, када су били освећени гробови Срба и једног чешкословачког официра, стрељаних 1914. Орден Белог Лава V степена додељена је др. Игњату Павласу, старешини жупе Нови Сад, и Влади Вишошевићу, старешини Соколског друштва Петроварадин. Медаља Белог Лава I степена додељена је Алојзију Јержабеку, подстарешини Соколског друштва Петроварадин, и члану управе истог друштва Фрањи Малину. Медаља Белог Лава II степена додељена је Јулију Кучери, Станиславу Препреку, Лазару Величком, Емилу Ехелеу и Андреју Курбатинском. Одликовања је предао посланик др. Гирса уз краћи говор. (10)\nСоколско друштво Петроварадин је 1936. приредило Штросмајерову прославу свечаном академијом. После говора, певања и рецитација биле су ритмичке вежбе, у којима су наступиле све категорије соколског друштва. Велика дворана соколског дома била је дупке пуна. (11)\nСоколи из Петроварадина учествовали су у приредбама осталих соколских друштава. Соколско друштво Стари Футог осветило је свој дом и заставу на први дан Духова 31 маја 1936. Соколи из Новог Сада на челу са старешином жупе др. Игњатом Павласом дошли су аутобусима. За њима је стигла група коњаника, чланова сокола, из Новог Сада и Петроварадина. После литургије на којој је певао хор Соколског друштва формирана је поворка на челу са соколском коњицом и двема музикама. Поворка је на путу до Соколског дома одушевљено поздрављана од многобројне публике. Кад је поворка стигла почео је свечани обред, који је извршио парох Стеван Николић. Освећење заставе друштва обављено је на слетишту. Потом је одржана јавна вежба, која је у ствари била вежба другог окружног слета жупе Нови Сад. Увече је приређена свечана академија. (12) Савезна просветна филмска секција снимила је документарни филм „Двадесетогодишњица Соколског друштва Петроварадин“ (13) Соколско друштво Петроварадин, на челу са старешином Саше Вишошевића пронашло је гробове стрељаних батајничких мученика 1914. и уз помоћ новосадског градоначелника Бранислава Бороте, подигли су 1934. споменик родољубима. Када је, у Другом светском рату, НДХ завладала Сремом, усташе су споменик срушиле и одвукле тридесетак метара од првобитног места. (14)\nУ Беочину је поводом школске прославе „Мајчиног дана” 23. јуна 1935. одржана соколска јавна вежба. Учествовала су друштва Беочин, Петроварадин, Стари Футог и Врдник. На вежби је било бројно чланство друштва Петроварадин. Извођене су просте слетске вежбе и вежбе на справама. Нараштајке друштва Беочин (ученице грађанске школе) су у народним ношњама изводиле кола. Учествовао је и нараштајски тамбурашки збор Соколског друштва Беочин. (15)\nСоколско друштво Петроварадин одржало је годишњу скупштину 16 фебруара 1936. Делегат жупе Миливој Кнежевић истакао је своју радост, што присуствује скупштини једног од најбољих и најагилнијих друштава у целој жупи. Изразио је своје уверење да ће друштво и даље наставити својим пионирским радом у свом месту. (16) Спомен-плоча српским ослободиоцима 1918. (приказ уласка српске војске у град 1918.) постављена је 1938. на Београдској капији (раније Еугена Савојског). Била је рад новосадског вајара Карла Баранија. Мађарски окупатор је скинуо и уништио рељефни украс, а Петроварадинци су 2005. иницирали обнову спомен-плоче. (17)\nСоколска жупа Нови Сад и соколска друштва Нови Сад и Петроварадин приредила су 12.октобра 1940. у Соколском дому у Новом Саду опроштајни банкет генералу Милораду Петровићу, који је постављен за команданта Београда. Банкету су присуствовали бан Кијурина, председник општине др. Петровић и сва управа жупе и друштава Нови Сад и Петроварадин. Старешина жупе др. Игњат Павлас поздравио је генерала Петровића. Захвалио му се на његовом личном учешћу на свим соколским приредбама и пожелео му успеха на високом положају. Генерал Петровић захвалио се соколима на пажњи која му је увек указивана, истакавши да је све оно што је чинио за соколе, чинио због тога, што је био уверен да соколство у целој држави, а нарочито у овим крајевима, врши једну корисну и благотворну мисију. (18)\nДруштво је деловало до Априлског рата 1941. када је било забрањено. Због покушаја минирања немачког шлепа са муницијом 14 чланова соколског друштва било је осуђено од усташког преког суда на смрт. (19)\nСаша Недељковић\nчлан Научног друштва за историју здравствене културе Србије\nНапомене :", "Саша Недељковић: Неговање традиције Соколског друштва Петроварадин" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Пре него што се вратио из Енглеске Црњански је 1964. године објавио у НИН-у неколико прилога под овим насловима: ’’Ноулс о Косовској бици’’, ’’Археолошке везе Балкана’’, ’’Вендски траг у Британији’’ и ’’Откуд потичу имена наших река и брда’’. Наш познати историчар Реља Новаковић објединио је ове чланке, на темељу којих је написао књигу ’’Непознати Црњански’’. У наставку ћу вам пренети неке интересантне појединости из тог дела.\nКада је Црњански споменуо да су археолошке везе између Балкана и Британских острва могле постојати још у преисторијско доба он је одмах скренуо пажњу на Гордона Чајлда, за кога је рекао да је он први указао на постојање тих веза, али је одмах и додао да је те везе још више истицао чувени биолог професор Холдејн. За њега каже да је у једном популарном чланку написао да су британска острва у преисторији била колонија територије на којој се простире Југославија. Његово мишљење није са озбиљношћу прихваћено у научним круговима.\nЗатим Црњански наводи ирског археолога, професора Мак Алистера, за кога каже да је веровао у дубоку старост тих веза, сматрајући да је метропола те културе била Винча. При спомену Винче, Црњански није могао да не скрене пажњу на чувеног професора Милоја Васића, као и то да је био његов ученик. Такође, подсећа да је на “илирске везе“ указивала и госпођа Хокс, која је експерт за археолошке везе са Балканом. Те везе је подвлачио и чувени шкотски археолог професор Стјуарт Пигот.\n“Сви они признају ране илирске трагове у преисторијском добу британских острва. Те везе имају и своју литерарну прошлост.“\nИ антички историчари су писали о везама између британских острва и земаља које су данас словенске, нарочито везе са данашњом Русијом и Украјином. Страбон налази да су институције становника на Британским острвима сличне самотрачким. Као историчар, Црњански је био упућен у средњевековну историјску литературу и зато с правом истиче да су средњевековни хроничари и историчари запажали сличност у топонимији британских острва и илирских и вендских, а нарочито скитских земаља.\n“Ево каква сам имена налазио у археологији Шкотске, Енглеске, Ирске и Велса у келтска и античка времена, и на античким географским картама британских острва: Liig (Љиг), Varar (Вардар), Cethen (Цетина), Drem (Дрим), Murav (Морава), Limina (Лим), Boyan (Бојана), Derwent (Дерванта), Thamesis (Тамиш), Don (Дон), Ultava (Влтава)… И за основца у археологија ова имена морају бити запрепашћујуће славофона…На пример:Liig, у старовелшком језику је протумачено као утока реке која је блатна. “\nСолзбери (Salisbury) је град у Енглеској. Античко име овог утврђења гласи Sarum. У првом попису места Енглеске у средњем веку (Doomsday Book) записано је као: Sarisbery. На Антонинском итинерару, међутим, налазимо име места као: Sorbiodun, што звучи и више него славофоно. Очигледно је да Sorbiodun можемо третирати као Сорби+Дун (ДУН-ав, Синги-ДУН-ум). Познато је да ДУН значи утврђење на води, тако да би на келтском језику Sorbiodun значило српско утврђење на води. Погледајмо грб локалног фудбалског клуба, запажамо двоглаве орлове.\nОпште мишљење које влада међу археолозима је да имена великих река и планина представљају много поузданије доказе о боравку неког народа на одређеном простору, у односу на споменике или било какве материјалне остатке одређене културе, јер се та имена по свему судећи ретко (или готово никад) не мењају.\nГенерално, западни историчари признају те “илирске везе“, а многи од њих у последње време негирају истиветност Срба и Илира, приписујући је Албанцима. Не знам зашто онда гласно не повикну: “Албанци су староседеоци Британских острва“. Тако да видимо у какав је “ћор сокак“ зашла историјска наука јер се истина “гура под тепих“.\nЖивковић Дражен\nсрпска иторија", "НЕПОЗНАТИ ЦРЊАНСКИ - Древни Срби на Британском тлу" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Мапа која показује учешће појединих округа у стварању бруто додате вредности (БДВ) у Србији у 2016. години која ових дана кружи Твитером (објављена је на твитер налогу Френ (Фондација за напредак економије) најбоље показује колики је степен београдизације у нашој земљи.\nOsim Beograda i Novog Sada, sve ostalo je u Srbiji u proseku sirotinja… pic.twitter.com/vtDyEad7tl\n— Goran Radosavljevic (@Radosav77) 24. мај 2018.", "Осим Београда и Новог Сада, све остало је у Србији у просеку сиротиња…" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "У целом овом циркусу са Синановим фановима, нису ми били проблем они његови „Бог на небу, Синан на земљи“ који су били у фазону „Цркни дебели, јебемо ти први ред на сахрани, Синан је бог, а ти си говно“, искрено то чак и поштујем, воле Синана брате за њега и крв и бубрег и живот, све дају . . поштено.\nНе слажем се, мислим да су џибери, ал су искрени, поштени у томе.\nПроблем су ми ови што су као фенси, мало Синан, мало Рахмањинов, кафана и позориште, што су у фазону на увреде, лажи, клетве и претње које трпим „Kампонески је прсо, много сере, генерализује . . “ . .\nТо је онај рад „Сама је крива јер је носила минић . . који је ово брак по реду Наташи Беквалац“\nСамо ја нисам злостављано женско па није тренди подржати ме, заправо, тренди је кењати о различитостима, о томе како музика никог не дефенише и слично.\nПа је л’ јебање мог мртвог оца и мајке, те првог ми реда на сахрани је скроз ок, заслужио сам, јер сам рекао да Синана слушају џибери.\nТе одвратне медиокритетске њушке са Твитера које су због броја пратилаца умислиле да им мисао нешто вреди, поводљива руља која је уновчила недостатак става и храбрости да кажу истину за коју је неко други одавно изгинуо су корен данашњег проблема.\nТи што изједначавају улогу Милана Младеновића и Синана Сакића у нашем друштву, зато што је данас то тренд, су они који су ћутали као пичке и гледали Холокауст само зато што нису били ни Јевреји, ни Цигани.\nСве што сам ја рекао о миљеу и феномену Синана Сакића стоји у уџбеницима из социологије, само што то не стиже до Синанове војске и популарних Твитераша, па су ваљда зато професори који су аутори тих уџбеника поштеђени констатација да су прсли и да серу, а о томе да им нико не јебе мртве родитеље и прве редове на сахрани да и не говорим.\nНа крају, мало једноставне политичке филозофије – Kад имаш дубоко посрнуло друштво, генерализација је један од начина да се оно спаси, мораш јасно да одредиш шта је црно, а шта бело, чак и ако је ТО на сред сиве нијансе, јер док је Хитлер спремао Холокауст, гомила свеских државника га је подржавала као успешног реформатора.\nНа крају је читав свет ратовао да се заустави његово лудило.\nKада се годинама, да не кажем деценијама, један прилично насилан, несрећан и назадан миље мејнстримује, онда после неког времена последице постају нерешиве цивилизованим методама.\nДанима не престају вести са вршњачким насиљем, хулиганима који су подивљали, са мафијашким обрачунима, сачекушама, насиљем међу обичним људима.\nОдрастање моје генерације је обележио Live Aid, одрастање десет година млађе генерације је обележила свадба Аркана и Цеце.\nОве генерације обележавају ријалитији и сахрана Синана Сакића . . . ми смо овим путем само неколико година удаљени од друштва које живи као Мексичко данас . . .\nУкинута је Чаролија, Змајеве дечије игре, али имамо Пинкове звездице . . . све је то процес који дуго траје али исход је врло јасан!\nИ најбоље од свега је то што ће кад постанемо Мексико у Европи прве обесити те пизде од Твитераша што данас пишу како је „Kампонески прсо и како сере..“ . .\nБоб Гелдоф – The Great Song Of Indifference:\nП.С.\nЈа искрено не желим подршку тих људи, само сам искористио прилику да поново укажем на то каква су гованца у суштини.\nИзвор ФБ профил Милана Кампонеског", "Кампонески: Твитераши су углавном љиге, медиокритети и комплексаши!" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Презимена Албанаца, као и свих других народа на свету, веродостојна су индикација и чињеница њихове националности, али не и једина, посебно не и апсолутна. И код презимена имамо ограничења, искључења, па и очигледних неодређености, недоследности и нетачности. Зато је често потребно, за опредељење националности једне особе, која носи ово или оно презиме, да узмемо у обзир и друге његове карактеристике, пре свега језик којим говори он и којим су му говорили родитељи, преци\nПоред језика, којим говоре људи, етимологија њиховог презимена, нарочито кад је оно устаљено, наслеђено са покољења на покољење, кад показује претка, патернитет, очинство, јасна и врло снажна је индикација националног порекла носиоца, јер сва прва презимена, формирана пре мешања народа и култура, произашла су из матерњег језика и имају чисто етно-национални карактер.\nТако албанско презиме KUJTIMI, једно од најстаријих међу Албанцима, датира још из 1416. године1) и без сумње означава Албанца, јер ниједан од народа, којима су се Албанци мешали, немају ни презиме КУЈТИМИ, нити реч kujtim = „sećanje“. То је чисто албанска реч и, кад се узме у обзир да то није неко ново презиме, већ од пре неколико векова, значи пре албанског препорода и албанских националистичких фалсификата, можемо са сигурношћу, без и најмањег оклевања, рећи да је носилац тог презимена чистокрвни Албанац.\nАли, кад неко носи презиме BUDI (Petar BUDI, 1566-1622, један од аутора старе албанске књижевности), па да се и он сам изјавио за Албанца, ми му то не можемо прихватити, јер БУДИ није албанска реч. Напротив, то је чисто словенска реч, од имена БУДИМИР, или и од БУДАК. Гојко Вукчевић признаје да је одавде изашла скраћеница БУДО, али је погрешно везује са медским племенима.2) Имена Будимир, Будак, Будо, Будислав, Будиша и дан-данас су јако распрострањена међу свим Словенима, посебно међу онима Балкана, међу Србо-Црногорцима и Македонцима. А кад узмемо у предвид да се и сâм Петар Буди изјавио за Македонца, преко свега кад узмемо у предвид и његов албански језик препун српско-македонских речи, онда и без најмање сумње можемо и треба да му верујемо да је стварно Македонац по националности, а не Албанац, како то претендују албански националисти.3)По националности! Док као стваралац, као књижевник, он није Македонац, јер не знамо да је ма што написао на македонском језику. Као стваралац он је Албанац, па као такав и припада албанској култури. Значи, он је поливалентна, конкретно – двовалентна особа.4)\nИсто тако и презиме NAJDENI. Албански „научници“ претендују да је Саид Најдени (1864-1903) чистокрвни Албанац.5) Могуће да се и сâм Саид изјавио за Албанца, јер – како се зна – преко муслиманске вере, срођивањем са албанским муслиманима, многи су Словени (Срби, Македонци, Црногорци), научили језик својих ујака Албанаца, па су се временом и албанизовали. Али наука је наука и, кад истражује национално порекло, неће да зна ни за изјаве, нити за очигледност. Она забија своју сонду у дубине прошлости и открива корене. А корени презимена НАЈДЕНИ су словенски, македонски. Не само што сâмо презиме НАЈДЕНИ нема никаквог смисла у албанском језику (оно је чисто македонско, српски значи НАЂЕНИ, док на албанском језику било би I GJETURI), већ зато што и дан-данас имамо православних Македонаца са тим презименом. На пример Иван Најденов.6) Ако је православни Иван Најденов Македонац, онда и муслимански Саид Најдени треба да је Македонац. По пореклу! По националном пореклу! А ако се он албанизовао па нам се данас осећа Албанцем, на здравље му било !\nЕво још један пример из Македоније:\nПреци Nafi Çegrani-a, овог „аутохтоног“ Албанца, како претендује сâм и његове колеге – „Били су малисори са планина и околине Мата“.7) Значи – из Албаније! По самопризнању Нафија, они су сишли у Полог Македоније, онако како су сишли и остали Албанци – са јалових планина њихове Албаније – и у осталим плодним равнинама Македоније, Србије (Косово и Метохија), Црне Горе и Грчке. Дед Нафијов, звани Ðерђ Муја, сместио се са породицом у село Чегране, околина Гостивара, при Сухој Гори, коју Нафи албанизује у Mali i Thatë, онако како албанизује и име села, којему изводи етимологију из албанског Ç’E NGRANË 8) (на албанском „ала смо се најели !“), извитоперена ово велико-албанска националистичка етимологија, која нема ни најмање везе са научном етимологијом. Име села Чегране, како се назива на македонском језику, приближава се са словенскимцедар (албански qedër), од лат. Cedrus Libani. Чегране или чедристе на македонско-словенском језику значи „место са цедровима“. Ни Албанац dr Qemal Murati, који је са његовим најекстремнијим национализмом настојао да представи Македонију на све стране као земљу са албанским топонимима, апелатив Чегране не спомиње нигде, не као топоним, већ ни као патроним 9), управо зато што никако није успео да га прикаже и учини албанским. Али, ако га не чини он, који је мање-више од професије, чини га Nafi Çegrani, који не мирише не само у етимологију, већ ни у многе друге теме и проблеме, које третира у његовом «делу ».10)\nИпак, његово признање да је његов дед дошао ту, у Македонију, из Албаније, и то управо из области Мата, значајно је за наше претендовање да Албанци у Србији, Македонији и Црној Гори, и кад њихова презимена то не кажу, нису мештани, аутохтони, већ дошљаци из Албаније, што – како видесте – и сами ти дошљаци сасвим добро памте и признају. Исто тако, да су дошљаци из Албаније на Косово, признаје и албански књижевник из Пећи – Nijazi Sulça, који дословно пише:\n„Наша породица има своје порекло из Скадра. Наши преци, делећи се од Скадра, прешли су у Никшић (Црна Гора,- КБ). После малог постојања у ово место, касније су се иселили у Пећ, и по другим градовима Косова.“11)\nРекох да за нас (за науку!) нису важне изјаве, па ни очигледност ствари. И албански „научници“, кад им се нешто не свиђа, не узимају у обзир ни изјаве, нити очигледност. Тако изјаву др Петра Богдана (1625-1689, највећи представник старе албанске књижевности) да није Албанац, већ Србин, они не прихватају12), иако нас на то упућује и његово чисто српско презиме БОГДАН. Ми бисмо били сагласни са албанским научницима кад би нам они било чиме доказали албанску националност Петра Богдана. До данас они нису ни покушали да то било чиме докажу, јер су свесни да је њихово претендовање сасвим апсурдно. Или није истина ово, мистер Malcolm ?!\nПрезимена Албанаца која означавају и њихову племенску припадност, као што су Beriša, Bytyçi, Gaši, Gega, Hoti, Kabaši, Kelmendi, Krasniće, Ljabi, Sopi, Šalja, Škreli, Šoši, Thaçi i Toska, уопште узев јесу сигурна индикација албанске националне припадности њихових носилаца, без обзира на неалбанску етимологију тих презимена.\nТако име племена Krasniqe, које данас носе као своје презиме многи Албанци, поготово на Косову, показује не само да су они по националности Албанци и припадници тог племена, већ да су и пореклом из Северо-источне Албаније, из покрајине Красниће, одакле су се њихови преци иселили и сишли у српске области Метохија и Косово. Али, ако будемо извршили етимолошку анализу топонима (презимена) Krasniqe, видећете да имамо посла са једним српским апелативом: ХРАСНИЦА. Овако се звало село у тој области, које су без сумње основали Срби (они који имају реч храст!), кад су стигли тамо у V веку нове ере. Око десет векова касније, из Средње Албаније долазе у то село Албанци, који асимилирају Србе, али чувају име села, наравно – албанизујући га у KRASNIQE. По том селу се касније назвала читава та област, која данас има 24 села. По тој области назвало се и братство Албанаца, које је касније прерасло у племе.13) Ако је по етимологији презиме КРАСНИQЕ српско, то не значи да су и носиоци тог презимена Срби. Ово важи и за многа друга албанска презимена, која су по етимологији српска, македонска или црногорска. Ипак, кад знамо како су Албанци дошли до презимена Красниqи, не искључује се могућност да је који носилац тог презимена пореклом од оних албанизованих Срба тог села. Ово важи и за друге сличне случајеве.\nШтовише, како ћемо нагласити у продужетку конкретним примерима, за неке од припадника ових племена, са сигурношћу се зна да су албанизовани Срби, Македонци и Црногорци.\nТако, мање-више, исто ово можемо рећи и за презимена BERISHA, GASHI, HOTI, или ма које друго албанско презиме, које је пореклом од имена племена.\nТопоними, које људи носе као презиме, са сигурношћу показују место одакле су дошли они или њихови преци, али нису сигурни као индикатори њихове националне припадности. Тако презимена становника Србије (Метохија, Косово), Македоније и Црне Горе:\nAllamani; Bashori, Bashota, Bici, Bllaca, Bodinaku, Bokshi, Brisku, Bushati; Currani, Curri; Dajçi, Dardha, Dibra, Dobraçi, Domni, Draçini, Dukagjini; Elshani; Fani; Gajtani, Gega, Gojani, Gora, Gorana, Gorani, Gurzaku; Hasi; Iballa, Ishmi, Ishmaku; Jubani; Kaçinari, Kastrati, Kavaja, Kolgecaj, Koliqi, Korça, Krasniqi, Kruma, Kryeziu; Leshi, Lisi, Luma; Mala, Mati, Mavriqi, Merohi, Miloti, Milla, Mirdita, Mjeda, Morina, Muriqi, Mushani; Nikaj, Nikçi; Paci, Pecaj, Peza, Peraj, Perashi, Poga, Progri, Puka, Pulaj, Pulti; Reçi, Roboshta, Rragami; Samrishti, Selishta, Selita, Stavileci, Suli, Suma, Surroi; Shata, Shijaku, Shiroka, Shllaku, Shurdha: Toska; Thaçi; Vela, Villa, Vukatana; Xhuheri; Zadrima, Zaganjori; Zherka i dr.\nпоказују да су они, носиоци тих презимена, дошли ту, у Србију (Метохија, Косово), Македонију и Црну Гору, из Албаније, где налазимо те топониме. Показују да су дошли отуда, али не и да су по националности Албанци. Они могу бити Албанци, па у већини случајева и јесу то, али могу бити и Срби, Македонци, Црногорци, као и припадници других народа, јер у Албанији нити су живели и нити живе дан-данас само Албанци. Нека нас извини за ово албански „научник“, академик, проф. др Марк Красниqи, који претендује да му је његова Албанија чисто албанске националности, без иједног мањинца, становника неалбанске националности14). Како се већ зна, кад су 1913. године одређене границе данашње Албаније, тамо су Албанци сачињавали једва 50% становништва. Друга половина су били Власи, Срби, Македонци, Црногорци, Грци, Роми, Цигани, Турци, Арабљани, Церкези, Ермени, Италијани, Французи, Немци и др.\nПрема томе, носиоци презимена TIRANA, SHKODRA, KAVAJA, KORÇA, могу бити Албанци, али могу бити и Власи, Грци, Македонци, Срби, Црногорци и др. Не само ван граница данашње Албаније, већ и у самој Албанији. Ја сам лично познавао у Албанији, у граду Лушње, Власе са презименом SHKODRANI (= Скадранин).15)\nТако, први носиоци презимена ДУКАГЈИНИ нису били Албанци, већ Немци, који су и дали то име покрајини Средње Албаније. Друга група носиоца тог презимена, ако нису припадници племићке породице Дукагјини, нису више Немци, већ Албанци, па и Срби, Црногорци, Македонци, Власи. Тако данас, носиоци тог презимена, што се више бусају у прса да су Албанци, утолико више могу бити Срби и Црногорци, Македонци.\nЗа албанске „научнике“ до данас била је довољна индикација да је неко из Албаније, да би за њега претендовали да је и по националности Албанац. Тако за познатог немачког позоришног глумца, светског гласа, Aleksandar Mojsiu (1879-1935), чим су сазнали да су му родитељи из Каваје, Албанија, одмах су га прогласили за Албанца, иако знају сасвим добро да у граду Каваја живи породица Мојсиу, која је влашке националности, јер не само да још увек говоре влашки код куће, већ и чувају влашку националну свест. Бити пореклом из Албаније не значи бити и по националности Албанац, као што и бити пореклом из Југославије не значи бити по националности Југословен, ни Србин, Црногорац или Македонац! Из Југославије је био и Моша Пијаде, али је по националности био Јевреј. Из Албаније је био и Ðурађ Кастриота – Скендербег, али је по националности био Србо-Македонац. Из Албаније је био и Јан Кукузели (XI век н.е, рођен у Дуррхацхиуму-Драчу-Дуррëс, кад ту није било живе душе албанске националности!), али је по националности био Македонац, а не Албанац, како то претендују албански „научници“ и Чичикови.16)\nОвим албанским „научницима“, који за сваку особу, пореклом из Албаније, претендују да је по националности Албанац, ако им по истој логици кажете да и свака особа, која је пореклом из Србије, треба да је Србин, одмах ће вам рећи: „То је апсурдност !“ Нема речи, паметни су ови албански „научници“. Они су своју националистичку велико-албанску политику ставили у први план својих „научних“ истраживања и претендовања. Служи им на част што су то јавно и поштено признали, бар под заставом Енвера Хоџе.\nЈедан добар део Албанаца употребљавају као презиме име свога оца. Природна појава и код осталих народа. Управо тако су и произашла већина презимена. Али код Албанаца и дан-данас имамо ову појаву: Asllanov син зове се Hasan. Он за презиме носи име свога оца, па се назива Hasan Asllani. Његов син се зове Osman и назива се Osman Hasani. Син овога последњег назива се Azis Osmani. Тако са покољења на покољење сваки носи за презиме име свога оца.\nОво нам сведочи о недостатку породичне традиције. Уопште узев, код Албанаца, који се не прозивају по имену племена или места одакле су пореклом, имамо врло мало устаљених презимена. И ако је ово устаљивање презимена у последње време узело маха, није последица развоја њихове породичне и националне свести, колико резултат насилног регистровања у матичне књиге и снабдевања личним исправама, које савремено друштво и држава намећу овим Албанцима својим законима, правилима и администрацијом, одувек туђа и неприхватљива за њихову непокорну и за цивилизацију подозриву нарав.\nИ поред овога, сваки од ових Албанаца чува своју племенску свест, па је и горд што припада овом или оном племену, које је за њега супериорно у односу на остала племена. Тако Bajram Curri, нпр. зна да припада племену Krasniqe, a Hasan Prishtina да припада племену Berisha.\nИнтересантна је еволуција презимена ове велике албанске друштвено-политичке личности. У почетку Hasan Prishtina и његови преци, звали су се Шишковић.17) Затим, видећи да им то није албанско презиме, већ чисто српско, узели су за своје презиме име племена BERISHA. После овога, да би се везали за Косово, назвали су се ВУЧИТРНИ, по месту где су се настанили кад су ту дошли из Албаније. На крају – Хасан се назвао и PRISHTINA, само он, пошто је био посланик Приштине у турском парламенту, а не и његов отац, понајмање браћа.\nОвакву пермутацију имају и многа друга презимена Албанаца. Колико за пример спомињем и презиме МИЛАНИ – претворено у последње време у БИЛАНИ, БОГДАНИ – претворено уSHEHU, БРАЈОВИЋ – претворено у ФЕРХАТИ, итд.\nСкоро сви ови Албанци знају и кад им је отац, дед, или прадед сишао са албанских гора, из области Krasniqe, Berisha, Gashi, Shllaku итд. у српске области Косово и Метохија, или у Македонију, Црну Гору.\nИмамо и таквих, не само у Србији (Косово и Метохија), у Македонији и Црној Гори, већ и у самој Албанији, који се називају Hasan Asllani или Asllan Hasani, изјављују се за Албанца по националности, али који не само да не знају којем албанском племену припадају, већ и не памте да се у њиховој породици икада говорило о каквој племенској припадности. Нема сумње да у овим случајевима немамо посла са Албанцима, већ са Србима, Македонцима, Црногорцима, Власима, Грцима и др, који су се временом албанизовали.\nТако породица SPAHIU из Ђирокастре, не само да не памти да је икада припадала којем албанском племену, већ памти сасвим добро да су код куће, њихови преци, говорили грчки. Spartak Spahiu, син фамозног Bedri Spahiu, са којим сам био у истој ћелији затвора у Бурељу (Албанија), сада је у Тирани, жив: иако муслиман, рекао ми је да је сасвим свестан свог грчког националног порекла и да се осећа Грком.\nУ Албанији сам познавао и муслимана и православца са презименом ЛЕНГУ. Обоје из Лабрије, Југо-западне Албаније. Муслиман се изјављује по националности Албанац, а православац се изјављује за Грка.\nМноги од ових албанизованих становника Албаније и суседних земаља, живећи и радећи као раја или кметови, чифчије, на чифлуцима албанских везира, паша, бегова и ага, да би се додворили свом господару, под чијом командом су често ишли и у рат, прихватали су господарево презиме, па и племенску припадност, посебно кад су били хришћани.\nЈа сам познавао лично Рома Hajdar Gashi, из Косовске Ђаковице, који није порицао да је Ром, а видело му се то и по фаци, лицу, боји коже, али је истовремено изјављивао да припада и албанском племену Gashi, па је име тог племена и носио као своје презиме. Уопште узев, сви Роми и Цигани Косова су се изјавили за Албанце, па су узели и албанска презимена, али су 1999. године, при нападу НАТО снага на Југославију, показали на делу колико су Албанци, нападајући их с леђа и пустошећи њихове домове, палећи и жарећи све што је било албанско.\nТо се десило и са многим другим муслиманима Србије (Косово и Метохија), Македоније и Црне Горе. Није овде место да изложимо разлоге њиховог изјављивања за Албанце, околности. Ја сам већ о томе објавио посебну студију.18) Али, и после њиховог албанизовања, остају њихова презимена, која нам својом етимологијом недвосмислено сведоче о њиховом неалбанском пореклу, да су словенског порекла, српског, македонског и црногорског.\nУправо због овога, Албанци су предузели промену презимена. У Албанији породица БОГДАНИ из Кукса сада се презива SHEHU, породица KOVAÇI, из Пешкопије, која се некада поносила за своје сродство са Србином, народним херојем Савом Ковачевићем, сада се презива HYSENI и не сме више ни да помисли на некадашње своје сродство. Познавао сам лично књижевника и ухапшеника Bajram KOVAÇI, коме променише на моје очи презиме у HYSENI. Црногорцу православне вере Зарији БРАЈОВИЋУ, из Скадра, кога сам исто тако лично познавао, променили су презиме у ФЕРХАТИ 19). Тако су и МАТАНОВИЋИМА променили презиме у МАТАНИ, а ШИЉЕГОВИЋИМА у ПРАНВЕРАЈ 20). Нема тог Србина, Македонца и Црногорца у Албанији коме нису променили и албанизовали презиме. Штовише и мени, који сам у Албанији био странац, политички емигрант.\nУ Албанији мењају презимена и мртвима. Колико за пример спомињем Јована ЧЕТИРИ, коме су променили презиме у КАТРО. 21)\nЈовану КАСТРИОТИ промени су и име: у почетку у ЈАН, а касније, видећи да и то није албанско, променили су у ГЈОН. Његовом сину – ЂУРЂУ, променили су име у GJERGJ, па претендују за њега да је био и католик, а не православац, мада добро знају да је његов брат Репош последње дане свог живота провео као калуђер српског манастира, у Хиландару. Мајки славног Скендербега, Војислави, променили су име у VOJSË. Све ово да би их некако албанизовали и присвојили.\nИ док се то у Албанији чинило преко власти, принудно, притиском и шантажом, претњом и затвором, па и драњем на живо, у Србији (Косово и Метохија), Македонији и Црној Гори, на очи власти југословенских чинили су то и чине дан-данас албански екстремни националисти, шовинисти и расисти, који су стигли да припрете и смрћу Србима, Македонцима и Црногорцима муслиманске вере, ако не буду пристали да промене њихово неалбанско презиме у албанско и ако не буду изјавили да су по националности Албанци. Ја сам о овоме већ објавио и један докуменат, њихово претеће писмо, које су упутили управо мени.22)\nТако презимена Албанаца српских покрајина Косово и Метохија, црногорских: Улцињ, Тузи, Плав и Гусиње, као и западних покрајина Македоније, недвосмислено нам сведоче или порекло из Албаније њихових носиоца, или да су националним пореклом Срби, Црногорци и Македонци.\nСвесни овога, неки су албански интелектуалци, правећи се разумним, као нпр. новинар Mehmet Latifi, признали да су неки од њих стварно сишли ту, на Косово, Метохију, Западну Македонију и Црну Гору, са албанских врлети, из покрајина данашње Албаније, али за оне који су пореклом од албанизованих Срба, Македонаца и Црногораца, па следствено немају ни презимена која сигнализирају њихово порекло из Албаније, нити припадају којем албанском племену, изјављују да су ту староседеоци, аутохтони, следбеници некадашњих Илира, па и Пелазга. У овоме их подржава и поменути Нöел Малцолм, који се посветио фалсификацији историје албанског народа. Док академик проф. др Rexhep Qose, отворено, преко штампе, позива своје Албанце да лажу и измишљају, да фалсификују све и свашта, без лимита, да би доказали своју аутохтонију и порекло од Илира и Пелазга. И овако, њиховим фалсификатима и лажима они се надају да ће убедити свет, па и саме Србе, Македонце и Црногорце, да су те покрајине њихове, албанске, и да требају да им их уступе, да са њима изграде њихову нову, супер Ве-е-елику Албанију.\nЖенева,\nдана 12. јуна 1992.*)\n___________________\n1) Ово презиме налазимо у Кадастарски регистар Скадра од године 1416, код имена Андреа КУЈТИМИ.\n2) ВУКЧЕВИЋ, Гојко: О ПОРИЈЕКЛУ ИЛИРА,- Подгорица 1992, стр. 148.\n3) После објављивања ове студије на албански, српски, македонски и енглески језик, изузев неких албанских националиста, сви су се сложили са етимологијом Академика Буровића и македонским националним пореклом П.Будиа. За ово видите на интернету.- РЕДАКТОР.\n4) О поливаленцији персоналитета видите моју студију Polivalenca e personaliteteve (= Polivalencija personaliteta), zbirka eseja MBI DASHURINË (= O LJUBAVI),- Ženeva 2001, str. 79.\n5) AKADEMIA E SHKENCAVE E RPSSH: FJALORI ENCIKLOPEDIK SHQIPTAR,- Tirana 1985, str. 742, kol. II. Албански академици кажу да је „истакнути албански патриота“ Саид Најдери рођен у Дебар (Западна Македонија), где се македонско становништво меша са албанским. Опширније о њему и његовом презимену НАЈДЕНИ видите моје дело PATRONIMIASHQIPTARE (= ALBANSKA PATRONIMIJA),- рукопис, затвор у Бурељу (Албанија) 1986.\n6) РИСТОВСКИ, Блаже: ИСТОРИЈА НА МАКЕДОНСКАТА НАЦИЈА,- Скопје 1999, стр. 21. Познати су овим презименом – НАЈДЕНОВСКИ – и спортисти: кошаркаш националне екипе бугарске 1990, као и македонски ногометаш из исте 1990. године.\n7) ÇEGRANI, Nafi: BALLË PËR BALLË ME VDEKJEN,- Tirana 2000, str. 20.\n8) Iden: str. 21.\n9) MURATI, Qemal: DËSHMIME ONOMASTIKE,- Tirana 1993.\n10) BUROVIĆ, Kaplan: SHPIFJET E UDBASHIT NAFI ÇEGRANI (= LAŽI UDBAŠA NAFI ČEGRANI),- Ženeva 2000, str. 12-13.\n11) SULÇA, Njazi: RRËFIMET E AXHËS,- Ankara 2003, str. 5.\n12) O ovome su pisali albanski akademici, izdavači knjige HISTORIA E LETËRSISËS SHQIPTARE,- tom I, Tirana 1953, kod poglavlja o Petru Bogdanu, a piše o ovome i Albanac Albert Ramaj, u članku Bogdani dhe Gjeçovi mbesin çka janë,- objavljen u časopisu URTIA Br. 1, Zagreb 1993, kojim se diže protiv prof. dr Aleksandra Stipčevića (i ovaj Albanac), koji je izjavio da su po nacionalnosti Srbi albanski književnici Petar Bogdan i Stefan Ðečov(i), koje ovi Albanci drže za svoje ne samo zbog njihovog stvaranja (u čemu imaju pravo!), već i po nacionalnosti (za što nemaju pravo !). Opširnije o ovome vidite moj članak Bogdani ka deklaruar vetë se është sërb(= Bogdani je izjavio sâm da je Srbin),- objavljen u reviji YLBERI God. II, Br. 2-3, Ženeva 1994, str. 28.\n13) Opširnije o ovome vidite u mom delu OČI SIMONIDE OPTUŽUJU, Beograd 2014. Predgovor ovog dela je objavljen na albanskom jeziku, pod naslovom Sytë e Simonidës akuzojnë, revija YLBERI God. VI, Br. 7, Ženeva 1998, str. 15. Tu imate i podatke o selu HRASNICA. Ovaj predgovor je objavljen i na našem jeziku, u S-I novine ISTINA God. II, Br. 60, Beč 17. IV. 2006.\n14) KRASNIQI, Mark: GJURMË E GJURMIME,- Tirana 1982.\n15) Vidite moj roman STUDENTKINJE,- Ženeva 2001, gde spominjem učiteljicu Kaseni Shkodraninjenim pravim imenom.\n16) Albanski akademici su ga uveli i u svojoj enciklopediji. Vidite njihov citirani FJALORI ENCIKLOPEDIK SHQIPTAR, str. 570, kol. II. Posle mojeg proglašenja Jana Kukuzelia za Makedonca, probudiše se i Makedonci, pa nam sada preko njihove štampe pišu o njemu. Isto se ovo desi i sa Ðurđem Kastriot-Skenderbegom, a verujem da će prihvatiti za svoje Makedonce i mnoge druge „Albance“, na koje sam im ukazao preko mojih studija. Zahvaljujem im za njihovu nezahvalnost!\n17) BATAKOVIĆ, Dušan: KOSOVO I METOHIJA,- Beograd 1998, str. 107.\n18) BUROVIĆ, Kaplan: MUSLIMANI CRNE GORE,- objavljeno u S-I novine ISTINA God. II, br. 58, Beč 03.IV.2006. Preštampano u delu O SRBIMA MUSLIMANSKE VEROISPOVESTI – zbornik radova sa naučnog skupa Matice srpske, Beograd 2012, str. 13-34.\n19) INSTITUT SRPSKOG NARODA: SRPSKA NACIONALNA MANJINA U ALBANIJI, Beograd 1994, str. 119.\n20) Iden: str. 119.\n21) Za opširnije vidite u mom delu MIKROLOGJIRA,- Ženeva 2000, str. 76, glas JOVAN ČETIRI.\n22) BUROVIĆ, Kaplan: NJEGOŠ I ALBANCI,- Ženeva 2002, str. 59. Vidite OTVORENO PISMO.\n*) Prevedeno i objavljeno na albanski, engleski, makedonski, slovenački. Na makedonski jezik je objavljeno u Akademikovom djelu POTEKLOTO NA ALBANCITE,- Bitolj 2005, str. 123-139. Na engleski jezik je objavljeno u sklopu djela WHO ARE ALBANIANS ?,- Ženeva 2008, str. 208-219.- REDAKTOR.\nКаплан Буровић, Искра", "ПРЕЗИМЕНА АЛБАНАЦА сведоче њихово словенско порекло" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Kad sam video koliko rozapadni mediji žale ep. Grigorija pomislio sam da su ga rascinili kad ono dobio bogatu parohiju hoću reći nemacku eparhiju a on je poznat kao covek biznisa. U cemu je tragedija? Nikako da sve ispratim.\n— grupa TNT (@BrankoRadun) June 1, 2018", "У чему је трагедија премештања +Григорија у Немачку?" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Зоран Лутовац који је недавно изабран за новог лидера Демократске странке на све начине покушава да се опере од Ђиласових Двери.\nУ појединим медијима је изјављивао како би требало да се све странке опозиције уједине у један савез, а онда све то порекао.\nНаиме, на друштвеној мрежи Твитер Лутовца су пратиоци питали да ли је заиста говорио о сарадњи са Дверима, а онда је уследио неочекивани одговор из ког се може закључити да лидер демократа покушава на све начине да се опере од овог покрета.\nPoštovani @ZoranLutovac, jesu ovo zaista Vaši stavovi po pitanju saradnje sa Dverima i sličnima, ili je reč o podmetačini Blica?\nUnapred hvala na odgovoru. pic.twitter.com/4wNDMzvJIi\n— Alex, crni sine (@AlexCrniSine) June 19, 2018", "Лутовац се ограђује од Двери: Нисам их никад подржавао!" ]

[ "Please Enter Your Name Here", "Комнен Коља Сератлић", "Hmkmkovic Maljo" ]

[ "Уметник непроцењиво великог талента, школован на бечкој Академији ликовних уметности, ангажован у водећим европским галеријама и награђиван на бројним светским изложбама, никада није упао у уметничка лутања када је у питању инспирација. Све његово надахнуће на платно се пресликало из балканске историје, славе српских великаша и начина живота народа са Балкана.\nРођен у Вршцу, у тадашњем Аустроугарском царству, Павел Павле Јовановић (16. јун.1859 – 30. новембар 1957.) одрастао је у складној грађанској породици фотографа Стевана Јовановића. Рано је остао без мајке Ернестине, али је много љубави и пажње добијао од своје маћехе Марије, којом се Стеван убрзо након смрти супруге оженио. Растао је са још петоро браће и једном сестром, уз талентованог оца који је поред дара за фотографију имао и запажен сликарски таленат.\nСвоје прве цртеже Паја је направио у вршачкој Саборној цркви, где је свакодневно проводио сате копирајући црквене слике. Прича о његовом таленту је отишла пут Беча случајно, када је црквена општина у Вршцу одлучила да наручи нова звона за Саборну цркву. Како је требало направити цртеже мотива из цркве, по којима би се у Бечу израдили идентични рељефи на звонима, локални свештеник је проценио да то најбоље може да уради четрнаестогодишњи дечак који их је сатима савршено пресликавао за своју душу.\nЊегови цртежи су на бечке мајсторе оставили тако снажан утисак да су пожелели да сазнају више о аутору. Изненађени што је у питању дечак, сугеришу његовој породици да га школују за сликара на бечкој Академији и истичу да је у питању вансеријски таленат. Дуго је Стеван Јовановић слутио да је сликарство судбина његовог сина, али је покушавао да га одговори од тог сувише апстрактног и несигурног занимања.\nКада је стигао позив из Беча, схватио је да се дечаку пружа животна шанса и одлучио је да га подржи. Након завршене гимназије, у априлу 1877. године, Стеван одводи Пају у Беч, где он даноноћно учи и ради у припремном атељеу Општег сликарског курса бечке Академије код професора Махолца. Већ у октобру постаје редован студент Академије у класи сликара и педагога Кристијана Грипенкерла.\nПаја Јовановић у свом атељеу\nНакон основних студија, наставља усавршавање из историјског сликарства код свог професора, али и у мајстроској класи Леополда Карла Милера. Живео је веома скромно али је, по речима његових савременика, одувек поседовао урођену мешавину господства и аскетизма. На њему се неимаштина никада није примећивала ни у изгледу, ни у ставу. Ипак, самог себе је у шали често називао “Паја молер“, како у младости тако и у време своје највће сликарске славе.\nПутовао је често, углавном током летњих распуста, и по Балкану упијао слике, атмосферу и обичаје народа. Враћао се са блоковима пуним скица предела, ликова горштака, народне ношње, оружја и накита. Имао је само 21 годину када је за слику Рањени Црногорац добио прву награду бечке Академије и царску награду која је укључивала великодушну стипендију.\nЊегову најранију сликарску фазу обележила су дела која су данас драгуљи српског реализма: Борба петлова, Кићење невесте, Арнаутска стража, Гуслар, Херцеговачка шваља, Причање о Боју на Косову и др. Школована техника, перфекционизам и урођени дар за запажање детаља омогућили су му да на платно верно пренесе не само догађаје, већ и менталитет и осећања људи. Из сваког његовог дела испијава таленат подржан квалитетном припремом, знањем и трудом.\nНакон награде која му је отворила врата у свет професионалног сликарства, Паја Јовановић склапа десетогодишњи уговор са галеријом Френч у Лондону. Потражња за његовим сликама је била велика. Стекао је углед и поштовање у престижним европским галеријама. Ослобођен финансијских брига, наставио је да путује кад год му се указала прилика, и из предела Кавказа, Марока, Шпаније и Египта доносио много утисака и хрпе скица.\nИпак, инспирацију за Час мачевања, дело настало у овој стваралачкој фази, нашао је у свом родном Вршцу. Британски ликовни критичари тврде да је та слика његово најзначајније дело и сама довољан доказ да је Паја Јовановић био највећи сликар свога времена.\nМлади сликар за кога су се отимале галерије Беча, Лондона, Минхена, Рима и Париза постао је понос и дика српског народа. Ретке су биле куће у којој зид није красила бар једна репродукација његових слика. Познате сцене из живота, приказане реално и са пуно духа, лако су нашле пут и до публике која није залазила у музеје и галерије. Паја Јовановић је за живота постао национални херој у народу који је његов светски успех доживљавао као потврду своје вредности и посебности српске културне традиције.\nСа само 29 година (1888) постао је најмлађи члан Српске краљевске академије (данашња САНУ) у њеној историји.\nУ том периоду настаје дело Вршачки триптих, сликарски омаж родном граду на којој представља три главне делатности Вршчана – виноградарство, ратарство и трговину.\nОва слика је непланирано изложена на Миленијумској изложби у Будимпешти. За ту манифестацију је била предвиђена друга слика, Сеоба Срба, коју је наручио Црквени сабор са жељом да прикаже долазак српског народа у Војводину под вођством Арсенија Чарнојевића, а на позив аустроугарског цара да бране границе његовог царства. Међутим, Карловачком сабору се није допала слика. Највише замерки је имао сам патријарх Георгије Бранковић, спочитавајући Паји да Срби нису представљени као војна сила која долази да брани империју, већ као обичан народ који бежи пред Турцима. “Бриши оне овце и жене!“ – рекао му је.\nПаја Јовановић је започео радна другој верзији, где се јасно види позивна плакета цара у којој се српском народу обећавају бројне повластице. Међутим, и сам је имао професионалне невоље са овом сликом. Први пут суочен са тако великим форматом, мучио се да правилно постави однос првог плана и позадине, и пропорционално уклопи детаље. Нову верзију слике Сеоба Срба није успео да заврши до почетка изложбе, али је са њом почела друга фаза његовог стваралаштва, академски реализам.\nВећ на следећој великој изложби, Светској изложби у Паризу 1900. године, Паја Јовановић по наруџби Владе Србије слика Проглашење Душановог законика (позната и као Крунисање цара Душана). Рад на слици су обележила бројна студијска путовања у старе српске престонице, где је правио скице и у аутентичном окружењу Призрена, Скопља, Грачанице и Жиче налазио инспирацију за ово уметничко дело. Радио је темељно и са пуном преданошћу на неколико верзија ове слике. До данас их је сачувано чак седам!. Слика је награђена златном медаљом, а Паја Јовановић овенчан титулом Officer d’academie, највећим француским уметничким признањем у то време.\nПоред слике Проглашење Душановог законика, у овом периоду су настале још неке од изузетно цењених слика Паје Јовановића: Свети Сава измирује браћу, Таковски устанак и Женидба цара Душана.\nИако најпознатији по сликама са историјском тематиком, велика љубав Паје Јовановића су били портрети којима је посветио већи део свог живота и више од пола века стваралаштва. Поред бројних иконостаса са ликовима светаца у црквама широм света, на својим платнима је оживео ликове светских, али и наших великана попут Милутина Миланковића, породице Карађорђевић, Михајла Пупина и др. Један од својих најдражих ликова oвековечио је као Портрет принцезе Милице, кћерке црногорског краља Николе.\nБројни портрети дама, попут госпође Штраус, баронесе Ерлангер, госпође Кауфман, Софије Дунђерски, играчице Бергел и сл. сведоче о његовој фасцинацији женском лепотом, и благом оку које је у сваком лику успевало да ју нађе. На примедбе ликовних критичара да на портретима ласка дамама, приказујући их лепшим него што заиста јесу, одговорио је “вештина је наћи лепоту“.\nОд свих дама које су се нашле на његовом платну, љубав сликара у већ зрелим годинама задобила је млада Аустријанка Хермина (Муни) Даубер, кћер настојника у згради где се налазио његов бечки атеље. Венчали су се 1917. године, након дугог познанства, када је она имала 25, а он 58 година. Елегантна, лепа и префињена, постала је његова доживотна љубав и инспирација. Паја Јовановић је био фасциниран начином на који је позирала и савршеним пропроцијама тела, као преписаним из сликарских уџбеника.\nОстали су у браку пуних 40 година, до његове смрти. Поштујући жељу славног сликара, које су за живота биле њена лична својина, Хермина Даубер-Јовановић (13. март 1892 – 29. август 1972.) је оставила тестаментом Музеју града Београда. По својој жељи, сахрањена је поред њега у Алеји великана у Београду.\nwww.medias.rs", "Паја Јовановић - сликар српске историје" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Ради стварања својих стручних кадрова стручњаци Савеза сокола су организовали течајеве. Течајци су даље на жупским течајевима обучавали чланове соколских друштава и чета. У циљу оживљавања и ширења старих народних игара по соколским јединицама, начелништво Савеза Сокола Краљевине Југославије приредило је течај за народна кола. Течај је одржан од 21 до 25 јануара 1935. у Београду. Учествовало је 29 чланица и 22 члана сокола из свих крајева Југославије. Наставница на течају била је Љубица Јанковић, стручњак у познавању народних кола. Обрађено је око 50 народних кола. (1) Други савезни течај народних игара за соколе–предњаке приређен је у Београду од 14 до 18 априла 1936. Течај је одржан у Дому Соколског друштва Београд Матица у Делиградској улици. Течај је похађао 51 учесник из жупа и око 20 ванредних учесника из београдских соколских друштава. Интересовање је било изванредно. Највише је било учесника из Словеније. Вежбана су народна кола: „Пошла ми Милка на воде“, „Слављанка“, „Тројанац“, „Битољка“, „Да вам кажем, браћо моја“, „Зупчанка“, „Неда гривне“, „Ђурђевка“, „Врањанка“, „Из бању иде“, „Нишевљанка“, „Зетско коло“, „Црмничко“, „Тасино“, „Девојачко“, „Срба“, „Ајд на лево“, „Ја посејах“, „Мајка Мару“, „Професорка“, „Девојчица“, „Србијанка“, „Ајде лепа Маро“, „Сељанчица“, „Заплет“, „Шумадинка“, „Лепа Маца“, „Дивна“, „Дуње ранке“, „Бојерка“, „Сарајевка“, „Осмољка“, „Гружанка“ и „Устај, дико !“. На течају су се училе поред народних игара из Југославије и чешке, руске и пољске игре („Краковјак“, „Козачок“ и „Чешка беседа“). Као уџбеник служила је књига „Народне игре I део“ од Љубице и Данице Јанковић. Водници течаја били су Агата и Франо Жиц. Наставници на течају били су Љубица и Даница Јанковић, Книхова, Федор и Ангелина Гопуренко, Отокар Новотни, Марија и Мирослав Војиновић. За 20 часова пређена су 34 народна кола. Одржана су предавања о значају народних игара у вези са соколском идеологијом, народне игре у соколској пропаганди и о хумору у народним играма. На крају течаја захваљено је сестрама Јанковић. (2)\nНачелништво Савеза Сокола одржало је у октобру 1936. три течаја и то за путујуће жупске предњаке, течај за вође нараштаја и течај за вође деце. Одржани су у Дому Соко Београд Матице, где су течајци имали преноћиште и исхрану. Предавали су чланови савезног стручног одбора на челу са Ф. Жицом, а главни предавач је био савезни предњак Р. Бан.\nТечај за путујуће жупске предњаке одржан је од 1 до 15 октобра 1936. Обухватао је 12 радних дана са 74 часа. Течај је отворио 1.октобра 1936. савезни начелник А. Пихлер. Одржана су предавања : Бан, “О васпитању предњаштва”; др. Пихлер -Волк, “О квалитету наших вежбача”; Бан, “Такмичарски рад”; Тодровић-Бан, “Како треба вежбати просте вежбе”; Бан, “Програм за општи предњачки течај”; Игњатовић-Бан, “Начин вежбања код нас”; Калман-Бан, “Јавни наступи”; Полић, “Физиологија простих вежби”; Бан-Полић-Волк, “Опис тачака за јавне наступе”; Сперњак, “о соколској штампи”; Бујкач, “Општи погледи на стање Соколства”; Стојановић, “Технички рад четама”; Примц, “Узгајајмо Соколе”; др. В. Белајчић, “О Соколству”. На течају је обрађено градиво такмичења за нараштај и чланове на свим справама и у свим гранама лаке атлетике : Бан вратило (6 часова), Бан разбој (6 часова), кругови 3 часа, коњ са хватаљкама 3 часа, скок преко коња 3 часа, Полић скок у висину 3 часа, Полић бацање кугле 3 часа, трчање 5 часова, бацање пуне лопте, Бан народна кола, певање корачнице, Ковач наступи к простим вежбама, Ковач вежба уз рецитацију „Вече на шкољу”, Бан различитости, Бан просте вежбе.\nТечај за вође нараштаја одржан је од 19 до 23 октобра 1936, укупно 42 часа. Одржана су предавања : Полић Вежбовни час – распоред, Полић Физиологија простих вежби, Сковран Просветни рад у нараштају, Војиновић Дужности предњака, Сковран Организација нараштајских одсека, Вукотић Излети и игре у природи, читање карата. Од практичних часова одржано је Бан вратило, разбој, кругови, коњ, Полић Скок у висину, Бан препоне за бојна такмичења, Полић бацање кугле, Бан певање корачнице, Николић стројевне вежбе, Полић трчање, Сперњак народна кола, Полић-Бан различитости, Роксандић игре, Вукотић обука у гађању ваздушном пушком, Бан просте вежбе. Сваког дана пре подне први час практично су водили течајци Зеи, Радосављевић, Малнарић и Трајковић. На крају течаја Бан је одржао узоран час вежбања о вођењу одељења, о чувању на справама, затим упуства како да се води нараштај на часу, на излету, на слету и на утакмицама. Течај су завршили са успехом : Јанез Малнарић, студент филозофије из Љубљане; Петар Трајковић, бравар из Скопља; Данило Јефтић, приватни чиновник из Мостара, Карел Рупник, приватни чиновник из Трбовља; Изидор Цергол, студент права из Цеља; Јосип Сабо, трговачки помоћник и Иван Микулић приватни чиновник, оба из Загреба; Стјепан Горуп, електричар из Сушака; Север Бабић, жељезнички чиновник и Светозар Лекић, приватни чиновник, оба из Петровграда; Милош Радосављевић, чиновник из Новог Сада; Милан Лукић, студент права, Дејан Вељковић, обућар и Јозо Угочи, фотограф, сви из Ужица; Бранко Станковић, електричар из Букиња (Тузла); Фрањо Тополовец, трговачки помоћник, Франц Херић, учитељ и Златко Зеи, учитељ, сви из жупе Марибор, Стане Компаре, приватник из Крања; Матко Могоровић, учитељ из Нашица (Осијек); Милан Филипи, приватни чиновник из Шибеника; Фрањо Антоновић, приватни чиновник из Чаковца; и Петар Јереминов из Београда. На молбу начелништва жупе Београд, начелништво Савеза Сокола дозволило је да течај посете 14 чланова из Београда и околине.\nТечај за воднике деце одржан је од 26. до 31 октобра 1936. Начелништво је позвало као предавача стручњака за дечју теловежбу члана сокола Лавренчича из Марибора. Одржана су предавања Полић Механика гибања – костур, мускулатура; Вукотић Излети : читање карата; Бан Поступак са децом од 9-12 година; Полић Градиво за вежбање; Лавренчич Вежбање деце. Већа пажња посвећена је практичник часовима за : Бан народна кола, А.Жиц игре са певањем, Лавренчич игре, Бан стројевне вежбе, певање корачница, просте вежбе обликовања, Лавренчич вежбе на справама за децу, Бан прескоке преко јарца. Брат Лавренчич одржао је практично-вежбовни час са децом. Слушаоци су сваког дана пре подне држали час праксе. Слушаоци течаја били су : Добривоје Путник, приватник из Панчева; Славко Калман, жупски путујући предњак из Бјеловара; Изидор Чергол, студент права из Цеља; Јоже Рожај, пилар из Трбовља; Младен Матијашевић, дипломирани правник из Херцег Новог; Божидар Бабић, токар из Крагујевца; Виктор Репић, свршени препарандиста из Љубљане; Франц Херић, ђак из Марибора; Данило Јевтић, приватник из Мостара, Милорад Љубојевић, чиновник из Новог Сада; Владимир Ходовски, жупски предњак из Осијека; Страхиња Рајић, судски бележник из Петровграда; Тома Лазаревић, наставник гимназије из Скопља; Винко Хелман, приватни чиновник из Сушака; Крешимир Грубишић, градски чиновник из Шибеника; Осман Туфекчић, приватни чиновник из Лукавца (Тузла); Јосип Жиц, општински службеник из Пљевља (Ужице); Јозо Угочи, фотограф из Пожеге, Дејан Вељовић, обућар из Сјенице, Трифко Милодраг, кројач из Ивањице, сва тројица из жупе Ужице; Иван Марковић, абит. Гимназије из Сиска (Загреб). Течај је слушало и 12 течајаца из Београда. (3)\nПредњаци су на жупским течајевима вежбали са течајцима народна кола. Начелништво жупе Бања Лука одржало је тронедељни предњачки течај за вође соколских чета жупе. Течај је почео 15 новембра и завршен је 6 децембра 1936. Жупа је организовала течај на интернатској основи. Течајци су били смештени у једној згради у кругу 33 пешадијског пука, у којој је једна соба била војнички уређена за спавање, а друга за теоријску и практичну обуку течајаца. Осим соколских предмета, течајци су обучавани у руковању оружјем, у задругарству, ратарству, воћарству, сточарству, млекарству, … . Предавачи су били : инг. Лазар Марковић, др. Јово Перенчевић, Урош Стефановић, Златко Пувачић, др. Перо Трумић, др. Перо Стјепановић, инг. Ристо Мисита, др. Томо Толази, инг. Милан Јанковић, инг. Милан Ступар, инг. Драго Ђурђевић, инг. Душан Кандић, Милош Станишић, инг. Хаџиомеспахић, др. Славко Пиштељић, Фрањо Шмид, поручник Михајловић и Милош Волк као вођа течаја, који је био стално са течајцима. Недељом су течајци разгледали нижу пољопривредну и домаћичку школу Врбаске бановине у Бања Луци, као и економију и самостан Траписта “Марија Звезда”. Течајци су присуствовали прослави Дана Уједињења 1. децембра у соколском друштву Бања Лука. У вече присуствовали су свечаној академији друштва. Управа позоришта Врбаске бановине омогућила је течајцима да присуствују позоришним представама у Народном позоришту. На крају течаја старешина Соколске жупе инг.\nЛазар Марковић одржао је закључни говор течајцима, у коме је истакао жељу за културно и економско подизање села путем соколских чета. Завршним испитима присуствовали су жупска управа, сви предавачи, изасланик бана Врбаске бановине Милановић, изсланик команданта Врбаске дивизијске области генерал Костић и пуковник Крагујевић као домаћин и командант 33 пешадијског пука. (4)\nУ Белом Манастиру одржан је од 9 до 18 марта 1939. други предњачки течај Соколске жупе Осијек у 1939. Течај је похађало 13 течајаца, од којих је 11 похађало прошлогодишњи течај. Течајци су научили 14 народних кола, певање 5 соколских корачница, преко 20 игара и … . (5)\nРади стварања својих кадрова стручњака соколи су организовали течајеве. Течајци су даље обучавали чланове. У циљу оживљавања и ширења старих народних игара по соколским јединицама, начелништво Савеза Сокола Краљевине Југославије приређивало је течајеве за народна кола. Наставница на течајевима била је Љубица Јанковић, стручњак у познавању народних кола. Предњаци су даље на жупским течајевима вежбали народна кола.\nСаша Недељковић\nчлан Научног друштва за историју здравствене културе Србије\nНапомене :", "Саша Недељковић: ТЕЧАЈЕВИ САВЕЗА СОКОЛА" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Увођење у стратегију колoнијалне субoрдинације према свемоћној банкократији још једног од наших проверених „есперата“ транзиције a у улози поузданог гаранта државног трезора, некаквог „кретора предстојећег златног доба економије“ то је један од „најачих“ гегова у овдашњој лудаји од државе.“Врх брате“.\nЗаиста та промоција личи на довођење јарца да очува преостали купус у већ девастираној буџетској башти. Али, то је, истовремено, само кап у мору ситем(ат )ске деструкције и некажњиве, неспутане клановске самовоље, недодирљивих за право и правду. .\nНекако, опет смо на деоници оног пута и после „Тита Тито.“На његовом никада прекинутом правцу који је после 199O постао јако џомбав. Па миниран. Посебно по губитника, наводног кривца за распад Југослаавије Срба .Па неће се ваљда историја Југославије поновити са Србијом као пролазном конфедерацијом.\nУмрони смо браћо од „маршала „ уклети његовом заоставштином која усред Београда кличе „Мирдита Србијо“ У том хору су се, на наше очи, ујединили терористи УЧК са својим стратешким узором od бивших „бораца за ослобођење “, али пре свега од српског монархизма, . .\nА баш њих су њих удружене снагама споразума из Јалте, као победнике грађанског рата, Американаца и Руса „ савезници „ довели да владају Србијом Осуђеним наследником још једне творевине за јендократну употребу.\nПлашење народа\nУствари, ови на власти, који саучествују у тим планвима, само су статисти, интренациналисти, који су променили раније одежде и предходну реторику. Али ипак све мање је спорна њихова прпипадност и новој Коминтерни која је у било којој варијанти црвена или црна, свеједно, увек против Срба патриота .\nЈер и даље, без обзира на све уступке и понижењеа од двехиљадите, опет су Срби „ нациналисти „ и за запад „кљјучари“ тамнице, негативци Међтим оно што је опробано у Србији против суверениста шири се даље као светска пракса одбране глобале. Против тобожњег популизма и ускоро васцеле Европе.\nТо показује и недавни покушај бруталног суспендовање демократије и поништавања резултата избора у Италији, Па пре тога довођење дволичног левичара Ципраса,, уствари играча банкарских лобија у Грчкој , па морално истог таквог, Макрона у Француској Најзад и расплет у Немачкој против изборне ваље Немаца Све је то доказ да светска влада банкарских лобија, укршетних са јастребовима НАТО , већ увелико постоји. И функционише.\nЈер софтвер глобале одређује не само ко ће бити председник Србије, или неке друге нациљане земље, већ и које структуре становништва , узете предходно у ружичасту спин машину, треба да га “ изаберу.“ Апсолутном већином.. Или рецимо да се повинују његовој сугестији ,сутра, на референдумском пресецанју чвора . Сви „Пореобраћени“ преходно страхом и незвиешноћу за сутра . И за себе и своје потомаке..\nДа би се то поспешило сада је на реду нова фаза у српској реторти увођење необјављеног ванредног стања, подстцање страховања , од могућег севање “ сабљи“, дакле плашење народа..Али, далеко од помисли да те конце у рукама држи само АВ.\nСасвим свеједно ко на тој позицији председника седи, важно је да уме да спинује према задатим нотама Јер цео систем унутрање и спољње политике везан још искључиво за истински центар моћи. А он је ван Србије То су .оне силе која су некоћ покушле и неће одустати док не сломију и Италијане.Исте која који су им позајмили Евијано да бомбардују Србију.Хоће све да се врати, онда „ када једног дана дођу и по мене у глобалном гулагу“, гласи један горки виц .\nЗнају то и у другој Србији и сва фртутма против „диктатора“ и текуће обједињавање демократских „различитости“ обично је глуматање. Јер су сви , и власт и опозиција, упрегнути су у исти пројекат. око „ спасонесне“ предаје Косова и смењују се на кормилу када добију знак команданта пловидбе .. Они, досмалије , тобожњо пртивници АВ, такође знају ко стварно управља финансијама, војском , полицијом РТС ом , Политком. А и новинским агецијамаОни који и њих држе на резерви.. Ко надзире све друштвене мреже и скупља сазнања о располежењу народа да ли ће да изађе на улицу. И да му се тада , на време, стави ма чело. Баш као 5. октобра Или сутра у РС:..\nЈуришници на ветрењачу\nИ зато жутаћи, већ избледели од жудње за повратком у седло упорно јуришају на ветрењачу Вучића А његова једина релна снага је заправо гласачка машина састављена претежно од парија овог капитализма најбруталнијег лика, ту и тамо лукавих гласачких профитера., Већина су ипак корисни идиоти задовољни коскама бачених са стола Они реално немају правог учешћа у одлукама које се изгласавају њихови посланици . Важно је да се све што је зготовљено од стране „саветника“ и деливери јунитс, потврди у парламенту. Озваничи.\n.\nИ зато све то сасвим одговара духу руалитија и лакрдије каквом се руко води овдашања елита .Председник се, у међувремену, од свакодневног делења лекција о реду и раду , па изругивања свом бирачком народу , због наводне ендемске лењости , преко ноћи, што му иначе иде без проблема, од „аутриратца „ прометнуо се у мајку Терезу.\nПритом , не објашњава откуд то сад оволики притисци и одједном претеће „уништење Србије ако се потпуно не покори око предаје Косова.“ А , опет , каква птотивречносзт сви његови сусрети са свестком елитом, преко 6о шефова држава и влада , поготво оних на западу , оцењени су од њега лично , као веома успешни. Плодотворни..\nОн се притиснут нуждом ограничава на ову тему само кратким изјавама. Где своје своје саговорнике највишег нивоа , хтео не хтео, ипак мора да сврста у оне факторе који су ето иза свих кулиса подастирања и признавања лажне државе Косово.\nДа управо наши „партнери“ на папиру су прави кретори политике отимања Косова Али, изгледа да само слуђена српска јавност није до краја то схватила. Јер не налази за потребно да потражи. макар у парламенту. додатна објашњењаа од председника за парадокс „успеха“ његове спољњне политике. Или је народ , однедавно, додатно затечен парадама снага лојаних председнику већ у атмосфери некаквог необјављеног ванредног страховања.\nДодатно свакодневно препадан ма под капом медијских баба рога председникове аналитике да се свака реч и свако хало и свака е мал порука, која се газди не свиђа, бележи тамо где треба. Ако властима буде затребало да каштигују оне који су против спасоносног „ компромиса „Спасононог али за кога …\nСва та спинерска играрија, компрадорска, алавост политичара, њихова безобирност и лицемерје , то ипак није никаква српска специјалност. Већ одавно, поготово после избора у Америци, изабраници Ротшилда и Рокфелера или Сороша, улазе на велика врата у званичне, легалне токове политике, и не само Србије , која је још од 199о показни лабараторијски бели миш. Довољно жилав да до сада преживи све сурове епсперименте новог поретка. И зато посебно „ користан иза вечни наук су његове патње онима који би да не слушају.\nЗато ни кастинговање нових министра и њихова иницијација у газде срске судбине а на препоруку водећих банкарских институција , правих господара света, не би требало да буде изузетак. Пре уобичајена пракса како се неколонијализам обезбеђује на освојеним територијама , Стварањем послушничких влада и њихових невлаадних парњака који их контролишу из сенке. То је главни смисао обавеза изабраника банкократије у девастирању будућности Србије.\nДраган Милосављевић", "Драган Милосављевић: Банкократија, стратегија за Д.Б. (Девастирану будућност) Србије!" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Поглавље из књиге: Александар Раковић, Срби и религијски интервенционизам 1991–2015: Политички аспекти верских изазова српској држави и цркви после распада Југославије (Београд: Хришћански културни центар, 2015, 368 страна)\nПростор Старе Рашке односно Рашке области или Санџака с једне стране спаја Србе из Србије са Србима из Црне Горе и Херцеговине, а с друге стране тај исти простор спаја балканске муслимане од Босне и Херцеговине до Албаније.\nНакон распада Савезне Републике Југославије/Државне заједнице Србија и Црна Гора (2006), простор границом пресечене Старе Рашке неформално чине општине у Републици Србији: Прибој, Нова Варош, Пријепоље, Нови Пазар, Сјеница и Тутин, као и општине у Црној Гори: Пљевља, Бијело Поље, Беране, Петњица, Рожаје, Плав и Гусиње (општина Петњица формирана је 2013. издвајањем из општине Беране, а општина Гусиње формирана је 2014. издвајањем из општине Плав).\nПрема попису из 2011. православни Срби (с мањим бројем Црногораца, на том простору углавном српске оријентације) чине скоро 40% становништва док скоро 58% чине муслимани од којих се углавним сви изјашњавају као Бошњаци. На простору Старе Рашке у Републици Србији живи свега 284 Албанаца, а у Црној Гори 3.777 Албанаца: укупно 4.061 Албанаца или 1,05% становништва Старе Рашке. Чак и ако посматрамо само општине које належу на Косово и Метохију и Албанију (Нови Пазар, Тутин, Рожаје, Плав и Гусиње), Албанци чине само 2,3% становништва.[1]\nВерска слика Старе Рашке или Санџака (2011) Општина Православни Муслимани Укупно Република Србија[2] Прибој 20.608 (75,95%) 5.793 (21,35%) 27.133 (100%) Нова Варош 14.516 (87,25%) 1.384 (8,32%) 16.638 (100%) Пријепоље 19.299 (52,08%) 16.562 (44,69%) 37.059 (100%) Сјеница 5.184 (19,64%) 20.906 (79,21%) 26.392 (100%) Нови Пазар 16.051 (15,99%) 82.710 (82,37%) 100.410 (100%) Тутин 932 (2,99%) 29.220 (93,79%) 31.155 (100%) Укупно 76.590 (32,07%) 156.575 (65,57%) 238.787 (100%) Црна Гора[3] Пљевља 24.346 (79,08%) 5.039 (16,37%) 30.786 (100%) Бијело Поље 24.662 (53,55%) 19.640 (42,65%) 46.051 (100%) Беране 23.287 (68,55%) 9.502 (27,97%) 33.970 (100%) Рожаје 1.055 (4,59%) 21.805 (94,95%) 22.964 (100%) Плав 2.815 (21,48%) 10.046 (76,64%) 13.108 (100%) Укупно 76.165 (51,86%) 66.032 (44,96%) 146.879 (100%) Свега Укупно 152.755 (39,61%) 222.607 (57,72%) 385.666 (100%)\nЗбог чега је уз навођење чињеница о националној припадности Срба и Бошњака, важно да се помену и Албанци упркос заиста маленом броју њих, макар декларативно изјашњених, који живи у Старој Рашкој? Прво, ти Албанци су углавном српског етничког порекла. Реч је посебно о римокатоличким Климентима који су на простор Пештерске висоравни насељавани од 1700. године у време када су већ били албанизовани а у Старој Рашкој су исламизовани.[4] Даље, усељавање ових пештерских Албанаца у Нови Пазар било је израженије од било ког другог усељавања у тај град од почетка 18. века до данас. Временом су, током саживота са бројнијим Србима и муслиманима словенског порекла од Новог Пазара до Сјенице, примили српски језик и скрајнули албанске обичаје.[5]Међутим, албански фактор није мировао. Муслимани српског/словенског језика у Старој Рашкој, данашњи Бошњаци, већ два пута су у протеклих око 150 година били укључени у процес стварања великоалбанске идеје и државе. То се прво догодило приступањем њихових плавско-гусињских првака Призренској лиги (1878), а други пут стварањем квинслишке Велике Албаније, која је запосела и јужну Стару Рашку, и етничким омеђавањем колаборационистичке „Мале Албаније“, с центрима у Косовској Митровици и Новом Пазару, која се само формално налазила у саставу окупиране Србије (1941–1944).\nЧини се да тихи процес овог типа, трећи великоалбански талас, траје у Новом Пазару сада, већ петнаестак година, јер код једног дела Бошњака постоји двослојни бошњачко-албански идентитет, како код оних који имају албанско порекло тако и код оних чији су преци били изложени османском и аустроугарском инжењерингу албанизације (1878–1912, 1916–1918). На линији Нови Пазар – Тутин – Рожаје – Плав – Гусиње бошњачко-албанска прожимања су најизричитија. Форма овог таласа није у потпуности уобличена. Тај талас је измешан, као што је то и бошњачко-албански идентитет, са исто тако важним окретањем Бошњака из Старе Рашке и ка Босни и Херцеговини.\nАлбанско порекло имају главни муфтија Исламске заједнице у Санџаку–Србији Муамер Зукорлић чији предак Зук Орље потиче из албанских Куча, затим председник Странке демократске акције Санџака Сулејман Угљанин из села Угао које су населили Клименти и председник Социјалдемократске партије Србије Расим Љајић пореклом из Руговске клисуре коју су такође населили Клименти.[6]\nЗукорлић и Угљанин су од 2009. почели да стварају култ великоалбанског идеолога и сарадника нациста Аћифа Хаџиахметовића Бљуте, познатог и као Аћиф Бљута и Аћиф ефендија. Уочава се и координација Зукорлићевих потеза са деловањем албанских сепаратиста на Косову и Метохији.\nАлбански клинови у српском етничком ткиву у 18. и 19. веку и великоалбанска идеја у политици санџачких муслимана од Призренске лиге (1878) до почетка Другог светског рата у Југославији (1941)\nУ српском етничком ткиву су од краја 17. века стварани албански клинови. Прва сеоба Срба (1690) и Друга сеоба Срба (1740) испразнили су Србију и Стару Србију. У испражњене земље Турци су насељавали Албанце који су из северне Албаније почели да надиру прво на Косово и Метохију, затим све до Западне Мораве и Јужне Мораве, а с друге стране према Вардару. Заузимањем овог простора албански клин је раздвојио Србију од Македоније, од Ниша до Скопља, и пресекао за Србе виталну моравско-вардарску долину. Током српске револуције, устанака и ратова с Турцима у 19. веку, како се Турска повлачила из Србије, у истом процесу повлачило се албанско и друго муслиманско становништво.[7] По ослобађању југоисточне Србије 1878. албанско становништво је напустило и простор „Топличког Арнаутлука“.[8] Тиме су на простору од Ниша до Врања избијени албански клинови. Међутим, албански клинови су наставили да се развијају у нашим земљама које су остале под Турцима, како у Старој Рашкој тако и у Македонији.\nУ време Берлинског конгреса (1878), када је одлучено да Плав и Гусиње припадну Књажевини Црној Гори, заједничка бошњачко-албанска борба против црногорске војске осујетила је стављање Плава и Гусиња под власт Цетиња. Бошњачки прваци из плавско-гусињског краја ступили су у редове Призренске лиге (1878) која је заговарала уједињење Албанаца у једну државу.[9] Поручили су 1879. Црногорцима: „Знајте док траје Шћипнија [Албанија] нећемо пустити Плав и Гусиње“.[10] Две етничке групе муслимана (једни који су говорили словенским и други који су говорили албанским језиком) су се тих година мешали браковима, братимили и дали једни другима бесу: заклели су се по цену живота да ће се борити против Срба.[11]\nПризренска лига је постала бедем Османског царства против даљих ослободилачких покрета православних Срба и Грка. Милитантни ислам се из северне Албаније проширио на Косово и Метохију и западну Македонију. Великоалбанска идеја супротстављена је ујединитељским напорима српског и грчког народа. Кроз великоалбанску идеологију се уочавао и панисламизам. Да би осујетили уједињење и спајање православних Словена и Грка на Балканском полуострву, великоалбанску идеју су подржавали и Аустро-Угарска и Велика Британија.[12]\nС тим у вези, од аустроугарске окупације Босне и Херцеговине (1878) па до српског ослобађања Старе Рашке од Османског царства у Првом балканском рату (1912–1913), а потом и током аустроугарске окупације Краљевине Србије (1916–1918), Аустро-Угарска и Турци су радили на постепеној и тихој албанизацији муслиманског становништва како би разбијале српски етнички простор. Албанизација је спровођена у појасевима Митровица (Косовска Митровица) – Нови Пазар – Сјеница и Пећ – Рожаје – Пештер – Сјеница.[13] Успостављањем српско-српске државне границе између Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе на простору Старе Рашке и Косова и Метохије (1913) уклоњен је геополитички клин који су Беч и Истанбул закуцали како би осујетили српско спајање.[14] То је био корак од седам миља ка уједињењу српског народа које је уследило после победе Краљевине Србије у Првом светском рату – стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца/Југославије (1918).\nИпак, намере за албанизацију Старе Рашке толико су одмакле да су великоалбански идеолози муслимане Старе Рашке сматрали „посрбљеним Албанцима“. С друге стране, етничка слика у Старој Рашкој пред почетак Другог светског рата била је у корист православних Срба. Наиме, од око 254.000 становника Старе Рашке било је 57% Срба и 43% муслимана.[15]\nРеис-ул-улема Исламске верске заједнице Југославије Фехим Спахо се у октобру 1938. замерио „[српски и/или југословенски] национално оријентисаним“ муслиманима у Новом Пазару јер је приватно преспавао код Аћифа Бљуте.[16] Срби муслиманске вере из Старе Србије и Јужне Србије су се иначе жалили председнику југословенске владе Милану Стојадиновићу да су скрајнути и запостављени.[17] За разлику од муслимана српске и турске националности, муслимани албанске националности су у то време исказивали посебан верски фанатизам који су додатно увећавали њихови обичаји и менталитет.[18] Већ 1941. и Фехим Спахо и Аћиф Бљута су се нашли у служби окупатора: Спахо као реис-ул-улема у усташкој Независној Држави Хрватској, а Бљута као великоалбански лидер у Новом Пазару.\nАлбанизација делова Старе Рашке и нацистичко виђење Велике Албаније као стуба ислама на Балканском полуострву (1941–1944)\nФашистичка Италија је 12. августа 1941. припојила Косово и Метохију, западну Македонију и делове Црне Горе (Плав, Гусиње и Рожаје) свом протекторату Великој Албанији. Косовскомитровачки, вучитрнски и лапски срез у немачкој окупационој зони укључени су у састав окупиране Србије. Савет комесара у Београду донео је 6. августа 1941. одлуку да овим срезовима придода и новопазарски срез и од њих формира Косовски округ са седиштем у Косовској Митровици. Власт Милана Недића је у децембру 1941. извршила нову административну поделу Србије. Према њој, Косовски округ је преименован у Косовскомитровички округ а придодат му је и студенички срез како би етничка слика била повољнија за православне Србе.[19]\nНемци су Албанцима из Косовскомитровичког округа давали наду да би могли постати „Мала Албанија“ која би се ослањала на Велику Албанију.[20] Албанци се нису мирили с тим да би делови територија под њиховом етничком доминацијом могли да остану у саставу окупиране Србије. Током лета и јесени 1941. њихови лидери, на челу са Бедријем Пејанијем, тражили су од нацистичких окупационих власти да Великој Албанији прикључе Нови Пазар, Косовску Митровицу, Вучитрн, Сјеницу и Тутин. Уколико то Немци не би прихватили, алтернативни албански план био је да их убеде како треба да формирају аутономно Косово, као немачки протекторат, на простору од Новог Пазара до Скопља. Пошто ово није било могуће, Недићева власт је пристала да начелник Косовскомитровичког округа буде Албанац и да начелници срезова у Косовској Митровици, Новом Пазару, Подујеву и Вучитрну буду Албанци. Власти у Косовскомитровичком округу, на челу са Џафером Девом, формирале су албанску жандармерију.[21]\nАлбански лидери из Косовскомитровичког округа ни надаље нису имали намеру да одустану од великоалбанског пројекта. Од Немаца и Италијана су очекивали да у неком тренутку пристану на присаједињење и делова окупиране Србије, не само од Новог Пазара преко Косовске Митровице до Скопља и Куманова, већ су претендовали и на простор скоро до Краљева и Ниша. Да би се то остварило било је потребно спровести албанизацију циљаног простора, прво у Новом Пазару где је Џафер Дева рачунао на подршку Аћифа Бљуте, албанског политичара пореклом из Ђаковице, и Ахмета Даце, албанског трговца пореклом из Рожаја. Обојица су били из Новог Пазара.[22]\nАћиф Бљута, који је био на састанку „албанских народних првака“ 21. априла 1941. у Косовској Митровици, вратио се у Нови Пазар како би успоставио албанску власт. Бљута и Даца су насилно преузимали институције од Срба, установили су албанску цивилну и полицијску власт. Под Бљутином командом, као председника Албанског народног савеза у Новом Пазару, почео је прогон Срба. На седници Албанског народног савеза током јуна 1941. донета је одлука да се Нови Пазар и дежевски срез припоје Великој Албанији, али Немци нису имали намеру да то прихвате. Аћиф Бљута је био очајан, није желео да Нови Пазар макар и само формално остане у окупираној Србији. Тражио је објашњење и инструкције у Тирани где су му рекли да ће Нови Пазар бити припојен Великој Албанији када нацисти победом окончају рат.[23]\nЈедан део верских службеника Исламске верске заједнице у Новом Пазару подржавао је албанизацију. Учитељи који су доведени из Велике Албаније подучавали су децу да су санџачки муслимани албанског порекла. Мушкарци су морали да носе албанску капу (кече), албанизовани су називи улица и радњи, јавно су приказиване карте Велике Албаније у коју су стављени Нови Пазар, Тутин и Сјеница. Нови Пазар је одавао утисак албанске вароши. Истоветан процес дешавао се и у Тутину. Отпор томе пружале су санџачке структуре које су се биле за прикључење Босни и Херцеговини односно Независној Држави Хрватској као и муслимани комунистичке оријентације.[24]\nОд октобра до децембра 1941. војници Југословенске војске у отаџбини (четници) су водили жестоке борбе између Рашке и Новог Пазара са великоалбанским снагама под командом Шабана Полуже, које су Бљути пристигле као помоћ из озлоглашене Дренице. Сматрало се да је Бљутина мржња према Србима „монструозна“.[25] Нови Пазар је остао под великоалбанском окупацијом до 30. новембра 1944. када га је ослободила Народноослободилачка војска Југославије (партизани).[26]Аћиф Бљута је одлуком Војног суда Народноослободилачке војске Југославије од 19. јануара 1945. проглашен за народног непријатеља и осуђен на смрт стрељањем које је извршено 21. јануара 1945.[27]\nКомандант нацистичког шуцштафела (SS) Хајнрих Химлер је заговарао исламску „неустрашивост“ за разлику од хришћанске „мекоће“ и предложио је у новембру 1942. стварање SS дивизије коју би чинили босанскохерцеговачки муслимани. Адолф Хитлер је подржао предлог и у фебруару 1943. издао наређење о регрутацији за ову SS дивизију.[28] Поводом стварања SS Ханџар дивизије у Сарајево је у априлу 1943. допутовао велики муфтија Јерусалима Хаџи Амин Ел Хусеини. Делегација Албанаца са Косова и Метохије том приликом му је поклонила „мач Ислама“.[29] Стога су Химлер и Ел Хусеини 19. маја 1943. потписали нацистичко-исламистички споразум поводом формирања SS Ханџар дивизије састављене од босанскoхерцеговачких муслимана и мањег броја Албанаца. Овај споразум није предвиђао стапање нацизма са исламизмом нити је наметао прихватање нацистичке идеологије босанскохерцеговачким муслиманима, већ се радило о томе да ће се нацистичка и исламистичка идеологија борити против заједничких непријатеља.[30]\nКако би им дигао морал, Ел Хусеини је у новембру 1943. посетио бојовнике SS Ханџар дивизије на обуци у немачком граду Нојхамеру и позвао их и једне и друге, босанскохерцеговачке муслимане и Албанце, на борбу против Срба за очување ислама на Балкану.[31] На основу истог нацистичко-исламистичког споразума 1944. формиране су босанскохерцеговачка SS Кама дивизија и албанска SS Скендербег дивизија.[32] Немачке обавештајне службе радиле на томе да Велика Албанија постане муслимански стуб на Балканском полуострву што је великоалбанске националисте и радикалне исламисте заједнички приближило нацистима. Нацисти су имали намеру да преко Старе Рашке повежу босанскохерцеговачке и санџачке муслимане са Великом Албанијом која је даље требало да послужи као мост ка исламу на Блиском истоку.[33]\nУ нацистичко-исламистичкој сарадњи Албанци су били јачи ослонац и чвршће упориште од муслимана у Босни и Херцеговини и Старој Рашкој. Док су Албанци били етнички јединствени и посве немилосрдни, муслимани словенског порекла били су подељени на Србе, Хрвате, Бошњаке, а део њих у Старој Рашкој се определио за Албанце.\nВеличање великоалбанског идеолога Аћифа Бљуте и новопазарско повезивање албанских нити почетком 21. века\nГрађански рат у СФР Југославији (1991–1995) и Рат на Косову и Метохији који је пратила агресија НАТО пакта на СР Југославију (1998–1999) довели су до буђења идеологија које су током Другог светског рата у окупираној Краљевини Југославији биле узданица нацистичком Трећем рајху. У Хрватској се повампирилo усташтво,[34] у Босни и Херцеговини и Старој Рашкој (Санџаку) младомуслиманске идеје,[35] Црној Гори се догодила експлозија сећања на црвенохрватске (дукљанске) сепаратисте,[36] а албански сецесионисти никада нису ни престајали да величају великоалбанску идеју.[37]\nБуђење идеологије сарадника окупатора, на албанским траговима, десило се у првој деценији 21. века и у Новом Пазару. Почнимо прво од књиге Како се калио Санџак: илустрована хисторија Босне, Санџака и Косова која је 2005. објављена у Франкфурту на Мајни. Аутори књиге су Харун Црновршанин и Нуро Садиковић. Књига се може наћи у књижари Ел Келимех, издавачке куће Исламске заједнице у Санџаку–Србији на чијем је челу главни муфтија Муамер Зукорлић. На корицама књиге доминирају бошњачки ратни председник Алија Изетбеговић и командант такозване Ослободилачке војске Косова (УЧК) Адем Јашари. Из наслова књиге и са корица, као и из садржине књиге, уочава се потенцирање двослојног санџачког идентитета, бошњачког и албанског. На карти Велике Албаније се налазе српски етнички простори од Андријевице и Берана све до Ниша и Врања. Наравно, Нови Пазар, Тутин и Сјеница укључени су и у ову Велику Албанију. Сличних примера у овој књизи има доста.[38]\nОсврнимо се сада на деловање Муамера Зукорлића, на бошњачко-албанску нит која се уочава код њега. У јулу 2008. је нагласио: „Ми Турску доживљавамо као своју мајку која је пре сто година, зато што је морала, оставила своју децу. Сада долази да их види, Босну као најстарије дете, ово албанско што је ојачало и нас у Санџаку, као најмање и најмлађе дете, које се највише воли“.[39] Зукорлић, наравно, има у виду исламску везу која спаја бошњачке и албанске муслимане. Али се чини да случајно или намерно греши када је реч о „најстаријем детету“. Наиме, „најстарије и најјаче дете“ је албанско. Док Бошњака има можда око два и по милиона, Албанаца на Балканском полуострву има око четири и по милиона. Бошњаци су притом подељени у три издвојене географске целине, Цазинску Крајину, централну Босну и Стару Рашку (Санџак). Бошњаци немају свој ентитет у Босни и Херцеговини. Док неки од њих из Цазинске Крајине гледају ка Загребу, неки из Старе Рашке су окренути ка Београду. Албанци имају државу Албанију и квазидржавну творевину „Косово“, а обе су добили уз помоћ западних сила.\nРазмотримо сада какве видове „санџачке аутономије“ Муамер Зукорлић има на уму, промислимо шта одбацује, где се маскира а на чему ради. Тако ћемо уочити бошњачко-албанску нит у његовом деловању.\nПрво ћемо наравно елиминисати један неформалан нацистички предлог из октобра 1943. о санџачкој аутономији у оквиру могуће српске конфедерације коју би чинили Србија, Санџак и Црна Гора. Нацисти, на концу, нису желели да прихвате стварање икакве веће српске државе на Балканском полуострву.[40] Тај модел аутономије Зукорлић никада није ни узео у обзир.\nКомунистичка партија Југославије је 20. новембра 1943. у Пљевљима основала Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења Санџака као привремену аутономију због ратних потреба. Како за аутономију није било историјског ни етничког упоришта, Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења Санџака је 29. марта 1945. у Новом Пазару донело одлуку о гашењу и подели Старе Рашке између Србије и Црне Горе границом која постоји и данас.[41] На седници Бошњачког националног сабора који су чиниле присталице муфтије Зукорлића, 14. јула 2010. усвојена је декларација којом се „формира одбор за обнову Народног вијећа Санџака“ (некадашње Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења Санџака).[42] Зукорлић је често јавно говорио о овоме али је његова искреност била потпуно неубедљива. Обнављање привремене аутономије према комунистичком моделу, коју заговара исламски верски лидер, посве је невероватно. Посебно ако се има у виду да је Стара Рашка подељена границом између Србије и Црне Горе.\nРади се о паравану како би се замаскирао најреалнији карактер аутономије или сепаратистичких стремљења за које се залаже Зукорлић. Развој догађаја у последњих неколико година, на првом месту у Новом Пазару, показао је да ће се намере за стварањем санџачке аутономије кретати око бошњачко-албанског контекста који вуче корен из политике Аћифа Бљуте.\nРеис-ул-улема Исламске заједнице Босне и Херцеговине Мустафа Церић и главни муфтија Исламске заједнице у Санџаку–Србији Муамер Зукорлић посетили су од 6. до 8. августа 2009. албанске сепаратистичке институције на Косову и Метохији и Исламску заједницу Косова. Церић се у маузолеју у Преказу поклонио Адему Јашарију. На крају посете на главу је ставио кече.[43] Ови гестови били су више од пуке симболике, посебно ако имамо у виду да је Зукорлић у мају 2009. изјавио: „Ниједну крупну одлуку не доносим без консултација с реисом Церићем“, а потом и „београдски режим се према Санџаку понаша као раније према Косову где су добили шта су добили“.[44] Церић и Зукорлић су се с Косова и Метохије вратили у августу 2009. и није требало много да великоалбански дух и на новопазарском простору поново угледа светлост дана. Зукорлићева претња „косовским сценаријом“ у Старој Рашкој подгревана је стварањем култа Аћифа Бљуте.\nФудбалски клубови Нови Пазар и Црвена звезда из Београда играли су 28. октобра 2009. утакмицу Купа Србије. Црвена звезда је победила са 1:0 али то је мање важно. Много је важније што је утакмици присуствовао главни муфтија Муамер Зукорлић кога је новопазарска публика поздравила повицима „муфтија, муфтија“. То је био „први пут“ да Зукорлић присуствује спортској манифестацији.[45] Навијачи Новог Пазара су развили транспарент „Стадион Аћиф ефендија“.[46]Будући да је Аћиф Бљута 1945. осуђен као народни непријатељ, Републичко тужилаштво је у новембру 2009. покренуло прекршајни поступак против Фудбалског клуба Нови Пазар и најавило подизање кривичних пријава против особа које су носиле транспарент.[47]\nКолико је проблем постао дубок сведочили су наредни инциденти. Да би спречио изградњу обданишта у новопазарском насељу Хаџет, на месту где су у јануару 1945. партизани извршили смртне пресуде над Аћифом Бљутом и његовим сарадницима, Зукорлић је иницирао покрет својих следбеника како би освојио ову локацију. Будући да је обданиште грађено у складу са законима, локацију је штитила српска жандармерија и полиција. Упркос томе, 4. септембра 2010. више хиљада Зукорлићевих присталица напало је безбедносне снаге Републике Србије.[48] Секуларни турски званичник казао ми је 10. септембра 2010. да су иза овог напада стајале „две европске земље“.[49]Поред тога, амерички годишњи извештај о верским слободама за 2010, који бележи најситније повреде верских права, није ни речју поменуо да је Исламска заједница у Санџаку–Србији на челу са Зукорлићем на Хаџету напала српску жандармерију и полицију.[50] У овом случају очит је рукопис западних служби.\nБивши командант Здружених снага безбедности Војске Југославије и Полиције Србије у Копненој зони безбедности генерал Нинослав Крстић изјавио је 1. новембра 2010. да су екстремистички потези Албанаца и муфтије Зукорлића координисани и да им је циљ цепање Србије. Повод за то били су потписи подршке албанских вођа у јужној Србији Рагмија Мустафе (председник општине Прешево) и Јонуза Муслијуа (председник општине Бујановац) за стварање „Велике Албаније“ коју би чинили Албанија, Косово и Метохија, југ централне Србије, западна Македонија, делови источне Црне Горе и делови јужног Епира у Грчкој.[51] Генерал Крстић је био веома релевантан тумач догађаја. Командовао је уласком српских војних и полицијских јединица у Копнену зону безбедности уз административну границу с Косовом и Метохијом (14. март – 31. мај 2001) чиме су окончани оружани сукоби српских одбрамбених снага са албанским терористима у Прешеву и Бујановцу (2000–2001) и македонских одбрамбених снага са албанским терористима у западној Македонији (2001).\nКоординација албанских сепаратиста на Косову и Метохији, југу централне Србије и Зукорлићеве политике могла је да се уочи и 2011. године. Реч је бојкоту пописа становништва у Републици Србији у октобру 2011. на који су позвали „сви албански одборници“ у Прешеву, Бујановцу и Медвеђи[52] и главни муфтија у Новом Пазару Муамер Зукорлић. Ипак, док су се Албанци одазвали позиву својих лидера, Зукорлићева кампања није била успешна.[53] Позив на бојкот пописа почетком септембра 2011. догодио се само месец дана након упада специјалних снага косовских Албанаца РОСУ (25. јул 2011), бивших припадника УЧК, на административни прелаз Јариње и покушаја да заузму и административни прелаз Брњак. Као епилог ове кризе на административним прелазима потписан је споразум Београда и Приштине о царинском печату (2. септембар 2011), којим је успостављена „косовска царина“ на административним прелазима Јариње и Брњак.[54] Зукорлић је тиме добио поруку да су албанске оружане снаге способне да изађу на административне прелазе у близини Новог Пазара и Тутина, да српска страна за то нема адекватан одговор, и да ће у неком моменту одатле стићи подршка какву је Аћиф Бљута 1941. добио од Шабана Полуже.\nЗукорлић наравно није сам у величању Аћифа Бљуте. У томе су му се придружили и политички противници: Бошњачко национално вијеће у техничком мандату на челу са Есадом Џуџевићем и Странка демократске акције Санџака на челу са Сулејманом Угљанином. Џуџевић је заједно са замеником градоначелника Новог Пазара Ахмедином Шкријељом (а Шкријељи су такође пореклом Албанци) открио спомен плочу Аћифу Бљути у Новом Пазару (4. август 2012), у присуству министра без портфеља Републике Србије Сулејмана Угљанина.[55]\nОвај догађај је изазвао бурне реакције. С једне стране, муфтија Зукорлић је изјавио: „Ако постоје неки елементи колаборације са немачким окупатором, сви знају и пријатељи и непријатељи да није било ниједног елемента идеолошке колаборације, већ да се радило о најнужнијем преживљавању где су се наши прваци, на челу са Аћиф-ефендијом, борили свим могућим средствима да овај народ сачувају. Они који се одричу Аћиф-ефендије, они са нама немају ништа. Они су се одрекли наше вере, наше културе, нације и традиције“.[56] Које „наше нације“? Аћиф Бљута није био Бошњак већ Албанац.\nС друге стране, директор Центра „Симон Визентал“ у Јерусалиму Ефраим Зуроф је казао како је постављање спомен плоче Аћифу Бљути „нечувено“, да је та „вест тужна, али да је део ширег феномена у источној Европи и покушаја да се нацистички зликовци представљају као хероји“.[57]Министарство правде и државне управе Републике Србије је у августу 2012. наложило градској управи у Новом Пазару да уклони таблу али се то до данас није догодило.[58]\nПодсетимо, од муслимана није ни тражено да прихвате нацизам већ да политички исламизам ставе у функцију борбе против заједничких непријатеља. У тај контекст улази и великоалбански идеолог Аћиф Бљута. Зукорлић, наравно, у свему неће попустити. Иако је познато да су верски службеници Исламске верске заједнице у социјалистичкој Југославији радили на албанизацији санџачких верника, није истражено колико се далеко с тим стигло.[59] Ни сада није познато колико далеко је Зукорлић спреман да иде али се нешто свакако догађа.\nОптужбе да се у Новом Пазару велича великоалбанска идеологија стигле су и из кругова санџачких муслимана. Копредседник Санџачког интелектуалног круга Рамиз Црнишанин је о Аћифу Бљути изричито рекао: „Послије окупације Новог Пазара, он је узео презиме Бљута и изјашњавао се као Албанац. Нови Пазар, Митровицу, Вучитрн и Подујево прогласио је за Велику Албанију. Увео је потпуну албанизацију, у основне школе довео је нове учитеље Албанце и тражио да се натписи пишу на албанском језику“.[60] Оваквих оптужби било је још па је Зукорлић одлучио да покаже и бошњачки карактер својих следбеника. На улице је 4. септембра 2014. у част Аћифа Бљуте извео неколико десетина младића у војним униформама и с фесовима. Политика је јавила да је „Зукорлић одао пошту Хитлеровом следбенику“.[61] Историчар Салих Селимовић је изјавио да су „муфтијиној војсци“ само недостајали симболи SS Ханџар дивизије.[62] Неки албански медији на Косову и Метохији су били затечени овим карактером „муфтијине војске“ посебно када се ради о контексту везаном за великоалбанског идеолога Аћифа Бљуту. Приштински портал Телеграф је тим поводом подсетио да је телевизија Топ ченел из Тиране јавила да је Зукорлић „пореклом Албанац али да се упркос томе изјашњава као Бошњак“.[63]\nОптужбе да Зукорлић велича великоалбанског идеолога, сараднике нациста и фашиста, да је и сам склон неким од тих идеологија нису потицале само од Срба, Јевреја и секуларних Бошњака. Како би установио своју структуру на простору „јужног Санџака“ који припада Црној Гори, Зукорлић је ушао у сукоб са Исламском заједницом Црне Горе. Реис Исламске заједнице Црне Горе Рифат Фејзић је стога нагласио: „Умберто Еко је рекао да је за фашизам свако неслагање издаја. Такав је начин размишљања идеолошке олигархије из Новог Пазара, г. Зукорлића и људи који размишљају као он. Шокиран сам њиховим изливом фашизма и мржње“.[64]\nУ основи је највероватније Зукорлићева намера да преко Рожаја подрива Црну Гору, ради на некаквом обједињавању простора, макар у првом маху, у којем леже Нови Пазар, Тутин и Сјеница у Србији и Рожаје, Плав, Гусиње и Петњица у Црној Гори. Тај „санџачки простор“ пријања уз Албанију и Косово и Метохију, одељен је већинским српским општинама у Републици Србији, Црној Гори и Републици Српској од Федерације Босне и Херцеговине. Тај „санџачки простор“ за великоалбанске идеологе носи албански карактер, а данас можда бошњачко-албански карактер. Управо су све те општине биле на застави „природне Албаније“ која је летилицом спуштена на стадион Партизана током фудбалске утакмице Србија – Албанија (14. октобар 2014).[65] Ни Муамер Зукорлић ни Сулејман Угљанин нису реаговали на ову провокацију па чак ни на територијалне претензије Албанаца на делове Старе Рашке (Санџака). Да ли је то случајно? Не, наравно да није.\nЗукорлићево и Угљаниново величање Аћифа Бљуте пробудило је „албанску нит“ у Новом Пазару. Новопазарски историчар Реџеп Шкријељ је у августу 2012. изјавио: „Бошњаци у Санџаку су поносни албанском компонентом свог поријекла“.[66] На друштвеним мрежама се данас све више уочава мишљење младих Бошњака: „70% санџачког становништва су Арнаути и до скоро се и служио албански језик“ или „памтим добро да је мој дјед рахметли говорио арнаутским језиком… тачно је и то да смо на силу асимилирани али ништа зато како смо на силу асимилирани тако исто можемо бити деасимилирани то није проблем само је потребна воља“.[67] Поновимо, албански или великоалбански дух је пуштен из боце и веома је присутан у Новом Пазару и околини. Угљанин је, како би се приближио „косовском сценарију“, 20. фебруара 2015. рекао да је Србија „шовинистичка творевина“ и да ће ако буде требало затражити „од НАТО пакта да дође да штити Бошњаке“ у Старој Рашкој.[68]\nДок се на простору Прешева и Бујановца у јужној Србији ствара албански клин који би поново требало да одвоји Србију од Македоније, у Новом Пазару се почетком 21. века уочава креирање бошњачко-албанског клина, са елементима припадности обема етничким групама, који би требало да сужава простор, а касније и да га затвори, од Србије према Црној Гори и Херцеговини. И албански клин на југу Србије и бошњачко-албански клин у Старој Рашкој једнако би могли да буду у служби великоалбанске идеје. Бошњачко-албански савез, заснован на мешовитим браковима, братимљењу и датој беси пред Призренску лигу (1878) поткрепљен је доношењем албанског „мача Ислама“ у Сарајево (1943). На албанизацији простора Старе Рашке радили су Османлије, Аустро-Угарска, немачки Трећи рајх, виђенији локални политичари, неки верски службеници исламске заједнице током читавог постојања југословенске државе, било да је реч о монархистичком или социјалистичком времену. Почетком 21. века идеолошка албанизација Новог Пазара и околине добила је ново рухо, тихо али траје. Кроз стварање култа Аћифа Бљуте, великоалбанског идеолога и сарадника нациста, ствара се или негује однос према двослојном бошњачко-албанском идентитету.\n[1] Завод за статистику Републике Србије, Попис становништва, домаћинства и станова 2011. у Републици Србији. Национална припадност, Београд 2012; Zavod za statistiku Crne Gore, Popis stanovništva, domaćinstava i stanova u Crnoj Gori 2011. godine. Stanovništvo Crne Gore prema polu, tipu naselja, nacionalnoj, odnosno etničkoj pripadnosti, vjeroispovijesti i maternjem jeziku po opštinama u Crnoj Gori, Podgorica 2011.\n[2] Завод за статистику Републике Србије, Попис становништва, домаћинства и станова 2011. у Републици Србији. Вероисповест, матерњи језик и национална припадност: подаци по општинама и градовима, Београд 2013.\n[3] Zavod za statistiku Crne Gore, Popis stanovništva, domaćinstava i stanova u Crnoj Gori 2011. godine. Stanovništvo Crne Gore prema polu, tipu naselja, nacionalnoj, odnosno etničkoj pripadnosti, vjeroispovijesti i maternjem jeziku po opštinama u Crnoj Gori, Podgorica 2011.\n[4] Јован Н. Томић, О Арнаутима у Старој Србији и Санџаку, Београд 1913, 71-93.\n[5] Ејуп Мушовић, Етнички процеси и етничка структура становништва Новог Пазара, Београд 1979, 76-77.\n[6] Ејуп Мушовић, нав. дело, 75, 209, 267, 277-278.\n[7] Славенко Терзић, Стара Србија (XIX – XX век): Драма једне цивилизације, Нови Сад-Београд 2012, 257-262.\n[8] Мирослав Свирчевић, Локална управа и развој модерне српске државе: од кнежинске до општинске самоуправе, Београд 2011, 295.\n[9] Mustafa Memić, Gusinjsko-plavska krajina u vrtlogu historije, Sarajevo 2008, 11, 57-59.\n[10] Ослобођење, независност и уједињење Србије и Црне Горе, приредили Милић Ф. Петровић, Павле Стојковић, Душица Бојић, Београд 1999, 32-33.\n[11] Porijeklo Radončića i Zukorlića, The Bosnia Times, 16. novembar 2013; Biografija Ali-paše Šabanagića na sajtu Bošnaci.net, preuzeta iz knjige: Harun Crnovršanin, Nuro Sadiković, Sinovi Sandžaka, Frankfurt na Majni 1996.\n[12] Славенко Терзић, нав. дело, 116-120.\n[13] Исто, 374.\n[14] Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања: Историја Срба у Новом веку (1492–1992), Београд 2008, 298.\n[15] Милутин Живковић, „Дешавања у Санџаку од јулског устанка до краја 1941. године“, Баштина, св. 31, Приштина–Лепосавић 2011, 249, 252.\n[16] Архив Југославије, збирка Милан Стојадиновић, фасцикла 25 – Информација, 26. октобар 1938.\n[17] Александар Раковић, „Милан Стојадиновић и питање премештања седишта југословенског реис-ул-улеме из Београда у Сарајево“, у зборнику: Милан Стојадиновић: политика у време глобалних ломова, уредник Миша Ђурковић, Београд 2013, 252-256.\n[18] Љубодраг Димић, Културна политика Краљевине Југославије 1918-1941, књ. 3, Београд 1997, 120.\n[19] Бранислав Божовић, Милорад Вавић, Сурова времена на Косову и Метохији, Београд 1991, 47-50, 192.\n[20] Милутин Живковић, нав. дело, 251.\n[21] Бранислав Божовић, Милорад Вавић, нав. дело, 67-71, 86-88.\n[22] Исто, 431-432.\n[23] Исто, 39, 431-437.\n[24] Мирко Ћуковић, Санџак, Београд 1964, 80-81; Бранислав Божовић, Милорад Вавић, нав. дело, 436-439, 454.\n[25] Бранислав Божовић, Милорад Вавић, нав. дело, 440-443.\n[26] Мирко Ћуковић, нав. дело, 536-537\n[27] Harun Crnovršanin, Nuro Sadiković, Kako se kalio Sandžak: ilustrovana historija Bosne, Sandžaka i Kosova, Frankfurt na Majni 2005, 392-393.\n[28] Jozo Tomasevich, War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945: occupation and collaboration, Stanford 2001, 496.\n[29] Ženi Lebl, Hadž-Amin i Berlin, Beograd 2003, 164-170; Бранислав Божовић, Милорад Вавић, нав. дело, 453.\n[30] Jozo Tomasevich, нав. дело, 497.\n[31] Ženi Lebl, нав. дело, 182-191; Бранислав Божовић, Милорад Вавић, нав. дело, 454.\n[32] Ženi Lebl, нав. дело, 192-193; Бранислав Божовић, Милорад Вавић, нав. дело, 320-333.\n[33] Бранислав Божовић, Милорад Вавић, нав. дело, 454-455.\n[34] Бољковац: У Хрватској живи усташтво, Вечерње новости, 7. јануар 2014.\n[35] Džon R. Šindler, нав. дело, 30, 40-46.\n[36] Славенко Терзић, „Идеолошки корени црногорске нације и црногорског сепаратизма“, Слово о Црној Гори: Узданица Јужног Српства (или NDCG), уредио Славенко Терзић, Подгорица 2001, 144-145.\n[37] Великоалбанске идеје на високом нивоу, Међународни радио Србија, 15. јануар 2014.\n[38] Harun Crnovršanin, Nuro Sadiković, нав. дело, 465.\n[39] Бошњачки дед Кулин бан, Политика, 17. јул 2008.\n[40] Milan Ristović, Nemački novi poredak i Jugoistočna Evropa 1940/41-1944/45, Beograd 1991, 68-69.\n[41] Branko Petranović, Srbija u Drugom svetskom ratu, Beograd 1992, 563-568, 704-705.\n[42] Deklaracija: Bošnjaci su konstitutivni narod u Srbiji, Mesihat.org, 14. juli 2010.\n[43] Reportazh nga vizita e Reisit të Bashkësisë Islame të Bosnjës dhe Hercegovinës, Dr. Mustafa ef. Ceriç në Kosovë, http://shkodrar.wordpress.com/2009/09/28/reportaxh-nga-vizita-e-reisit-te-bashkesise-islame-te-bosnjes-e-hercegovines-dr-mustafa-ef-ceric-ne-kosove/\n[44] Интервју Муамера Зукорлића за Регионалну Телевизију Нови Пазар пред долазак Мустафе Церића у Стару Рашку, мај 2009.\n[45] Crvena zvezda trijumfovala u Novom Pazaru, Pressоnline, 28. oktobar 2009.\n[46] Torcida Sandžak 1989, Sportal.rs, 5. novembar 2009.\n[47] Tužilaštvo: Kazniti navijače Novog Pazara, Pressonline, 6. novembar 2009.\n[48] Муфтијини блокирали Пазар, Вечерње новости, 5. септембар 2010.\n[49] Из мог разговора с турским званичником, 10. септембар 2010.\n[50] U. S. Department of State, July-December 2010 Report on International Religious Freedom.\n[51] Нинослав Крстић: Албанци и Зукорлић координисани, крајњи циљ даље распарчавање Србије, Nspm.rs, 1. новембар 2010.\n[52] Албанци одлучно против пописа, Радио-телевизија Србије, 9. септембар 2011.\n[53] Propao Zukorlićev poziv na bojkot popisa u Sandžaku, Bliconline, 4. oktobar 2011.\n[54] Постигнут споразум о царинском печату и катастрима, Политика, 2. септембар 2011.\n[55] Skandal: Ugljanin na otkrivanju spomen-ploče ubici Srba!, Telegraf.rs, 6. avgust 2012.\n[56] Zukorlić: Aćif-efendija je naš heroj, Danas, 15. avgust 2012.\n[57] Zurof: Tabla Aćif-efendiji sramota, Bliconline, 25. avgust 2012.\n[58] Одаловић: Наложено уклањање табле Аћиф-ефендији, Радио-телевизија Војводине, 23. август 2012.\n[59] Славенко Терзић, Стара Србија…, 375.\n[60] Crnišanin: Aćif je bio saradnik fašista!, Sandžačke novine, 7. avgust 2012.\n[61] Зукорлић одао пошту Хитлеровом следбенику, Политика, 6. септембар 2014.\n[62] Od „dvocevke“ za zaštitu od Srba, do marša „muftijine vojske“, Svedok, 23. septembar 2014.\n[63] Zukorliqin shqiptar që e mohon historinë shqiptare, Beogradi e akuzon se po krijon njësite paramilitare, Telegrafi.com, 5. septembar 2014.\n[64] Fejzić: Zukorlić je fašista, unosi nemir u Crnu Goru, Vijesti, 28. septembar 2014.\n[65] Šta je na zastavi sa drona: Ovo su začetnici ideje velike Albanije, Kurir, 15. oktobar 2014.\n[66] Škrijelj: Bošnjaci su ponosni albanskom komponentom svog porijekla, Sandžačke novine, 12. avgust 2012.\n[67] Коментари на Фејсбуку чланкa: Da li postoji Stari Ras – prestonica srpske države?, SandžakPress, 13. septembar 2014.\n[68] Угљанин: Шовинистичку творевину претворити у модерну Србију, Танјуг, 20. фебруар 2015.", "Великоалбански трагови код санџачких муслимана (2005-2015)" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Скинута завеса у потпуности разоткрива Хазарску мафију и њен зли план да се инфилтрира, тиранише цео свет и искорени све Авраамске религије* и дозволи само свој Вавилонски Талмудизам који је такође познат као Луциферијанство, Сатанизам или древно обожавање бога Вала*.\nИсторија Хазара, посебно, Хазарске Мафије (ХМ) као највеће светске организоване криминалне групе која је претворена у Хазарску олигархију вешту у свом распоређивању новца створеног вавилонском магијом ропског система* је скоро потпуно избрисана у историјским књигама.\nДанашња ХМ зна да не може да ради или да функционише без подле тајности, и због тога даје много новца да своју историју исече из уџбеника историје како би спречила грађане света да упознају то да “Зла изнад граница маште” која јачају овај свет долазе од највеће организоване криминалне Кабале.\nАутори овог чланка дали су све од себе да васкрсне ова изгубљена, тајна историја Хазара и њиховог великог међународног организованог криминалног синдиката, да на најбољи начин покажу све о Хазарској Мафији (ХМ) и да та историја постане доступна целом свету преко Интернета који је нова Гутенбергова штампарија.\nБило је изузетно тешко реконструисати ову скривену тајну историју ХМ, тако да молимо за опроштај због мањих грешака које су ненамерне и које су настале због тешкоћа у ископавању праве историје Хазарије и њене мафије. Ми смо урадили најбоље што можемо да је реконструишемо.\nТо је урадио Мајк Харис (Mike Harris ) који је повезивао тачке и представио стварно откриће присуства тајне историје и крвне заклетве Хазарске мафије да се освети Русији за помоћ Американцима да победе у Револуционарном * и Америчком Грађанском рату*, и њихове крвне осветничке заклетве против Америке и Американаца за победу у овим ратовима и одржавање уније Сједињених Америчких Држава.\nНа Сиријској Конференцији о борби против тероризма и верског екстремизма,1. децембра 2014. – у свом експозеу, виши уредник и директор портала Veterans today, Гордон Даф (Gordon Duff), објавио је јавно по први пут да је светски тероризам заправо велика међународна организована криминална група која је повезана са Израелом. Ово откриће је послало шок таласе на конференцији скоро моментално широм света и створило ситуацију да је скоро сваки светски лидер примио извештаје о Гордоновом историјском откривању тог истог дана, од којих су неки били послати у року од неколико минута.\nИ ударни таласи из његовог историјског говора у Дамаску и даље одјекују широм света и до данашњег дана.\nИ сада, Гордон Даф је замолио председника Путина да ослободи из руских тајних архива који ће изложити податке за око 300 издајника у Конгресу са њиховим озбиљним серијским кривичним делима и противзаконитом шпијунажом у име Хазарске Мафије (ХМ), против Америке и многих народа Блиског истока.\nМи сада знамо да је Хазарска мафија (ХМ) водила тајни рат против Америке и Американаца коришћењем лажних-застава (False-flag ), у Гладио стилу тероризма*, а преко незаконитог и неуставног система федералних резерви, IRS, FBI, FEMA, Homeland Security и TSA. Знамо сигурно да је ХМ била одговорна за распоређивање унутрашњег посла у операцијама у Гладио стилу лажне заставе, у нападу на Америку 9. септембра , као и експлозијама бомби у Оклахоми; Мурах зграда*, 19. априла 1995 .\nСкривена историја невероватно зле Хазарске мафије\nПрестон Џејмс и Мајк Харис\nОд 100. – 800. године нове ере – невероватно зло друштво се појављује у Хазарији\nКада су се Хазари развили у нацију, завладао je зли краљ који је владао древном магијом вавилонске црне уметности, окултним олигарсима и својим судовима. Током овог периода, Хазари су постали познати земљама у окружењу, као лопови, убице, бандити на путу, и преузимачи идентитета тих путника који су убијани и та недела су посматрана као њихове уобичајене радне навике и начин живота.\n800. година нове ере – ултиматум доставља Русија и други околни народи\nЛидери околних народа, а посебно се то односило на Русију, примали су дуго година притужбе од стране својих грађана за страшне догађаје у вези Хазарије, који су се тада организовали и наступили као група која упућује ултиматум хазарском краљу.Они су послали саопштење хазарском краљу да мора да изабере једну од три авраамске религије, хришћанство, ислам или јудаизам, за свој народ, и да мора да је установи за званичну државну религију и да захтева од свих хазарских грађана да је практикују, и да друштвено упути сву хазарску децу да практикују ту религију коју је изабрао.\nХазарском краљу је дат избор између ислама, хришћанства и јудаизма. Хазарски краљ je изабрао јудаизам, и обећао да ће остати у условима утврђеним од стране окружења конфедерација народа на челу са руским царем. Упркос његовом споразуму и обећању којег је дао хазарски краљ и његовом унутрашњем кругу олигарха, Хазарија је наставила да примењује праксу древне вавилонске црне магије, која је такође позната као „Тајне Сатанизма“. Тајни Сатанизам укључује окултне церемоније са жртвовањем деце, где се после истакања њихове крви у посебне посуде-искрварености, пије њихова крв и једу њихова срца.\nДубока мрачна тајна окултних обреда је та да су сви били засновани на обожавању древног бога Вала, које је познато и као обожавање Велике сове (ово објашњава због чега се у народу сова сматра за симболом зла и смрти и њено гласање предсказује смрт; тако је и у Африци и у многим другим европским деловима континента прим.прев.).\nДа би се преварила конфедерација народа на челу са Русијом која је надгледала Хазарију, хазарски краљ је стопио ову Луциферијанску црно-магијску праксу са јудаизмом и створио тајну Сатанско-хибридну религију, познату као Вавилонски Талмудизам. Ово је поставио као националну религију Хазарије, и наставио да негује исто зло по којем је Хазарија била позната и раније.\nНажалост, Хазари су наставили да иду путевима зла, пљачке и убијања људи из околних земаља који су путовали кроз Хазарију. Хазарски пљачкаши су често покушавали да преузму идентитет након што су убили те посетиоце, претходно их мучећи и откривајући све детаље везане за њихов живот, путовање и околности, и постали господари маски и лажног идентитета – праксу су наставили чак до данашњег дана (јер им је таква пракса записана дуготрајним коришћењем у генима, прим.прев), заједно са жртвовањем деце у окултним церемонијама, које је у ствари богослужење свом древном богу Валу.\n1000. година – Русија и околне земље немају више толеранције према понашању Хазарије и предузимају мере\nОко 1000. године, Русија предводи групу земаља у окружењу Хазарије и нападају је, како би зауставиле хазарске злочине над својим народом, који је укључивао отмицу своје мале деце и беба за њихова крвна жртвовања у ритуалним свечаностима служењу богу Баалу. Хазарски краљ и његов унутрашњи суд криминалаца и убица постали су познати као Хазарска Мафија (ХМ) за суседне земље.\nЛидери Хазара имали су развијену шпијунску мрежу кроз коју су у право време добили упозорења и побегли су из Хазарије у европске земље на западу, узимајући и носећи са собом своју огромну срећу у злату и сребру.\nОни су у новим околностима постали снисходљиви и прегруписали су се под претпоставком да ће добити нови идентитет. Тајно, они су наставили своје сатанске ритуале крвног жртвовања деце и веровали су да ће им Вал дати цео свет и сво његове богатство, као што су тврдили да је то и сам обећао у моментима док су практиковали крварење и жртвовање деце и одојчади за њега.\nХазарски краљ и његова судска мафија је планирала вечну освету против Руса и околних народа који су напали Хазарију и скинули га са власти.\nХазарска мафија је извршила инвазију на Енглеску након што је избачена из Хазарије после више стотина година\nДа би испунили своју инвазију, ангажовали су Оливера Кромвела да убије краља Чарлса Првог како би затим Енглеска постала поново погодна за банкарство. То је почело Енглеским грађанским ратовима* који су беснели скоро једну деценију, што је резултирало убиством краљевске породице и стотина чланова истинског енглеског племства. На овај начин је Град Лондон, (City of London) основан као банкарски главни центар Европе и који је покренуо почетак Британске империје.\nСа сајта Дејвид Ајка, адреса је https://www.davidicke.com . Дејвид Ајк је био први човек који је имао храбрости да покаже злочине Ротшилда јавно пред стотинама људи. То га је направило међународним херојем и дало му је идеју да још више са својом врстом храбрости треба да се пробије у врх који се крије у Хазарској мафији и да оконча њихову нелегитимну моћ над светом!\nХазарска Мафија (ХМ), одлучује да се инфилтрира и отме све светске банкарске системе користећи вавилонскоу црну магију, такође познату као вавилонска магија новца или тајне уметности како зарађивати новац ни из чега користећи погубну снагу зеленашења за акумулирање интереса\nХМ користи своју огромну срећу да уђе у нови систем банкарства, на основу тајне вавилонске црне магије-магијског новца за коју су тврдили да су научили од злих духова древног бога Вала, коју су добили у замену за бројне крвне жртве деце жртвоване за њега.\nОва вавилонска магија новца је укључивала замену папирним кредитним сертификатима за златне и сребрне депозите који су омогућили путницима да путују са својим новцем у облику који је лак за руковање и преношење и где не може да буде изгубљен или украден, то јест, погоднији је за дискретније коришћење.\nИнтересантно је како је сам проблем који је започео код њих у Хазарији а који се тиче отимања злата и сребра такође имао решење које је дато од њих. На крају се хазарски краљ са својим малим окружењем суда инфилтрирао у Немачку са групом за коју је одабрао назив “Бауерс”(фармери) Немачке која је упућена да их заступа и да установи моћни систем зла који је посвећен Валу. Фармери (бауерс) Црвених Штитова, који представљају друштво са својим тајнама заснованим на бази крвног жртвовања деце, променили су име у РОТШИЛД (Rothschild , дете стене, Сатана, синоним “child of the rock, Satan”).\nРотшилди, као челни људи Хазарске мафије (ХМ) инфилтрирали су се и отели британски банкарски систем након чега су отели целу нацију Енглеске\nБауер / Ротшилд је имао пет синова који су се инфилтрирали и преузели европско банкарство и Централни банкарски систем Града Лондона (City of London Central Banking System) кроз различите лукаве тајне операције, укључујући и лажно објављивање победе Наполеона против Британаца, а заправо је изгубио. То је омогућило Ротшилдима да користе преваре и обмане да украду богатство енглеског племства и властеле, који су имали пословне инвестиције у банкарским институцијама Града Лондона.\nРотшилди су поставили лични Фиат банкарски систем који је специјализован за израду лажног новца ни из чега – зарађивање погубним зеленашењем којим су давали кредите за британски народ коришћењем онога што би требало да буде њихов властити новац.\nТо је била црна уметност вавилонске магије-новца; они су тврдили да су инсајдери такве технологије и тајне моћи новца коју им је обезбедио Вал, због својих честих жртвовања деце крварењем и жртвеним ритуалима посвећеним Вал.\nКада су се инфилтрирали и отели британски банкарски систем, они су се укрштали са британском краљевском породицом и инфилтрирали и потпуно отели целу Енглеску и све њихове главне институције. Неки стручњаци верују да су Ротшилдиизвршили геноцид над члановима краљевске породице инсценираним и тајно управљаним инцестуозним и прељубничким парењем са сопственим хазарским мушкарцимакако би заменили чланове краљевске лозе са својим претендентима на престо.\nРотшилди стварају међународну трговину наркотика у име ХМ\nРотшилди су затим тајно водили британску империју и израдили су зао план за повратак огромне количине злата и сребра којим су Британци плаћали Кини за високо квалитетну свилу и зачине који су тада били недоступни на свим другим локацијама.\nРотшилди, кроз своју међународну шпијунску мрежу, сазнају да се од турског опијума и његових карактеристика ствара зависност. Они су се одлучили за тајну операцију која се огледала у томе да купе турски опијум и да га продају у Кини, и тако инфицирају милионе Кинеза зависношћу од опијума како би вратили злато и сребро у Ротшилд касу, али не и у касу британског народа.\nЗависношћу од опијума коју је створио Ротшилд од продаје турског опијума, Кина је била толико оштећена да је два пута ступала у рат како би то зауставила. Ови ратови су познати као Боксерски устанак* или Опијумски рат.\nВредност новца којег су Ротшилди зарадили од продаје опијума је била толико велика да су постали још зависнији од добијања лаког новца него што су зависни зависници од опијума.\nРотшилди су стајали иза финансирања у оснивању америчких Колонија, укључивањем Hudson Bay Company и других трговачких компанија за искоришћавање у новом свету – Северној Америци. Ротшилд који је наредио масовно истребљење и геноцид над домороцима Северне Америке да би добио отворени пут за експлоатацију огромних природних ресурса континента.\nРотшилд је такође следио исти бизнис образац на Карибима и на азијском потконтиненту Индије, што је довело до убиства милиона недужних људи.\nРотшилди су започели бизнис са међународном трговином робљем, као једно предузеће које сматра да су ти киднаповани људи исти као животиње – што чини један утицај којег Хазари желе да наметну свим људима света који нису били део њиховог круга зла, које су неки назвали “Старо црно племство”( Old Black Nobility)\nСледећи велики пројекат Ротшилда је да почне светску трговину робљем, купује робове од непоштених племенских шефова у Африци који су радили са њима на киднаповању припадника супротстављених племена за продају као робља.\nРотшилдови трговци робовима су ове киднаповане робове транспортовали на својим бродовима у скученим ћелијама у Америку и на Карибе, где су продати. Многи су умрли на мору због лоших услова.\nРотшилдова ХМ личним Фиат бакнстерским фалсификатима о земљишту захтева вечну освету против америчких колониста и Русије која их је помагала за губитак Америчког рата за независност\nКада су Ротшилди изгубили у Америчком рату за независност, они су окривили руског цара и узвратили Русији за помоћ колонистима блокадом британским бродовима.\nПризивали су вечну освету против америчких колониста, као што су радили када су Руси и њихови савезници сломили Хазарију око 1000. године. Ротшилди и њихова енглеска олигархија који их је опколила су планирали начине да поврате Америку, а то је постала њихова главна опсесија.\nЊихов омиљени план је био да се оснује америчка централна банка, са вавилонском магијом новца и тајнама фалсификовања.\nРотшилд ХМ покушава да поврати Америку 1812. године у име Хазарске мафије, али не успева, опет због руског мешања\nОвај пропуст разбеснео је Ротшилдову ХМ и они се опет заклињу да ће се вечно осветити како Русима тако и америчким колонистима и планирају да се инфилтрирају и да отимају нације и средства, да тиранишу, а затим уреде масовно убиство обе нације и њиховог становништва.\nПокушаји ХМ да успостави приватну америчку централну банку су блокирани од стране председника Ендрјуа Џексона који их назива сатанским и обећава да ће их победити милошћу и снагом Свемогућег Бога.\nРотшилдови банкстери су се прегруписали и наставили своје тајне покушаје да се инсталира вавилонска магијска банка новца унутар Америке.\nНа крају 1913. године, Ротшилдова ХМ успева да успостави главни мостобран и почиње велико искрцавање унутар Америке – и зао непријатељ свих Американаца улази на врата Америке\nУ 1913. је Ротшилдова ХМ успева да успостави мостобран подмићивањем непоштених и издајничких чланова Конгреса да донесу илегално, неуставни Закон о Федералним резервама за време Бадњег дана без потребног кворума! Закон је потом потписао покварени, непоштени и подмићени председник, који је био издајник Америке, као и чланови Конгреса који су гласали за њега.\nРотшилдова ХМ је затим створила нелегални порески систем у Сједињеним Америчким Државама\nХМ је инсталирала да се успостави нелегални, неуставни порески систем како би се осигурало да Американци морају да плаћају трошкове америчке владе одобрених на високом нивоу од стране корумпираних и непоштених чланова Конгреса и председничких марионета, који је успостављен корумпирањем од стране ХМ кроз политичке и друге финансијске кампање.\nБило је лако да ХМ прикупи довољно новца да изабере кога жели, јер када се управља банком која је и главна тајна фалсификаторска фабрика новца, тада имате сав новац да урадите оно што желите. Отприлике у исто време, они су створили свој нелегални порески систем у Америци и такође подмитили чланове Конгреса да одобре стварање Пореске управе (Internal Revenue Service, IRS) која је њихова приватна агенција која је унајмила друге приватне агенције и које су користиле приватне извршитеље као порезнике које су биле инкорпориране у састав корумпиране државе Порторико, (ово није баш лако разумети, али самим разумевањем се ствара потпуна слика у којој мери је ХМ способна да усложи и маскира своје деловање до непрепознавања да се дешава превара, прим. прев.).\nУбрзо након тога, они су створили Федерални Биро за Истраге (FBI) да заштите своје банкстерe, да служи потребама њиховог скривања и да спречавају да се суди за њихово ритуално жртвовање деце, за сакривање педофилске мреже; као и да се служи тајним подацима из архива операцијама у њихово име.\nИмајте на уму да ФБИ нема званични статут, који је уписан у складу са законом у Конгресној библиотеци, и нема право да постоји или да издаје чекове.\nХазарска мафија (ХМ) финансира међународне напоре да се искорене краљеви који владају по божанском праву Бога Свемогућег\nЈер, ХМ тврди да има лично партнерство са Баалом (Ђаво, Луцифер, Сатана) због својих жртава посвећених њему. Они мрзе краљеве који владају под окриљем Бога Свемогућег, јер већина њих осећа одговорност да осигура своје људе да буду заштићени од инфилтратора и издајника који доводе непријатеље пред врата-\n” Enemies within the Gates*.”\nУ 1600. ХМ је извршила убиство британске краљевске породице и заменила их својом лажном. У 1700.-им, они убијају француску краљевску породицу. Непосредно пред Први светски рат су организовали убиство аустријског надвојводе Франца Фердинанда* за почетак Првог светског рата. То убиство је окарактерисано као ефекат лептирових крила. 1917. они су окупили своју ХМ војску, бољшевике које инфилтрирају и отимају Русију, хладнокрвно убијају цара и његову породицу, убијају бајонетом у груди његову омиљену ћерку и краду сво руско злато, сребро и уметничка блага. Непосредно пред Други светски рат, они убијају аустријску и немачку краљевску породицу. Онда су се ослободили од кинеске краљевске лозе и онеспосбљавају јапанског цара.\nХазарска Мафија гаји интензивну мржњу против било кога ко исповеда веру у било којег Бога осим њиховог сопственог бога Вала и то их је мотивисало да убију много краљева и да истребе краљевске лозе до те мере да се увере да више никада неће моћи да владају.\nОни су урадили исто то и са америчким председницима – софистицираним тајним операцијама су их онеспособљавали.\nАко то не функционише, ХМ их убије, као што су урадили са Мек Кинлијем, Линколном и Кенедијем. ХМ жели да отклони било какве јаке владаре или изабране званичнике који се усуђују да одоле њиховим вавилонским магијским моћима новца или њиховим тајним моћима стеченим од њиховог размештања људске компромитоване мреже.\nХМ Ротшилда је покренула бољшевичке револуције у Русији да извуче невероватно дивљу, крваву освету против невиних Руса, које су депоноване током година, пошто су Хазари уништени\nРотшилдова ХМ је унапред организовала и дизајнирала Руску револуцију помоћу своје централне банке преко које је плаћала за убацивање бољшевика у Русију за стварање револуције у име Хазарске Мафије (ХМ).\nБољшевици су заправо створени и распоређени по наређењу Хазарске мафије (ХМ) као суштински део њихове дуго планиране освете руском цару и невином руском народу за разбијање Хазарије око 1000 АД због крађе, понављања пљачкања, убистава и крађе идентитета путницима из околних земаља Хазарије. Ова мало позната чињеница објашњава екстремно насиље које је изведено против Русије које је планирано кроз дугогодишњу освету од стране Ротшилда под контролом Хазарске Мафије(ХМ)\nУ добро планираном дивљачком, антиљудском и антицивилизацијском крвопролићу које је запањило свет, бољшевици су деловали у пуном бесу у име ХМ у извршењу освете над Русима. Ово је планирано до мере уништења од стране Хазарије.\nБољшевици, усмеравани од Ротшилдове ХМ, су силовали, мучили и масовно убили око 100 милиона Руса, укључујући жене, децу и одојчад. Нека од мучења и крвопролића су била тако интензивна, да их нећемо споменути овде у овом чланку.\nАли читаоци који желе да знају, могу то добити на основу рада на дубинском истраживању „Црвеног терора“ или “Бољшевичких Чекиста” на интернету, или да одгледају класични филм “Чекист” који је доступан на Ју тјубу.\n(Да поменем и то да је права трагедија што тај филм није преведен на србски језик, па зачуђује заправо чиме се људи у Србији баве који се баве Русијом или превођењем разних материјала. Филм који за сада постоји је линкован на енглески језик, а ја позивам наше патриоте да преведу филм и на наш језик прим.прев.).\nФилм “Чекист”: https://www.youtube.com/watch?v=X_RSDqBn0bA\nРотшилдова Хазарска мафија (ХМ) се још једном одлучила да очисти себе( sheep-dip*) и инфилтрира се и преотме јудаизам\nРотшилдова ХМ је креирала главни план да контролише цео јудаизам и контролише умове јудаиста. Ротшилдова ХМ је отети јудаизам обукла у дезен Вавилонског Талмудизма (Луциферијанство или Сатанизам), и преузела је контролу над банкарским и Wall Street општим професијама, Конгресом, главним масовним медијима заједно са већином богатства и економским средствима успеха.\nПрема томе, Ротшилдова ХМ је могла да прође кроз папире богатства и успеха код оних јудаиста који су пили њихов сок у кесици (Kool-aide ) и користили су их као посреднике у тајној операцији, средства везе и пасивне спаваче – Сајениме. На овај начин, Ротшилди су отели јудаизам.\nЊихово финансирање израелског Кнесета и његова изградња помоћу масонске окултне архитектуре приказује своју посвећеност окултном и Вавилонском Талмудизму и свом злу које га прати, укључујући и жртвовање деце њиховом тајном богу Валу. Они постављају систем Новог светског поретка под називом Свет ционизма који учи и усађује осетљиви јудаизам са параноичним групним обманама расне супериорности, којима претпостављају да су сви незнабошци имали намеру о масовним убиствима свих Јудаиста.\nМасонска архитектура је коришћена у згради Кнесета и израелског Врховног суда, поглед кроз прозор\nОни су назвали ову расно-параноидну масовно јудаистичку заблуду светског освајања, “СВЕТСКИ ЦИОНИЗАМ”, који је заправо облик тајног Вавилонског Талмудизма или Луциферијанства који је био непознат у уобичајеном јудаизму.Систем је пројектован тако да користи јудаисте као покривач-поклопац, али тако да су намазани снагом вавилонског новца, како би их користили као посреднике у тајној операцији, а касније ће бити жртвовани Луциферу у две фазе.\nПрва фаза ће бити њихов планирани Други светски рат у нацистичким радним логорима, одсеченим од залиха, што доводи до смрти око 200.000 јудаиста од глади и болести, заједно са око 90.000 нејеврејских затвореника из истих разлога, према званичним подацима Црвеног крста. Овај број је 5% онога што Хазарска мафија (Светски ционисти) захтева.\nДруга велика жртва ће бити коначна, када ће се успоставити нови светски поредак којег ће Луциферијански краљ ставити у пуноснажност, и када ће све три авраамске религије бити пред фазом искорењивања – а посебно јудаизам, који ће бити окривљен за све ратове и разарања света.\nДо тада, Ротшилди ће се још једном претворити у потпуно нови идентитет који није повезан са јудаизмом у било ком облику, па ни са Светским ционизмом.\nВажно је да се схвати да је Ротшилдова ХМ од Немачке створила једно велико ништа после Првог светског рата, а то је створило вакуум за фашизам, а затим ју је обновила стварајући Нацизам и инсталирање Хитлера као контра-силе њиховом руском бољшевизму.\nХитлер је постао проблем за ХМ када се ослободио и почео да делује у интересу немачког народа и слободних људи у свету, и развио свој банкарски систем без Ротшилда.\nХитлер је увео финансијски систем који је постао слободан од зеленаштва и био веома корисан за радничке класе. Овај његов мандат је изазвао потпуну деструкцију Немачке и немачког народа, јер Ротшилди и Хазари никада не би могли да дозволе економски систем којим се не дозвољава да они добијају.\nВидимо исту ствар данас са Хазарским ратом против ислама, јер ислам забрањује зеленаштво. Зато је Израел толико гласан и агресиван у уништавању људи исламског света.\nХМ је очекивала да буде велики светски рат у којем би подржали обе стране и то би могло да се користи за индустријализацију целог света и да максимално искористе своју банкстерску моћ новца.\nРотшилдова ХМ је подмитила и индуковала чланове Конгреса да пошаљу америчке војнике у њиховој пред-фази и конструисаном Првом светском рату\nКао наставак њиховог добро доказаног обрасца финансирања обе стране у било којем рату како би се повећао профит, стицање више федералних прихода кроз порезе и повећавање међународне снаге, Ротшилдови Хазари поново подмићују, уцењују и индукују чланове Конгреса да објаве рат против Немачке 1917. године.\nОво је олакшано false-flag нападом ХМ у вези са потапањем брода РМС Лузитанија*.\nРотшилдова ХМ је од тада развила уобичајене обрасце тајно степенованог false-flag напада као стандардне оперативне процедуре за изазивање Американаца да ратују за Хазарску мафију.\nРотшилд банкари су научили на почетку тог рата да је то био одличан начин да удвоструче свој новац у кратком року позајмљивање новца за обе зараћене стране.Али, да би се гарантовало скупљање новца, морали су да се изборе да се порески закони усвоје који се могу користити за снагу наплате.\nПосле завршетка Другог светског рата, Ротшилдова ХМ је распоређена у Хладном рату, и то користи као изговор да доведе нацистичке научнике и стручњаке за контролу ума у Америку за време операције Спајалица.\nОво им је омогућило да успостави светску мрежу доушника и шпијунски систем који далеко превазилази било који од њихових претходних напора.\nПрема овом новом систему, они настављају да се инфилтрирају и отимају све америчке институције, укључујући различите америчке цркве система, Слободно зидарство (посебно Шкотски ред и Јорк), америчку војску, тајне архиве САД и већину приватних конструктора и произвођача у сфери одбране, правосуђе и највећи број владиних агенција, укључујући већину из државних власти, и обе главне политичке странке, Републиканску и Демократску.\nРотшилдова ХМ успоставља нацистичке радне логоре као изговор за касније манипулисање савезника у добијању своје приватне колоније у Палестини, коришћењем земљишта украденог од Палестинаца\nРотшилдова ХМ је била у могућности да користи свој сопствени лажно обележени, такозвани “Холокауст” да служи као окидач контроле ума да спречи и да се одупре свакој критици својих ционистичких поступака (У Србији је 2016. ничим изазван проглашен Закон за негирање Холокауста којим се прети затворским казнама за свакога ко то негира; прим. прев.).\nИстина је у томе је да Ротшилдова ХМ подесила нацистичке радне кампове како би добили огроман профит за своје корпорације које су управљале својим радним камповима и којима су добили своју нацистичку ратну машинерију.\nКада је Ротшилдова ХМ добила своју приватну домовину у Израелу 1947. године преко својих тајних политичких манипулација, почели су да тајно посматрају целу Палестину као њихову Нову Хазарију, и почели су да показују слике како су сви Палестинци геноцидни и да краду све за себе. У њихове планове су укључили своју фантазију изградње “већег Израела” преузимањем целог Блиског истока и манипулисање глупим америчким етничким јеврејима- Goyim* да се боре и умиру у њихово име, узимајући све арапске земље за Израел и Хазарску мафију (ХМ) тако да могу преузимањем корпорацијама кроз стечај других да увећавају своје богатство и природне ресурсе, нарочито капацитетима сирове нафте.\nНедавно рецензирана генетска истраживања Џонса Хопкинса (Johns Hopkins) која су веома поштована и уважена од стране јеврејске америчке заједнице показују да чак 97,5% од јудаиста који живе у Израелу немају никакав податак о старим јеврејским ДНК, па стога нису Семити, а немају ни старе крвне везе са целокупном земљом Палестине и око ње. Насупрот томе, 80% Палестинаца носе стари јеврејски ДНК и на тај начин су прави Семити, а имају и старе крвне везе са палестинском земљом.\nТо значи да су прави Анти-Семити Израелци, који су крали палестинску земљу у циљу изградње израелских насеља, моделом тиранисања и масовног убијања невиних Палестинаца (као на Косову и Метохији, у Хрватској и Босни и Херцеговини, прим.прев.).\nРотшилдова ХМ је одлучила да се поново претвори и прошири своје редове\nУ међувремену Ротшилдова ХМ је схватила да не може још много да остане сакривена од јавности, осим ако се опет не претвори и прошири тајно вођство.\nУ циљу превазилажења проблема, они су напорно радили да се додатно инфилтрирају и отимају Масонство и тајне ложе, и примају врхунске чланове у своје педофилске мреже и ритуале жртвовања деце.\nИсто тако, кључни чланови Конгреса су увршћени у њихову тајну сатанску мрежу којима су дали посебну моћ, високу корпоративну моћ, позиције у војсци и приступу тајним информацијама, које прате велике новчане награде и високи статуси.Масивне хазарско мафијашке контрашпијунске фронтове који користе израелско-америчке грађане са двојним држављанствима “где је израелско држављанство на првом месту” користе као посреднике у тајној операцији у Америци у левку фалсификованог новца којег хазарски банкстери дају “политичарима за своје изборне кампање, како би их поседовали и контролисали када су изабрани.\nРотшилдова ХМ се одлучује на контролу ума америчке масе да би могли много лакше да их натерају да одобравају њихове незаконите, безразложно неуставне, непријављене, непобедиве, трајне ратове који су потребни да би се освојили огромни профити и да би се добило све више светске силе\nРотшилдова ХМ је одлучила да стекне потпуну контролу над свим јавним образовним публикацијама успостављањем Одељења за образовање и стварање глобалистичких и социјалистичких планова и програма на основу учења о политичкој коректности, разноликости и “учења типа перверзија је нормална”.\nФлуорид се додаје у јавне водоводе и пасте за зубе, и стоматолози који су под програмом контроле ума приморани су да верују да флуор спречава каријес, и није штетан за мождане функције или функције штитасте жлезде, а заправо је сасвим другачије јер је штетан.\nДодавањем флуорида у јавно водоснабдевање и пасте за зубе, заглупљеним Американцима доноси у просеку смањење оперативне интелигенције и доводи до тога да људи буду много више послушни него што би иначе били. Покренути су програми за развијање и увођење вакцине за заглупљивање деце које стварају огроман број будућих хроничних здравствених проблема.\nЛекари су такође под програмом контроле ума и заведени су пристрасним истраживањима за изабирање најпожељнијих, игноришући неке студије које су биле негативне – а то укључује и већину њих. Све вакцине ћелијске линије су контаминиране вирусом SV-40*, познатим као канцерогеним спороактивирајућим вирусом.\nХМ користи своју монетарну моћ да преузме контролу над свим алопатским медицинским школама* како би подесила и контролисала Америчку Медицинску Асоцијацију и друга медицинска друштва, како би се увериле да је настављен њихов план заснован на лажима и преварама.\nДео тог масовног плана за заглупљивање људи и контролу ума америчких маса је тај да је ХМ откупила и консолидовала све америчке масовне медије у шест контролних великих јавних информационих тела комерцијално маркетиншких медија и менаџмента (CMMM), у власништву и под контролом власника који управљају у њихово име. CMMM функционишу као илегалне вести картела, и треба да буде подељена кроз примену антимонополских закона и осуђена за шпијунажу и нелегалну пропаганду као оружје рата против америчког народа.\nРотшилдови шефови кланова су одлучили да је време да се искористи Америка да заврше свој коначни чин обарања и окупације целог света увођењем велике лажне вести о нападу унутар Америке за које ће окривити Исламисте за које желе да их означе и како би их Америка погрешно напала\nПоглавари ХМ користе своје врхунске израелско-америчке двојне држављане “израелски-први”, који живе у Америци, да спроведу планирани велики нуклеарни напад на Америку 9-11-2001.\nБиби Нетанијаху, оперативни шеф ХМ, распоређен је у Мосаду и овај грађанин са двојним држављанством је активиран да успостави и покрене овај напад на Америку којим је требало да се од стране CMMM оптуже муслимани.\nОни су обавестили своје главне рабине и “Пријатеље светског ционизма” да не лете тог дана и да се склоне из Њујорка, од којих је Лари Силверштајн био један од главних људи укључених у рад.\nОни су имали убачене агенте у Министарству одбране да намаме истражитеље за стање опасности (Able Danger*) да састанке у Пентагону одржавају у Поморској бази у тајној соби за састанке, где ће бити убијени томахавк пројектилом који је испаљен из једне израелске дизел подморнице класе Делфин која је купљена од Немачке.\nТридесет пет истражитеља Able Danger је убијено ударом томахавка у задња врата у нуклеарном складишту атомског наоружања Пантекс* у Тексасу приликом истраживања и откривања 350 израелских крађа у којима су украли материјал за мини бомбе W-54* из Дејви Крокет нуклеарног склоништа.\nИзраелски Мосад је преко Urban Moving Systems транспортовао мини-бомбе направљене од украдених W-54 из нуклеарне јаме из ПАНТЕКСА (и првобитно направљене у фабрици за прераду Ханфорд), које су чуване у израелској амбасади у Њујорку и транспортоване у Куле близнакиње за детонацију 9. Септембра 2001.\nБаал звани Молох, Луцифер, Сотона. То је исто као зао дух који жели масовно убиство за све људе. У замену за оне који су радили његов “прљави посао” он награђује оне који му дозволе да им отме душу, дајући им невероватно богатство, славу и моћ. Ово је тајни крвни уговор називом “продаја душе.”\nНевероватно зло Тајне агенде Хазарске мафије (ХМ) је сада откривено јавности по први пут у овом делу света, а раније преко је изворног сајта Veterans Today преко сопственог аутора Гордона Дафа. Сада знамо да је Биби Нетанијаху водио нуклеарни напад на Америку 9-11-2001. и то је урадио у оквиру опште Агенде Хазарске Мафије(ХМ).\nДржите се за своје столице, јер је ово је веома велика тајна и објашњава много тога што се дешавало у Америци изазваним од стране Израела и Хазарске мафије која се инсталирала у скоро све америчке институције Владе и друштва.\nСада се по први пут се објављују веома специфичне тајне невероватно зле Агенде Хазарске Мафије (ХМ) која је откривена захваљујући једном интервјуу којег је Мајк Харис имао са уредником и директором Veterans Today , Гордоном Дафом у свом уживо програму који се зове “Кратак крај штапа ” 3. октобра, 2015. године.\nМајк Харис је чуо до сада много шокантних тајни од инсајдера током година, али овај је заиста шлаг на торти и објашњава оно шта ради Израел и његови миљеници у Америци у име Ротшилдове Хазарске Мафије(ХМ) који је покварио скоро сваки аспект наших живота стварајући лошу економију, много незапослености и недовољне запослености, масовних злочина, алкохолизма и дроге, унаказио просвету и “унапредио” школе да заглупљују децу, увео разне еугеничке програме попут флуорида у јавном водоводу и пастама за зубе и вакцине које су велика превара, и раширио политичку корупцију.\nОвај интервју сада шаље шок-таласе широм света, а када се узме у обзир да је ова садржај Гордон Даф обелоданио по први пут јавно било где, бићете шокирани. И ви ћете схватити да је Биби Нетанијаху Оперативни шеф Хазарске Мафије(ХМ) и да је био он тај који је наредио и надзирао израелски нуклеарни напад на Америку 9. септембра, 2001. године.\nУ овом интервјуу Гордон Даф открива део од писаног транскрипта онога што је речено на састанку Биби Нетанијахуа и америчког издајника и неких других шпијуна у 1990.\nГордон Даф је такође открио да је Нетанијаху КГБ шпијун као Џонатан Полард.\nИ сада знамо да је Израел започео као сателит бољшевичке Русије и био је прилично несрећан када је Совјетски Савез је пао!\nБенџамин Нетанијаху је био на састанку у Финкс бару у Јерусалиму, познатој рупи коју Мосад користи као купалиште. Ево шта је он рекао што је узето директно из транскрипта снимљеног од стране нашег сведока који је присуствовао и који је 100% у потпуности аутентичан:\n“Ако нас ухвате они само ће нас заменити са особама у оделима од истог штофа. Тако да није битно шта радиш, Америка је златно теле и ми ћемо га исисати, исецкати га и продати га комад по комад док не остане ништа, али највећу светску државу благостања ћемо поново створити и контролисати. Зашто? Јер је то Божја воља и Америка је довољно велика да се тако убије тако да можемо то учинити поново и поново и поново. То је оно што ми радимо земљама које мрзимо. Ми смо их уништили веома споро и пустили их да пате због одбијања да буду наши робови. “\nТо је управо оно што је Ротшилова Хазарска мафија (ХМ) радила у Америци, јер су се успешно инфилтрирали и отели Америку 1913. године (о овоме се детаљно може читати у књизи Света Русија против Хазарије, Татјана Грачова, 2009. прим.прев).\nНакон сазнања о томе шта је Биби рекао у име Ротшилдове Хазарске Мафије(ХМ) би требало све да разбесни и да мотивише за напад против тих злих створења из Америке да врате велику Републику назад у своје руке, био је коментар аутора текста.\nКада Биби Нетанијаху помиње ће Бог уништити Америку, он је мислио на бога Баала (такође познатог као Велика Сова или Молох); Хазари верују да он тражи да му се поклањају стална крвопролића и болне људске жртве и масовна убиства и да ће они ако “продају своје душе” свом богу Баалу (званом Луцифер или Сатана) бити награђени са невероватним богатством, славом и великом силом. Када “продају своје душе” заправо се дешава да су њихове душе обузете и постају нечовечни и бездушни и узимајући карактеристике бога Баала долазе у ситуацију да они постају колективно психопате и зликовци.\nШта је Биби Нетанијаху је говорио о предстојећем нуклеарном нападу на Америку 9. Септембра, 2001, када је поменуо “они ће нас само заменити”?; – рекао је да је мислио на крај временског круга од дванаест година, а одговоре на то је дала група VETERANS TODAY преко сопствених колумниста и водитеља Стева Веба која је обелоданила у свету истину о Илуминатима који себе називају Следбеници Сатане и који себе потврђују кроз идентификацију прелаза са 11 на 12. Ови људи имају полу-годишње жртвовање деце у Денверу и једу срца деце, пију њихову крв након што су их педофилисали.\nЉуди, ову информацију морамо показати свима којима можемо, а онда се ујединити и ударити на ове бездушне шљамове који се клањају Баалу и истерати их из сваког ћошка Америке и да их све изведемо пред лице правде и добијемо правоснажне пресуде за сва њихова велика зла, био је позив Мајка Хариса, (а наша редакција је већ писала о опсежним операцијама у подземној бази аеродрома Денвер и осталим противтерористичким акцијама широм планете против Ротшилдове Хазарске Мафије (ХМ)).\nСвако ко разуме шта Биби Нетанијаху мисли о Американцима као златном телету за корпорацијско отимање кроз стечајеве и клање народа треба да га је разбеснело и натерало на организовање заједнице, и политичке акције против израелске шпијунаже унутар Америке преко система Federal Reserve System, AIPAC, JINSA, the Defense Policy Board, the CFR и сличних.\nРотшилдова ХМ је поставила 25 нуклеарки у великим америчким главним градовима и другим већим градовима у Европи како би се спроводила уцењивања везана за владу. Ово се назива њихова Самсон опција (старозаветни судија Самсон, коме је снага лежала у никад шишаној коси јер је од рођења био посвећен Богу који је својом снагом срушио град, мужу Далиле), а први пут је открио и обелоданио Сејмоур Херш\nРотшилдова ХМ је имала намеру да набави S-19 и S-20 нуклеарне балистичке ракете средњег домета преко корумпираног члана Конгреса коме је додељен задатак да купи од украјински MIRV* у име америчке владе. Уместо тога, он их је продао Израелцима и поделио је новац са другим кључним конгресменима који су укључени у операцију набавке.\nОво је велеиздаја, а капитално дело достојно смртне казне. Одмах после напада на Америку, Ротшилдова ХМ је објавила америчкој администрацији да ће експлодирати нуклеарна бомба толике величине да може уништити читав велики град у више америчких градова, укључујући и Вашингтон, уколико Влада одбије да дозволи Израелу да створи сопствену велику полицијску државу окупационе силе унутар Америке, на основу консолидације целокупног америчког законодавства и његовог писања под једном централном израелском контролом.\nОва нова израелска окупациона сила се зове Унутрашња безбедност (DHS) коју су првобитно водили људи са двојним држављанством и перверзне личности. Бивши директор DHS Џенет Наполитано је тужена за сексуално узнемиравање људи који раде у DHS која је наредила да се мушкарци преселе своје канцеларије у близину мушког тоалета.\nДвојни држављанин издајник, Мајкл Чертоф, (име преведено са руског значи “син ђавола”), био је главни криминални мозак подешавања рада преко статута и правила DHS, заједно са бившим шефом источнонемачког Штазија, Маркус Волфом који се запослио као посебан консултант и умро мистериозно одмах по завршетку његове мисије.\nРотшилдова ХМ није мислила да ће бити откривена за њихов нуклеарни напад на Америку 9.11.2001, али је она направила једну од највећих тактичких грешака у историји и преварили су сами себе од вишка охолости, на основу њихових превише лаких успеха које је правила екстремна снага новац у прошлости.\nУскоро ће мејнстрим Америке знати да је Биби Нетанијаху и његова Ликуд партија распоређена за напад на Америку 9-11-01 у име Ротшилдове ХМ\nОни су мислили да имају потпуну контролу над CMMM и да могу да спрече било какву тајну IAEA и Сандије Лабс истрагу да никада не буде пуштена у америчкој јавности.\nОни су направили озбиљну тактичку грешку, јер се сада истина о њиховој улози 9-11-01 напада на Америку објављује у свету путем интернета који је нова светска Гутенбергова штампа. Зашто Ротшилдова ХМ није разумела моћ Интернета и како се златне истине објављене и емитоване на њему људима из света шире као пожар при брзини светлости. Истина је свуда дифузна за масе.\nОва невероватна тактичка грешка од стране ХМ је толико велика да их је заправо осудила до потпуног откривања и евентуално потпуног уништења којег они објективно и заслужују. Биби Нетанијахуов наставак и достава нуклеарног напада на Америку 9.11.01. ће ући у историју као једна од највећих грешака ХМ, а он ће бити тај који ће бити окривљен за њихово откривање и разарање од стране света који се сада бори против њих.\nРуси су сада способни да омогуће фајлове од IAEA и Сандије Лабс као и опасне фајлове које им је дао Едвард Сноуден. Ускоро ће све ове датотеке бити обезбеђене за све Американце и цео свет путем Интернета, а то не може да се заустави.\nВелики број Руса у Високој војној команди у Русији, и на највишим позицијама вођства у руској влади схватају да је то била иста Организована Криминална Кабала коју је организовала Хазарија у бољшевичком масовном убиству 100 милиона невиних Руса – и ови људи желе наплату.\nТо је разлог зашто Ротшилдови банкстери воде рачуна како ће се извући из посла, што ће одсећи главу Хазарској Мафији са својом бескрајном понудом фалсификованог новца. Зато је створена БРИКС развојна банка – да замени САД Петро доларе као резервна светске валуте, али ова, за разлику од САД Петро долара је подржана златом, сребром и стварном робом, где фалсификовање није дозвољено.\nCMMM пропада, а већина Американаца не верује ни у њихове ударне вести из земље, посебно млађи од тридесет година, који узимају врхунске чињенице са интернета у изградњи сопствених уверења.\nДакле, многи корисници Интернета сада одбијају CMMM па истина о Израелцима који су напали Америку 9.11. постаје све лакше доступнија и сваког дана све раширенија. Ускоро ће цела Америка знати да су Биби Нетанијаху и његов Мосад и грађани са двојним држављанством направили 9.11. напад на Америку.\nАмеричка висока војна команда зна да је Биби Нетанијаху наредио Мосаду и грађанима са дуплим држављанством да нападну Америку користећи нуклеарно оружје 9.11. у име Ротшилдове Хазарске Мафије (ХМ)\nРазне дубоке тајне операције су сада глобално распоређене да разоткрију и одсеку главу Ротшилдовој ХМ у њиховој бескрајној понуди фалсификованог новца.\nЊихови дани анти-људске моћи су одбројани. Тајни, невероватно добро обучен амерички тим, под називом “Нуклеарна Змија-Eaters*” сада напорно ради у потрази за свим долазним израелским дипломатским кесицама и пошиљкама; прелазећи преко синагога и израелске амбасаде и Мосадових сигурних кућа помоћу уређаја са високом технологијом гама зрака и хелијум-3 неутронских детектора; и коришћењем ултра високо технолошких и прилагођених и фокусираних сателита тражи било какве локације ускладиштеним нуклеарним материјалима, као и на томе да поврати сва украдена нуклеарна постројења од стране Израелаца било где у свету ван Израела.\nОвај супер-елитни тим је упозорио Михаела Шримптона телефонским позивом на службени телефон MI-6 којим су га обавестили да је израелски “City Buster” бомба којима су претили америчкој влади 9.11. постављена у близини Олимпијског стадиона. Овај погрешни позив га је послао право у затвор. “City Buster” бомба је демонтирана од стране “Нуклеарна Змија-Еатерс”, која је ушла Енглеску и деактивирала и разоружали велику нуклеарну бомбу. На жалост МИ-6 је хтела да та нуклеарка експлодира у циљу добијања више снаге за Хазарску мафију у Енглеској – матичној бази унутар Финансијског дистрикта Града Лондона – јер се њена моћ убрзано губи.\nТајни назив за ове шефове кланова ХМ који руководе великим делом света из града Лондона је Гог и Магог, упркос томе што много историчара верују да је то тајно име Русије, оно то није. То је тајно име врха ХМ, а по свему судећи оригинално представља порекло одакле долазе.\nТајни тим супер-елитне групе “Нуклеарне Змије-Еатерс” је спреман да буде распоређен у Израел било када, уколико народ буде пред колапсом док се већина европских корпорација ослободе од Израела у времену када ће САД увести санкције које би била у складу са америчким законима. То је незаконито да се даје помоћ једном народу који има нуклеарке, а који није потписао споразум о неширењу нуклеарног оружја.\nИзраел поседује нуклеарно оружје које је откривено из сателитских хелијум-3 сензора и то никада није признао, нити је потписао споразум о неширењу нуклеарног оружја.\nАмерика мора да захтева да Конгрес и администрација поштују закон и одмах прекину давање новчане и војне помоћи Израелу, и да ухапси све израелске шпијунске главне директоре AIPAC, JINSA, the Defense Policy Board, the “Joint” in NYC, and the ADL и тако даље.\nНепознато је, али се сумња да је значајан број ових украдених нуклеарки већ демонтиран. То је пријављено од стране инсајдера који је упутио веома свечану поруку која је достављена Биби Нетанијахуу и његови Ликудистима, као и свим главним члановима израелског шпијунског фронта у Америци, као што су AIPAC, JINSA, the Defense Policy Board, the “Joint” и слично.\nШта је ово озбиљно упозорење? Ако су извештаји инсајдера тачни, ови људи су рекли да ако постоји још један израелски план заснован на лажној-застави нападу, који је он наредио или су укључени у њега, да ће бити гоњени од стране америчке националне безбедности и елиминисани, а израелске структуре одбране у вези са таквом вољом за одбраном Америке ће бити претворене у прах и пепео.\nОстатак историје Ротшилдове ХМ ће вероватно бити одређена ТОБОМ\nБудућност Ротшилдове ХМ ће вероватно бити одређена људима који уче тајну, забрањену историју Хазарске Мафије која је исечена из историјских књига и библиотека од стране ХМ за заштиту своје зле историје да је нико не би прихватио да је постала позната.\nДакле, ову причу са породицом, пријатељима и сарадницима и узмите је као вирус. Да буде јасно у вези овога – уколико ХМ није у стању да ради у тешкој тајности, она ће бити нападнут са свих страна и уништена заувек. Тако одузета тајност откривањем своје скривене историје за цео свет је урађена да се зна и разуме.\nЗато су тако напорно радили да купују и контролишу масовне маркетинг медије и јавно масовно образовање, укључујући факултете и универзитете, да људи на свету никада не сазнају о њиховом тајном злу, које је толико нехумано, да би направили да цео свет са њима буде једна банда убица њима и нападају их са свих страна на сваком нивоу док они постоје.\nВелико питање остаје: Да ли је прави узрок код лидера Хазарске Мафије за спровођење великог зла и окрутности према људској раси споредан или је природан или је генетски негован? Неки верују да је то заједничка симбиоза паразитизма и склоности ка масовном убиству, учествовању у педофилији и пуштању дечје крви и жртвовању деце производ отровне културе, најбоље описане као малигни Трибализам, а карактерише је групна параноична заблуда о расној супериорности. Други мисле да су лидери ХМ крвна линија Каина, сина Адамовог, убице брата Авеља, да су деца Каина, који су Анђели са два лика и немају апсолутно никакву душу или људску савест, али су чисти предатори као дивље звери – док у исто време имајући та два невероватна лица, могу да примене добар трик и средипокажу споља веома лепо лице. Можда су ту по среди оба фактора. У сваком случају, време је да се покаже ово зло, највеће зло које је свет икада искусио. Време је за свет да ради заједно да сада и заувек искорени овај проблем, било каквим средствима ако је потребно.\nДУХОВНИ ПОСАО ХАЗАРСКЕ МАФИЈЕ\nГлавни посао врхова Хазарске Мафије више није профит како се наивно мисли већ куповина људске душе и њено заробљавање. У духовном смислу, Хазарска Мафија је отеловљење Сатане лично и све операције развоја на земљи су до сада скопчане у трагичном губљењу људских душа.\nНишта човека не може дубље да погоди од тога да је неко продао или изгубио душу или је души својој наудио. Управо тим пословима се бави врх Хазарске Мафије – куповином људских душа. Ако знамо да је Исус рекао апостолу Петру рибару да ће одсад бити ловац на људске душе, ми знамо да је он ловио душе у тренутном стању те их као такве разобличавао и упућивао јер је касније писао и многе посланице народима. Међутим, хазарски ловци на душе користе све државне, националне системе власти, маркетинга, превара и светског зеленашког система да поробе много људских душа ударајући директно тамо где су оне најслабије, а најслабије су у односу на своје тело.\nОбјашњења:\nАвраамске религије\nhttps://en.wikipedia.org/wiki/Abrahamic_religions\nВал\nhttps://sr.wikipedia.org/sr/Баал\nВавилонска магија новца\nhttp://archonmatrix.com/easy-to-understand-babylonian-money-magic-slave-system/\nАмерички револуционарни ратhttps://en.wikipedia.org/wiki/American_Revolutionary_War\nАмерички грађански рат\nhttps://en.wikipedia.org/wiki/American_Civil_War\nГладио стил тероризма\nhttps://en.wikipedia.org/wiki/Operation_Gladio\nНапад на Америку, 11. септембарhttps://en.wikipedia.org/wiki/September_11_attacks\nОклахома – бомбе\nhttps://en.wikipedia.org/wiki/Oklahoma_City_bombing\nЕнглески цивилни рат\nhttps://www.britannica.com/event/English-Civil-Wars\nEnemies within the gates\nhttps://books.google.rs/books/about/Enemies_Within_the_Gates.html?id=Lu65jfPE-xwC&redir_esc=y\nУбиство Франца Фердинанда\nhttp://www.vidovdan.org/2017/01/19/dragan-kolarevic-masoni-i-sarajevski-atentat-xiii/\nБоксерски устанак\nhttps://sr.wikipedia.org/sr/Боксерски_устанак\nDEEP SHEEP\nhttps://en.wikipedia.org/wiki/Sheep_dip\nпотапање брода Лузитанија\nhttps://en.wikipedia.org/wiki/Sinking_of_the_RMS_Lusitania\nГОЈ\nhttps://en.wikipedia.org/wiki/Goy\nСВ40, бомба\nhttps://sr.wikipedia.org/sr/SV40\nАлопатска медицина\nhttp://staznaci.com/alopatija\nAble danger\nhttps://en.wikipedia.org/wiki/Able_Danger\nPantex Plant\nhttps://en.wikipedia.org/wiki/Pantex_Plant\nW54\nhttp://www.globalsecurity.org/wmd/systems/w54.htm\nMIRV\nhttps://en.wikipedia.org/wiki/Multiple_independently_targetable_reentry_vehicle\nEATER — особа или животиња која троши храну на одређени начин или одређеног типа.\nizvor: http://www.veteranstoday.com\nИЗВОР: vajts.blogspot.ba", "Скривена историја зле Хазарске мафије" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "После Мајског преврата 1903. јачала је активност српске омладине у Аустро-Угарској. Нови дух у Србији, слом режима грофа Куена у Хрватској, тешка криза режима у Босни после смрти Калајеве, буран протестни покрет у Далмацији, устанак у Македонији и споразум о реформама турске управе у Европи закључен у Мирцштету све је то будило нове наде.\nУ томе часу одржана је крајем септембра 1903. скупштина српске академске омладине у Сремским Карловцима, да решава о „новим задацима омладине“. На састанку су учествовали ђаци из свих српских покрајина и пратили своје речи живим примерима из Далмације, Војводине, Босне и Македоније. Доносиле су се хитно резолуције … . Основан је Српски соко у Сремским Карловцима, а оснивач његов Лаза Поповић, предложио је у „Омладинском гласнику“ оснивање сокола на све стране у Аустро-Угарској монархији. Лаза Поповић ступио је у контакт са чешким соколима. Нова соколска друштва оснивана су у свим српским крајевима под Аустро-Угарском. Са свих страна стизале су Карловачком соколу молбе за упутства ради оснивања соколских друштава (из Загреба, Земуна, Сомбора, Коренице, Книна,Удбине, Меленаца, Пакраца, Двора …). Убрзо је основано 30 српских соколских друштава, која су подељена на жупе. Друштво у Карловцима било је матица српског соколства на територији Аустро-Угарске Монархије. Из Сремских Карловаца одлазили су предњаци, гимназијска и богословска омладина, у све српске крајеве. На Раваничким соколским слетовима српски соколи заветовали су се да ће се борити за ослобођење и уједињење. (1) Народ који је био на ходочашћу у Раваници могао се приликом слета упознати са соколима и њиховим радом. На Другом слету у Раваници 1906. учествовало је око 250 сокола од којих је 170 вежбало просте вежбе. Учествовали су : Српски соко из Сремских Карловаца са старешином др. Лазом Поповићем и 41 чланом; Српски соко из Сремске Митровице са старешином Николом Поповићем и 28 чланова; Српски соко из Руме са старешином др. Миладиновићем и 31 чланом; Српски соко из Шида са подстарешином Ст. Пајићем и 25 чланова; Српски соко из Ирига са стерешином др. Симом Грчићем и 18 чланова; Српски соко из Вуковара са старешином др. Св. Новаком и 25 чланова; … . Друштва која нису вежбала просте вежбе била су : Српски соко из Загреба са старешином др. Стојановићем и 5 чланова; Српски соко из Земуна са вођом А. Пуљом и 10 чланова; Српски соко из Осијека са вођом Јосипом Соукупом и 3 члана; Српски соко из Винковаца са вођом Влад. Игњатовићем и 6 чланова; Српски соко из Новог Сада са вођом др. Свињарцем и 10 чланова. Били је присутна депутација Српског гимнастичког клуба из Вршца од 3 лица са подпредседником Бранком Цијаком и делегација „Душана Силног” из Београда на челу са председником Тасом Поповићем и са повећим бројем чланова и функционера друштва. У Раваници сва друштва су у поворци кренула на један овећи плато иза манастира Раванице, где су вршили покус за просте вежбе. Након покуса окупили су се соколи у дворани гостионице на заједнички ручак. Изашавши из дворане соколи су формирали поворку која је кренула на вежбалиште у Раваници, где се окупило око 6.000 гледалаца. На челу поворке је било 5 застава, иза којих су ишли старешине друштава, за њима су ишла друштва у соколском друштвеном оделу, а за њима друштва у гимнастичком оделу.\nОдржана је јавна вежба са простим вежбама, а онда је одржано такмичење у скоку у вис, у скоку у даљину, у скоку са мотком, у бацању диска, камена и копља, и трчању. У бацању диска најбољи је био старешина др. Лаза Поповић. Бацане су гвоздене кугле тешке 5 килограма. Изведена је српска народна игра бацање камена тешког 16 колограма. После такмичења развила се народна слава уз певање, свирање и играње. (2)\nСрпски Соко у Старој Пазови основан је 15 августа 1906. као пето српско соколско друштво, после Сремских Карловаца, Шида, Земуна и Новог Сада. Др. Јован Бараћ, општински лекар, и Јован Вучковић са 22 грађанина основали су Српски соко. Уз помоћ др Лазе Поповића и карловачких сокола сачињена су Правила друштва и припремљена је прва јавна вежба септембра 1906. У Голубинцима су у октобру 1907. заједно са вежбачима из Сремских Карловаца одржали другу јавну вежбу. Учествовали су 1907. на две заједничке вежбе, у Војки и Голубинцима, са соколима из Војке, Инђије, Голубинаца, Чортановаца и Сремских Карловаца. Соколи из Старе Пазове са 17 чланова посетили су слет у Раваници 1910. Учествовали су 1912. на великом Јавном соколском часу у Београду. (3) Бошко Машић постао је вођа 1909. Учествовао је као добровољац у турском, бугарском и Првом светском рату.\nСловачко соколско друштво је од 1912. радило помагано од словачке жупе из Чикага. Главни оснивачи били су Павел Блох и Мирослав Галанте. Два су друштва сарађивала до Првог светског рата. Почетком Првог светског рата прекинут је рад оба соколска друштва. У новембру 1918. оживео је рад у оба соколска друштва. Божа Саламун, Србин католик и српски добровољац из Шибеника у својој песми „Дочек српске војске у Старој Пазови” описао је дочек 7 новембра 1918. После Првог светског рата 1919. Српски соко ујединио се са Словачким соколом. Соколско друштво Стара Пазова учествовало је на слету у Загребу од 15 до 17. августа 1924. Соколско друштво је било средиште културног и просветног рада места и околине. На академији посвећеној прослави Дана Уједињења, 1 децембра 1926. изведен је позоришни комад „Мртва стража” трагедија из живота Истрана који су тада били под Италијом.\nСоколско друштво Стара Пазова прославило је 19. јуна 1927. 20 година од свог оснивања. Већ рано ујутро осећало се празнично расположење у месту. Соколи из Старе Пазове као и из Нових Карловаца, састали су се ујутро у соколани и са заставама кренули на станицу, где су дочекали соколе и соколице из Београда, Земуна, Сремске Митровице, Ср. Карловаца и Петровца. Прослави су присуствовала соколска друштва Београд I, Земун, Сремска Митровица и Нови Карловци. Са станице је кренула поворка до општине у чијем је дворишту одржала проба. После пробе формирала се нова поворка са соколским заставама и заставом добровољаца, са војном музиком, са соколском и народном коњицом и многобројним народом из места и ближе околине. Поворка је обишла главније улице места. Када је поворка поново стигла до општине старешина Живојин Михајловић у свом говору поздравио је присутне. После њега говорио је делегат жупе др. Воја Кујунџић о соколству и његовим идејама. Иза њега говорио је Пера Лазаревић, који је истакао важност соколских друштава за уједињење. Председник општине Мартин Ухрик поздравио је госте и грађанство на словачком језику. После њега одржао је говор у националном духу Милоје Араницки. Говорници су истицали значај соколства у најновијој историји. Бањалучки процес био је уперен углавном против сокола. За време Првог светског рата соколска друштва су растурена али се ипак победило. После те победе Соколство је стајало пред тешким задатком да сачува оно што је тешко и крваво стечено. После подне одржана је јавна вежба а увече забава у соколани. Поворка и јавна вежба давали су слику малог слета. Градња соколског дома почела је 1927. а дом је био завршен 1931. Изградњу је помогла општина, али су главна средства добијена од соколских приредби и прилога. Прилози су били од 212 појединаца, установа и организација међу којима и соколска друштва из 63 места Југославије. (4)\nЗастава Месног одбора ратних добровољаца у Старој Пазови освештана је 1. августа 1924. Застави је кумовао изсланик краља, генерал Стеван Хаџић. (5)\nСоколско друштво у Старој Пазови организовало је 8. марта 1930. прославу осамдесетогодишњице чехословачког председника Масарика у великој сали хотела Петровић. Сала је била украшена чехословачким и југословенским заставама а слике краља Александра и Масарика биле су окићене зеленилом. Свечаност је отворена чехословачком и југословенском химном, које је певало певачко друштво “Гусле”. Од присутних представника друштава на прослави су говорили : Никола Петровић у име Народне Одбране, Српске православне општине и певачког друштва “Гусле”; Богданка Клајић у име Кола Српских Сестара; др. Бранко Кијурина у име Удружења добровољаца; Милоје Араницки у име Читаоничког клуба; Георгије Михајловић у име Црвеног Крста; Станко Бабин у име Српске земљорадничке задруге и Читаонице и Бранко Петковић у име Занатлијске омладине. Свечаност је завршена свесловенском химном “Хеј Словени”, док је игранка и весеље настављено до касно у ноћ. (6) У Одбору за градњу Соколског дома били су Славко Ивковић, тајник Самко Бабик, старешина друштва др. Чипчић, заменик старешине др. Вл. Вереш и благајник М. Левец. Новац за градњу дома стигао је углавном из Јужне Србије и Словачке. Соколска делегација под вођством старешине друштва др. Чипчића, заменика старешине др. Вереша и чланова управе Бабика, Ивковића и Гајића посетила је среског начелника Станимира Лазића у вези да замоли за помоћ у градњи дома. Срески начелник је обећао делегацији да ће свим силама настојати да помогне акције сокола.(7)\nСоколско друштво посветило је 5. октобра 1930. камен-темељац Соколског дома Краља Петра. Ујутро су дошла соколска друштва из београдске и новосадске жупе. Формирана је поворка на челу сакоњицом и представницима, музиком и уз пуцање прангија кренула је са станице у место. Посвету камена-темељца обавили су православни, евангелистички и римокатолички свештеници, након чега је прочитана повеља и положена у темеље дома. Посвета је обављена уз присуство огромног броја народа. Након посвете приређен је заједнички ручак, на коме је било преко 100 узваника. Представница Кола Српских Сестара, Богданка Клајић наздравила је и честитала успеху соколства у месту. У име Словачко-сремског сениората евангелистичке цркве наздравио је Самко Бабик, истичући братску узајамност и словенску солидарност. Књижничар соколског друштва Живојин Михајловић поздравио је све остале госте, као и градитеље дома Момира Коруновића и Предрага Зрнића. После подне одржана је јавна вежба. У вече одржана је свечана академија, а после било је весеље до касно у ноћ. (8)\nУ дому се развио рад на спортској гимнастици, атлетици и групним саставима, затим у одбојци, стрељаштву, културно-просветни рад. У околним селима друштво је оснивало соколске чете и то у Крчедину, Војки, Голубинцима, Новом Сланкамену, Новим Карловцима, Ст. Бановцима. Соколско друштво Стара Пазова учествовало је на свим соколским слетовима у земљи ( Београд, Загреб, Војка, Ст. Бановци, Белегиш, Стари Сланкамен, Нови Карловци, Кисач, Петровци, Батајница, Инђија, Панчево, Сремска Митровица, Београд) и иностранству (Праг и Софија). (9)\nСтарешина друштва др. Бранко Чипчић одржао је 1929. комеморативно предавање о Владимиру Гортану, стрељаном у Истри од фашистичке Италије. У предговору Споменице коју је издало Соколско друштво у Старој Пазови др. Лаза Поповић истакао је : „Није било веће сиротиње, није било мање искуства, није било горих прилика, па се обарало, јуришало и заузимало, увек напред и са огромним одушевљењем само напред … оних дивних ђака, богословаца и омладинаца фрушкогорских од пре двадесетпет и више година, … Чудна су и велика времена била, али за нас нису прошла.”.\nКада је Хигијенски завод из Новог Сада 1928. затражио од општине Стара Пазова земљиште за здравствену станицу, Соколско друштво је уступило земљиште за градњу здравствене станице. На конференцији одржаној 24. маја 1929. између представника Хигијенског завода Министарства Народног Здравља у Новом Саду са делегатима соколског друштва и Кола Српских Сестара постигнут је споразум да соколско друштво уступи земљиште за градњу дома, а да се уз Соколану сазида здравствена станица повезана ходником са соколским домом.(10) Соколски дом био је на најлепшем месту улице престолонаследника Петра. Здравствена станица поред социјално-хигијенских задатака, имала је и школску поликлинику, која се старала о заштити здравља ученика и наставника и о поликлиничком лечењу болесних. Соколски дом је био повезан са станицом, тако да се из соколске гардеробе ишло у купатило здравствене станице. Соколи су после сваког вежбања могли да се туширају под станичним тушевима. Овим су могли соколићи да се од детињства привикавају на хигијену и да то схвате као своју свакодневну потребу. Соколе у Старој Пазови посетио је Гангл 1931. На станици I заменика старешине Савеза сокола Гангла дочекали су сви соколски одборници са својим старешином на челу и заступник среског начелника. Гангл је разгледао соколски дом и летње вежалиште. Након тога посетио је Словачки народни дом, где се уписао у спомен-књигу. (11)\nСоколско друштво Стара Пазова имало је 1937. 114 чланова и 28 чланица. Имало је 24 вежбача и 11 вежбачица. На дан 31.12.1936. имало је 151 члана, 41 нараштајца и 236 деце, укупно 428 припадника. (12) Друго просветно окружје у Старој Пазови приредило је свој I просветни течај 28.2.1937. у просторијама Соколског дома. На течају је било 14 чланова сокола, из Старе Пазове 10, а из Старих Бановаца, Инђије, Нових Карловаца и Голубинаца по један. Од 7 до 12 часова одржана су 5 предавања. (13)\nСоколско друштво Стара Пазова везало је Вукову прославу са прославом 19- годишњице доласка српске војске у Стару Пазову и 7. 11. 1937. одржало вечерње посело у соколани. Просветар жупе Београд Момир Синобад предавао је о Вуковим заслугама за српски народ, изложивши зашто соколи нарочито поштују Вука. Затим је др. Ђ. Михајловић у исцрпном предавању приказао пробој солунског фронта и долазак српске војске у Стару Пазову. Приход посела био је намењен за подизање Вукове задужбине.(14)\nНа позив матичног друштва из Старе Пазове Соколска чета у Голубинцима приступила је прикупљању прилога за пострадале од временских непогода. Истакли су да су прихватили позив вољни увек помоћи ближњем. Соколска управа замолила је све имућније мештане, да сиромашнима притекну у помоћ са колском спрегом и радном снагом. (15)\nСа соколима и са Здравственом станицом сарађивало је Коло Српских Сестара Стара Пазова. Учествовало је на свим соколским прославама. Основано је 22.4.1904. као Добротворна Задруга Српкиња, а од 31.3.1923. деловало је као Коло. Архитекта Државног хигијенског завода Радонић бесплатно је израдио планове за подизање спрата на дому Кола и вршио надзор над градњом. Одржавањем приватног забавишта Кола ударен је темељ државном забавишту. Заслугом Кола одржана је у Старој Пазови Државна мешовита грађанска школа. Стара Пазова прославила је 7.новембра 1938. 20 година од уласка српске војске. Чланица Кола учитељица Олга Ивановић је заједно са осталим делегатима из места на Опленцу запалила воштаницу на гробу краља Александра. Радиле су на пропагирању српско-сремске народне ношње.У дому Кола одржан је до 15 априла 1939. течај уметничког ткања. Течај је водила наставница Марија Хуберт из Београда. Течај су похађале делом чланице Кола а делом остале грађанке места (њих 23). Училе су пиротско ткање, зумак, келим, гоблен и персиско ткање. (16)\nЗаједно са Државним хигијенским заводом у Новом Саду отвориле су 1940. течај домаћичке школе са интернатом у свом дому. Хигијенски завод послао је 2 своје наставнице. О течају је водила бригу Здравствена станица а хигијену је предавао њен шеф др Владимир Вереш, дугогодишњи сарадник Кола. Течај је похађало 17 девојака из места. Југословенски Женски савез у Београду упутио им је позив да се пријаве за разне радове у случају рата, како би замениле мушкарце. Чланице Кола (њих 20) су свршиле нижи самарићански течај који су одржавали лекари у оквиру друштва Црвеног крста. Упутиле су са осталим мештанима делегата на Опленац да упали воштаницу на гробу краља Ујединитеља на дан уласка српске војске у Стару Пазову 7.11.1939. На Материце позвале су све Привредникове питомце шегрте у месту у њихов дом. Здравственој станици су помагале у одржавању Ђачке Трпезе. Посетиле су чајанку Добротворне Задруге Српкиња у Инђији и Свесловенску забаву Главног одбора у Београду са 12 чланица у народној ношњи. (17)\nСоколи су 27. марта 1941. организовало демонстрације. После Априлског рата 1941. Савез сокола био је забрањен. Током рата соколски дом је био руиниран, јер су га војске свих врста и страна користиле. После Другог светског рата нове власти су уместо сокола створиле прво фискултурна друштва, па гимнастичка, која су касније добила име Партизан. Бивши соколи обновили су свој дом. Друштво „Партизан” имало је после рата 9 предњака и 5 предњакиња из бившег соколског друштва. Вежбала се гимнастика, атлетика, одбојка, стрељаштво, шах, пинг-понг и кошарка. Организовани су летовања на мору и зимовања са скијашким течајевима. Друштво је учествовало на општинским, среским, покрајинским, републичким и савезним такмичењима. Партизан у Старој Пазови је 1955. имао 527 чланова. Дом им је био одузет, а друштво је вежбало по школским салама са малим бројем справа. Соколско друштво Стара Пазова обновило је свој рад 1997. Обновили су га Јан Туран, начелник, и Златко Каравла, председник Друштва „Партизан” удружени са старим соколима и вежбачима. Соколско друштво је прославило 100 година од оснивања Свечаном академијом у великој сали Дома друштвених организација. Академија је приређена без вежбачког програма, јер друштво није добило назад свој дом. Хор Старе Пазове певао је химну „Боже правде” и две соколске песме „Полети соколе” и „Малена је Фрушка Гора”. Свечану седницу отворио је старешина друштва Петар Лађевић-Дишо, поздравивши велики број бивших вежбача ДТВ „Партизан” и госте. Било је присутно и неколико још живих сокола, који су учествовали у враћању старог имена друштву. Начелник друштва Јан Туран био је предњак и начелник у ДТВ „Партизан”. У име Савеза Соко Србије говорила је старешина Савеза Гордана Рајновић. Говорила је и Милијана Крстић, из батајничког сокола, која је више година радила у друштву Стара Пазова. Поводом прославе 100 година друштва штампана је књига Мирослава Кичиња „Соколско друштво Стара Пазова 1906-1941”. (18) Такође је обновило свој рад и Коло Српских Сестара у Старoj Пазови.\nПосле Мајског преврата 1903. јачала је активност српске омладине у Аустро-Угарској. У Старој Пазови основана је 1904. Добротворна Задруга Српкиња а 1906. основано је гимнастичко друштво Српски Соко. Почетком Првог светског рата 1914. прекинут је рад соколских друштава, али је у новембру 1918. оживео. Српски соко у Старој Пазови ујединио се са Словачким соколом 1919. Добротворна Задруга Српкиња деловала је од 1923. као Коло Српских Сестара. Са њима су сарађивали Удружење добровољаца, Народна Одбрана и певачко друштво “Гусле”. Соколи и Коло радили су у својим домовима. Друштва су била средиште патриотског, културног и просветног рада у Старој Пазови и околини. Национална друштва деловала су до Априлског рата 1941. После Другог светског рата нова власт је уместо сокола створила Друштво за телесно васпитање Партизан са бившим соколским предњацима. Соколско друштво Стара Пазова обновило је свој рад 1997.\nСаша Недељковић\nчлан Научног друштва за историју здравствене културе Србије\nНапомене :", "Саша Недељковић: СОКОЛСКО ДРУШТВО У СТАРОЈ ПАЗОВИ" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Турци су прве нападе на Лазареву државу извели 1381. године, тада су дошли до Параћина, али су их ту Срби сузбили и вратили назад. Пошто је султан Мурат I био презаузет у Малој Азији, оставио је на миру Србе на неколико година. Кнез Лазар је добио дојаву да Турци врше велике припреме да у пролеће 1386. године поново нападну Србију. Али и тај покушај за Турке је био погубан, па су морали поново да беже из Лазареве државе.\nТурци су слично прошли и у Босанској држави, где их је 1388. године потукао Твртков војвода Влатко Вуковић и натерао на повлачење. Турци су били изненађени оваквим отпором у Србији и Босни. Схватили су да за ове нападе треба боље да се припреме и прикупе још више војске. Султан Мурат почео је посебне припреме за напад на Србију.\nКнез Лазар припремао је своју војску за одлучујућу борбу против Турака.Позвао је све Србе да иду на Косово да бране своју државу и српско име од Турака.\nНародна песма каже да је кнез Лазар сваког ко не дође у бој на Косово проклео овим речима: “Ко је Србин и српскога рода, И од српске крви и колена, А не дође на бој на Косово,Од руке му ништа не родило, Ни у пољу белица пшеница, Ни у брду винова лозица, Не имао од срца порода, Ни мушкога ни девојачкога, Рђом кап’о док му је колена..!”\nСрпску војску предводио је кнез Лазар, иако није успео да сакупи сву српску властелу, а ни све српске ратнике.Од обласних господара кнезу Лазару се придружио Вук Бранковић (господар Косова), један одред послао је и босански бан Твртко I Котроманић, на челу са војводом Влатком Вуковићем.\nТурску војску предводио је султан Мурат I са синовима Бајазитом и Јакубом. Турска војска кретала се територијом Дејановића. Сматра се да их је Дејановић задржао (снабдео их храном) а са циљем да јави кнезу Лазару о величини Муратове војске (претпоставља се око 50 000 војника), што је за то време био огроман број, док је Лазар имао упола мање војника.\nДејановић је говорио турским старешинама да је преко расквашених поља у Македонији немогуће проћи пре маја. Тако је зауставио турску војску на његовој територији у намери да кнезу Лазару јави о величини турске војске и да му омогући што више времена да окупи све српске ратнике и спремно сачека турску војску и крене у одлучујућу битку.\nСрпска војска је, по претежним оценама, била бројно мања од турске, али раније пристигла, била је одморна и спремна за борбу. Ипак, било је двоумљења да ли да се одмах крене на Турке.\nПо оценама војних стручњака, наша војска је имала више шанси за победу да је одмах кренула на Турке, пошто је била одморнија.\nСа друге стране, Турци не би имали времена да им на главном правцу удара, као што су то учинили у току ноћи пред битку, ископају јаме и у њих уграде зашиљено коље и то све прекрију сламом. Међутим, већања команданата обе војске прекинула је велика олуја, а затим и јака киша (права провала облака) која се сручила на обе војске. Тек када се киша смирила, Турци су под заштитом мрака кренули на копање јама. Према турским хроничарима, у напад су први кренули српски стрелци из одреда Вука Бранковића, који је имао и највећег успеха у боју.\nДо одлучујуће битке дошло је 28. (15) јуна 1389. године северозападно од Приштине (Газиместан), на дан светог Виде (Видовдан). Турског султана Мурата убио је српски ратник Милош Обилић (Кобилић). Предања говоре да су Милоша пре битке на кнежевој вечери програсили издајником. За време битке, Милош је на превару ушао у турски логор, говорећи да жели да пољуби скуте султану, у знак покорења, и убио га ножем.\nДруги наш стари запис “Похвала кнезу Лазару“ (из XV века) говори да је Мурат погинуо после борбе. Народно предање још говори и да је Милош извршио ово дело још пре почетка борбе.\nЈедно писмо краља Твртка помиње дванаест племића (завереника) који су заједно са Милошем извршили ово дело. Турски извори говоре да је Мурат погинуо после битке или мало пре њеног завршетка и да је убијен на превару од једног скривеног српског завереника или рањеног борца. О самом Милошу историја не зна никакве појединости.\nНа Косову су Турци сахранили Муратову утробу (Муратово турбе) а тело је пренето у Једрене ради балсамовања. Старији син Бајазит прикрио је смрт султанову јер би то значило пораз Турака, и наређује јуриш, што је сатрло српску војску (коњицу) јер је била оклопна, за разлику од турске лаке коњице. Брата Јакоба Бајазит је задавио, како би био једини владар.\nУскоро је и кнез Лазар био ухваћен и убијен. Наше легенде говоре да је кнез Лазар, када је био ухваћен, узвратио Бајазиту “ Да је раније знао за јуначки подвиг свог витеза, и да је за то знала цела српска војска, учинили би да и Бајазит лежи на трећим носилима “. Бајазит је, затим, наредио да се кнез Лазар и заробљена српска властела посеку. Није познато ко је и како изнео са бојног поља кнежево тело и предао га на балсамовање и чување калуђерима. Његово тело је тада сачувано, балсамовано и предато у цркву Вазнесењау Приштини (по неким непотпуним изворима Бајазит је за ово дао дозволу).\nУбрзо после тога Вук Бранковић и Влатко Вуковић су се повукли. Турци су се сутрадан после боја повукли, водећи са собом многе заробљенике и рањенике, али је већина рањеника умрла на путу.\nКосовска битка по свим изгледима трајала је само неколико часова а главна борба водила се око Мазгита и Газиместана.\nПрве вести о бици записане су дванаест дана после боја од стране руског монаха Игњатија, који је пошао у посету светогорским манастирима. Најчуднији извештај је писмо босанског бана Твртка I који пише фирентијској влади како је он победио Турке на Косову, а о кнезу Лазару нема ни речи. Ово је још чудније јер је Твртко I имао извештај из прве руке, пошто се његов војсковођа Влатко Вуковић са делом војске вратио у Босну. То писмо је сачувано, као и његов одговор, у коме Фирентинци честитају Твртку I на победи и кажу да су срећни што је хришћанска војска победила. Чак се и сазнаје да су у Паризу звонила црквена звона у част победе хришћана над неверницима.\nИз свега овога закључујемо да је победа у овом боју припала Србији, пошто су се турци повукли са бојишта. Турци су тек након седмдесет година освојили Србију.\nМорамо да знамо и да има више верзија о борби и старадању на Косову пољу.\nКнез Лазар је најпре био сахрањен у Приштини. Затим је 1391. године пренет у своју задужбину Раваницу. Сахрана кнеза Лазара није могла бити обављена одмах након његове погибије, јер се његово тело налазило у рукама Турака. Бајазит,наследник султана Мурата, који је посекао кнеза Лазара, држао је кнежево тело као ратни трофеј и средство за преговоре и уцену кнежеве породице.У наметнутим условима породици, да дође до тела, лежи косовски пораз.\nПо завршетку преговора, кнежево тело је предано породици, која га је сахранила у Приштини, а потом пренела у манастир Раваницу, кнежеву задужбину. Сахрана у Приштини је извршена првих дана месеца јула 1389. По завршетку треће године од Лазареве сахране, приступило се свечаном отварању кнежева гроба. Тада је утврђено да тело није подлегло трулежи и да је свето.\nОд 1697. године његове мошти су се налазиле у манастиру Врдник на Фрушкој Гори. У току Другог светског рата преносе их у Саборну цркву у Београд. Од 1989. године мошти кнеза Лазара налазе се поново у манастиру Раваница.\nЦрква је Лазара прогласила за светитеља, неговала је култ Косова и подстицала будућа поколења “ да освете КОСОВО “ – СРПСКУ СВЕТУ ЗЕМЉУ.\nРечи Кнеза Лазара пред битку “ Пођимо, браћо и чеда, пођимо на подвиг који је пред нама, угледавши се на наградодавца Христа. Смрћу послужимо дужности, пролијмо крв нашу, искупимо живот смрћу и дајмо удове наших тела непоштедно за час и отачаство наше, а Бог ће се свакако смиловати на остатке наше и неће истребити до краја род и земљу нашу. “\nДа се не заборави !\nНа Косову и Метохији (Старој Србији) било је, пола века после Косовске битке, само 46 новоусељених албанских кућа (Албанци су племе са Кавказа које је населило данашњу Албанију почетком 11. века), како сведочи први турски попис из 1445. године за области Дренице и Подрима.\nА српских кућа: 12.844. У жупама: Косово, Сиринићкој, Средачкој, Ибарском Колашину, Биничкој Морави, Призренском Пољу, Лабу Шиптара тада нема.\nУ Пећи, на пример, тада није било ниједне албанске породице…\nЧак, 1838. године скоро 400 година после првог турског пописа – у Пећи (како записује Јозеф Милер): Србичине 92,09 одсто становништва. Данас, после НАТО злочиначке-агресије, под називом „Милосрдни анђео“, у Пећи (седишту српског патријарха) живи само неколико Срба\nЂорђе Бојанић\nsrpska istorija", "Видовдан Магазин" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Турци су прве нападе на Лазареву државу извели 1381. године, тада су дошли до Параћина, али су их ту Срби сузбили и вратили назад. Пошто је султан Мурат I био презаузет у Малој Азији, оставио је на миру Србе на неколико година. Кнез Лазар је добио дојаву да Турци врше велике припреме да у пролеће 1386. године поново нападну Србију. Али и тај покушај за Турке је био погубан, па су морали поново да беже из Лазареве државе.\nТурци су слично прошли и у Босанској држави, где их је 1388. године потукао Твртков војвода Влатко Вуковић и натерао на повлачење. Турци су били изненађени оваквим отпором у Србији и Босни. Схватили су да за ове нападе треба боље да се припреме и прикупе још више војске. Султан Мурат почео је посебне припреме за напад на Србију.\nКнез Лазар припремао је своју војску за одлучујућу борбу против Турака.Позвао је све Србе да иду на Косово да бране своју државу и српско име од Турака.\nНародна песма каже да је кнез Лазар сваког ко не дође у бој на Косово проклео овим речима: “Ко је Србин и српскога рода, И од српске крви и колена, А не дође на бој на Косово, Од руке му ништа не родило, Ни у пољу белица пшеница, Ни у брду винова лозица, Не имао од срца порода, Ни мушкога ни девојачкога, Рђом кап’о док му је колена..!”\nСрпску војску предводио је кнез Лазар, иако није успео да сакупи сву српску властелу, а ни све српске ратнике.Од обласних господара кнезу Лазару се придружио Вук Бранковић (господар Косова), један одред послао је и босански бан Твртко I Котроманић, на челу са војводом Влатком Вуковићем.\nТурску војску предводио је султан Мурат I са синовима Бајазитом и Јакубом. Турска војска кретала се територијом Дејановића. Сматра се да их је Дејановић задржао (снабдео их храном) а са циљем да јави кнезу Лазару о величини Муратове војске (претпоставља се око 50 000 војника), што је за то време био огроман број, док је Лазар имао упола мање војника.\nДејановић је говорио турским старешинама да је преко расквашених поља у Македонији немогуће проћи пре маја. Тако је зауставио турску војску на његовој територији у намери да кнезу Лазару јави о величини турске војске и да му омогући што више времена да окупи све српске ратнике и спремно сачека турску војску и крене у одлучујућу битку.\nСрпска војска је, по претежним оценама, била бројно мања од турске, али раније пристигла, била је одморна и спремна за борбу. Ипак, било је двоумљења да ли да се одмах крене на Турке.\nПо оценама војних стручњака, наша војска је имала више шанси за победу да је одмах кренула на Турке, пошто је била одморнија.\nСа друге стране, Турци не би имали времена да им на главном правцу удара, као што су то учинили у току ноћи пред битку, ископају јаме и у њих уграде зашиљено коље и то све прекрију сламом. Међутим, већања команданата обе војске прекинула је велика олуја, а затим и јака киша (права провала облака) која се сручила на обе војске. Тек када се киша смирила, Турци су под заштитом мрака кренули на копање јама. Према турским хроничарима, у напад су први кренули српски стрелци из одреда Вука Бранковића, који је имао и највећег успеха у боју.\nДо одлучујуће битке дошло је 28. (15) јуна 1389. године северозападно од Приштине (Газиместан), на дан светог Виде (Видовдан). Турског султана Мурата убио је српски ратник Милош Обилић (Кобилић). Предања говоре да су Милоша пре битке на кнежевој вечери програсили издајником. За време битке, Милош је на превару ушао у турски логор, говорећи да жели да пољуби скуте султану, у знак покорења, и убио га ножем.\nДруги наш стари запис “Похвала кнезу Лазару“ (из XV века) говори да је Мурат погинуо после борбе. Народно предање још говори и да је Милош извршио ово дело још пре почетка борбе.\nЈедно писмо краља Твртка помиње дванаест племића (завереника) који су заједно са Милошем извршили ово дело. Турски извори говоре да је Мурат погинуо после битке или мало пре њеног завршетка и да је убијен на превару од једног скривеног српског завереника или рањеног борца. О самом Милошу историја не зна никакве појединости.\nНа Косову су Турци сахранили Муратову утробу (Муратово турбе) а тело је пренето у Једрене ради балсамовања. Старији син Бајазит прикрио је смрт султанову јер би то значило пораз Турака, и наређује јуриш, што је сатрло српску војску (коњицу) јер је била оклопна, за разлику од турске лаке коњице. Брата Јакоба Бајазит је задавио, како би био једини владар.\nУскоро је и кнез Лазар био ухваћен и убијен. Наше легенде говоре да је кнез Лазар, када је био ухваћен, узвратио Бајазиту “ Да је раније знао за јуначки подвиг свог витеза, и да је за то знала цела српска војска, учинили би да и Бајазит лежи на трећим носилима “. Бајазит је, затим, наредио да се кнез Лазар и заробљена српска властела посеку. Није познато ко је и како изнео са бојног поља кнежево тело и предао га на балсамовање и чување калуђерима. Његово тело је тада сачувано, балсамовано и предато у цркву Вазнесењау Приштини (по неким непотпуним изворима Бајазит је за ово дао дозволу).\nУбрзо после тога Вук Бранковић и Влатко Вуковић су се повукли. Турци су се сутрадан после боја повукли, водећи са собом многе заробљенике и рањенике, али је већина рањеника умрла на путу.\nКосовска битка по свим изгледима трајала је само неколико часова а главна борба водила се око Мазгита и Газиместана.\nПрве вести о бици записане су дванаест дана после боја од стране руског монаха Игњатија, који је пошао у посету светогорским манастирима. Најчуднији извештај је писмо босанског бана Твртка I који пише фирентијској влади како је он победио Турке на Косову, а о кнезу Лазару нема ни речи. Ово је још чудније јер је Твртко I имао извештај из прве руке, пошто се његов војсковођа Влатко Вуковић са делом војске вратио у Босну. То писмо је сачувано, као и његов одговор, у коме Фирентинци честитају Твртку I на победи и кажу да су срећни што је хришћанска војска победила. Чак се и сазнаје да су у Паризу звонила црквена звона у част победе хришћана над неверницима.\nИз свега овога закључујемо да је победа у овом боју припала Србији, пошто су се турци повукли са бојишта. Турци су тек након седмдесет година освојили Србију.\nМорамо да знамо и да има више верзија о борби и старадању на Косову пољу.\nКнез Лазар је најпре био сахрањен у Приштини. Затим је 1391. године пренет у своју задужбину Раваницу. Сахрана кнеза Лазара није могла бити обављена одмах након његове погибије, јер се његово тело налазило у рукама Турака. Бајазит,наследник султана Мурата, који је посекао кнеза Лазара, држао је кнежево тело као ратни трофеј и средство за преговоре и уцену кнежеве породице.У наметнутим условима породици, да дође до тела, лежи косовски пораз.\nПо завршетку преговора, кнежево тело је предано породици, која га је сахранила у Приштини, а потом пренела у манастир Раваницу, кнежеву задужбину. Сахрана у Приштини је извршена првих дана месеца јула 1389. По завршетку треће године од Лазареве сахране, приступило се свечаном отварању кнежева гроба. Тада је утврђено да тело није подлегло трулежи и да је свето.\nОд 1697. године његове мошти су се налазиле у манастиру Врдник на Фрушкој Гори. У току Другог светског рата преносе их у Саборну цркву у Београд. Од 1989. године мошти кнеза Лазара налазе се поново у манастиру Раваница.\nЦрква је Лазара прогласила за светитеља, неговала је култ Косова и подстицала будућа поколења “ да освете КОСОВО “ – СРПСКУ СВЕТУ ЗЕМЉУ.\nРечи Кнеза Лазара пред битку “ Пођимо, браћо и чеда, пођимо на подвиг који је пред нама, угледавши се на наградодавца Христа. Смрћу послужимо дужности, пролијмо крв нашу, искупимо живот смрћу и дајмо удове наших тела непоштедно за час и отачаство наше, а Бог ће се свакако смиловати на остатке наше и неће истребити до краја род и земљу нашу. “\nДа се не заборави !\nНа Косову и Метохији (Старој Србији) било је, пола века после Косовске битке, само 46 новоусељених албанских кућа (Албанци су племе са Кавказа које је населило данашњу Албанију почетком 11. века), како сведочи први турски попис из 1445. године за области Дренице и Подрима.\nА српских кућа: 12.844. У жупама: Косово, Сиринићкој, Средачкој, Ибарском Колашину, Биничкој Морави, Призренском Пољу, Лабу Шиптара тада нема.\nУ Пећи, на пример, тада није било ниједне албанске породице…\nЧак, 1838. године скоро 400 година после првог турског пописа – у Пећи (како записује Јозеф Милер): Србичине 92,09 одсто становништва. Данас, после НАТО злочиначке-агресије, под називом „Милосрдни анђео“, у Пећи (седишту српског патријарха) живи само неколико Срба!\n…\nЕво још неких догађаја који су се одиграли на ВИДОВДАН\n• 1881, потписивање Тајне конвенције између Србије и Аустроугарске.\n• 1915, српски министар унутрашњих послова Љубомир Јовановић са албанским политичарем Есад-пашом потписује у Тирани споразум о стварању реалне уније између Србије и Албаније.\n• 1919, потписан Версајски споразум, чиме је завршен Први светски рат,\n• 1921, српски краљ Александар I Карађорђевић донео Видовдански устав, Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца,\n• 1948, на иницијативу Совјетских делегата Андреја Жданова, Маљенкова и Суслова донета Резолуција Информбироа што је означило разлаз између Југославије и источног блока,\n• 1989, обележено 600 година Косовске битке, Милошевићевим говором на Газиместану,\n• 1990, усвојени амандмани на Устав Хрватске, којим Срби више нису били конститутивни народ у Хрватској,\n• 1991, случај наводног убиства тројице војника Југословенске народне армије, познатији као случај Холмец,\n• 1992, пробијен коридор код Брчког, спојена два дела Републике Српске,\n• 1995, снаге босанских Срба спречиле покушај АБиХ и ХВО Деблокаде Сарајева,\n• 2001, – Слободан Милошевић изручен трибуналу у Хагу.\nБез сумње, Видовдан је најважнији датум у колективној свести српског народа и заједно са светосављем један од темеља колективног идентитета Срба.\nПриредио – Ђорђе Бојанић\nСрпска историја", "Ђорђе Бојанић: КОСОВСКИ БОЈ" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Бурна историја места и догађаја који би у свакој земљи били главне туристичке тачке и делови уџбеника код нас остају да живе на усменим предањима, док светске корпорације и новопечени бизнисмени насрћу на ретке кафане, у којима се, упркос свему, слави живот\nУ кафани је рођен страначки живот Србије, многе политичке, касније ће се испоставити, и историјске одлуке донете су за кафанским столом с карираним столњацима.\nНакон Другог светског рата неке кафане биле су једино светло у порушеној престоници, опозит свеопштем страху, полицијском часу, терору Озне, духовној глади… У чврстим комунистичким временима биле су добар штит од глупости и менталног терора, места на којима су расли најзначајнији спрски писци, песници и боеми, чворишта најинтригантнијих трачева и љубави, постале су и незаобилазни културно-хедонистички топоним.\nТо су места где се најбоље мешају ноћ и дан, неретко и пића, богати и сиромашни, бивши и садашњи, глумице и редитељи, пословне жене и претенденти на министарска места…\nКафана Златна Моруна\nČesto se čuje kako jedan grad ne čine zgrade nego ljudi, ali bez pravih kafana, restorana i kafea nema ni srećnih gradova. Sedneš u najbolju kafanu i ceo grad prođe pored tebe. Pesnik Сима Пандуровић тврдио је да је кафана и социјална институција првог реда: гладног нахрани, жедног напоји, бескућнику пружи кров, а усамљеном друштво. Демократија је основ кафанске културе – спаја неспојиво. Макар је тако некада било.\nШта се данас збива с београдским кафанама? Неколико значајних, међу којима је последњи „Орач“, претворило се у ланце мегамаркета, који нас прате на сваком ћошку. Друге су прерасле у уштогљене продавнице козметике и, уместо гушчије џигерице, шкембића, вина и кремпита, сада нуде помаде помоћу којих ћете вечно бити млади. Више не продају мирисе на тањиру и сочне приче, већ илузије. Ново доба их је покосило, а оне које су преживеле удар светских корпорација сада нападају новопечени бизнисмени, браћа политичара и трговци спремни да по сваку цену откупе традицију како би они постали још традиционалнији и богатији.\nВећ месецима се по градским кулоарима полушапатом ваља прича како ресторан са најлепшом баштом у граду, иако је поред аутопута, насилно променио власника. На Твитеру се шири глас како новобеоградска кафана позната по националној кухињи има нове власнике, а и ресторан медитеранских специјалитета у близини Владе Србије постао је плен новопечених кафеџија, да је следећи на мети „Вук“, а и „Река“. Ово нико, ни за живу главу, званично неће да потврди, а то отимање прате префињени крими-детаљи: „Добро вече, пошто кафана?“\n„Није на продају!“, рећи ће вишегодишњи власник.\nСкадарлија\n„Нисмо питали да ли је на продају, него колико кошта“, одговориће будући власник.\nИ све ће остати обавијено велом тајне јер ће газда за одређену своту новца остати да глуми газду. А поносни власник ће одмах променити добављаче, углавити своју екипу, несвестан да су за кафану битни људи. И они који раде и они који долазе. Наравно, његове мисли и новчаник не оптерећује прошлост и како је све заправо почело.\nKлепишка\nТурци су још 1522. у једној згради на Дорћолу отворили кафану и у њој служили кафу. Према књизи „Старе кафане Београда“ Видоја Голубовића, после Београда прву кафану 1592. добија Сарајево, у Лондону се отвара тек 1652, две године касније у Марсељу, а у Бечу 1683.\nKафане су место друштвене критике и утолико су неретко представљале опасност за владајућу класу. У кафанама су у току револуције 1789-1794. формиране прве политичке организације, на пример јакобинци, а у њима су такође покренути и први радикални листови тог времена. Зато су кафане биле прве на листи установа које су реакционарни режими настојали да сузбију. Сентандрејска скупштина, на којој су свргнути Kарађорђевићи и на власт враћени Обреновићи 1858, одржана је у „Српској круни“.\nА 1860. Никола Христић, тадашњи градоначелник Београда, издао је наредбу да се становништво у кафани може задржавати до 23 сата, а после тог времена нико улицом не сме да хода без фењера. Обавеза власника кафане била је да свако вече упали фењер пред кафаном, тачно у десет увече. Сто педесет три године касније челници Новог Сада дошли су на сличну, додуше два сата либералнију идеју, да се ноћни живот у војвођанској престоници гаси сат иза поноћи. Нису рекли да ли је обавезан и фењер.\nСкадарлија\nУ кафани се одувек дешавао живот у свој својој пуноћи, некада су приказиване представе, одржавани концерти, састајали су се спортски и партијски моћници, после Првог светског рата у „Kасини“ су се одржавале и седнице Народне скупштине.\nKафана има посебну магију – прва сијалица у Београду засијала је у кафани „Пролеће“, у данашњој Масариковој улици, а на том месту данас се налази зграда „Електродистрибуције“. Први телефон у Београду зазвонио је у „Три листа дувана“, а први сајам књига 1893. одржан је у „Kоларцу“. „Kоларац“ је био једна од најрепрезентативнијих кафана, која се налазила у Македонској улици према Тргу, с фасадом у класицистичком стилу, великом салом где су се одржавали балови, а ту су се и играле представе позоришта Бране Цветковића „Орфеум“, и био је један од првих биоскопа у Београду.\nУ кафани „Златни крст“ приказана је 25. маја 1896. прва јавна биоскопска пројекција у Београду. У кафани је засвирао и први страни виолиниста – 1894. године. На „Kоларцу“, који је био смештен у склопу зграда које су припадале Илији Милосављевићу, пореклом из Kолара, састајали су се политичари, официри и државни чиновници. Срушен је за време немачког бомбардовања 1941. Милош Обреновић је на власт враћен по други пут у кафани „Велика пивара“ или „Kнежева пивара“. У гостионици „Империјал“ 1891. одржан је збор београдских новинара, где је одлучено да се обнови Српско новинарско друштво, које је преименовано у Српско новинарско удружење. На прелазу из 19. у 20. век у данашњој Македонској улици од 40 кућа 17 су биле гостионице. Прве кафанске звезде биле су Софка и Вукица Вука, чија је популарност између два светска рата била већа него фудбалера Моше Марјановића.\nСкадарлија\nА и тачно се знало какви гости где долазе, које пиће се служи и какве су теме на менију. У „Србији“ су се окупљали франкофили, фудбалери и навијачи СK Југославија, позоришни глумци и оперски певачи, чекајући да се у касне сате појави Бранислав Нушић. Некада је било јасно где седе радикали, а где напредњаци, где се скупљају либерали, а где социјалисти и знало се да треба послати шпијуне маскиране у обичне госте у супарнички табор. Изгледа да се историја понавља.\nЊузвик", "Ево зашто нестају српске кафане!" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "У Богатићу 15 . јуна 2018 . године одржана је промоција две песничке књиге Милане Давидовић : Два пупољка једне руже , ђердани од стихова …\nУ Свечаној сали СО Богатић промовисане су пета и шеста збирка песама “Испод трепавица” и “Песмарење”, песникиње Милане Давидовић из Богатића.\nСала је била премала да прими све заљубљенике и љубитеље лепе писане речи ,\nте су многи престајали на ногама , решени да остану до краја .\nОрганизатор се побринуо да промоцију украсе и хор и певачке групе , музика и игра .\nНа почетку промоције наступио је Мачвански хор – песмом из Литургије Св . Јована Златоустог , а и током промоције песмом – Удаде се Јагодо итд…\nТоком ове промоције и дирљиве вечери спонтане , харизматичне и све афирмисаније песникиње , Милане Давидовић наступали су чланови Удружења Завичај – Банија мушка и женска певачка група, док је казивање стихова гитаром пратио Влада Мишић.\nИначе, Милана је учесник и добитник награда на многим међународним песничким конкурсима. Љубав према поезији и писању гаји још од раног детињства. Пише и песме за децу, а неке од њих налазе се у Међународној збирци песама и прича за децу „Загрли живот“, у зборнику„Трагови у песку“, као и у Антологији дечије поезије. Октобра 2016. године, постала је члан Светског удружења песника, са седиштем у Италији,чији је оснивач Силвано Бортолаззи, који је три пута номинован за Нобелову награду из области културе. Милана је један од оснивача и председник Удружења писаца “Јанко Веселиновић” из Богатића. Њена поезија је поезија љубави.\nРецензент збирке песама „Испод трепавица“ песник Јован Н. Бундало казе: „Милана живи у својим песмама, срцем гледа и своју душу нам у песмама нуди да видимо њену чистоту“.\nПублика која је дошла на промоцију књига могла је да види и плесне кораке Миланиних церки Уне и Ане.\nЗбирка „Песмарење“ је подељена на три дела. Први део су песме за децу, други песме о љубави, а трећи део су песме о животу, огњишту, сећању на завичај. У предговору књижевник Славица Јовановић каже:“ Добили смо новог песника из народа, за децу и одрасле, бранитеља ћирилице у лику и делу песникиње Милане Давидовић“.\nРецензент књиге ‘’ Песмарење’’ је Славица Јовановић књижевница које је читала биографију и стихове песама.\nТоком промоције било је и песничких надмудривања и натпевавања , те је песникиња укрстила копље са Милорадом Јевтићем пуковником ВС у пензији.\nМилана је прошла трновит животни пут кaда је напустила свој завичај Двор на Уни ,\nтоком ратних дешавања 1995. године и обрела се у Србији као избеглица . Где је наставила школовање , удала се , изродила децу… Тако да јој је после трња и цвећа ,\nостала стаза посута цвећем и песмом. Милана је песничка ходочасница , која изговара своје стихове , као молитве у храмовима , високо морална и патријахално васпитана, од предака научена да сачува своје огњиште своје претке и своје потомке .\nИ она се грчевито бори попут вучице за свој србски род и пород, за песнички родослов и мудрих људи благослов. Зато осим књиге у свом мајчинском и песничком крилу држи и своје потомство. Промоција за памћење , уз комбинацију етно музике , гитаре , плеса , фолклора, народних ношњи. И након промоције настављено је дружење овог сада мачванског песничког лучоноше , Милане Давидовић са публиком ,\nјер су стрпљиво и у реду чекали да им песникиња потпише књиге …\nПреносимо у целости предговор иѕ књиге ‘’Песмарење’’ , рецензента Славице Јовановић , новинара и књижевника…\n-ПРЕДГОВОР ЗА ЗБИРКУ ПЕСАМА ‘’ПЕСМАРЕЊЕ ‘’ ПЕСНИКИЊЕ МИЛАНЕ ДАВИДОВИЋ ДРАГАЉЕВИЋ\nПЕСМЕ КАО КОЛОРИТНЕ ФОТОГРАФИЈЕ , ОВЕКОВЕЧЕНЕ ЗА ВЕЧНОСТ\nНова песничка књига све снажније , распеваније и упечатљиве песникиње ‘’ Милане Давидовић Драгељевић ПЕСМАРЕЊЕ ‘’ одликује се благодарјем , лепршавости белих лептира , песмодарјем , милозвучјем , нотним записима и нотама голубијих крила .\nАко су њене предходне песничке књиге биле семенке надахнућа , овде су Миланини најсвежији рукосади , постали дрвореди сталнорађајући, доносећи божанске плодове .\nКоји зором заблистају , умивени сунчевим наранџастим кристалима . То су песме које се певају у најдубљој тишини , животни џубокс за музичке жеље , виолински кључ којим откључава срца љубитеља поезије . Мелодије са старих грамофонских плоча , тек сада испеване и гласним жицама песникиње компоноване , стиходарјем славуја распеваних . Песме гласовите Милане , разнежене жене , доживљавају своје бујање , а она је ту да попут верглаша одсвира и продужи мелодију младости , у садашњост претворену… Њено Песмарење је клијање песничких рукосада .\nУ Песмама за децу врцавим и искричавим , доказује на ком је терену своја , постаје чаробњак и мађионичар , који из свог шешира и шарених марама уме да извуче и јежа и тужног меду и змију и зеку и магаре у школи и ласте и врапца архитекту . Песникиња амбасадорка љубави и песништва , песмољубљем инспирисана , енергијом митске жар птице , наелектрисана варницама свитаца , намагнетисана љубављу мајчинском , остварена и као песник и као мајка . Роду и породу свом , плоду утробе своје чита мисли , исписијући им бајковите песме разнобојним кредама – цветовима , на табли ливади зеленој . Пулсира и дрхти над њима ко затегнута струна лире и постаје им и заштитница и амајлија и бранитељка , а по потреби и другарица и калеидоскоп и чегртаљка . У њеном стиховању нема сувишних речи , као да их је певушила док их је писала , а онда кад се отргоше из руку оловке , креде и гушчија пера , наставила је да их пише срцем , стих по стих . А сваки стих отргнут из мајчинске успаванке .\nЦитираћу стих из песме ‘’ Рат за столом ‘’ :\n– О, како је диван так шаховски рат\nјер не гине ником ни отац, ни брат.\nИли строфа песме “ Љубав јединца ‘’ :\n– У клупи до мене седи један клинац\nИ његов ме осмех увек развесели\nМного ми се свиђа ал он је јединац\nПа не знам дал ‘’ уме љубав да подели .\nДа додамо и строфу из песме ‘’Ласте ‘’ :\n– Ту прогнозу ко им даје\nда пролеће нам донесу\nкада зима бела стаје\nи пахуље вежу кесу!?\nАко је у песмама за децу била највештија и сасвим подетињила , или како се то у жаргону каже ‘’ испекла песнички занат ‘’ , није ништа мање величанствена ни чудотворна ни у љубавним песмама . И ниједан читалац неће доживети бродолом , уколико се запути бродовима инспирације ка пристаништима песничким , макар био и слепу путник , између корица новонасталих стихова . А ту ће се тек разбуктавати , распламсавати , зажарити и буктати песничке ватре , заноси и кликтаји свитања , очи заискриле , док песме благотворне видарице исцељују душу . И да ухватим муштулук , о заљубљеној песникињи у стиходарје и стихогорје , чије песме окрилате пауновим крилима и које нису у ритама и дроњцима , већ брижљиво написане и ‘’ одевене ‘’ , готово римоване . У ретровизорима сећања и сновиђења попут мистичног графолога у рокописима и ветрописима открива неисписане чежње и љубави скривеним под крилом канаринца , где одлећу само рајске птице . Али песникиња и ту је надмоћна и свемоћна , пркоси неисплаканим сузама и сваку песму ставља у рам као живописну слику , овековечену за вечност , додајући ноте и музичке лествице . Не скривајући своје најснажније и најтананије емоције , стављајући свој љубавни аутограм испод сваке песме . Споменимо песму ‘’ Отргнути ‘’ :\n– Слажу се осећаји небројени\nдок ткам разбојем душе моје\nко нити свиле растањени\nоткад се растасмо нас двоје.\nИли рецимо стих песме ‘’ О срце , моје ‘’ :\n– О срце моје, сад зубе стисни,\nнек чује се се крик из твојих груди,\nу њему сав бол временски истисни,\nпа онда спокојно заувек буди.\nИ у песмама о животу , песникиња има своје путоказе , своје снове недосањане , аутобиографске исповести и колоне дуге , песме о огњишту , о мајци …, пита се : – Где је мој дом ? …, пише о винској илузији , о веселој машини, о жени и слично .Усуђујем се да кажем , да овако римоване , стиховане , певљиве и милозвучне песме , записане тихом мелодијом , би требало да прочита неки врстан композитор , како би оживео ове живе слике песничких муза да би им дао музичку подлогу, одајући признање тој песничкој блиставости и сазревању . То су песме које заслужују ноте . Написане у даху , једноставне , без сувишних речи и сувишног слога , као да је у питању песничко наменско стваралаштво , које треба украсити виолинским кључем и музиком . Било би грехота поједине песме из ове песничке збирке не запевати на ухо , уз гитару , гусле , хармонику , виолину , флауту , чобанску фрулу …\nЕво неких стихова из песме ‘’ Колона туге ‘’ : –\nБила једном колона једна,\nдуга, препуна боли.\nБила је она и гладна и жедна,\nжељна и воде и хлеба, и соли.\nДа не заборавимо и ове риме из песме ‘’ Песма о огњишту ‘’ :\n-Дозива нас и Огњиште,\nшто погачом не мирише,\nсве је тужног ока привид,\nсамо трава кроз њу дише.\nДа се подсетимо и песме ‘’ Моја Евица ‘’ :\n-Да, мислите тада било је лако,\nи да имала је дати деци колко треба\nрађало се. Бар троје имао је свако\nбили су боси, ал сретни парчетом хлеба.\nИ да завршимо стихом из песме ‘’ Где је мој дом ‘’\n– Ја припадам овдје, јер овдје родих покољења.\nДок остале светлуцаве стихове ко стокраке звезде остављамо читаоцима …\nА што се тиче књижевне сцене , сасвим је сигурно да смо добили новог песника из народа , за децу и одрасле , бранитеља ћирилице Добрицу Ерића , додуше у женском роду, у лику и делу песникиње Милане Давидовић Драгељевић …\nСлавица Јовановић , новинар и књижевник\n27. јануар 2018 . године, на Светог Саву\nИзвор Радио Нешвил- Богатић\nhttp://nesvil.com/promocija-knjiga-ispod-trepavica-i-pesmarenje-milane-davidovic-radio-nesvil-15-06-2018/\nМачва- инфо – Богатић\nhttp://www.macvainfo.rs/page.php?secid=2&pageid=2&contid=3549&model=clanak&ct=dva-bisera-jedne-skoljke#.WyWGRuz0uLN.facebook\nЗабележила : Славица Јовановић , новинар и књижевник", "У Богатићу промоција две песничке књиге Милане Давидовић" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Љубомир Милетић (буг. Любомир Милетич; Штип, 1. јануар 1863 — Софија, 1. јун 1937) је био водећи БУГАРСКИ научник и интелектуалац крајем 19. и почетком 20. века, лингвиста, етнограф и историчар.\nПо Бугарској енциклопедији, његов отац Ђорђе био је рођени брат Светозара Милетића и обојица, иако рођени у Аустроугарској, имају порекло из Источне Тракије, што је и утицало да се његов отац ожени женом из Велеса, због чега је Љубомир рођен у Штипу у данашњој Македонији. Отац Ђорђе Милетић је био уствари српски учитељ, који је само службом дошао фебруара 1859. године у Јужну Србију, тада у Турској. Али ,,бугарска пропаганда и терор отерали су га међу Бугаре, и данас је његов син Љубомир Милетић професор на Универзитету у Софији, један од највећих ‘србофоба'“, како пише у ,,Србобрану“ из 1917. године.\nИако рођени Србин, по оцу – „прешао је Бугарима и он је данас (1927) главни ‘списател и автор на македонскија научен институт’. Због тога што му је мајка била „Македонка“, он се одрекао српства. Његова веза са српством је видна 1877-1878. године, када се јавља као приложник „Љубомир Милетић са 200 крајцара из Штипа“, за Српску православну велику гимназију у Новом Саду. То је у ствари његов отац, само користећи име малог сина, приложио свом завичају. Студирао је Љубомир у Загребу и Прагу, и стекао филолошко образовање. У списку студената у Прагу, за њега се каже да је 1883-1884. године: „из Македоније, из Штипа, бугарске националности, православац“.\nЈедан је од оснивача софијског Универзитета „Климент Охридски“. Био је члан и председник 1926-1937. године, Бугарске Академије наука.\nДр Милетић је сматран за великог бугарског стручњака, слависту. Постао је дописни члан ЈАЗУ у Загребу 1900. године. Као Јагићев некадашњи ученик, дочекао је да га и Хрвати својатају, био је – „подриетлом Хрват“. Објавио је 1903. године студију о источнобугарским дијалектима, од стране Бечке академије. Бечка Академија наука је 1897. године ангажовала др Љубомира Милетића професора из Софије, да о њеном трошку обиђе источну Бугарску и проучи њене дијалекте. Бечлије су користиле велики „Трајтлов легат“ да финансирају „Балканску комисију“, за коју је радио Милетић. Милетић је био и васпитач младог престолонаследника Бориса III, будућег бугарског цара. За његов 25. годишњи књижевно-научни јубилеј, Бугари су му приредили свечано академско јубиларно вече у Софији 1912. године. Он је тада професор словенске филологије на Универзитету и подпредседник бугарске Академије.\nЗа време Првог светског рата Милетића је послала бугарска влада да по Немачкој држи предавања, у корист бугарских интереса на Балкану. Он је након рата писац рубрике ‘Страници о миналото’, у Протогеровој ‘Македонији'“. Објавио је 1927. године у Софији, брошуру којом се замерио Србима, пишући са пијететом о бугарским комитама – „Спомени на Дамјан Грујев, Борис Сафаров и Иван Гарванов“. За разлику од другим шовинистички расположених Бугара, Србин Милетић је радио стручно – „научно“. Тако је по жељи Александрова и Протогерова написао четири пригодне брошуре као материјал „за историјата на македонското движеније“. Поседовао је и део архиве покојног стрица Светозара Милетића, коју је злоупотребљавао, пишући у гласилу В.М.Р.О. Написао је стручни есеј о књижевности и језику Бугара, у српском Банату.\nМилетић је као научник и универзитетски професор у Софији, био председник Бугарске академије наука, до своје смрти. Умро је 1937. године и сахрањен са великим почастима, због великих заслуга за бугарски народ. Е Љубомире…\n(Према „Енциклопедия България“, издање Бугарске академије наука\n^ „Србобран“, Њујорк 2. септембра 1917. године\n^ „Политика“, Београд 1927. године\n^ „Споменица о стогодишњици Српске православне велике гимназије у Новом Саду“, Нови Сад 1910. године\n^ Пера Тодоровић: „Српска ствар у Македонији“, Београд 1997. године\n^ Георгес Десбонс, Вишња Павелић: „У одбрани истине и правде“, Загреб? 1983. године\n^ „Срђ“, Дубровник 28. фебруар 1907. године\n^ „Дело“, Београд 1. јул 1898. године\n^ „Босанска вила“, Сарајево 1912. године\n^ „Политика“, Београд 13. децембар 1927. године\n^ „Време“, Београд 4. јун 1937. године)\nИзвор. ФБ страница Историја Срба", "Видовдан Магазин" ]

[ "Марк Галеоти", "Милан Радоњић", "Бошко Мијатовић", "Истиномер", "Антидот", "Емир Кустурица", "Бирн", "Бранислав Матић", "Давор Лукач", "Карл Билт" ]

[ "Регион Балкана, иако неформално, као задатак додијељен је главном јастребу руског предсједника Владимира Путина, Николају Патрушеву, некадашњем шефу руске Федералне службе безбједности (ФСБ), сада секретару Савјета за безбједност. То је, према ријечима Марка Галеотија, британског аналитичара из Европског савјета за вањске послове (European Council on Foreign Relation/Ecfr.eu), била прва назнака да Москва мијења начин дјеловања на Балкану. Галеоти сматра да је кључни играч Москве у стратегији за Балкан, Србија и њен предсједник Александар Вучић - иако су Кремљу ближи Додик и Дачић - и да ће га покушати као тројанског коња подметнути Европској унији. Зато ће Русија сада подржавати европске интеграције Србије. Овај аналитичар вјерује и да је ЕУ \"срамно запоставила Балкан\" и да је кључни проблем јаз између реторике и акција Брисела, а да Русија вјешто користи те слабости. За РСЕ је говорио и о начинима на које Русија оперише на Балкану, ко су и како њени главни експоненти, ривалитету и сарадњи Русије и Турске, те зашто Путин \"веома добро игра са лошим картама\" и зашто би \"случај Скипаљ\" могао бити први сигнал опадања моћи Русије. Галеоти је прошле седмице о руском утицају на Балкану објавио нову анализу, а у уторак у Великој Британији излази његова књига о руском организованом криминалу у земљи и иностранству \"The Vory\" (значење на руском - \"лопови\"). РСЕ: Ваше ново истраживање је насловљено: \"Да ли се Западни Балкан суочава са доласком руске олује?\" Да ли сте дошли до закључка и одговора на то питање? Галеоти: Жалосно, одговор је вјероватно да. Неће почети као олуја, почеће као повремене падавине са лаганом кишом, али мислим да је јасно да се Руси заокрећу више према Балкану од ове године и постављављају га ближе центру своје геополитичке стратегије него што је то било у прошлости. Прво подстаћи Србију да се приближи ЕУ, потом инцирати тензије РСЕ: Који су најевидентнији сигнали тога? Галеоти: Прво, још од очигледног покушаја пуча у Црној Гори, који је на једном нивоу искрено речено, био више него фарсичан, али исто тако и веома озбиљан, јер је јасно демонстрирао вољу да се иде много даље од било којег ограничења које је постојало до тада. Али тек након тога, оно што смо видјели, прије свегу у смислу тога какви се разговори воде у Москви, и јавни, они далеко од очију јавности, јасно је да су показали већу пажњу нарочито за Србију и Босну из различитих разлога. Друго, свим тим знаковима треба додати да је Николај Патрушев, секретар Савјета за безбједност и веома блиски савезник предсједника (Владимира) Путина, који је уз то један од највећих јастребова руске владе, задужен за Балкан као његову регију. Видјели смо раније из других примјера у прошлости шта се дешава када је неко задужен иако неформално за неку земљу или регију. Имамо (Владмира) Суркова у предсједничкој администрацији који је јасно задужен за Украјину, Сирија је у суштини у рукама министра одбране Сергеја Шојгуа. Тако је и Патрушев добио своју територију да се игра са њом. И имајући у виду да је веома велики јастреб у политичком смислу, он ће се врло потрудити да сваки неуспјех ЕУ и НАТО-а на том простору, претвори у у добитак за Русију. Мислим да он види Западни Балкан као област гдје постоји простор за такве потезе. РСЕ: Али интересантно је да је, као што сте рекли, Николај Патрушев један од најповерљивијих Путинових људи чији је задатак Балкан. Са друге стране, пак, има пуно аналитичара који кажу да Русија заправо нема јасну стратегију за Балкан. Како бисте то објаснили? Галеоти: У томе је тачно поента.То је оно што сам слушао кроз цијелу 2017. А суштина је управо да је руска ефективност у региону била ограничена због недостатка такве стратегије. И дио разлога због чега је Патрушев хтио да добије ову одговорност за себе, али и зашто је Кремљ желио да му то омогући, је да би управо то учинили. Да постигну да се оно што је до сада био сет опортунистичких рекација на одређене околности, претвори у мало више јасну стратегију за Балкан. И то је оно што вјероватно видимо да се дешава ове године. РСЕ: А шта је стратегија за Балкан? Можемо ли видјети неке прве назнаке шта би то могло бити ? Галеоти: Веома јасно видимо да је улога Србија кључна као што смо и очекивали, јер је њихов најближи савезник. Оно што је интересантно је да сада видимо Русију, много, много више, па готово ентузијастичну за чланство Србије у Европској унији. Док су раније понекад знали рећи \"све је на Србији\" сада су много јаснији у томе и охрабрују их \"само напријед\". Разлог за то је што покушавају да развију Србију као њиховог потенцијалног тројанског коња унутар ЕУ, политички, али и економски. Тако да мислим да је први задатак да се развија и охрабри Србија да се приближи ЕУ. Други задатак је да се у суштини створи цијела серија локалних конфликата, не нужно са оружјем већ политичких. Додик и Дачић више зависе од Кремља, Вучић важнији РСЕ: Да ли мислите да је оно што се тренутно дешава са Косовом и господном (Александаром)Вучићем на неки начин повезано са Русијом? Галеоти: Не смијемо подцијенити до које су мјере људи на Балкану у стању да имају свађе и несугласице без да их ико на то подстиче. Али сасвим сигурно ово подржавају. Са њихове тачке гледишта Вучић је савим сигурно најкориснији савезник. Постоје други који су много више зависни од Москве, као што је (Милорад) Додик у Републици Српској,у Босни и Херецеговини, али у смислу комбинације некога чији су инстинкти веома корисни Моксви - он је презентан, и из којег код разлога, има приличну подршку у Бриселу, сујетан је и зна како да говори у западном стилу, да се прави да је један од њих, иако је јасно да није. Са друге стране и зато што је он тај који гура прилично тешку агенду о Косову, а то је све заправо веома корисно за Русију. Јер све што ствара даље тензије у региону добро је за Русију у овом моменту. РСЕ: Шта је са руским интересима кроз економију, или је за њих важнија политика? Или можда покушавају да остваре политички утицај кроз економске везе. И ту се не ради само о Србији и Босни и Херцеговини, већ и о другим државама попут Хрватске која је чланица Европске уније, а они и тамо имају важне инвестиције? Галеоти: Да, рекао бих да је у питању западно тумачење да постоји разлика између економије и политике. Мислим да Руси имају много реалистичнији и помијешан приступ томе. У одређеној мјери јасно је да постоји један број Руса који покушавају да зараде паре у региону. Ипак кључно је да у циљу да би били у стању да то ураде и да задрже позитивне односе и везе код куће, они такође морају прихватити да буду агенти руског утицаја. Класичан примјер тога је Константин Малофејев, који је нека врста олигарха или боље речено \"минигарха\", који је играо кључну улогу на Криму, у Донбасу, вјероватно је био и један од главних актера у позадини покушаја пуча у Црној Гори. Он је такође умијешан и у улазак у медијски сектор у Србији и другдје. То је управо човјек који оперише у оба свијета. Он је суштински бизнисмен, али очигледно има политичку агенду. То је модел на који начин Русија гледа на своје економске активности у региону. Слушајте, Русија није богата земља, они немају пуно новца. На много начина су интереси Русије и Турске у економском надметању у региону. Али и поред тога Западни Балкан је област гдје се са релативно малом количином новца може много постићи. Многе од њих су сиромашне земље. Такође врло често све ове земље имају прилично нетранспарентне законе када је ријеч о начину стицања власништва, што омогућава Русима да релативно лако дођу до жељених инвестиција. Такође ту је осјећај да постоје одређени стратешки сектори у које улазе. Дакле они не могу купити Западни Балкан, али могу градити политички корисне секторе, нарочито у медијима, али и одређеним областима као што је фармацеутски сектор у БиХ, врло често некретнине, јер ако купиш одређену некретнину, купиш хотеле и сличну имовину ти привлачиш одређену пажњу локалне политике, и то је такође дио њхове рачунице. РСЕ: Само на тренутак желим да се вратим на главне играче Русије у државама Балкана. Поменули сте Вашу процјену да је Вучић за Москву главни играч. Али из балканске перспективе изгледа заправо да је (Ивица) Дачић главни експонент Кремља, а да Вучић некако покушава да игра на све стране. Да ли мислите да постоји разлика између њих двојице? Галеоти: Апсолутно, али морамо да направимо разлику у томе колико су заправо ти људи про-Кремљ и колико су зависни од Москве. У том смислу Дачић и Додик су круцијални. Али када је ријеч о томе колико је ко користан, Русија то овако гледа - да Вучић има сопствену агенду у то нема сумње, али.. РСЕ: А колико је он зависан од Москве ? Галеотти: Он није зависан од Москве и поред малих руских гестова према њему, попут давања борбених авиона, то није нешто чиме се може купити држава. Њихова калкулација је, и ја мислим на жалост вјероватно је тачна, да они неће покушавати да освоје Вучића, они у суштини покушавају да освоје српску политичку елиту. Они планирају дугорочно. У том је контексту Вучић неко ко управо са једне стране говори језиком Запада, али са друге стране и неко ко слиједи оно што је много више традиционална српска политика и као такав је веома користан за њих. Јер је он управо она врста особе која може бити позајмљена ЕУ. На одређени начин, када би Србију водио неко ко је много више отворено промосковски орјентисан то што желе би било много теже остварити. ЕУ срамно запоставила Балкан - јаз између реторике и акција РСЕ: Поменули сте у извјештају правила према којима Русија ради. Заправо сте идентификовали сет правила које Русија користи на Балкану - попут употребе политичких фугура деснице, покушаја наметања као регионалног играча, потом \"завади па владај\" и слично. Да ли је то модел само за Балкан? Галеоти: Не, то су стандардна руска правила игре на које очигледно посебан утицај имају локални услови и прилике. Шансе Русије су најчешће врло опортунистичке, они нијесу у позицији да преобликују било Балкан или било шта друго. Али поента је што Балкан омогућава тако много мутних политичких вода. Балкан је очигледно у тврдоглавим политичким конфликтима између земаља и етничких група. Ту је и та рупа коју је направила ЕУ. И очигледно је да је ЕУ срамно запоставила регион, а то је тамо створило и одређени ресентимент баш као и очекивања. И коначно, чињеница да су то земље са релативно слабим политичким системима, што такође, омогућава више прилика за корупцију него негдје другдје. РСЕ: Ви очигледно дијелите перцепцију Русије да приступ ЕУ Западном Балкану није озбиљан и није системски, и да то Москва користи као прилику да оствари одређене циљеве. Шта би онда ЕУ требала да предузме да то спријечи? Галеоти: Једно од првих и фундаменталних питања је да ЕУ одлучи шта мисли са регионом. Ја не бих ни за тренутак то подржао, али неко може сматрати да сада није вријеме за проширење, да земље Западног Балкана нијесу ни близу, економски и политички у позицији да се прикључе и да само подвлаче линију. Не бих желио да видим да се то догоди, али то је и поред тога одржива позиција. Или са друге стране кажу - не ово су европске државе и баш као и земље централне Европе, попут Чешке Републике у којој смо сада, требају нашу помоћ и подршку, а такође и одређени ниво притиска да достигну фазу у којој могу постати чланице ЕУ. Ово је, можемо рећи, некаква позиција ЕУ у теорији. Како је то у пракси, јасно је из њихових акција и изјава, а нарочито када имате названичне разговоре са људима у Бриселу - онда видите да у овом моменту то није ничији приоритет. Тако да у овом тренутку имамо много реторике о томе како је Балкан драг ЕУ, а да углавном ништа није учињено на терену и то је кључни проблем - јаз између реторике и акција. РСЕ: Као све очигледнији фијаско сљедећег мјесеца са суммитом у Софији, који су на почетку најавили као веома важан, а сада покушавју да умање његов значај. Али то постају већ уобичајни проблеми са ЕУ и тиме се оставља простор другима. Галеоти: Могу указати на врло специфичну ствар. Видјели смо фебруарски састанак ЕУ.Ту ужасавајућу ситуацију у којој је изложена прилично отворена политика наклоњена проширењу, иако наравно није речено да ће се то догодити сљедеће сриједе, али, у суштини је све било у стварању прилично јасног осјећаја за датуме. А онда, када су се окупили министри вањских послова јавно је показано несагласје, неки су рекли - то је много далеко, а други - ове земље нијесу спремне за то. Дакле, да је ту ријеч о озбиљној политици ЕУ онда би одговарајући договори били постигнути унапријед да би до тренутка када јавно објавите ту политику имали консензус о њој. Чињеница да су министри вањских послова практично оповргли све што је речено, показује још једном да ту није ни било озбиљне политике у старту. Фасцинантни односи регионалних ривала Турске и Русије РСЕ: Да ли бисте накако могли повезати ово чему сада свједочимо, блиској сарадњи Русије и Турске, прошле седмице а и иначе у посљедње вријеме, са Балканом? Обије ове земље покушавају остварити одређени утицај у балканским државама. Галеоти: Мислим да је веза Русије са Турском фасцинантна и наглашава једну кључну ствар. А то је, да Русија нема пријатеља, они немају стварних савезника, ту је сарадња, то су партнерства али врло специфична и временски ограничена. Ако гледате на оно што се дешава у Сирији, ту постоји значајна кооперација, и у другим областима имају сарадњу, али су у неким другим сферама, веома је то очигледно, регионални ривали. У овом тренутку имамо Турску у тежњи и покушају обнављања неког неоотоманског процеса - да изграде себе као регионалну силу и стога је нарочито заинтересована за Балкан, те покушавају да остваре одређени утицај у Албанији, на Косову, БиХ и тако даље. У том контексту то је и предност и отежавајућа околност за Москву. Предност је у смислу да је Турска као и Русија посвећена томе да подрије ширење европских норми и вриједности и њихова се сарадња у овој регији уклапа у ширу слику. РСЕ: А обје су врло ауторитарне државе. Галеоти: Апсолутно, али у исто вријеме то Турска очигледно не ради за бенефите Москве. Предност је то што Русија не покушава да створи царство већ прије да створи проблеме за Европу. Изнад свега они нијесу заинтересовани за Балкан због личних интереса за тај простор, већ они на Балкан гледају као на користан начин да створе притисак и ометају НАТО и ЕУ. Тако да, са те тачке гледишта, имајући у виду да Турска подржава интересе једних земља, а Русија других и додатно погоршавају атмосферу, у смислу да се велика игра одиграва у овој регији, то ствара предност за Москву. РСЕ: Морам Вас још ово питати, сви аналитичари закључују исто: да Русија нема савезника, да економија Русије није снажна, јер су овисни само о природним ресурсима које експлоатишу јако дуго. Али, са друге стране, Русија на глобалној политичкој сцени изгледа као главни играч сада, као да остварује успјехе, не само у дијеловима свијета као што је Блиски исток већ и на Западу. Како је то могуће? Галеоти: Двије ствари имамо. Једна је то што се Путину мора признати да са слабим картама игра веома, веома добро. И посебно, он се ослања на то да су он и Руси веома свјесни да је Запад много снажнији у сваком објективном индеxу на који се гледа од њих: економском, војном, којем хоћете. Оно што Русија има је спремност да крши правила, да дјелује кад други још разматрају могућности. Дугорочно, мислим да ће се све то Русији обити о главу. Заправо када историчари за 100 година буду анализирали ово вријеме, они ће заправо вјероватно рећи да је Путин сада већ превазишао своје домете, али у овом тренутку изгледа као да је он у снажној позицији. Друга је пак ствар је да ми гледамо ситуацију у којој је Путин у могућности да искористи предност из свих врста процеса који би били ту чак и да се Путин никада није родио. Било би истих ових тензија у ЕУ. Лимити руске моћи РСЕ: И они очигледно немају стратегију да то спријече. Галеоти: Да, али он очигледно не ствара ситуације, он их искориштава. И да, ми почињемо да налазимо начине да узвратимо. Али је то тешко, чак и за релативно стабилне и релативно богате државе са чврстим педигреом демократије. Само питајте Американце. Тако да морамо схватити да размјере до којих Путин изгледа снажно, није због тога што је заиста моћан, већ зато што користи наше слабости. РСЕ: Али колико дуго ћемо још имати такав утисак? Галеоти: Ја бих рекао да ми већ видимо неке од лимита те стратегије. РСЕ: Али ми не видимо опадање руске моћи још увијек? Галеоти: Ја бих рекао да видимо. Неке су ствари много јасније видљиве мало касније него онда када се догађају. Да вам дам примјер. Када су Турци оборили руски борбени авион на сјеверу Сирије, у то вријеме Путин је био видљиво бијесан и увели су неке санкције против Турске, било је чак и неких назнака да ће бити чак и много озбиљнијих акција, а понеко се питао и да ли би могли зауставити кампању бомбардовања или нешто слично. Али са друге стране (Реџеп Тајип) Ердоган, који је на неки начин сам \"мини-Путин\", није попуштао већ је врло интересантно да су Руси били ти који су на крају морали да почну фино да се понашају. Мислим да смо ту већ видјели ситуацију у којој, када се суоче са оштром линијом, Руси морају да воде рачуна о ограничењима њихове моћи. Могуће је то сада видимо на Западу. Из перспективе некога из Британије, а гледајући на одговор који је услиједио након напада нервним агенсом у Солсберију (4. марта, случај Скрипаљ), иза којег готово сигурно стоји Русија, то је био апсолутно одговор без песедана. Стварање коалиција и савезништава је тешко, као и њихово одржавање. Али мислим да почињемо да видимо, много веће поштовање и значај тога међу многим западним земљама, не код свих наравно, али ипак многих, као и разумијевање стварних ризика. Да, биће случајева као што је Мађарска, гдје нећемо видјети исту врсту отпора. Али ако говоримо о кључним земљама Европе и Запада, па чак и Трумпова Америка почиње да се окреће против Путина и мислим да је то знак. (РСЕ)", "Србија потенцијални тројански коњ Русије у ЕУ", "Регион Балкана, иако неформално, као задатак додијељен је главном јастребу руског предсједника Владимира Путина, Николају Патрушеву, некадашњем шефу руске Федералне службе безбједности (ФСБ), сада секретару" ]

[ "Миланко Шеклер", "Маринко М. Вучинић", "Томислав Станковић", "Марко Јакшић", "Бранкица Ристић", "Народни Покрет Срба Са Ким", "Отаџбина", "Никола Танасић", "Никита Бондарјев", "Вук Драшковић" ]

[ "Косово. Има ли иједна друга реч у српском језику, без обзира да ли је написана, изговорена или само у мисли призвана, која изазива сложеније и узвишеније емоције од ње? Косово. Има ли иједна друга реч у српском језику, која боље осликава судбину читавог српског народа, боље од ње? Косово. Од момента када се Косово појавило у историји Србије, оно више никада није из ње изашло, и постало је део ње. Косово. Од када се Косово десило, оно се није никада завршило. Косово. Оно је постало и настало, само зато да Срба никада не би нестало. Косово. Није српски народ изабрао Косово, већ обратно: Косово је изабрало српски народ . Косово за српски народ није само Завет Богу, прецима и потомцима, већ наше српско, мученичком крвљу дописано поглавље Новог Завета! Косово је више урадило на просвећењу и посвећењу Срба, него што су то урадили сви њени најученији и најдуховнији људи заједно, у целокупној досадашњој историји Срба и Србије! Зато Косово и има за Србе, све оно што има и Нови завет: и Тајну вечеру (последњу вечеру пред косовски Бој), и Јуду (за издају оптуженог Вука Бранковића) и свог сина Божијег (свог кнеза Лазара, мученика који попут Исуса Христа, свесно и добровољно прихвата све ондашње грехе разједињене и посрнуле властеле и целог свог народа, на себе самог, жртвује се свесно и одлучно, за целокупан народ свој, бирајући радије образ и част, бирајући смрт и царство небеско, него самилост душманина и овоземаљски живот у безверју)! Зато Косово не може бити ничија тема, ничији избор и ничија политика! Зато о Косову не може бити никаквог \"унтрашњег дијалога\"! Зато је Косово, за вјек и вјекова, највећа бол и највећа радост, сваког ко се Србином хоће звати! Косово је живо ткиво и ујединитељ целог народа српског! Косово је вечита жива рана српства, потребита и смислена, попут васколиог првобитног греха Адама и Еве, да вечно подсећа сваког ко се Србином хоће звати, на посрнуће и васкрсење, као универзалну судбину сваког човека, који се човеком хоће звати!Зато Косово не иште ничије разрешење, јер када би га иједан смртник могао решити, онда Косово не би ни било Косово! Косово није наш вечити проблем и камен око врата, Косово је вечити живот, а живот јесте вечита мука, патња и радост, који ваља иживети и при том се мучити и радити и радовати, и при свему том остати само човек! Не може нико рећи, како се Косово мора решити, како га не би као велики проблем остављали својој деци, да се она муче са њим, или не дај Боже, гину за њега! Напротив, Косово се, баш онакво какво јесте, мора оставити нашој деци! А они ће већ знати, боље од нас данас, шта им ваља са Косовом чинити и радити! Оставите ви нашој деци њихово право на сопствени избор! Не бирајте и не радите ништа за нашу децу, а што није био њихов сопствени избор, јер свака нова генерација, има право на своје изборе! Маните се Ви решавања проблема наше деце у будућности, јер би Вам било боље да се Ви бавите решавањем наших проблема у садашњости! Али сви знамо, како сте и на који начин, и колико \"успешно\", решавали наше проблеме у блиској прошлости, па није тешко предвидети, и каква ће Вам дела бити у садашњости, или не дај Боже, у будућности! Зато кажем, не дирајте нам макар у будућност, а поготову не због наше деце - немојте још и то да уништите! Што се тиче будућности деце, дајем Вам за право, само да се бавите будућношћу Ваше деце! То је Ваше родитељско право и обавеза, да се, као одговоран родитељ, бавите будућношћу ваше сопствене деце, као што се и сваки други родитељ у Србији тиме бави! Но, да видимо, како се Ви и колико успешно бавите и том личном темом! Косово за српски народ није само Завет Богу, прецима и потомцима, већ наше српско, мученичком крвљу дописано поглавље Новог Завета! Косово је више урадило на просвећењу и посвећењу Срба, него што су то урадили сви њени најученији и најдуховнији људи заједно, у целокупној досадашњој историји Срба и Србије Искрено, никада се не бих бавио вашом породицом и родитељским обавезама Вашим, да их ви нисте у вашим јавним наступима, помињали, исполитизовали и тиме учинили јавном темом! Подсетићу Вас, ви сте изјавити (беше то и Блицу, и у Куриру, и на ТВ станицама), како сте поносни што ваш син није уписао ниједан факултет (иако ми баш и није јасна та врста поноса, али то је ипак ваше приватно право као родитеља), и још сте додали, да ћете бити јако поносни (као отац) што ће он бити обичан радник, и да се надате да ће бити успешан у томе (иако ми онда уопште није логично зашто сте сина годинама школовали у елитној и прескупој приватној средњој школи - чија школарина износи сигурно на хиљаде и хиљаде евра (можда десетине хиљада евра), када је син могао да иде и у неку бесплатну државну, где иду и \"обична деца обичних људи\", а не само деца богаташа и \"жуто - радикално - напреде\" елите?! Није ми јасно, зашто би неко бацио тако десетине хиљада евра, на школовање свог детета, да би он наводно био само обичан радник!? Објасните ми, молим вас, где је ту ваша предузетничка и економска логика, и у чему се ту крије \"сјајан и мудар\" родитељски потез, и колико је то мудро, са гледишта \"вођења ваших породичних финансија\"? Да ли би сте тај ваш сјајан потез препоручили свим родитељима у Србији: да штеде новац и дају десетине хиљада евра на средњошколско образовање своје деце\", да би их после њеног завршетка, уместо на неки елитни факултет, запослили као обичне раднике? За колико ће тачно деценија рада, ако им је плата 200 евра месечно, успети да поврате новац уложен у средњешколско образовање?! Пошто ја ту не видим никакву логику, мислим да би било добро да се и осталим родтељима у Србији, објасни у чему је ту ваша мудрост!? Волео бих да разумем ту вашу мудру одлуку, и у чему је њена \"мудрост\", јер се бојим да водите и државне финансије, на исто тако \"бриљантан и логичан начин\", а ја изгледа не успевам да докучим њихов прави смисао, који се крије негде у вашим сјајним идејама?! Уз то, волео бих да знам, јесте ли вашег сина већ негде запослили, да ради као \"обичан радник\", за обичну радничку плату, или се и ви и ваш син још нисте одлучили, па се још двоумите, у ком технолошки изазовном и страним инвестицијама, високо-развијеном сектору српске привреде жели да изгради своју будућу радничку каријеру: још се нисте одлучили вас двојица: да ли да \"намотава каблове преко ексера закуцаних у дрвене даске\" (високо развијена технологија производња електроинсталација за аутомобиле, у компанијама \"Јура\" или \"Леоне\"), или да ипак сачека велике турске инвестиције у текстилну индустрију па да \"шије гаће, мајце и кошуље\", и све то за фантастичних 20 -так хиљада динара, сваког месеца!? Немојте се бринути, да ће се јавност Србије бунити што сте Ви као председник Србије, запослили свога сина, и оптужити вас за корупцију и непотизам! Неће, верујте ми! А и ја ћу вас, у том случају, ево овде јавно и гласно дајем реч и обећавам, бранити до последњег даха, и у свим својим текстовима и наступима, бранити од сваког напада, и то отворена срца и потпуно искрено, и без икаквих захтева и привилегија са моје стране према вама, значи поптуно бесплатно! Само нек Ваш син коначно почне да \"ради на изградњи своје радничке каријере\", без обзира да ли су \"каблови или гаће\"! ***** И да хоћете не можете се Косова никако ослободити! Све и да хоћете да Косово издате и продате и поклоните некоме, оно се неће од нас одвојити, оно ће и вас и нас пратити, и ићи у стопу за нама, попут верног пса кога сте хтели поклонити комшији! Колико год се комшија трудио око њега, и желео да га задржи само за себе, оно ће целу ноћ везано завијати, док се ланца не ослободи и преко ограде не прескочи! А Косово је већ одавно одлучило чије је, чије хоће да буде, и зашто то хоће! Нису случајно Косовом, као вечитом инспирацијом, били задојени сви најумнији синови, не само српског, већ и свих околних, нама етнички сродних народа! Косово је, како за нас, тако и за њих, постало симбол слободарског духа, и вечити подсетник вредности и значаја, који има слобода, како лична слобода појединца, тако и слобода читавог једног народа! Косово је вечито извориште животне енергије целог српског народа, које попут крви запљускује сваког од нас, дајући му животну снагу и сокове, хранећи га и негујући као што крв храни све наше органе, тело и дух! Косово нас је напајало државотворном идејом, и довело до тога, да се први и једини, од свих Балканских народа, потпуно сами, ослободимо вековног турског ропства! Косово је од свињара и трговаца, виспрених и вредних, успело да однегује две владарске династије српског народа, и тако од Србије, једине у Европи, створи државу која има своје аутентичне народне владаре, а не представнике туђих династија, као што су у то исто време имале Грчка (Грчка краљевска породица је директно проистекла из краљевске куће Шлезвиг-Холштајн-Сондербург-Гликсбург или на оригиналном немачком језику - Schleswig-Holstein-Sonderburg-Glücksburg. Први владар на грчком трону из ове породице био је краљ Ђорђе I Грчки или на грчком - Γεώργιος Α', Βασιλευς των Ελληνων), 1845—1913, дански принц, син данског краља Кристијана IX), Бугарска (чији је господар постао Фердинанд I од Бугарске, рођен као Фердинанд Максимилијан Карл Леополд Марија Сакс-Кобург-Гота или на немачком - Ferdinand Maximilian Karl Leopold Maria von Sachsen-Coburg und Gotha, и био кнез Бугарске од 7. јул 1887, па све до 22. септембар 1908), када је прогласио независност Бугарске (на наговор Аустроугарске и Немачке, којима је по националности и припадао!) и прогласио се за краља Бугарске. Фердинанд је иначе био рођен 26. фебруара 1861. године у дворцу Кобург, у Бечу, и био син аустријског генерала кнеза Августа фон Сакс-Кобург-Гота и принцезе Клементине Бурбон-Орлеанске, ћерке последњег француског краља Луј-Филипа или Румунија (Краљ Карол I Румунски - или на немачком Karl Eitel Friedrich Zephyrinus Ludwig von Hohenzollern-Sigmaringen, рођен 20. април 1839, а умро 10. октобар 1914. године, био је владар Уједињених Кнежевина од 1866. до 1881. и први краљ Румуније од 1881. до 1914. године. Карол је био немачки принц, рођен у Сигмарингену, а изабран је за румунског кнеза, иако је круна првобитно била намењена брату белгијског краља Леополда II, односно принцу Филипу Фламанском, али како је он то одбио, круну је добио Карло, као близак Наполеонов рођак. Изабран је за кнеза 20. априла 1866. године. Тада је романизовао своје име у Карол. Краљем се прогласио 15. марта 1881. године. Био је први владар из династије Хоенцолерн-Сигмаринген, која је владала Румунијом до проглашења Републике 1947. године) или Албанија (којој је Турска поставила за управника Џемал Пашу Зогу, а касније лично Мусолини поставио његовог сина за краља Албаније - Амхмета Зогуа)! Ако до сада нисте знали зашто је једино Србија изнедрила и \"породила\" своје династије, из крви најхрабријих, најбољих и најспособнијих синова свог народа, онда од сада знајте да је и то резултат битке на Косову, на коме кнез Лазар није хтео признати силу и моћ турског султана, нити владати Србијом у његово име, већ радије изабрао смрт и небеско цраство! И тај његова аманет остао је да се вије небом изнад Косова, кроз све векове турске окупације, и тај његов дух је директно изродио нове краљеве Србије модерних времена, а не туђе господаре, који ће управљати нама, у складу са нашим интересима, а не туђим! Косово нас је напајало државотворном идејом, и довело до тога, да се први и једини, од свих Балканских народа, потпуно сами, ослободимо вековног турског ропства! Косово је од свињара и трговаца, виспрених и вредних, успело да однегује две владарске династије српског народа, и тако од Србије, једине у Европи, створи државу која има своје аутентичне народне владаре, а не представнике туђих династија И онда, после толико векова, неко данас има храбрости да оптужује кнеза Лазара, да је он изгубио Косово, и војску и државу!? Наравно, онај који то може да изјави, је онај исти, који никада није ни за један велики празник хришћански, ни за Божић, ни за Укрс, ушао у ниједан верски објекат Српске православне цркве. Могао је тај исти, када му се већ указала од Бога прилика, и да пита председника Руске Федерације, зашто је за њега, првог човека Руске федерације, толико важно, да сваке године, за сваки од поменутих великих хришћанских празника, нађе времена и проведе целоноћно богослужење у неком од храмова Руске православне цркве, заједно са својим народом. Могао је да пита, али није. Могао је и да пита руског председника, зашто је за Русију тако важна битка на Куликовом пољу (као наша битка на Косову пољу), и сећање на њу? Они припадници других нама сродних етнички (не и верски) народа, који нису имали своје Косово, као извор слободарске идеје и духа свог народа, \"зајмили\" су наше Косово, и користили га као тему, инспирацију и мотив, за покретање свога народа у борбу за сопствену слободу, јер нису имали \"свој мит - своје Косов\"! Заузврат, за \"употребу\" наше митске теме и Косова, многи од њих су оставили, неке од својих најлепших написаних речи, баш о Косову, нама за вечити поклон и наслеђе, као на пример хрват Тин Ујевић! Остаје забележено за вјек и вјекова, да су Тин Ујевић и Гвидо Тартаља (представници националистичке хрватске омалдине), поводом сјајне победе српске војске у битки код Куманова, послали телеграм подршке председнику српске владе Николи Пашићу, у коме се између осталог каже: \".. Српскохрватска националистичка омладина на Приморју одушевљено поздравља тријумф братског српског и југословенског оружја и клања се победничким осветницима Косова и створитељима нове Југославије\"! Тин Ујевић је написао 1918. године песму посвећену Србији, и навешћу је овде у целости: СРБИЈИ Данас пламсаш само од крви најбољих што су мачу дали своја тела справна; блештећи у духу и у чистој вољи, божанствена, Света земљо Православна; Јуче, ти си била моћна и велика, и за усне деце мелко, мед и вино, док се не скрхаше под градом челика груди твоје деце, Српска Краљевино! Сутра, сабирући и данас и јуче, засјаше у духу и у живој моћи, јер ће славу слома унуци да уче, као зору спаса после тешке ноћи. Ал' ни нови народ, нити понос међа никад неће више да ти овај врати поносити поглед иза храбрих веђа што су знале дивски у понор гледати; Твоје мирно чело под претњом удеса и вијањем вјетра страве и страхоте, и молитву тамну у глува небеса; твој''је данас време највеће лепоте. 1918. ***** Други пример надахнућа темом Косова је сјајни хрватски скулптор Иван Мештровић, који је неке од својих најлепших скулптура створио инспирисан темом Косова и њеним јунацима. Његов светски чувени тематски циклус под називом \"Косовски циклус\" (чине га скулптуре Марко Краљевић, Милош Обилић, Пеђа Злопоглеђа, Косовка девојка итд). Као круна његовог стваралачког рада требало је да представља пројекат изградње Видовданског храма баш на Косову пољу, а поменуте скулптуре уз још многе друге, су требали да буду основни фрагменти тог сакрално-световног објекта, чији је духовни творац Косово! Поменуте скулптуре \"Косовског циклуса\" и идеја изградње Видовданског храма, изложене су на светској изложби у Риму 1911. године, где су управо оне освојиле прву награду!! Реч је била о монументалном објекту дужине 250 и ширине 200 метара! Он је у свом животупохвале и речи о значају Косова, написао је Тин Ујевићживотна потреба и енергија за читав народ! Нобеловац Иво Андрић, својом личном одлуком, а не пореклом, изабрао да буде Србин, се целога живота бавио Косовом, па је чак и као високи дипломата Краљевине Југославије, израдио елаборат за решење \"Косовског проблема\"! Косово је било и остало, вечита инспирација и духовна храна, сваког слободољубивог и правдољубивог човека, који се родио и растао и васпитавао на просторима читавог Балканског полуострва, jер Косово је деловало исто тако благодатно и инспиративнo, и на поробљене и обесправљене припаднике свих других нација и народа, а не само на Србе. Тако треба и мора да остане! Извори: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%%B0%D0%BC http://www.royalfamily.org/vidovdan-t-kosov/?lang=cir https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D0D0%B0 https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%91%%99%D1%83 https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%5%D1%80%0%B5 https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A4%%D0%B8 https://www.blic.rs/vesti/drustvo/vucicosan/36nwn5f https://www.kurir.rs/vesti/biznis/235-nijtet-bice-radnik http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?top3.0", "Миланко Шеклер: Косово", "Косово. Има ли иједна друга реч у српском језику, без обзира да ли је написана, изговорена или само у мисли призвана, која изазива сложеније и узвишеније емоције од ње? Косово. Има ли иједна друга реч у српском језику," ]

[ "Карл Билт", "Милан Радоњић", "Бошко Мијатовић", "Истиномер", "Антидот", "Емир Кустурица", "Бирн", "Бранислав Матић", "Давор Лукач", "Марк Галеоти" ]

[ "Двестота годишњица од рођења Карла Маркса узроковала је пораст интересовања за рад овог човека, закључно са откривањем бисте у његовом родном граду Триру у Немачкој.\nНа прослави марксизма прошле недеље у Пекингу кинески председник Си Ђинпинг је изјавио да „попут спектакуларног изласка сунца, теорија осветљава пут човечанству за истраживање закона историје и потрагу човечанства за сопственим ослобођењем“. Он је даље навео да је Маркс „научном теоријом показао правац ка идеалном друштву без репресије или експлоатације, где би сви уживали равноправност и слободу.“\nС обзиром на то да су Сијеве речи изговорене у „марксистичкој“ Кини, присутни нису имали избора, те су се сложили с њима.\nИпак, говорећи истог дана у Триру, председник Европске комисије Жан-Клод Јункер је дао сопствену мање-више великодушну оцену: „Данас означава ствари за које није одговоран и које није узроковао јер су многе ствари које је написао преиначене у супротно.“\nШта је Јункер мислио под овим није потпуно јасно. Марксизам је донео незапамћену патњу милионима људи који су били присиљени да живе под режимима с његовом заставом. Већим делом двадесетог века 40 одсто човечанства је трпело глад, гулаге, цензуру и друге облике репресије коју су спроводили самопрокламовани марксисти.\nЈункер је у свом говору изгледа алудирао на стандардни противаргумент да су гнусни злочини комуниста током двадесетог века узроковани неком врстом изопаченог Марксовог учења за шта се овај човек тешко може сматрати одговорним.\nДа ли се може нешто одговорити на овај аргумент? Маркс је већи део свог живота анализирао политичку економију индустријализације Запада средином деветнаестог века. Али за његов трајан значај више су заслужне његове идеје за будућност и значај које ће оне имати за друштво. Када је реч о његовој заоставштини, овај домен његовог учења се не може занемарити.\nМаркс је приватну својину сматрао извором целокупног зла у капиталистичким друштвима у развоју његовог доба. У складу с тим је веровао да се само њеним укидањем могу превазићи класне поделе и обезбедити складна будућност. Његов сарадник Фридрих Енгелс је касније тврдио да ће у комунизму сама држава постати непотребна, те ће „ишчезнути“. Те тврдње нису изнесене као спекулације, већ пре као научне тврдње о томе шта будућност носи.\nАли, наравно, све су то биле глупости, а од тада је доказано да је Марксова теорија историје – дијалектички материјализам – погрешна и опасна у практично сваком погледу. Велики филозоф двадесетог века Карл Попер, један од Марксових највећих критичара, с правом га је назвао „лажним пророком“. А ако је потребно још доказа за то, земље које су пригрлиле капитализам у двадесетом веку касније су постале демократска, отворена и просперитетна друштва.\nНасупрот томе, сви режими који су одбацили капитализам у име марксизма су неуспешни, и то не случајно или као резултат неког несрећног доктринског неспоразума међу Марксовим следбеницима. Укидањем приватног власништва и успостављањем државне контроле над економијом друштво се не лишава само предузетништва које је потребно да га гура напред, већ се укида и сама слобода.\nПошто се марксизам према свим контрадикторностима у друштву односи као према производима класне борбе која ће нестати када и приватно власништво, дисидентство након успостављање комунизма је немогуће. По дефиницији, свако оспоравање новог поретка мора да буде нелегитиман заостатак репресивног поретка који је пре тога био на снази.\nЗато су марксистички режими заправо логични продужеци његове доктрине. Наравно, Јункер јесте у праву да Маркс, који је умро 34 године пре револуције у Русији, није одговоран за гулаге, а да ипак, његове идеје очито јесу.\nУ својој студији у три тома од историјског значаја Главни токови марксизма пољски филозоф Лешек Колаковски, који је постао водећи критичар марксизма након што га је пригрлио у младости, указује да Маркс није показивао готово никакву заинтересованост за људе као такве.\n„Марксизам мало узима у обзир или не узима у обзир уопште чињеницу да се људи рађају и умиру, да су мушкарци и жене, млади и стари, здрави или болесни“, пише он. Само по себи „зло и патња у његовим очима нису имали значење осим као инструменти ослобођења; били су чисто друштвене чињенице, не суштински део људског стања.“\nУвид Колаковског помаже да се објасни зашто режими који су пригрлили Марксову механицистичку и детерминистичку доктрину неизбежно морају да се преобрате у тоталитаризам када се суоче с реалношћу комплексног друштва. Они нису увек били успешни; али резултати су увек били трагични.\nСи са своје стране економски развој Кине у протеклих неколико деценија сматра „нарочитим гвозденим доказом“ континуиране валидности марксизма. Ако ништа друго, управо важи супротно.\nНе заборавите да је управо Кина с чистим комунизмом узроковала глад и терор „Великог скока напред“ и „Културне револуције“. Маова одлука да одузме фармерима земљу, а предузетницима фирме имала је очекивано катастрофалне резултате, а Комунистичка партија Кине је од тада напустила тај доктриниран приступ.\nПод влашћу Маовог наследника Денга Сјаопинга КПК је покренула велико економско „отварање“ Кине. Након 1978. је почела да враћа приватну имовину и дозвољава предузетништво, а резултати су били спектакуларни.\nАко развој Кине било шта кочи, онда су то остаци марксизма који су још увек видљиви у неефикасним државним подухватима и репресији над дисидентима. Централизован једнопартијски систем Кине просто није компатибилан са модерним и разноликим друштвом.\nДве стотине година након Марксовог рођења дефинитивно је мудро размислити о његовој интелектуалној својини. Међутим, то не треба да чинимо у слављеничкој атмосфери, већ да вакцинишемо своја отворена друштва против тоталитарних искушења која вребају у његовим погрешним теоријама.\nАутор је бивши премијер и министар спољних послова Шведске.\n(Project Syndicate, 2018 - Карл Билт – Данас)", "У чему је Маркс погрешио", "Двестота годишњица од рођења Карла Маркса узроковала је пораст интересовања за рад овог човека, закључно са откривањем бисте у његовом родном граду Триру у Немачкој. На прослави марксизма прошле недеље у Пекингу" ]

[ "Роса Менесес", "Авигдор Ескин", "Владимир Јевтић", "Бранко Павловић", "Ђанандреа Гајани", "Александар Запољскис", "Елеонора Лорусо", "Драгана Трифковић", "Станислав Стремидловски", "Патрик Бјукенен" ]

[ "Тихи савезници - Саудијска Арабија и Израел никада нису били овако блиски", "Израел и Саудијска Арабија никада нису били тако блиски. Политичко приближавање обе државе у њиховом притиску да се предузму оштре акције против растућег утицаја Ирана, претворило их је у савезнике. И одлука" ]

[ "Драгана Трифковић", "Маринко М. Вучинић", "Бранко Павловић", "Ђорђе Вукадиновић", "Бошко Обрадовић", "Мирослав Самарџић", "Слободан Голубовић", "Драган Ђилас" ]

[ "Вучићева „платформа за Косово и Метохију“", "Евроинтеграције Србије су од почетка биле велика заблуда, чија се контрадикторност најбоље очитавала у пароли „и Косово и ЕУ“. Управо су земље ЕУ, као партнери САД у НАТО, биле ангажоване на насилном и" ]

[ "Милан Радоњић", "Бошко Мијатовић", "Истиномер", "Антидот", "Емир Кустурица", "Бирн", "Бранислав Матић", "Давор Лукач", "Карл Билт", "Марк Галеоти" ]

[ "- Највеће жртве „нестанка“ новинара из Беле Цркве заправо ће бити репортери који ће тек тражити помоћ због стварно угрожене безбедности, а чије ће апеле јавност посматрати кроз призму овог догађаја - пише за БИРН новинар Милан Радоњић. Његов текст преносимо у целости: „Треба да се видимо,“ рекао ми је Стефан Цветковић, колега чије су новинарске методе биле несвакидашње и ког познајем последњих десет година, када сам у 21.54 у среду увече одговорио на пропуштени позив који ми је он упутио минут раније. У наредних минут и шест секунди, колико је разговор трајао, договорили смо се да се нађемо у Београду сутрадан ујутру и да ће ме звати када стигне из Беле Цркве. Иако је звучао као да има нешто важно да каже, није ми рекао зашто треба да се видимо, шта је истраживао, шта је сазнао, нити ко су му извори. До сусрета није дошло. Недуго након нашег телефонског разговора, његов аутомобил „поло“ становници Београдске улице у Белој Цркви видели су са упаљеним светлима и широм отвореним вратима. Нико ништа није чуо ни видео. Није било трагова борбе, ни других возила. Сутра ујутру пријављен је његов нестанак. Детаље последњег разговора са Цветковићем пријавио сам полицији. На лицу места Жандармерија, хеликоптери, пси трагачи – тако је изгледала Бела Црква у четвртак и петак док је полиција трагала за Стефаном Цветковићем. У разговору са пријатељима новинара сазнали смо да је он у среду нешто после 22 сата био у кафићу у који, иначе, готово свакодневно долази. Са пријатељем је поразговарао о временској непогоди која је тог дана погодила Белу Цркву, причали су о томе где је ручао тога дана и отишао брзо кући јер је био уморан. Није се жалио, нити је изгледао као да му прети било каква опасност. Након тога, Цветковић је свратио и у оближњи локал брзе хране, који је у власништву његовог кума. Потом је обишао још једног познаника који живи у близини. И затим одлучио да – нестане. Око 00.15 – 00.30, пријатеља БИРН-овог саговорника је пробудио телефонски позив који је наговестио да се Стефану можда нешто догодило. Њега је позвао полицајац који је пролазио Београдском улицом и приметио Цветковићев аутомобил којем су била отворена врата и упаљен мотор. „Стефан је велики шаљивџија. Нада се да је по среди нека његова смицалица“, рекао нам је његов пријатељ. Истоставило се да „смицалица“ није била нимало смешна. Полиција је два дана трагала за њим, да би у петак у 15 часова председник Србије Александар Вучић саопштио да је Цветковић пронађен „жив и здрав“ у ширем реону Беле Цркве. Овај расплет догађаја ме није изненадио. Људи са којима су наши новинари разговарали у Белој Цркви рекли су да је већ умео да нестане и да очекују да се сваког тренутка појави. Новинар Стефан Цветковић је жив, али највећа жртва овог догађаја биће кредибилитет ионако нарушеног српског новинарства. Сваки следећи пут када се неки од колега нађе на удару или када новинарска удружења буду звонила на узбуну, ти апели биће посматрани кроз лупу и у сенци овог догађаја. „Нешто“ и „ништа“ Ко је Стефан Цветковић? Шта се крије иза овог догађаја? Коме он иде у прилог и какве су последице? Стефана сам стицајем околности упознао пре десетак година када је објавио снимак локалног полицајца како шмрче кокаин. Наредних десет година нисам са њим био у контакту ни једном. Након што сам у фебруару за БИРН објавио текст о Оливеру Ивановићу, Цветковић, који је радио на истраживању о Ивановићевом убиству, од тада ме је понекад звао да ми каже да има „нешто“. Често се испостављало да је то „нешто“ заправо „ништа.“ Наши разговори често су били збуњујући. Говорио би у недовршеним реченицама, о подацима до којих покушава да дође, понекад уопште не прецизирајући о каквим се информацијама ради. Управо зато ми ни позив у среду увече није био посебно необичан. У једном разговору споменуо ми је да је на једном од новинарских семинара у Тирани дошао у контакт са – како ми је рекао - извесним изворима који су по његовом мишљењу имали кредибилне информације о Ивановићевом убиству. Није међутим никада рекао ко би и одакле ти извори могли да буду. Неке од чињеница којима је баратао биле су апсолутно истините, али углавном су то били наводи које је тешко или немогуће проверити и повезати у неку смислену целину. Са мном је контактирао верујући да бисмо организација као што је БИРН и ја његовом раду могли да пружимо и видљивост и кредибилитет и озбиљност. „Није исто када нешто објавим ја или када то објави БИРН,“ рекао ми је Цветковић пре неколико месеци. И поред његових бројних покушаја, ни ја нити било ко из БИРН-а није хтео да објави његове информације које нису биле поткрепљене доказима. „Да сам хтео да живим безбрижно, ишао бих у пекаре“, рекао ми је једном приликом. Ова реченица може да послужи као добар опис његовог схватања новинарства које се пре могло назвати интервенцијом, него извештавањем. Почетком фебруара 2018. послао је снимке на којима се види он како на Копаонику кришом снима људе попут Звонка Веселиновића. Нисам сигуран шта је снимак требало да сугерише, али претпостављам да је желео да ми покаже како прати и колико је близу човека за кога многи у Митровици тврде да је на северу Косова једини закон. Када смо се последњи пут срели у Београду почетком јуна 2018. године, рекао је да је ситуација јако озбиљна и да не би био зачуђен да неко уђе у кафић у Косовској улици у коме смо седели и да пуца на нас. „Ако ти у наредних неколико дана стигне неки видео преко Фејсбука од мене, склони га на сигурно,“ рекао ми је тада. Није га послао. (Милан Радоњић – БИРН) Видети још: Александар Вучић: Новинар Стефан Цветковић пронађен је жив и здрав у ширем рејону Беле Цркве; налази се у нашим рукама - у криминалистичкој полицији, где ће много тога морати да објасни Нестао новинар Стефан Цветковић који је последњих месеци истраживао случај убиства Оливера Ивановића ИЗ АРХИВЕ - Стефан Цветковић: Убиство Оливера Ивановића плаћено 40.000 евра Александар Вучић: Сви ресурси полиције и БИА трагају за несталим новинаром Стефаном Цветковићем НУНС: Списак свих претњи од стране политичко-криминогених кругова које је нестали новинар Стефан Цветковић пријавио НУНС-у и ОЕБС-у од 2008. године до данас", "Зашто ме није изненадио случај Стефана Цветковића?", "- Највеће жртве „нестанка“ новинара из Беле Цркве заправо ће бити репортери који ће тек тражити помоћ због стварно угрожене безбедности, а чије ће апеле јавност посматрати кроз призму овог догађаја - пише за БИРН" ]

[ "Драган Ђилас", "Маринко М. Вучинић", "Бранко Павловић", "Ђорђе Вукадиновић", "Бошко Обрадовић", "Драгана Трифковић", "Мирослав Самарџић", "Слободан Голубовић" ]

[ "Савез за Србију ће бити основан. У њему ће се, пре или касније, наћи сви којима је Србија изнад страначких и личних интереса и који схватају озбиљност тренутка у коме се налазимо. Кажу људи да смо дотакли дно. Дотакли јесмо, али са пропадањем нисмо стали. Стрмоглави пад се наставља. Највећу одговорност за тренутну ситауцију сноси власт оличена у Александру Вучићу. Контролисаним медијима и партијском контролом државе, он је заправо киднаповао Србију. Направио је или ако хоћете развио систем који је спор, нестручан, корумпиран и потпуно криминализован. Он не прави ни проруску ни проевропску Србију. Њега занима само провучићева Србија макар она биласиромашна, немоћна и неинтегрисана у демократски свет. Провучићева Србија, која тргује националним интересима у исто време уништава правну државу, гази по људским правима, слободи медија. Он подједнако уништаваи национални и грађански део Србије. Његов једини капитал је великаподршка бирача, ипак далеко мања од оне коју показују лажна истраживања и нефер избори. Одговорност сноси и опозиција. Посебно ми који смо били власт, а нисмо успели да направимо систем који би спречио ово што нам се данас дешава. Али и они који сматрају да ће осим критиком властиподршку грађана добити и неселективном критиком свега што је у периоду од 2000. до 2012. урађено. Таква власт и опозиција су генератори пропадања Србије. То виде грађани, зато кад дођу избори радије остају код куће. То мисли и све више младих и зато одлазе из земље. То виде и привредници и зато не улажу у Србију. То мисли и све више страних инвеститора, па зато овде долазе углавном они којима су потребни јефтини корисници пелена на радном месту. Да, то мисле и велике силе, али им је баш таква Србија потребна да би се на њеној територији међусобно обрачунавали. Како се са том пошасти борити? Како зауставити даље пропадање Србије? Људи који су на власти се неће променити. Они то и да хоће не могу,а реално ни неће. Решење је у томе да се променимо ми који смо опозиција и да прихватимо да не мењамо само Вучића, већ систем који нам је Вучића и дао. Наши поступци и изјаве треба да престану да буду мотивисани жељом да се другој опозиционој странци узме један посто подршке од укупно три које има, већ да се укупан корпус опозиционих бирача повећа прво за један, па за два, па за десет, двадесет посто... Мора да престане борба за заузимање позиција ко ће добити коју нахију кад Вучић оде са власти. Таквим односом према Србији само продужавамо његову владавину. Мора да престане борба за заузимање позиција ко ће добити коју нахију кад Вучић оде са власти. Таквим односом према Србији само продужавамо његову владавину. Они који су увек били опозиција треба да престану са причама типа “да ови падну, а они се не врате“, јер се не могу изједначавати политичке странке које поштују демократију и оне које уводе диктатуру. Они који су некад били власт треба да престану да говоре како су им у борби против Вучића неприхватљиве странке деснице због ставова које имају. Свако има право на свој став,уколико њиме не распирује мржњу по било ком основу. Суштина је у томе, да ли се неко за своје ставове бори демократски или жели да угуши слободу медија, стави под контролу правосуђе, криминализује државу, држи људе на ивици егзистенције да би њима лакше управљао, организује батинаше да премлаћују оне који су другачији. Промене система и одлазак оваке власти, могући су само у заједништву ДЕМОКРАТСКЕ националне и ДЕМОКРАТСКЕ грађанске Србије, односно уједињењу свега штио има префикс демократско. Сви који желе да Србија буде демократско и уређено друштво морају сада бити заједно. Постоје небројене теме око којих, сигуран сам, може да се сагласи не само читава опозиција већ и сви грађани Србије. Много је оних који су лично, на својој кожи, осетли како изгледа када вам овај недемократски режим укине права на слободну реч, како изгледа када институција штите само власт и њима блиску клику, како изгледа када је правда резвисана само за политички подобне. Слобода говора и право на информисање је тема око које ће се ујединити сви који желе да Србија буде демократска земља. Живимо у земљиу којој нам се ''добронамерно'' саветује да је увек боље да ћутимо, да сагнемо главу јер ако кажемо шта мислимо уследиће одмазда власти. На прсте једне руке могу да се поброје медији који нису у служби свакодневне пропаганде владајуће странке. Остали се деле на оне који објављују хвалоспеве о Вучићевим грешкама и оне који о тим грешкама ћуте. Сигуран сам да све странке које верују у демократске поцесе желе фер и поштене изборе. Желимо изборе који ће заиста представљати вољу грађана. У наше бирачке спискове се уписује и брише по нахођењу власти. Неопходна је јасна контрола изборног процеса и једнаки услови за све учеснике. И најважније, мора да престане застрашивање грађана. На биралишта у Србији људи излазе у страху, уцењени да од тога како гласају зависи да ли ће без посла остати они или њихова деца. Mора да престане застрашивање грађана. На биралишта у Србији људи излазе у страху, уцењени да од тога како гласају зависи да ли ће без посла остати они или њихова деца Не могу да замислим да међу нама има било кога ко би се противио изградњи институција. Јаке и независне институције су одлика демократских друштава. У Србији власт злоупотребљава институције за обрачун и дисцилиновање неистомишљеника. Ни овакво, више него послушно правосуђе није довољно, јер и даље има поштених и храбрих судија и тужилаца, па се на силу гура нови закон да се оствари још чвршћа контрола.А за финансијско изнуривање оних који '' непослушни '' и не желе да буду део система користи се пореска управа. Да ли сви мислимо да овакав закон о раду мора бити укинут и усвојен нови, да се мора донети закон о пореклу имовине па да видимо ко је са чим ушао у политику,а шта сада има. И док у медјиима гледамо Потемкинова села, Србија економски пропада. И док у медијима гледамо Потемкинова села, Србија економски пропада. Сигуран сам да већина у опозцији дели став да су уз ИТ сектор, пољопривреда и енергетика наша шанса, да уз мало памети можемо да покренемо металски комплекс, да јавна предузећа треба да буду права предузећа са професионалним менаџементом, да грађани буду корисници најквалитетнијих услуга по најнижим економским ценама, а да запослени где год је то могуће, кроз радничко акционарство у њима постану сувласници.. Сви знамо да власт даје стотине милоне евра за субвенције инвеститорима који запошљавају људе за плату од 200 евра. Зашто не би субвенција била бескаматна позајмица коју инвеститор из прихода фирме коју је уз помоћ државе покренуо враћа у року од десет година? Зашто не би минимална плата у компанијама које су добиле неповратне субвенције била 350 евра? Таквој плати ниједан прави инвеститор неће рећи не, јер их тај исти радник у било којој земљи ЕУ кошта дупло скупље. „Не“ - минималној плати од 350 евра говори Вучић јер зна да када би просечна српска породица са двоје запослених зарађивала бар седамсто еврамесечно, почели би да размишљају како да деци купе нове патике или бицикл, како да их одведу на море.. Сваки дан би желели више и схватили би да у овом систему то неће дочекати. Зато их власт држи на платама од 200 евра јер тада размишљају само како да преживе и подложни су свакој манипулацији. Има ли међу нама оних који не мисле да је у многим ситуацијама непосредна демократија боља од посредничке, односно да је одлична пракса која постоји у неким локалним самоуправама попут Шапца да грађани сами на референдумима одлучују на шта ће се трошити новац одвојен за развој њихове средине? Нема. Сви верујемо да се тако покреће велика енергија, да се тако јача грађанско самопоуздање и самопоштовање. Сигуран сам да сви мислимо да је погубно да уместо да мотивишемо децу да завршавају више школе и факултете ми их обучавамо за мануелни рад за који ће бити плаћени неколико стотина евра. Можда у Немачкој то има смисла јер сетамо такав радник плаћа 1500 евра. У Србији где му је плата 250 то значи да младима укидамо сваку могућност бољег живота и пре него дођу у године да сами одлучују о својим животима. Постоји још много тема око којих сви који смо заиста против оваквог система власти можемо постићи консензус или пронаћи заједнички став, посебно ако се искључи екстремизам са било које стране. Јер у савезу се окупљају људи и организације који немају о свему исте политчке ставове, не да би заједно о свему мислили исто, него да би заједно омогућили да се у Србији слободно може мислити различито. Па кад је све то тако шта је проблем да направимо договор за Србију? Да сви будемо део организације која ће бити изнад сталне предизборне коалиције, а испод унитарне станке? Шта је проблем да се удружимо у сваком месту у Србији и да формирамо Савез за Србију како на државном тако и налокалним нивоима? Да свако сачува свој идентитет, али да уз помоћ удружења грађана и појединаца који ће се прикључити ојачамо и дођемо у ситуацију да променимо власт. Ако је некоме важније да му странка на локалу има два посто више гласова него да нам приђу Локални фронт у Краљеву или демонстранти у Пожеги, њему није ни место у Савезу. Ја бих, када би нам пришли такви људи, био поносан, а верујем да би то осећање имали и сви остали. Савез не треба да буде затворена организација. Он стално треба да буде отворен за нове организације и појединце. Такође, он због своје отворености пружа могућност да организације које су у њему примају нове чланове или ступају у међусобне подсавезе. Савез за Србију је у ствари савез оних који Србију виде као демократску и слободну земљу, а не као аутократију једниог човека. Ако га не направимо, ми заправо дајемо право Вучићу да ради оно што је наумио. Жртвовати једну земљу једном човеку само зато што не можемо да се договоримо то нема ни логике ни историјског смисла. Ако се то деси то ће остати забележено као највећа грешка наше генерације.", "Ако се не договоримо, Вучић ће моћи да ради шта хоће - Грађани сваки дан у медијима гледају Потемкинова села, док Србија пропада", "Савез за Србију ће бити основан. У њему ће се, пре или касније, наћи сви којима је Србија изнад страначких и личних интереса и који схватају озбиљност тренутка у коме се налазимо. Кажу људи да смо дотакли дно. Дотакли" ]

[ "Слободан Дурмановић", "Игор Вукадиновић", "Милорад Додик", "Мирјана Радојичић", "Стефан Каргановић", "Саша Бижић" ]

[ "Већ недељама Бањалуку и Републику Српску потреса \"афера Драгићевић\". Смрт једног бањалучког младића од почетног шока, туге и пијетета његове породице и пријатеља прерасла је у случај који дословно тресе темеље не само актуелне власти, него потенцијално и саме РС. Чак и оним боље упућеним, тешко је да се разаберу и снађу у шуми разноразних интерпретација, гласина, истина и полуистина које се тим поводом плету. Зато на овом месту доносимо две потпуно антагонистичке верзије и дијаметрално супротстављена гледишта на овај трагичан догађај, препуштајући читаоцима и коментаторима да сами извуку закључак, а можда и допуне причу својим мишљењем и сазнањима. (НСПМ) Стефан Каргановић: Република Српска на оштрици бријача На руководство Републике Српске може се без резерве применити први део оне Таљеранове чувене опаске о управитељима државом из једне друге и, руку на срце, много занимљивије и раскошније епохе: „они немају способност да науче ништа“. О другом делу, који се односи на памћење и заборав, могло би се још и порасправити. Стање је алармантно. Република Српска преживљава најозбиљнију унутрашњу кризу откако је субверзивни процес „обојене револуције,“ усмераван и финансиран извани, 2014. године у њој почео да узима маха. Неспособни да реално сагледају геополитички амбијент у коме се налазе и да процене изазове којима су суочени, уљуљкани ефемерним успесима не у решавању иједног важног проблема него искључиво у балансирању на власти, без талента за разумевање технологије чијом им се применом ради о глави и — то се подразумева — поврх свега, балкански површни и бахати, они немају представу о томе шта им је чинити. Зато упадају из грешке у грешку. Посматрамо последњи чин, у изведби западних обавештајних служби, великог геополитичког чишћења терена пред пројектовани сукоб са Русијом. То се одвија у широком луку, од Јерменије, преко Македоније, до Босне и Херцеговине. (Не заборављамо, наравно, ни љигави Казахстан ни рањиви Еквадор, за који се, по неочекивано суровом ућуткивању Џулијана Асанжа, јасно види да је, после краткотрајног антиимперијалистичког отпора, новом председнику Ленину Морену успешно сломљена кичма.) Подразумева се, поред одређених кадровских корекција које су програмиране и за Федерацију, да је на простору БиХ Република Српска главна специфична мета овог рушилачког процеса. Као скоро све политичке интриге, ни овај процес није неумитан, ни незаустављив. Он је већ успешно рашчлањен и начин како би му требало противдејствовати утврђен је и разумљиво изложен за оне који знају да читају. Да, али то само под условом да постоји спремност на жртву и одлучност да се пружи аналитички промишљен и зналачки организован отпор. А рећи тако нешто значи исто што рећи да се у коридорима моћи у Бањалуци ништа слично томе догодити неће. После неколико превратничких покушаја којима је власт некако одолела, али не својим умећем него комбинацијом среће, залагања других и захваљујући катастрофалној неспособности трапаве пете колоне задужене да је сруши, страни фактор се вратио на почетак (back to square one, како би они рекли) и помно је проучио стање. Један од видљивих резултата те сурове анализе је инсценирана, жртвена смрт недужног дечака Давида Драгићевића. Било је правилно процењено да ће се играњем на емотивну жицу најзад успешно мобилисати до сада недостајућа масовна подршка иза лажне заставе „обојене револуције“. То се заиста показало као неупоредиво ефикасније средство од исхабаних досадашњих крилатица потрошених петоколонашких трибуна. Већ скоро два месеца, у Бањалуци не јењавају свакодневна протестна окупљања Давидових „пријатеља,“ којих је — судећи по гомилама поштовалаца на Тргу Крајине — ова очигледно изузетно комуникативна млада особа за живота имала у изобиљу. Да се није „удавио,“ жртвени јарац Давид најесен је комотно могао да се кандидује за председника Републике Српске. По импозантном и растућем броју постхумних пријатеља који га жале, његови изгледи да се легално усели у кабинет Милорада Додика, за чије се превратничко збацивање Давидова смрт сада цинично злоупотребљава, не би уопште били занемарљиви. Прерана смрт овог дружељубивог дечака, са свим околностима које је прате, деловала је сумњиво од самога почетка. Први медијски извештаји ни у ком погледу нису наговештавали накнадно спиновани наратив. Помињани су извесни, за тај узраст, мање више „нормални“ тинејџерски несташлуци кобне вечери када је Давид нестао. Неке од тих враголија те вечери на јавним местима чак су и камере забележиле. Наглашавана је потпуно природна забринутост за судбину нестале особе, али без икаквих алузија на неподношљиве мањкавости у раду институција, због чега се сада тврди да би требало свргнути власт. Као што се са професионално диригованим, вештачким, наративима у наше време обично дешава, и овај о јадном Давиду ускоро је неприметно (осим за искусно око) попримио сасвим нове облике и тематске садржаје. Прво су неутешни пријатељи (спочетка у нормалном броју) почели да се окупљају на главном градском тргу, манифестујући своју тугу. Тај дирљиви перформанс могао је да делује помало чудно, с обзиром на то да се осећања и омажи овакве врсте традиционално испољавају не на прометним јавним местима него поред гробног почивалишта покојника. Али пошто живимо у „епохи спектакла,“ да је у питању само такав неконвенционални начин одавања поште, томе се и не би учитавао нарочити значај. Међутим, само неколико дана после тога, медији (међу којима није познат ниједан који се не налази под страном контролом или који би био посвећен одбрани Републике Српске) почели су да преносе све необичније захтеве, приписиване покојниковим пријатељима окупљеним на Тргу. Ожалошћени пријатељи су категорички одбацили закључке надлежног патолога о Давидовој смрти као „нетранспарентне“ и политички условљене, претећи да ће се свакодневно окупљати на Тргу све док се не утврде тачни узроци трагедије. Подтекст је био да ће се задовољити само под условом да форензички стручњаци пронађу формулу која би се уклапала у њихову тврдњу да се младић није утопио у реци, већ да су га усмртили органи власти, или неки елементи исте, па затим смислили причу о утапању да би прикрили свој злочин. При том, и медији и онај део јавности који је био импресиониран оваквим захтевом пропустили су да поставе очигледно питање: какве су форензичке квалификације пријатеља са Трга да се изјашњавају о стању нечијих посмртних остатака, чију обдукцију не само да нису радили, већ које чак нису ни видели? Нити се ико потрудио да понуди некакву сувислу хипотезу која би обухватила барем већину познатих и утврђених чињеница, полазећи од питања cui bono? Постављањем тог питања било би могуће извршити процену вероватноће да би власт, у изборној години, и то када по свим испитивањима јавног мњења ужива предност, из чистог мира неког анонимуса олако смакла па затим фалсификовала аутопсијски извештај да догађај прикаже у лажном светлу. Одприлике као Башар ал-Асад, када је наводно у Думи отровним гасовима побио цивиле, али је то учинио, врло необјашњиво, на самом крају успешно изведене војне операције, када су му компликације такве врсте биле најмање потребне. Или, ако ћемо баш кренути са аналогијама, као у случају Сребренице, где је „геноцид“ извршен у најнелогичније време, на самом крају сукоба, када би једина последица могла бити катастрофално погоршање моралног и политичког положаја окривљених за тај злочин. Изгледа да је генерал Филип Моријон знао о чему говори када је, као сведок на суђењу Милошевићу, изјавио да је „у Сребреници, Младић ушетао у клопку.“ Као, уосталом, што су — непоучени искуством — овом приликом исто то учинили Милорад Додик и његов естаблишмент, у случају Давида Драгићевића. Поступајући по погрешном савету некога из најближег окружења, навучен на удицу брзог и лаког санирања надолазеће кризе, и идући наруку рушиоцима, председник је већ у раној фази повукао потез којим је од самога почетка дискредитовао и девалвирао позицију власти. Уместо да чврсто стане иза компетентног обдукцијског налаза надлежног патолога из Бањалуке, у настојању да се манифестантима додвори и да их убеди у нешто што њих уопште и не занима, власт је позвала стручњака из Београда да понови обдукцију. Небитно је што се нови налаз у свим битним појединостима поклапа са оним првим. Битан је преседан, и порука коју шаље. Бунџије тврде да је налаз бањалучког патолога лажан, направљен да би се прикрило учешће власти у убиству. Довођењем патолога са стране власт је сигнализирала да би безобразне инсинуације на њен рачун могле бити тачне. Суштина заплета — а имбецилна власт се показала неспособна да то разуме — не налази се у разјашњавању стручних увида, него у бруталном наметању утисака. Први поен за рушиоце. У Републици Српској свакодневно понеко погине или умре. Када би председник Републике и министар унутрашњих послова ишли на све комеморације ове врсте и посећивали родбину свих покојника, да се „људски солидаришу“ и изјаве саучешће, њима не би преостало времена да се баве јавним пословима за које су задужени и за шта примају плату. Па ипак, председник Додик и његов главни полицајац, учинили су, у случају уцвељене породице Драгићевић, знаковит изузетак. Идући им на ноге да изјаве саучешће, оставили су неодољиви утисак не саосећајних душа него извршиоца, или барем „саучесника“ како их је отац Давор Драгићевић касније неделикатно прозвао, који иду на место злочина. Други поен за рушиоце. Ова дирљива посета је поен који се никаквом нормалном логиком не да објаснити, поготово када тај врло значајан поен, пред камерама, противничкој страни сервирају један не баш сентименталан, искусан политичар и још несентименталнији, превејани удбаш. Али „најбоље“ тек долази. На почетку драме, отац Давор је давао примерене изјаве какве се очекују од скрханог родитеља, молећи да се смрт његовог сина не политизује и да се његова породица и он, у свом болу, оставе на миру. Затим је у Даворовим јавним иступањима настао нагли преокрет који се никаквим нормалним психолошким механизмима не би могао објаснити. Између осталог, Давор је затражио да буде укључен у истрагу и да се један, по њему, неподобни учесник удаљи из истражног тима, што је по безпрецедентном одобрењу министарства унутрашњих послова и учињено. То, наравно, представља крајње парадоксалан и скроз непрофесионалан потез ничим оправданог попуштања политичкој стихији која, барем формално, циља и на рушење тог министарства, као једног од (по Џину Шарпу) кључних „стубова режима.“ Наравно, преко Давора Драгићевића у „истрагу“ су тиме инсајдерски били укључени и фактори који су тада већ видно почели њиме да манипулишу. Трећи поен. Филм се убрзава и карактер протеста се „неприметно“ мења, док дирљиви ритуали и паљење кандила на Тргу Крајине одвраћају пажњу јавности. Политички нагло сазрели протестанти, пресвисли од жалости за изгубљеним другом, не губе време већ муњевитом брзином фокус дискурса преносе на оно што их стварно занима, а то су теме од „вишег друштвеног значаја“. Док се Давид дискретно потискује у позадину, мада и даље бива коришћен као емотивни параван и украсни детаљ, у први план избијају битније теме које су у потпуности неповезане са његовом трагичном смрћу, како год да се догодила. Те теме су подобност власти, неспособност и нетранспарентност система, као и отуђеност правосудних и свих осталих институција. (Ова задња идеја је ипак морала потећи не од Давидових вршњака него од старијих и искуснијих, по свој прилици ветерана „Корчуланске летње школе“). За само месец дана после трагедије, искусни пропагандни волшебници обрнули су наратив. Тежиште јавне пажње вешто су пренели са недоумица у вези са трагичном смрћу једног доскора анонимног младића на легитимност (ипак) демократски изабране власти у Републици Српској, са потенцијалом минирања предстојећих избора и утирања пута у Републици Српској истој врсти мањинског уличног преврата који смо управо видели у Јерменији, а недавно у Македонији. Пошто (да парафразирамо Стаљина) утисци решавају све, Давидов отац Давор је постао предмет посебне обраде дискретних усмеривача ових спонтаних процеса. Тешко је без опипљивих доказа дати одговор на занимљиво питање шта је утицало на родитеља, који је испочетка сасвим одмерено и нормално реаговао на трагичан губитак свога детета, да затим без видљивог основа промени свој тон и став. Углавном, одједанпут Давор је почео да прича екстравагантне будалаштине. Он сада говори да му је син био силован, па затим убијен и масакриран; да му је познат идентитет петнаесторице непосредних виновника, али да њихова имена не жели да открије; као и то да су готово сви највиши дужносници Републике Српске — цитирамо — „саучесници у убиству“ његовог сина, Давида Драгићевића. Наравно, нико не поставља питање Даворових непостојећих форензичких квалификација да се о стварима такве врсте изјашњава. Али то су пропагандне кнедле које власт, која га је по специјалној процедури именовала за члана истражног тима, сада мора да гута. Ох да, и оно питање о томе шта је могло утицати на Давора. Тешко је рећи, али хипотетичко објашњење могло би се наћи у речима искусног ратника Панча Виље: топовску паљбу ће противничка војска можда издржати, али када почнете да је гранатирате пезосима, предаће се без одлагања. Све претходно најзад је морало кулминирати онако како је од почетка било замишљено. У среду 16. маја, несрећни, изгранатирани Давор (који за себе гротескно истиче да је ратни ветеран ВРС!) обрео се у Сарајеву, на јавном скупу у друштву сличног њему несрећника из Федерације, Муриза Мемића. И ако ико у глави има црвене лампице, оне би најкасније у овом тренутку требале да почну да се пале. Јер како сазнајемо из увек информативног „Дневног аваза“ — какве се све невиђене коинциденције овде ређају! — и Муриз из Федерације је под неразјашњеним околностима недавно изгубио свога вољеног сина Џенана, „наводно“ у саобраћајној несрећи, као што се Давид „наводно“ утопио у Републици Српској. Сасвим разумљиво, покошени симетричним трагедијама, оба оца су се зближила на наднационалној и надконфесионалној основи, изгубивши поверење не само у правосуђе, него тачније у цео систем, и то опет симетрично, један у Републици Српској, други у Федерацији. Један баца дрвље и камење на Милорада Додика, други на Бакира Изетбеговића. Хммм… зар нисмо у уводу напоменули да је у току процес геополитичког чишћења који ће захватити оба ентитета? Оно што се пре неколико година није дало постићи досадним и некреативним „пленумима,“ сада најзад има шансу да успе, циничном инструментализацијом мистериозних смрти двоје недужних младих људи. Да сада применимо Окамово сечиво на расположиве податке. За Џенана је тешко било шта поуздано рећи пошто је његов случај тек пре неки дан извучен из нафталина са циљем подизања на виши ниво политичких напетости и ради емотивног мобилисања бесловесних маса са обе стране ентитетске линије. Али за оба случаја, у најмању руку, могла би се ипак констатовати широко позната чињеница да људи свуда гину у саобраћајним несрећама, као и да се људи стварно даве у рекама, поготово ако не знају или врло слабо знају да пливају, и да се то најчешће дешава без учешћа структура из дубоке државе. Зато ћемо одмах прећи на једну другу хипотезу. Давид Драгићевић највероватније јесте био киднапован за потребе унапред испланираног политичког сценарија за рушење Републике Српске. Речима британске премијерке Терезе Меј, популарисаним у једној запрепашћујуће сличној мистерији која се недавно одиграла у режији британске обавештајне службе, то је „highly likely“. После нестанка у другој половини марта, Давид је „највероватније“ био држан на за сада непознатом месту, усмрћен, и затим бачен у реку. Сакрална жртва за нову фазу обојене револуције у Републици Српској је принета. За уходане механизме, преостали део посла је чисто техничке природе. Како ствари тренутно стоје, тај део одрађен је солидно. Узгред, у производњи ове провокације под лажном заставом трапави кловнови чија је улога да глуме „опозицију“ нису имали много удела. На основу анализе досадашњег рада, газде су правилно процениле ограниченост њихових оперативних способности. Давида је, „highly likely,“ ликвидирао тим страних професионалаца специјално убачених за ту сврху. Пропагандну припрему јавности обавили су медији под страном контролом, а један део задатка сејања конфузије поверен је поузданом пашквиланту и мутиводи на јаслима страних служби, Слободану Васковићу. Нејасно је и неприродно понашање структура власти Републике Српске у насталој ситуацији. На свим развојним етапама ове кризе, својим потезима власт је објективно и систематски ишла на руку онима који не крију намеру да је сруше. Имбецилност је, наравно, увек расположив (мада нимало ласкав) херменутички алат којим би се то лако објаснило. Па ипак, да ли се ради само о томе? За сада, на то важно питање убедљивог одговора нема. Међутим, питање се ипак мора поставити и, шта више, на њему се мора инсистирати. Допринос структура власти Републике Српске продубљивању кризе и изградњи кредибилитета главних актера био је кључан, а за неке од институција могло би се рећи и — пресудан. Да ли срљају у пропаст из чистог идиотизма, или се ради о некој „великој нагодби“? Да ли су код старих превараната и блефираната насели на понуду која се не одбија, „златан падобран,“ како би се то на њиховом језику сликовито рекло, да искоче из ровова и препусте их непријатељу са привидом борбе, али без правог отпора? Уз уобичајене „гаранције,“ наравно, које ће бити цинично погажене истога тренутка када будале буду лишене средстава за самоодбрану. Судбина Републике Српске опет је у рукама њеног народа, који од својих главара опет нема много чему да се нада. Али на основу свега виђеног, и наде уложене у народ могу изневерити. Није Његош џаба рекао у писму Селима везира: У фукаре очи од сплачине, Пучина је стока једна грдна (Аналитички форум) Слободан Васковић: Након што је претучен, Давид је гепекован и полицијским аутомобилом одведен на непознату локацију; И слуге, као и Газда, су плаћени из Буџета РС \"Давид Драгичевић убијен је 23.03.2018. године, између 22 и 23 часа\", објавио је на Тргу његов отац Давор Драгичевић, 20.05.о.г.. Он је још рекао да је након ликвидације “Давидово тијело положено у канализацију”, што јесте рјечица “Црквена”, гдје је леш “пронађен” 24.03. ове године. Давор Драгичевић не би објавио тачно Вријеме Убиства да нема чврсте доказе за то. Давид Драгичевић је отет 18.03. на простору иза Металске школе, за шта постоје чврсти докази; Претходно је претучен, да би затим полицијским аутомобилом био одвежен на непознату локацију, гдје је мучен све до 23.03.; Читавих шест дана. Последице звјерског мучења јасно су уочљиве на сликама реобдукције тијела Убијеног Давида Драгичевића. Упозоравам - Фотографије су Изузетно Узнемирујући садржај. Осим полицајаца који су га одвезли, још неколико припадника МУП-а РС директно је учествовало у премлаћивању, отмици, мучењу и ликвидацији Давида Драгичевића, заједно са Војницима НаркоКартела, чији је Врх наредио његово убиство. У Убиство Давида Драгичевића дубоко су инволвирани, засад, као саучесници Драган Лукач, министар унутрашњих послова и Дарко Илић, начелник Управе за организовани криминал. Наглашавам ЗАСАД!!! Лукачеве слуге ових дана покушавају оправдати Газду тврдећи јавно на подобним медијима да су Мирна окупљања грађана “Обојена револуција”: Какви Монструми - Сурово мучење и ликвидацију, заташкавање егзекуције, покушавају оправдати болесним измишљотинама. И слуге, као и Газда, су плаћени из Буџета РС. Лукач готово два мјесеца тврди да Давиду Драгичевићу “нису нанесене теже повреде за живота”, иако фотографије свједоче о звјерској тортури. Заташкавање злочина Тешког Убиства једно је од најтежих кривичних дјела и у њему учествују министар унутрашњих послова Драган Лукач, Дарко Илић, начелник управе за организовани криминал, директор Полиције Дарко Ћулум, патолог Жељко Каран, Главни окружни тужилац Желимир Лепир и тужиоци Далибор Врећо и Саша Лаботић. Ту је још и Ђорђе Рађен, власник куће на Лаушу, чија је лажна пљачка Режирана, како би се одвукла пажња и како би Наручиоци Убиства, Врх НаркоКартела, представили Давида као криминалца и наркомана. Саучесник у убиству Давида Драгичевића је и Недељко Лубура, начелник Управе за борбу прортив тероризма, јер је ресурсе овог сегмента МУП-а РС усмјерио на заташкавање ликвбидације и покушаје компромитовања Давора Драгичевића. Лубура је зет Драгана Лукача. У Врху НаркоКартела, који хара Бањалуком, има и високопозиционираних функционера МУП-а РС. Најмање тројица! Саучесника има још, али су наведени “највећи калибар”, с тим што је Рађен само Војник, који је у пројекту Наређене Ликвидације имао значајнију улогу од оних који су учествовали у намамљивању, премлаћивању и отмици Давида Драгичевића. Један дио саучесника Војника НаркоКартела види се на снимцима са Трга Крајине, из ноћи 18.03.2018. године; Недуго након што је прошао преко Трга Крајине, накратко свратио до кафеа “988”, гдје се задржао 20 секунди, Давид је отишао према Металској школи, а не према насељу Лауш, како је то јавно, у парламенту РС (10.05.), слагао Лукач. Након што је претучен, Полицијски аутомобил је на то мјесто довежен са угашеним свјетлима; Давид је гепекован, а након тога је Полицијски аутомобил, опет са угашеним свјетлима, напустио тај простор и одвезао Давида на, засад, непознату локацију. (http://slobodanvaskovic.blogspot.rs/)", "Случај Давида Драгићевића - несрећни случај, убиство и/или завера", "Већ недељама Бањалуку и Републику Српску потреса 'афера Драгићевић'. Смрт једног бањалучког младића од почетног шока, туге и пијетета његове породице и пријатеља прерасла је у случај који дословно тресе темеље не" ]

[ "Ђорђе Вукадиновић" ]

[ "Косовски расплет и сметње на везама - зашто је „Лаки“ нервозан?", "„Када ће Скупштина Србије коначно расправљати о Косову? Има ли релевантнијег места за ту расправу од овог дома, уз сво поштовање свих других места на којима се тзв. унутрашњи дијалог води?“ Ово питање које сам у више" ]

[ "Ђорђе Вукадиновић", "Маринко М. Вучинић", "Бранко Павловић", "Бошко Обрадовић", "Драгана Трифковић", "Мирослав Самарџић", "Слободан Голубовић", "Драган Ђилас" ]

[ "За почетак, морам да похвалим овај извештај који је заиста исцрпан, добар и професионалан, као што је мање-више добри и професионални готово сви материјали који долазе из Министарства спољних послова. То прилично штрчи, односно, у позитивном смислу одудара од највећег дела материјала који нам овде стижу из разних министарстава – текстови из МИП-а су мање бирократски, информативни су и знам да многе колеге те материјале чувају као едукативни материјал. Мене увек радује када се види да нека институција у овој земљи ради и да се још увек труди да колико-толико функционише, а знамо како је, из различитих разлога, то тешко и иначе, а посебно у земљи каква је данашња Србија. Додао бих, из угла опозиционог посланика, да је ово готово право чудо, с обзиром на власт коју Србија тренутно има, мада, поштено говорећи, није у том погледу било сјајно ни раније. (А ви, претпостављам, сматрате да је било и горе.) Охрабрујући тренд повлачења признања „Косова“ од стране неких земаља, али... У сваком случају, оно што је у овом извештају треба похвалити јесте борба за смањење броја чланица УН које су признале независност „Косова“ и резултати који се у тој борби бележе. Неки се у нашој јавности томе подсмевају кад кажу: „Шта нам значи Бурунди? Шта нам значи Гвинеја Бисао?“. А, с друге стране, када су признавале „Косово“, нико се није питао какве су то земље. У Генералној скупштини УН сваки глас је исти и сваки се важи. И сваки поен у тој утакмици злата вреди. Мени је драго што чујем од министра да је борба против независности „Косова“ приоритет у различитим аспектима, укључујући и овај аспект борбе за повлачења међународног признања „Косова“ од стране неких земаља, односно да сте Ви, како рекосте, „дали налог да то буде приоритет наше дипломатске мреже“. Мада, требало би да се подразумева да је то дипломатски приоритет. Наравно да јесте и наравно да тако треба да буде. И лоше је што Ви то уопште морате да истичете, и што ја то морам да похваљујем, јер би то требало да се подразумева – да је борба за спречавање независности и борба за повлачење међународног признавања „Косова“ наш спољнополитички и државни приоритет. Међутим, упркос свему реченом, имам једну озбиљну дилему, и у вези са тим сам у последње време неколико пута постављао питање у Скупштини, али на њега никако да добијем одговоре од Министарства спољних послова. Ово министарство сам раније хвалио због чињенице да уредно одговарају на посланичка питања, али сада су ти одговори напрасно престали да стижу. Не знам да ли је у питању нека грешка у комуникацији, или поштар не може да ме нађе и не стиже да их уручи. Моје питање се тицало недавно одржаног Самита у Софији „ЕУ - Западни Балкан“. Питао сам врло јасно и конкретно: да ли Србија ради на координацији својих дипломатских напора са Шпанијом у покушају заједничког наступа на том самиту? Наше учешће на самиту у Софији било једна врста дипломатског и спољнополитичког понижења Мада, за мене је и та ћутња била нека врста одговора. Наиме, јасно је да није било адекватне координације. На крају крајева, Маријано Рахој није дошао у Софију (а у међувремену је, ево, и смењен), Шпанија је у различитим аспектима бојкотовала тај скуп, а успут је успела да убаци у завршни документ и неке формулације које и нама одговарају. Немам илузија да су они то радили из љубави према нама, јер те ставке, наравно, одговарају и самом Мадриду због унутрашњеполитичких проблема с којима се суочава та земља. Али, свеједно, то је слично као са овим повлачењем признања. Када се повлачи признање „Косова“, неко каже – ма, то је мала и безначајна земља. А када се признаје онда кажу: „ево, још једна земља је признала“. Е, тако и овде, када многи признају независност „Косова“ онда се то прихвата здраво за готово, а када се неко бори против тога и подржава нас, као Шпанија или Русија, онда се каже како они, тобоже, „то раде због својих интереса“. Па, шта? И ови који признају такође то раде из неких својих интереса. Но, нама би ваљда требало да буде ближи интерес оних чији се интерес поклапа са нашим, него они чији су нам интереси супротстављени? Дакле, мислим да та координација с Мадридом није била добра, или барем није била довољна и да је – без обзира на то што је ту на крају нађена некаква „компромисна“ формулација у представљању, на шта ћете се Ви вероватно позивати – наше учешће на самиту у Софији било једна врста дипломатског и спољнополитичког понижења. Иако је то, као и много шта друго, медијски заташкано, у јавности је остао снажан утисак да се у последње време Шпанија више борила против независности „Косова“ него сама Србија. То је и мој утисак, без обзира на то што, рекох, похваљујем и овo што је у овом извештају наведено да министарство предузима на том плану. Доста са лажним „балансима“ – хоћемо ли коначно извући логичан закључак из чињенице да није могуће пронаћи додирну тачку са западом по питању КиМ? Доста са лажним „балансима“ – хоћемо ли коначно извући логичан закључак из чињенице да није могуће пронаћи додирну тачку са западом по питању КиМ? Ви сами сте, господине министре, малочас, у свом излагању поставили кључно питање које и ја такође постављам: Можемо ли наћи заједнички језик и интерес са Западом када је реч о Косову и Метохији? Мислим да не. Не знам да ли је наша дипломатија тога свесна, али у сваком случају политика актуелне, као и претходне власти изгледа није довољно свесна те чињенице – да је немогуће или да је барем јако тешко наћи заједнички језик, интерес, став или макар најмањи заједнички именитељ са Западом када је реч о независности „Косова“. А имам утисак и да не постоји довољна свест о последицама те немогућности. Дакле, власти нису довољно свесне те чињенице (о немогућности проналаска заједничког језика са западом поводом Косова), а још су мање свесни последица – а најмање су спремни да извуку конеквенце из те чињенице (чињенице немогућности проналажења заједничког интереса са Западом по том питању). Епилог и последица тога јесте да или „забијамо главу у песак“ и правимо се да не примећујемо ту чињеницу – или је констатујемо, али ништа не предузимамо, нити повлачимо адекватне закључке и импликације из те чињенице. Неко се томе радује, али мени је жао што је то тако јер увек је добро кад можете да хармонизујете своје интересе са моћним или најмоћнијим земљама света. Али, ето, не можемо и тога морамо бити свесни и у складу са тим активно радити. У одељку извештаја који се тиче безбедносне политике на целој страни, па и више од тога, прича се о односима и контактима са НАТО пактом. Ту се помињу бројни сусрети, помињу се Столтенберг, Мичел, Фог, генерал Павел и читав низ контаката са представницима НАТО алијансе итд. А Русија се у читавом овом одељку о безбедносној политици помиње – дословно – једном, у једној реченици, и то у пакету са Чешком Републиком и Краљевином Шведском Прелазим на најважнију слабост овог извештаја, којег сам начелно похвалио, али који је, такође, у суштини израз поменуте недовољне свести о значају и последицама чињенице да нема заједничког интереса и хармонизације са Западом по питању Косова и Метохије. У одељку извештаја који се тиче безбедносне политике на целој страни, па и више од тога, прича се о односима и контактима са НАТО пактом. Ту се помињу бројни сусрети, помињу се Столтенберг, Мичел, Фог, генерал Павел и читав низ контаката са представницима НАТО алијансе итд. А Русија се у читавом овом одељку о безбедносној политици помиње – дословно – једном, у једној реченици, и то у пакету са Чешком Републиком и Краљевином Шведском. Дакле, то је отприлике пропорција у овом извештају: страница и по о односима са НАТО – а ми смо као „неутрални“ – и у једној јединој реченици једна-две речи о Русији. Можда је ово случајно, можда се тако то “случајно поклопило“ у овом периоду на који се извештај односи. Али, у суштини, то је тај дисабаланс који помало непријатно имплицира и показује какав је реалан однос „на терену“ наших спољнополитичких и безбедносних напора и активности. Мислим да то није добро и да то мора што пре и колико год је могуће да се промени. (...) Пошто очито нећу имати прилике да накнадно прокоментаришем одговоре господина министра (јер је председавајући најавио да неће бити даље дискусије), само да у ових преосталих минут и по, кажем две ствари. Прва коју сам пропустио да кажем, а важна је и по Вас позитивна – ја бих волео да ми као одбор, сада, или на некој наредној седници не само начелно подржимо напоре министарства, него и да као званичан закључак овог одбора тражимо од владе да за следећи буџет издвоји више средстава унутар раздела за Министарство спољних послова за активности на спречавању нових или повлачењу постојећих признања независности „Косова“. А што не значи увек само лобирање или мито, већ, просто, омогућавање да наши људи и наше дипломате буду на местима где се о томе одлучује. Друга и важнија ствар и дилема коју нисам стигао да поделим са Вама овде, а у светлу више или мање похвалних оцена за ове трудове и напоре Вашег министарства – и то је такође једно од мојих неодговорених питања која сам постављао влади – да ли уопште постоји комуникација и координација спољне политике са председником Републике? Под којим смо ми то околностима и условима, господине министре, спремни да прихватимо независност „Косова“? И да ли уопште смеју да постоје такве околности? Наиме, изјаве председника Републике, и то морам отворено и са жаљењем да кажем, делују доста одударајуће у односу на све оно што ми овде чујемо, не само данас од Вас као министра спољних послова, него чак и од премијерке, када дође у скупштину и одговара на питања. То што они овде кажу углавном звучи тако да се добар део тога може потписати и од нас из опозиције и од, малтене, свих у овој земљи. Али оно што чујемо у интервјуима и у јавним наступима председника Републике делује знатно другачије – од заговарања Бриселског споразума, па до говора о „спремности на компромис“, који у његовој изведби јако мирише на капитулацију, односно на мирење са независношћу и прихватање независности Косова „под неким околностима и условима“. То се више пута чуло из уста председника ове државе, а више пута је и демантовано од стране министра спољних послова. И зато последња реченица овог мог излагања гласи: Под којим смо ми то околностима и условима, господине министре, спремни да прихватимо независност „Косова“? И да ли уопште смеју да постоје такве околности? Хвала. (излагање Ђорђа Вукадиновића на 44. седница Одбора за спољне послове Скупштине Србије, 1. јун 2018.)", "Под којим је то „околностима“ Србија спремна да призна независност КиМ и да ли уопште смеју да постоје такве околности", "За почетак, морам да похвалим овај извештај који је заиста исцрпан, добар и професионалан, као што је мање-више добри и професионални готово сви материјали који долазе из Министарства спољних послова. То прилично" ]

[ "Никола Танасић", "Јована Папан", "Емир Кустурица", "Саша Бижић", "Душан Ковачев" ]

[ "Велика амбиција и велика брљотина На Ђурђевдан, 6. маја, на РТС је приказана тринаеста и последња епизода серије „Немањићи – рађање краљевине“ Марка Маринковића, тако да смо најзад у прилици да сагледамо целину овог важног (и озлоглашеног) културног догађаја, и изнесемо неке његове коначне оцене. Најављивана као историјски спектакл какав српска телевизија никад није видела, серија је, што самом темом, што амбицијама продуцената, на самом почетку привукла пажњу огромне публике, али непосредно након тога добила једнозначно негативне оцене у распону од „разочаравајуће“ до „национална катастрофа“. Испоставило се да је серија заиста запањујуће лоше конципирана, необјашњиво лоше написана, и преко свега тога још лоше режирана, тако да је ни одлична глумачка постава, ни огроман труд уметника који су радили на одређеним сегментима њене реализације (пре свега музика, али и костим, сценографија, компјутерска анимација и сл.) нису могли спасти од пропасти. На Ђурђевдан, 6. маја, на РТС је приказана тринаеста и последња епизода серије „Немањићи – рађање краљевине“ Марка Маринковића, тако да смо најзад у прилици да сагледамо целину овог важног (и озлоглашеног) културног догађаја, и изнесемо неке његове коначне оцене. Најављивана као историјски спектакл какав српска телевизија никад није видела, серија је, што самом темом, што амбицијама продуцената, на самом почетку привукла пажњу огромне публике, али непосредно након тога добила једнозначно негативне оцене у распону од „разочаравајуће“ до „национална катастрофа“. Испоставило се да је серија заиста запањујуће лоше конципирана, необјашњиво лоше написана, и преко свега тога још лоше режирана, тако да је ни одлична глумачка постава, ни огроман труд уметника који су радили на одређеним сегментима њене реализације (пре свега музика, али и костим, сценографија, компјутерска анимација и сл.) нису могли спасти од пропасти. Пре него што мало детаљније размотримо шта је довело до тога да тако један значајан национални пројекат, снимљен ни мање, ни више, него као РТС-ов прилог обележавању великог јубилеја од 800 година од оснивања немањићке Краљевине Србије, испадне толико лоше, и изазове толико негативне реакције најширег спектра јавности, потребно је неколико начелних напомена. Пре свега је важно разумети да неуспех „Немањића“ (а свакако говоримо о неуспеху, без обзира на завидну гледаност која је, у складу са навикама публике, практично гарантована свакој серији РТС у недељном вечерњем термину) није просто плод незнања, немара, и јавашлука екипе која је серију правила, иако су њихове грешке и пропусти најочигледнији и највидљивији. Немањићка Србија представља једну од централних тачака националног идентитета, али тај идентитет је већ деценијама разводњен, дезоријетисан, и слуђен, тако да нити постоји национални консензус о томе како српска култура треба да се односи према овом наслеђу (мимо саморазумљиве бриге за споменике), нити шта оно тачно за српски народ представља, и како би требало да се на достојанствен и исправан начин приказује. Још једном, ово није био само проблем екипе серије, која очигледно није знала шта гледаоцима треба да прикаже, него је проблем и српске јавности, која исто тако није знала шта би требало да очекује. Расправе које су се изродиле након сваке појединачне епизоде доказале су да наша јавност, нажалост, генерално изузетно мало зна о сопственој историји, и да се према њој односи примарно идеолошки, премало са оним изванредним митотворачким заносом који је створио велику српску народну културу, а понајмање са здравом интелектуалном радозналошћу образованог народа који брине о својим коренима. Овај проблем је био видљив од самог почетка – јер ни аутори, ни публика, нису били начисто да ли ликови из серије треба да буду приказани као историјске личности од крви и меса, црквени светитељи и свети људи са фресака средњевековних манастира, као митологизовани јунаци народних песама и прича, или као нека врста њихове савремене интерпретације у духу актуелног времена, која на моменте залази у сатиру и комедију апсурда. Без икакве сумње, српска историографија располаже са довољно културног богатства да се сними серија по сваком од ових образаца – било да је у питању модерна историјска драма (по моделу серија„Рим“ или „Борџије“), религиозна серија о хришћанским врлинама и моралним посрнућима средњевековних српских владара који су политичку каријеру завршавали у монасима (по обрасцу у Србији омиљеног „Андреја Рубљова“), романсирана и холивудизована витешка прича (налик на старе филмове о Робину Худу или краљу Артуру), модерна историјска фантастика са акцентом на политичким интригама (по моделу „Игре престола“ и њених бројних копија), па чак и одлична историјска пародија (налик на легендарне британске „Црног гују“, или „Монти Пајтонову потрагу за Светим Гралом“). Серија по било ком од ових образаца свакако би имала сасвим солидну прођу код српске публике, иако би свакако постојао део јавности који би био резигниран одлуком да се Немањићима приступи баш из тог угла. Одлучивши се да снимају све ове формате одједном, међутим, аутори не само да нису успели да „удовоље свима“, него су дословно успели да разгневе све различите идеолошке и културолошке групације у својој публици, па чак и ону која о Немањићима не зна скоро ништа, и која је само хтела да погледа једну добро снимљену домаћу серију. Шта смо хтели, шта смо започели – како је продукција направила од серије немогућу мисију Одлука да дословно од сцене до сцене мења контекст и наратив приповедања, и да у распону од два кадра прелази из озбиљне драме у комедију апсурда, из динамичних сцена бруталног насиља у речитатив светосавских академија, и из филмског приповедања у трубадурску будалаштину, свакако пре свега иде на душу редитељу, који очигледно и сам није знао шта тачно хоће да сними, и шта тачно да прикаже. Да ствар буде гора, није реч само о томе да различити ликови у серији припадају потпуно различитим жанровима филмског и књижевног приповедања, него се једни исти ликови из сцене у сцену понашају као да су час у „Игри престола“, час у Шотрином „Косовском боју“, а час у „Монти Пајтоновом летећем циркусу“. Али оно што је свакако допринело овој редитељској слуђености јесте одлука продуцената серије о томе шта хоће да види као коначни резултат снимања. И док је једна група дигла повику на Маринковића, Михића и РТС надајући се да ће неки наредни сличан пројекат бити много квалитетнији, друга група је то учинила надајући се да наредног пројекта неће бити, и да ће се дреком и галамом обесхрабрити сваки наредни покушај да се сними нешто лепо, достојаствено и сувисло о српској историји Наиме, у сржи свих пропуста и грешака које су направљене током снимања „Немањића“ лежи одлука продуцената да сниме серијал од 13 епизода о периоду од 60 година, током кога се прате, практично, три генерације владара Србије – од Немање и његове браће, преко његових синова, па све до Стефанових наследника. То само по себи није неизводљив задатак, и имали смо прилике да гледамо маестралне епске филмове који за краће време обрађују овакве велике распоне времена (рецимо Бертолучијев „Двадесети век“ или Велсовог „Грађанина Кејна“), али су то обично биографски филмови који се пажљиво фокусирају на развој свега неколико главних ликова. Творци „Немањића“ су, међутим, хтели да испричају публици дословно све што знају о овом историјском периоду, па је серија претрпана споредним ликовима – што стварним, што измишљеним – који у приповедању добијају третман као да су изузетно битни за развој радње, да се затим никада више не би појавили. Сваки пут када српски Велики жупан пошаље делегацију у Цариград или у Угарску, он разговара са новим царем или краљем, у серији се смењује троје-четворо римских папа од којих сваки добија по 30 секунди времена да се никада више не би појавио. Јарки лик бугарског цара Калојана се појављује у серији два пута, привлачи велику пажњу публике (искусни Димитрије Илић га интерпретира негде између Роберта Баратеона из „Игре престола“ и Ричарда IV из „Црног Гује“), да би просто нестао са сцене тако што би гласник прочитао монотони текст о његовој смрти под Солуном. Слично се Кулин Бан појављује као неко ко би могао бити релевантан и занимљив споредни лик, да би нестао након неколико минута на сцени у две епизоде. Ово инсистирање на праћењу целокупног историјског тока оног времена, најчешће кроз декламовање википедијских чланака из уста гласника и дворске властеле, изузетно је напорно и збуњујуће по публику, која на крају остане без икаквог доживљаја о драмском току радње, док у толикој гомили чињеница потпуно губи перспективу о томе с ким Србија у датом тренутку ратује, ко су јој савезници, и шта су јој политички циљеви. Овај приступ натерао је целу екипу филма да ангажује огромне ресурсе и време да би играли сцене које немају никакву вредност по развој радње, и које њен ток разводњавају до непрепознатљивости. Ово „уситњавање“ темпа за последицу има апсурдну чињеницу да у трајању три епизоде Немањину децу играју чак четири различите поставе глумаца, док серија скакуће кроз 40 година историје, учинивши немогућим да се запамти ко је уопште ко, а камоли да се неки лик развије, и евентуално прирасте срцу публике. Чак се и измишљени ликови попут учитеља Просигоја, команданта Немањине и Стефанове гарде Адама, односно Стефанове усвојене сестре/дечачке љубави Рашке стављају на сцену арбитрарно само да би се још арбитрарније, и без приповедачког оправдања, са ње уклонили. Најзад, главни ликови у серији попут кнеза Вукана (Небојша Глоговац) и Светог Саве (Драган Мићановић) имају бесмислено малу минутажу у серији, потиснути низом пролазних ликова који се никада неће вратити, и које нико неће запамтити, док Мићановић у серији дословно проговори први пут у седмој епизоди, да би се у причу убацивао као deus ex machinaкад год радња запне више него што је уобичајено. „Немањићи“ тако испадају некакав бизаран roadmovie, у коме главнијунаци не иду нигде, него кроз њихову земљу пролазе различите војске, краљеви, цареви и историјске стихије, да се никада више не врате. У том смислу треба бити поштен према филмској екипи, и рећи да је снимити нешто сувисло и кохерентно у таквој поставци било заиста изузетно тешко. Сценаристичка катастрофа, или о дометима српског књижевног језика Без обзира на све речено, свакако највећи пропуст и највећу штету за серију представља сценарио Гордана Михића који је, упркос искуству и заиста завидној ауторској каријери, потписао текст који не само да је недопустиво баналан, бесмислен и вулгаран, као и почетнички некохерентан, досадан и недоречен, већ у одређеним моментима заиста даје повода гневним критичарима серије да га директно оптуже да се са српском историјском баштином свесно спрдао и зевзечио. Да ће баш сценарио бити рак-рана серије било је очигледно већ из најава серије од пре годину дана, када су декламаторске фразе изречене ђилкошким београдским акцентом јасно одударале од брижљиво одбраних сцена са лепом фотографијом и упечатљивим костимима. Без икакве сумње, један део одговорности још једном сносе продуценти, који су Михићу дали задатак да приповедачки скрпи убедљиву причу из историјских фрагмената који једноставно не могу истовремено бити део једне кохерентне средине, али начин на који је он тај задатак испунио одисао је лењошћу, јавашлуком, и недопустивим немаром који се граничи са сотијом (у памет долази кнез Мирослав који пропраћа исписивање „свог“ Јеванђеља коментаром „све ми се чини да ће ме по овоме памтити“, савет учитеља Просигоја младом Растку да „причврљи нешто“, или већ култни cliffhangerу коме жупан Стефан остаје напуштен и сам на пустом пољу, прогоњен непријатељима, да би се у наредној епизоди испоставило да је његова пратиља све време била ту, само је „пишкила“). Поред скандалозно некохерентне структуре приповедања, највећа бољка Михићевог сценарија је језик који је користио. Без трунке напора да говор својих јунака учини минимално архаичним и тако на језичком плану дочара да је реч о радњи која се догађа пре осамсто година, сценариста нам је понудио текст препун турцизама, неологизама, жаргонизама, и вулгарних анахронизама, који парају уши и иритирају чак и када сама садржина текста није проблематична сама по себи. Када се ту дода чињеница да је велики број глумаца свој текст изговарао без икакве подршке лектора, веома често са вулгарним уличарским акцентом Дорћола или Земуна, утисак је био поражавајући, и управо то је изазвало најбурније негативне реакције на серију. Не треба заборавити да ми живимо у време када је потпуно нормално и очекивано да у телевизијским продукцијама сваки народ говори својим језиком, и да се за потребе екранизације епских дела реконструишу мртви језици (попут арамејског за Гибсоново „Страдање Христово“), или измишљени језици (попут „дотрачког“ и „валиријског“ у „Игри престола“, или вилењачког у „Господару прстенова“), док се подразумева да се за снимање историјских драма о старим временима у најмању руку користи класичан књижевни језик (па тако у америчким историјским драмама, чак и када је реч о, рецимо, римској цивилизацији, или Старој Грчкој, улоге редовно добијају британски глумци), а амбициознији аутори радо користе, рецимо, архаични Шекспиров, Милтонов или Бајронов енглески. Наспрам тога, аутори „Немањића“ нису ни покушали да архаизују, или макар козметички „патинирају“ језик својих јунака, иако су се за те потребе могли послужити у најмању руку језиком Његоша и српске народне поезије, или чак неком хибридном варијантом српскословенског језика, што би сигурно оставило сасвим други утисак, и у великој мери и глумце натерало да играју са више достојанства. Ово је разлог због кога језик Шотриног „Боја на Косову“, са којим се „Немањићи“ из очигледних разлога најчешће пореде, делује неупоредиво боље – Симовићев текст се снажно ослањао на језик народне поезије на коме је и очуван највећи део средњевековне културне баштине српског народа, и дијалози стога звуче кудикамо природије. Да ствар буде још гора, Михић је показао да је у потпуности способан на ову врсту језичког отклона од савремености, будући да је нараторски текст Стефана Првовенчаног, који изговара Војин Ћетковић (и који је, по свој прилици, додат након изразито негативних реакција на новогодишњу пилот-епизоду) у великој мери заснован на преводима „Житија Св. Симеона“ на књижевни српски, и делује неупоредиво убедљивије од свих осталих реплика у сценарију. Овај архаични језик провејава на моменте и у дијалозима, по правилу када говоре главни ликови – Немања, Стефан, Вукан, или Св. Сава, и управо те сцене су по правилу најснажније, и најбоље у целој серији. Ово представља још једно сведочанство о томе у којој мери фокусирање искључиво на савремени српски језик, без свести о његовим историјским облицима и старим формама духовно ограничава домете српске културе, и српско разумевање сопствене традиције. Огроман труд главне глумачке поставе Када се ови најкрупнији и најозбиљнији пропусти ставе по страни, иза њих на површину израња огроман труд великог броја чланове филмске екипе који су се из петних жила напињали да овај пројекат испуни велика очекивања која су, што основано, што неосновано, стављена пред њега. На првом и најочигледнијем месту је музика и фотографија, најбоље оличена у уводној шпици, које се не би постидела ниједна високобуџетна Би-би-сијева историјска драма. Музика је лепа и достојанствена, било да је реч о филмској музици, било да је реч о бројним примерима средњевековних песама које се изводе у серији, а чији су извођачи озбиљни академски истраживачи средњевековне музике. Зналци и етнолози приметили су бројне недостатке у костимима, али остаје чињеница да они изгледају убедљиво, и да остављају утисак знатно изнад општег утиска серије. Исто важи и за сценографију и специјалне ефекте, који су очигледно били ограничени материјалном изнудицом, али мимо тога нису урадили лош посао. Штавише, највећи проблем сценографије била је употреба аутентичних средњевековних локалитета за снимање, где су оштећене фреске и фасаде боле очи и остављале утисак да није реч о драмском приповедању које треба да нас пренесе у оно време, већ о некој костимираној свечаној академији која се одржава на археолошком локалитету. Што се тиче глумачке поставе, уз неколико добрих епизодних улога које су добиле мало више простора (пре свега гардисти Адем и Богдан), приметно је највећи труд уложен у сцене у којима се појављују главни ликови – Стефан Немања, и његови синови Вукан, Стефан, и Сава. Одабир Војина Ћетковића и Младена Нелевића за улоге Стефана Првовенчаног и Немање изазвао је салву негодовања код дела јавности која је била резигнирана њиховим улогама у црногорској параисторијској фантазији „Божићни устанак“, а поготово Нелевићевом скандалозном одбраном „историјске аутентичености“ те серије, али треба поштено рећи да су они своје улоге одиграли пожртвовано, достојанствено, и уз максималан пијетет према великанима које играју. Поготово је Ћетковић у серији узвишен, племенит, и харизматичан, па се за њега с правом може рећи да представља душу ове серије, и да је највише допринео да се укупно негативан утисак који она оставља развеје и ублажи. Исто би се могло рећи са велике глумачке мајсторе Небојшу Глоговца (Вукан) и Драгана Мићановића (Св. Сава), али они, нажалост, једноставно нису добили довољно простора да своје ликове разраде, и приближе публици. Без обзира на то, Глоговчев Вукан је сетан, меланхоличан, и одише природним ауторитетом ратника и војсковође, а његови разговори са братом не само да представљају највише узлете ове серије, него су, узети сами за себе, просто-напросто одличне драмске минијатуре. Мићановићу је у улози монаха Саве било кудикамо теже, будући да се режија вајкала између улоге достојанственог православног светитеља и скромног чудотворца из житија светих, и враголастог учитеља из народних прича о Св. Сави, али је без обзира на све и даље реч о сјајној глуми, и о достојном приказу највећег Србина у историји, што само по себи није мали задатак. Да је цела серија имала тон и озбиљност сцена у којима су учествовали само ови глумци, ми бисмо свакако данас говорили о једном фаличном, али у основи успелом остварењу. Новац није алиби за јавашлук Упркос томе што је задатак да се након скоро 70 година српске телевизије први пут сними нешто о једном од најзанимљивијих периода српске историје у условима у којим само друштво не зна како да се према тој баштини постави био заиста претежак, то не значи да у реализацији серије није било уобичајеног домаћег јавашлука и немара, који је можда највише сметао, и који је допринео да се и оно што је урађено добро изгуби из вида. Као један од најбаналнијих одговора на бројне недостатке у серији могло се чути да она једноставно није располагала средствима да сними нешто што ће по квалитету парирати страним продукцијама на које смо навикли. „Немамо ми те паре, па радимо како можемо.“ Овај аргумент једноставно не стоји, из простог разлога јер се није „радило како се може“, и то најчешће није имало никакве везе са недостатком новца (кога је, опет, било знатно више него и у било којој продукцији пре „Немањића“). Није тачно да ауторима серије нису били на располагању лингвисти, лектори, историчари, археолози и историчари уметности који би им лако, у току рада на серији, уклонили велики број недостатака који је касније толико сметао публици. Штавише, њима су врхунски стручњаци по овим питањима били на располагању неупоредиво јефтиније, него што је то случај са страним продукцијама. Да су аутори овога били свесни, види се и по сценама где је ових консултација очигледно било, и које су квалитетом знатно одударале од остатка серије. Део гнева јавности према ауторима „Немањића“ произилазио је из тога што су они очигледно могли да направе нешто боље, што су на неким сценама чак и показали да то знају да ураде како треба, али једноставно нису били спремни да се око тога потруде. И ту се враћамо старој бољци домаће филмске продукције – хроничном и незаобилазном јавашлуку. Као што је пречесто случај са домаћим серијским продукцијама, поготово на убедљиво најгледанијој РТС, аутори су унапред свесни чињенице да ће њихово остварење имати огромну гледаност без обзира на квалитет садржаја који је публици понуђен. Управо то је разлог због кога упорно треба хвалити пројекте као што су Бјелогрлићеви „Монтевидео, Бог те видео“ и „Сенке над Балканом“, или као што је серија „Пет“ Балше Ђога, чији је пилот дан после „Немањића“ напросто поразио својим продукцијским квалитетом, па чак и фелеричну, али узбудљиву прва сезону „Убица мог оца“ Предрага Антонијевића и екипе. У овим пројектима аутори су очигледно уложили много више труда него што је неопходно за комерцијални успех једне серије на РТС, и показали су свима да је висококвалитетна телевизија на српском језику, и на српске теме могућа. Уосталом, није згорег подсетити се ни легендарне серије „Крај династије Обреновић“ Саве Мрмка, која је у продукцијском смислу један потпуно смешан и превазиђен ТВ формат, али која је била написана и режирана толико убедљиво и динамично, да и њене репризе ових дана публику држе приковану за столицу. Публика је при томе потпуно свесна финансијских и техничких ограничења дела, али је уметнички отклон неверице толико убедљив да је спремна да прогледа свему томе кроз прсте, са нестрпљењем чекајући расплет радње чији се коначи резултат савршено добро зна. И даље \"најбоља српска играна серија на средњевековне теме\" Један део резигниране публике у Србији представљали су људи који су се искрено надали да ће видети достојан телевизијски омаж српским историјским великанима и православним светитељима, и који су у тој нади остали грубо разочарани. Али је њима свој глас придружио један изузетно утицајан део српске јавности, који је серију гледао злурадо и злонамерно, радујући се интимно сваком скандалозном моменту и свакој брљотини Најзад, потребно је поменути једну важну тему када су у питању негативне реакције на „Немањиће“, који су безмало проглашени за националну срамоту, ватиканску заверу против српског народа, и лукави пројекат са циљем да се Срби ишчупају из корена у пројекту „преумљавања“ и „промене менталитета“. Један део резигниране публике у Србији представљали су људи који су се искрено надали да ће видети достојан телевизијски омаж српским историјским великанима и православним светитељима, и који су у тој нади остали грубо разочарани. Али је њима свој глас придружио један изузетно утицајан део српске јавности, који је серију гледао злурадо и злонамерно, радујући се интимно сваком скандалозном моменту и свакој брљотини, јер је њихово дубоко убеђење да о Немањићима и српској историји серије не треба снимати никако, и никада. И док је прва група дигла повику на Маринковића, Михића и РТС надајући се да ће неки наредни сличан пројекат бити много квалитетнији, друга група је то учинила надајући се да наредног пројекта неће бити, и да ће се дреком и галамом обесхрабрити сваки наредни покушај да се сними нешто лепо, достојаствено и сувисло о српској историји изван контекста Вуковара, Сребренице, или хладњача са лешевима косовских Албанаца. Зато је изузетно важно да се „Немањићима“ приступи трезвено, рационално, и критички, без хипербола и хистерије друштвених мрежа. Када је Шотра снимио своје технички проблематичне (и у много чему такође јавашлијске) „Зону Замфирову“, односно „Рањеног орла“, он је доказао домаћим продуцентима у којој мери су класичне теме из српске историје примамљиве за домаћу публику, и то је отворило простор за читаву лепезу филмова о прошлости од којих су неки били заиста добри. Огромна повика против „Немањића“ стога има смисла само ако ће продуцентима да докаже да српска публика желивисокобуџетне костимиране серије о Средњем веку (или о сеобама, устанцима, превратима и ратовима из својепрошлости), али такође жели да се њена подршка и пажња не узима здраво за готово, већ да се заслужи радом, трудом, и квалитетом. То не треба да буде подилажење ниским страстима публике, а још мање треба да буде – као у случају „Немањића“ – подилажење актуелној политичкој елити, чије се спољополитичко проституисање правда кроз, рецимо, потпуно апсурдну сцену у којој се Стефан Првовенчани понижава играјући и свирајући пред угарским краљем Андријом II, или кроз ритуалне јадиковке о „малој и немоћној Србији између великих сила“ (све време приповедајући о периоду агресивне експанзије и уједињења српских земаља). Кључ по коме се интерпретира српска средњевековна баштина је више него јасан – у њему је настала цела српска народна књижевност, која је као таква привукла пажњу и стекла поштовање неких од највећих имена европске културе, и заслужено стекла статус прворазредне светске културне баштине. Начин приповедања и морални кодекс који је одговарао српском народу стотинама година свакако је довољно добар и за „Немањиће“, и ауторима серије је то било више него јасно у тренуцима када су сликали најбоље сцене своје серије. Разговор Вукана и Стефана о отрову власти и амбиције, Савина тиха, али бескомпромисна критика братовљевог пактирања са Ватиканом, и најзад сама узвишена и достојанствена сцена Стефановог православног крунисања за српског краља показује не само да су аутори били свесни шта је оно о чему би требало да приповедају, већ и доказује да у приказивању Немањине деце нису били свесно злонамерни. Кроз узвишене и достојанствене ликове тројице Немањиних синова провејава потреба аутора серија да искажу своје поштовање иконама српске националне свести, које су опстале нетакнуте кроз све векове лутања, страдања, пропадања – и васкрсавања. Једино што конструктивно можемо да урадимо са „Немањићима“ јесте да пажљиво проберемо те сцене, и та места, и кажемо: „ово, дајте још овога!“. Јер како тренутно ствари стоје, „Немањићи“ су и даље најбоља домаћа ТВ серија о средњем веку коју смо икада имали. Да би то престало да буде случај, морамо се постарати да не остане једина.", "Трезвено о „Немањићима“ - нереална очекивања, јавашлук и нешто мало зле намере", "Велика амбиција и велика брљотина На Ђурђевдан, 6. маја, на РТС је приказана тринаеста и последња епизода серије „Немањићи – рађање краљевине“ Марка Маринковића, тако да смо најзад у прилици да сагледамо целину" ]

[ "Ђанандреа Гајани", "Авигдор Ескин", "Владимир Јевтић", "Бранко Павловић", "Александар Запољскис", "Роса Менесес", "Елеонора Лорусо", "Драгана Трифковић", "Станислав Стремидловски", "Патрик Бјукенен" ]

[ "Асад коначно преузео пуну контролу над Дамаском и сада креће на југ", "После шест година рата, целокупан регион Дамаска враћа се под тоталну контролу сиријских владиних трупа. Наиме, режим Башара Асада објавио је 21. маја, да је целокупна област престонице „безбедна зона“, након" ]

[ "Ђорђе Вукадиновић", "Маринко М. Вучинић", "Бранко Павловић", "Бошко Обрадовић", "Драгана Трифковић", "Мирослав Самарџић", "Слободан Голубовић", "Драган Ђилас" ]

[ "На почетку свог излагања, посланик групе „Покрет за спас Србије-Нова Србија“ Ђорђе Вукадиновић још једном је напоменуо да он и његове колеге из посланичког клуба подржавају формирање ове комисије. „Немам никакав проблем, бојазан, сумњу, резерве или страх од било каквих последица да подржим формирање ове комисије и да ту дилему ставимо ад акта. Исто тако, немам резерве ни поводом предлога да колега Лакетић буде на њеном челу и да предложи чланове. Ја сам пар јуче пута апеловао и верујем да ће он уважити моју сугестију да - без обзира на то што није у питању формирање скупштинског анкетног одбора, те нема формалну обавезу - ипак води рачуна да у саставу те комисије равноправно учествују и посланици из редова и власти и опозиције. Јер, на крају крајева, у време када се буде подносио извештај рада ове комисије, већ ће бити други састав парламента и можда и другачија расподела власти и опозиције“, рекао је он. Ја подржавам највећи део дискусија који су се у парламенту чуле у ова два дана. Можда сам се чак и мало замерио неким својим колегама из опозиције, јер сам мислио да неколицина њих (не сви, далеко од тога) можда нису довољно пажљиво реаговали на ову осетљиву тему. Сматрам да се са сваке стране треба клонити политиканства када је реч о овој тако важној и осетљивој ствари. Свака наша одлука, директно или индиректно, има утицај на живот грађана – чега понекад, с обзиром на то како водимо ове дебате, као да нисмо довољно свесни. Али нарочито је овде потребно бити посебно осетљив, јер овај скупштински пренос прате и људи који су у међувремену оболели од малигних и других најтежих болести, или имају некога у породици ко је оболео, због чега су посебно заинтересовани за ову расправу. Зато је важно да се овој теми приђе без сензационализма, без политиканства, као и без намере да се ствари заташкавају. И ми, посланици, морамо пронаћи ту меру, баш као и што ће комисија коју формирамо у свом раду морати да нађе праву меру – да се теми приступи отворено и храбро, да се не подлегне заташкавању и умањивању последица, с једне, нити драматизацији и јефтином сензационализму, с друге стране (па да испадне како је малтене сваки случај неке тешке болести повезан са последицама НАТО бомбардовања). Овде и у јавности презентоване бројке обољевања и смртности доста варирају. Већином су алармантне, али су прилично различите и нису у потпуности сагласне, независно од тога да ли неко ове податке узима са жељом да драматично повећа, или да можда умањи последице НАТО бомбардовања. То је разлог више за формирање ове комисије. Посебно ће бити тешко тешко утврдити јасну узрочно-последичну везу између болести и бомбардовања. На крају крајева, и ја у својој широј породици имам случајеве оболелих од најтежих болести и, исто тако, озбиљну сумњу и индицију да то има неке везе са последицама бомбардовања. Оно што је посебно забрињавајуће није толико сам проценат оболелих, мада и он јесте у порасту, али се тај пораст може тумачити на различите начине и оправдавати различитим узроцима, а не само бомбардовањем. Но, најгоре је то што је сваке године све већи проценат младих који оболевају од најтежих болести. И то је посао ове комисије. Посебно сам апеловао да позив за учешће у раду комисије треба добију и институције и појединци који су заступали оба става - како они који тврде и доказују да су последице огромне и тешке, тако и они који сматрају да последице нису тако велике Када сам рекао да састав комисије треба да буде разнолик (а сам број чланова те комисије не би требало да буде ни превише мали, ни превише велики, рецимо негде између 7 и 10) посебно сам апеловао да позив за учешће у раду комисије треба добију и институције и појединци који су заступали оба става - како они који тврде и доказују да су последице огромне и тешке, тако и они који сматрају да последице нису тако велике. Узгред, многи од текстова аутора помињаних на овој седници који су доказивали тешке последице бомбардовања, а нарочито утицај осиромашеног уранијума, али и они други - објављивани су годинама уназад на страницама „Нове српске политичке мисли“. Оно што на крају морам да кажем, као опомену и упозорење, са жељом да се варам и да ће да ме у том погледу будућност можда демантовати, то је да ипак остаје једна дилема око правих намера, мотива и последица ове иницијативе и ове наше дискусије. Комисија ће бити формирана, и то је у реду. Али, зашто баш сада и зашто не пре – мада се такође слажем и да је боље икад него никад. Но, чињеница је да је ова владајућа већина имала пет или шест година да то учини. И зато је, без љутње, легитимно питање: зашто се баш сада са тим иде? Додуше, вероватно је овај италијански извештај (извештај комисије италијанског сената) на неки начин подстакао и охрабрио такву иницијативу и то је нешто што је свакако добродошло. Ипак остаје једна дилема око правих намера, мотива и последица ове иницијативе и ове наше дискусије У сваком случају, ставови већине дискутаната из редова владајуће коалиције били су такви да би се, након свега што је речено, од њих морало очекивати извесно, макар минимално померање, да тако кажем „удесно“ - физички, овде у сали (десно од посланика владајуће већине у сали седе радикали), али и географски, па и политички. Јер, тешко је, и ја заиста то мислим, тешко је, драге колеге, мислити и рећи све то што је велика већина вас казала јуче и данас овде у парламенту, а остати на политичким позицијама које заступате и подржавате као владајућа већина. Тешко је, драге колеге, мислити и рећи све то што је велика већина вас казала јуче и данас овде у парламенту, а остати на политичким позицијама које заступате и подржавате као владајућа већина Овде је појединим посланицима опозиције спочитавано, некада алузијама, а некада директно, како, малтене, подржавају бомбардовање, окривљују власт Србије за бомбардовање, геноцид и слично. Нећу никог да правдам, али морам вас подсетити да највећи НАТО лобисти у овој сали не седе у редовима нас из опозиције – већ у редовима владајуће већине. И међу вама и те како има оних који се залажу за улазак Србије у НАТО, или барем за најшире и најдубље могуће НАТО интеграције. На страну то што би, поштено говорећи, сада и оријентација према чланству у ЕУ морала да дође макар под знак питања, с обзиром на то да је мање-више реч о истим земљама које су нас бомбардовале, а које су чланице НАТО и, истовремено, чланице ЕУ. Јер, неће бити да нас је неко бомбардовао као чланица НАТО, али нас није бомбардовао као чланица ЕУ – од Немачке, преко Француске и Велике Британије, па до низа других које су истовремено чланице и једне и друге организације. Морам вас подсетити да највећи НАТО лобисти у овој сали не седе у редовима нас из опозиције – већ у редовима владајуће већине Ми ћемо резултате рада ове комисије чути и сазнати једног дана. Али већ сада бисмо морали да се суочимо с политичком последицом ове дискусије. А то је да је просто немогуће, после оваква два дана, да политика ове Владе и владајуће већине, може остати иста. Јер, би то било страшно недоследно и директно би побуђивало сумње да се све ово радило само из намере да се скрене пажња с неких других тема – да се заташка чињеница да се јуче у Софији најмање два пута председник Републике Србије руковао са председником такозване Републике „Косово“, припреме за потписивање „правно-обавезујећег споразума“ или нешто слично. Било би страшно да формирање ове комисије ускоро прекрију прашина, рузмарин, снегови и шаш, односно да се испостави да је све рађено једнократно, ради неког јефтиног спољнополитичког или унутрашњеполитичког циља Ја се надам да је у питању исувише озбиљна ствар да би се неко са тиме могао играти и да би све ово радио само ради пропагандног ефекта. И зато вам кажем, радо ћу се самокритиковати кроз годину или две дана, ако се испостави да сам погрешио. Али не бих волео и било би страшно да формирање ове комисије ускоро прекрију прашина, рузмарин, снегови и шаш, односно да се испостави да је све рађено једнократно, ради неког јефтиног спољнополитичког или унутрашњеполитичког циља. Хвала. (говор у Народној скупштини 18. маја 2008. током расправе о формирању Комисије о испитивању последица НАТО бомбардовања) (НСПМ)", "Биће лоше уколико формирање ове комисије прекрију прашина, рузмарин, снегови и шаш - ако се испостави да је све рађено ради неког јефтиног дневнополитичког циља | Политички живот", "На почетку свог излагања, посланик групе „Покрет за спас Србије-Нова Србија“ Ђорђе Вукадиновић још једном је напоменуо да он и његове колеге из посланичког клуба подржавају формирање ове комисије. „Немам никакав" ]

[ "Бошко Обрадовић", "Маринко М. Вучинић", "Бранко Павловић", "Ђорђе Вукадиновић", "Драгана Трифковић", "Мирослав Самарџић", "Слободан Голубовић", "Драган Ђилас" ]

[ "Говор поводом избора Синише Малог за министра финансија", "Ја ћу можда деловати за вас изненађујуће када кажем, ево, иако долазим из редова опозиције, сматрам да је предлог за будућег министра финансија апсолутно на месту. Дозволите да то образложим. Почевши од облачења" ]

[ "Велибор Џомић", "Спц", "Васкршња Посланица Спц", "Свештеници Митрополије Црногорско-Приморске", "Божићна Посланица Спц", "Епископ Атанасије Јевтић", "Драган Павловић", "Константин Буфејев", "Гелијан Прохоров", "Патријарх Иринеј" ]

[ "(”Црква није понудила никакво решење, став им је нереалан, да не употребим неку тежу реч”, портал ”Блиц”, 11. мај 2018.г.) Порука Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији од 10. маја ове године је, не без разлога, у добром делу медија крштена као ”Апел Светог Архијерејског Сабора за Косово и Метохију”. Очевидно, медијски посленици су добро уочили да нема суштинске разлике између Апела за одбрану Косова и Метохијe, обзнањеног пред Божић 2018. године, који је потписало 11 епископа Српске Цркве, велики број свештеника, монаха, академика, интелектуалаца и верника, и Поруке Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији, која је већ ушла у историју Српске Цркве. Саборска Порука сведочи да у нашој Цркви постоји јединствен став о Косову и Метохији и да нема никаквих (прижељкиваних и подстицаних) подела, раскола и разлаза по том најважнијем питању нашег народа и државе. Ако ћемо поштено, Порука Светог Архијерејског Сабора од 10. маја је садржински јача од Апела за одбрану Косова и Метохије. Основна порука Апела није ништа друго до основна нит филигрански прецизно формулисане Саборске Поруке о Косову и Метохији. Поред ове сличности у садржају, постоји и више разлика у перцепцији. Прво, најближи сарадници председника Александра Вучића су остали неми после објављивања Саборске Поруке (Марко Ђурић је у Другом дневнику РТС 12. маја углавном поновио Вучићеве речи). Нису, као у случају Апела и Митрополита Амфилохија у божићне хладне дане 2018. године, ударили свом силином на Саборску Поруку (од осталих се, после председника Вучића, у ”Данасу” јавио Вук Драшковић чијој је јефтиној речи једино ”умакао” Господ Исус Христос због тога што је у трећи дан по Распећу васкрсао и посведочио тајну Царства Небескога). Медији блиски власти су или прећутали или маргинализовали Саборску Поруку. Нацији се, после објављивања Саборске Поруке о Косову и Метохији, обратио председник Вучић. И то је за уважавање у односу на ону јануарску хајку! Друго, тон одговора је другачији. Није организована медијска хајка и харанга као у јануару 2018. године. И то је за уважавање! Да не набрајам даље, јер је ово довољно. Пажњу ћу усмерити на садржај одговора председника Вучића о коме је, како је рекао, ”цео дан размишљао” и да ”одговор, какав год смислио, не би био довољно добар”. Неразумевање тајне Косова и Метохије Слажем се са тим ставом председника Вучића. Види се да је размишљао о одговору Цркви и јавности на Саборску Поруку о Косову и Метохији, а још боље се види да његов одговор не само да није довољно добар него да уопште није добар. Да се, којим случајем, не би скретало са теме морам да легитимишем своју позицију и укажем да нисам Вучићев ни лични, ни породични, ни политички, ни национални, ни црквени противник, али јесам, као и многи други, веома забринут за Косово и Метохију и свој народ. Редове које пишем уопште не стављам у функцију, како председник Вучић наводи у свом одговору, ”ударања политичког шамара”. Пишем их као Србин и православни свештеник, који се већ скоро три деценије, на разне начине, упознаје са тајном Косова и Метохије кроз служење у Цркви Христовој. Уочавам да председник Вучић уопште није схватио Саборску Поруку и њен смисао и значај. Покушавам да схватим зашто Вучић не може да разуме, како је погрешно назива, ”декларацију СПЦ о Косову”. На жалост, по свему се види да Вучић не само да није упознао тајну Цркве у овом Светосавском народу него је далеко и од површног, традиционалистичког доживљаја Цркве и вере. Евидентно је да до његовог разума, срца и душе не може да допре тајна Светосавског и Светолазаревског Завета, јер за њега постоји само земаљска хоризонтала. Руку на срце, тешко је ономе ко је рођен и одрастао у комунистичкој држави, без дубљег православног васпитања, живе вере у Васкрсење Христово, поста, молитве и Светог Причешћа, да разуме реч Српске Цркве о Косову и Метохији. Јер, разумом, политиком, идеологијом, партијом и државном функцијом се не може схватити и објаснити вековно и данашње присуство Српске Цркве на Косову и Метохији. Вучић још увек не може да схвати да је на Косову и Метохији већ вековима поражено све што је логично и рационално. И у прошлости, а и у садашњости. Следствено томе, и у будућности. Зато је косовско опредељење за њега ”митологија” и ”слављење изгубљених битака”. Одговор без садржине Ипак, имајући у виду чињеницу да се према Саборској Поруци одредио председник Републике Србије као шеф државе и једини учесник у тзв. спољашњем дијалогу са Хашимом Тачијем уз посредовање Европске уније, треба рећи неколико речи о његовом одговору Цркви и јавности. Прво, Вучић је, како је пренео ”Блиц”, навео да ”у декларацији СПЦ о Косову није видео шта је решење” (непримерено је свођење Саборске Поруке на ”декларацију”, јер декларација у правном и политичком животу означава политички акт законодавног органа). Нико до данас од њега није чуо шта је његово виђење решења косовско-метохијског питања. Пажљиво читам његове изјаве и најаве. Једино уочавам несигурност, хаос и тумарање. Уз то, још увек нисмо добили одговор: зашто је председник Вучић 24. јула 2017. године, кроз обзнану тзв. унутрашњег дијалога, покренуо ”решавање” косовско-метохијског питања у ово недоба? Срби чекају одговор на то питање. Не мислим да је реч о, како неки говоре, псеудомесијанским разлозима. Бојим се да су у питању обавезе које значе - власт! Не бих се сложио са Вучићем да Црква није понудила решење у Саборској Поруци о Косову и Метохији, али уважавам чињеницу да он ”није видео шта је решење”. Ипак, не бих рекао ни да је то у питању, јер је у наредној реченици демантовао себе тврдњом да је ”у ставу СПЦ (видео) само то да треба да останемо у замрзнутом конфликту и чекамо боље време”. Сабор је, на основу вековног искуства Цркве, понудио решење, али је указао и на то шта никако није и шта не може бити решење по питању Косова и Метохије. Израз ”замрзнути конфликт” нигде није употребљен у Саборској Поруци, па се само може говорити о Вучићевој, случајној или намерној, али свакако погрешној интерпретацији Саборске Поруке. Никако се не може говорити о ”замрзнутом конфликту” ако Српска Црква сматра да је питање Косова и Метохије ”српско црквено, национално и државно питање првог реда” и ако указује да се ”просперитет Србије не може градити на дезинтеграцији онога што представља камен темељац њеног идентитета и њене историје и државности”. Никако се не може говорити о ”замрзнутом конфликту” ако Црква, речима Патријарха Српског, апелује на наше државнике да никада не смеју да дају своју сагласност на отуђење Косова и Метохије. Никако се не може говорити о ”замрзнутом конфликту” ако Црква указује да ће се ”проблем, створен најпре оружаном побуном албанских сепаратиста, а потом окупацијом Покрајине, решити искључиво мирним путем на начелима правде и права” и да је ”мир неопходан услов да би косовско-метохијски Срби могли да живе слободно, без страха за голи живот и да правда за њих истовремено буде и правично решење за тамошње Албанце и за све заједнице које живе на Косову и Метохији”. Вековно искуство Цркве Српска Црква решење види кроз ”очување Косова и Метохије као интегралног дела Србије, по свим међународним стандардима, а уједно у складу са Уставом Србије и са Резолуцијом 1244 Уједињених нација”, али не као ”конфронтацију са светом већ управо афирмацију става да се без основних права и слобода једног народа, његовог идентитета, духовности и културе, не може наћи стабилно дугорочно решење”. Шта у томе није нормално и цивилизовано? Решење је, даље, и кроз указивање на истину ”да се на Косову и Метохији не гради друштво људи једнаких права и слобода него друштво које је у свим аспектима противно основним вредностима на којима почивају демократска друштва”. Није решење, кажу Саборски Оци, у стварању ”етнички чисте албанске државе на овом простору” и то уз ”очигледно кршење људских права Срба уз масовне прогоне после завршетка рата, заустављање процеса повратка прогнаних Срба, спречавање повратка узурпиране имовине и непоштовање правâ Српске Православне Цркве”. То показује и јасно сведочи да се ”положај Цркве и народа не би могао побољшати на неком ”независном Косову”. Како тражити решење путем који су кренули Вучић и његови саговорници из Приштине и Брисела кад се зна да ”садашње косовске власти не поштују ни сопствене законе”, па ни, како Вучић често, а посебно ових дана истиче, ни своје међународно преузете обавезе по тзв. Бриселском споразуму из 2013. године (не помаже, на жалост, ни Вучићево медијско сваљивање кривице за косовско-метохијску рану само на своје претходнике - ”Блиц”, 13. мај 2018.г.). Саборски Оци у свом виђењу решења траже ”неповредивост верских права и слобода српског народа и осталих народа на Косову и Метохији”, а ”та права и слободе су неодељиво повезани са положајем и статусом наших светиња - манастира, цркава, грoбаља, споменика културе”. Има ли решења без тога? Сабор види решење кроз поштовање установљеног међународног правног поретка, као и кроз чињеницу да и неке државе чланице Европске уније, а ни Уједињене нације и ОЕБС не признају нелегалну сецесију и једнострано проглашену ”независност”. Решење се види у општем консенсусу, а не у једностраним насилничким и уцењивачким актима који се намећу Србији. Сабор не види решење ни у ”подели Косова и Метохије између Србије и самопроглашене ”косовске државе”, јер би то било и признање такве творевине, али и преседан да један ”народ у миру, две деценије после оружаног сукоба, даје своје за своје”. Али, сматра да треба поштовати још увек важећу Резолуцију 1244 Савета безбедности Уједињених нација ”која гарантује повратак прогнаникâ и слободу свима, без обзира на порекло”. Није решење у томе да се ”упорним покушајима појединих земаља на Косову и Метохији по сваку цену изгради грађевина на живом блату” и ”црна рупа Европе и преседан који прети дезинтеграцији многих земаља широм Европе и света”. Јасно је указано да ”оно што је створено на безакоњу не доноси мир и перспективу ни самим косовским Албанцима”. Жива реалност Саборске Поруке Зашто је све напред наведено ”нереално у суштини” и зашто то за председника Вучића ”није решење”? По чему за било кога, па и за председника Вучића, став Цркве о Косову и Метохији, изражен кроз Саборску Поруку, може бити ”нова околност и тешка новост”? Шта је ново у Саборској Поруци ако се зна да више од 90% учесника тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији (у који СПЦ није званично позвана да учествује), као и највећи број Срба, заступа исти став као и Свети Архијерејски Сабор наше Цркве? Да ли то ишта значи и како то може бити ”ново”? Ко му је дао или давао наду да неће бити те ”нове околности и тешке новости”? Да ли, кроз одговор председника Вучића, долазимо до сазнања да се под ”замрзнутим конфликтом” заправо подразумева све што је против признања тзв. Републике Косово, поделе и признања, ”модела две Немачке”, размене српских територија за српске територије, рационалног задовољења, правно обавезујућег споразума, столице у Уједињеним нацијама, УНЕСКО-у итсл.? Пита се председник Вучић, поводом Саборске Поруке, ”да ли је решење да све негирамо и да будемо против свега”? Шта то Црква негира? Негира окупацију, отимање, уништавање, разарање међународног поретка, правног поретка државе Србије, убијање и прогањање на Косову и Метохији. Да ли, пита Вучић, треба да чекамо неко боље време, па допитује и које време? И, при том, калкулише колико ће нас тада бити - пет или три милиона? Зашто не каже да су и Албанци, данас можда и више него Срби, у веома силазној демографској путањи (нпр. годинама се по београдским медијима објављивао нетачан податак да само у Приштини има преко 700 хиљада Албанаца, а по попису становништва из 2011. године /и поред свих махинација/ пописано је - са свим осталим народима - 198.897 становника. Од тог броја треба одузети оне десетине хиљада Албанаца који су се иселили током претходних година и имати у виду оне који ће се тек селити после тзв. визне либерализације која им се обећава. Зашто не наведе податак да је број становника у Републици Албанији умањен за 1 милион за последњих десет године?). Тачи и Харадинај о томе ни реч не проговарају, али зато Вучић само говори о ”малом броју Срба који ће бити још мањи”. Државнички, нема шта! Нико никада, па ни Архијереји наше Цркве, није рекао да не треба разговарати са приштинским Албанцима, али ти разговори не смеју да буду форма и покриће да се, како је рекла мудра игуманија Анастасија из спаљеног Манастира Девича код Србице, ”учини најгора ствар у историји Српског народа”? Видим да, уз све претходно, председнику Вучићу није јасно што ”сви говоре о Светој Земљи, само нико неће на ту Свету Земљу да иде да живи”. То је поражавајућа ”аргументација”, јер Вучић зна да нису сви Срби живели и не живе на Косову и Метохији као Светој Српској Земљи, али су сви Срби причали о томе шта је за нас Косово, стасавали су на Косовском Завету и борили су се за Косово и Метохију. Његош, рецимо, не само да није живео него никада није био на Косову и Метохију, али је знао и најбоље осетио ту велику тајну. Колико је познато, никад нико од Вучићеве фамилије и родбине није живео, а ни Вучић, нити ико Вучићев не живи нити ће да живи на Косову и Метохији, али Вучић не само да прича о Косову и Метохији него је све силе упрегао да наводно ”реши историјске неспоразуме Срба и Албанаца” и косовско-метохијско питање. Није спорно кад Вучић такве придике дели својим политичким опонентима од којих многи никада нису крочили ногом на Косово и Метохију, али је по свему спорно кад то ради кроз одговор на Саборску Поруку о Косову и Метохији. Непрхиватљивост негативних примера Апсурдно је да у председничкој дворани, на конференцији за медије са гостом из Немачке, Вучић пита београдске новинаре: ”Објасните ми да ли има било ко од вас ко жели да оде да живи у Штимљу или Глоговцу?” Док сам писао овај текст, добио сам поруку од Срба - повратника из Осојана: ”Вучић не спомиње нас који живимо на Косову већ наводи неке средине, попут Глоговца и Штимља, где ни пре рата није било Срба”. А ја, из свог скромног искуства са Косова и Метохије, могу да наведем бројне примере Срба из Србије и Црне Горе, који су током претходних година дошли и без икакве помоћи Србије долазе да живе на Косову и Метохији? Зашто се они не истичу као пример и за пример? Зашто медији о томе ћуте? Можемо ствар и другачије да поставимо, па да питамо: шта су државни органи Србије конкретно урадили да подстакну прогнанике да се врате на Косово и Метохију, па ако не у своје домове, а оно макар у нове куће на северу Косова и Метохије? Зашто држава Србија још увек о томе није направила никакву стратегију или план? Зашто су наши прогнаници са Косова и Метохије у погледу статусних права и докумената грађани другог реда у Србији? Зашто је за Косово и Метохију у извршној власти одређена ”Канцеларија”, а не Министарство или макар Управа као орган државне управе? Бројеви и Косово Шта уопште значе Вучићеви бројеви када је у питању Косово и Метохији? Али, ако уопште има смисла да се помене неки број када се говори о Косову и Метохији, онда морам да наведем податак, који је 1923. године објавио рођени Призренац Петар Костић (професор и ректор Призренске богословије и једна од најзначајнијих личности на Косову у другој половини 19. и прве две деценије 20. века) у тексту о историји Српске православне црквено-школске општине у Призрену. Костић наводи да је после сеобе Срба, која је почела 1689. године, ”бегства нашег патријарха и масе нашег народа” и насилне исламизације Срба у Призрену ”све поремећено и сатрвено било” и да се иселило све ”најкултурније и у сваком погледу најугледније наше грађанство, сем онога што је у ислам прешло”. Судећи по томе, размере српске демографске катастрофе из 1689/1690. године су готово идентичне размерама српске демографске катастрофе од 1999. ди 2004. године. Као пример је навео да је тада ”у Призрену, у току те опште катастрофе, остало само 49 српских породица и то у ”Синан-пашиној мали 14 кућа; у Терзи-мали 10; у Ћур-мали 15 и у Курилу 15”. Као размеру пустоши у тадашњој Призренској Епархије је навео и да је, без обзира на присаједињење Рашке Епархије Призренској, умањен црквени приход за више од 600%, јер није било Срба (П. Костић, Листићи из даље и ближе прошлости, Друштво пријатеља Манастира Светих Архангела код Призрена, Нови Сад-Призрен, 2017.г., стр. 129-130). После бројева и негативних примера, Вучић је навео ужасан и ужасно непримерен цитат Боре Пекића: ”Не љубите земљу предака својих већ земљу по којој ходају ваша деца”. Шта то значи у контексту Косова и Метохије? Да га се одрекнемо? Да га не љубимо? Да се за њега не боримо? Да га предамо или продамо? О чему онда причамо? И да ли би исту поруку, на пример, Хашим Тачи упутио својим сународницима? Зар десетине хиљада преосталих Срба на Косову и Метохији и њихова деца нису и наша деца? Коме припада Епископ г. Теодосије, бројно свештенство и монаштво од стародревне Пећке Патријаршије, Високих Дечана до Светих Архангела у Призрену? Чији су Срби на Косову и Метохији? Испод сваког нивоа комуникације је Вучићево подстицање београдских новинара да питају Патријарха српског г. Иринеја да ли су било која Влада и председник тако и толико помогли Српску Православну Цркву као Владе и државни буџети који се везују за Александра Вучића и Српску напредну странку? Да ли то значи да Српска Православна Црква треба да тргује са Светињама, својим свештенством, монаштвом и верним народом на Косову и Метохији? Да ли нам је Вучић заправо открио да је помоћ коју даје држава - и то наша држава која још увек није у потпуности завршила реституцију и обештећење одузете црквене имовине - заправо у функцији ућуткавања Српске Цркве о Косову и Метохији? Саборска Порука, на срећу, сведочи супротно. Није добро, пре свега за председника Вучића, а кроз њега и за све нас, да он већ скоро годину дана, а у ширем смислу од 19. априла 2013. године и потписивања тзв. Бриселског споразума, држи питање Косова и Метохије у свом џепу. Питање Заједнице српских општина се, након фаталне и катастрофалне демонтаже државних органа и правног поретка Србије на северу Косова и Метохије од тзв. Бриселског споразума до данас, приказује као ”суштинско питање за Србе на Косову и Метохији”, али слободно могу да тврдим да су Срби из Косовског вилајета у Скупштини отоманских Срба 1909. године, после тзв. Младотурске револуције, имали више права од ових која су ”добили” 2013. године у Бриселу са Заједницом српских општина (Шта је, како са правом пита Владика Атананасије Херцеговачки, са Заједницом прогнаних Срба, Заједницом порушених српских манастира и цркава и Заједницом порушених српских гробаља?). Важно је да смо чули да Вучић најављује референдум о Косову и Метохији, односно нешто што никад ниједном Србину-државнику није пало на памет да ради. Косово и Метохија, при здравој памети, не могу ићи на српски референдум. Али, ако се Вучић одважи да га распише онда се поставља питање: за какав статус Косова и Метохије ће се он залагати на евентуалном референдуму? Саборска Порука, као и Меморандум Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији из 2003. године, у том погледу не остављају простор за било какве манипулације, па чак ни Вучићеве медијске машинерије. Али, знам да ће, ако распише референдум о Косову и Метохији и ако на њему буде заступао став који је супротан историјском, данашњем и будућем, опредељењу Срба, неминовно ући у сукоб не само са јерархијом и верним народом него и са будућим бићем Српског народа, са Божјом и људском правдом. По Светом Александру Невском и свеукупном искуству, не само нашем него свељудском: Бог и истина нису у сили него правди! (Аутор је Протојереј-ставрофор и доктор наука)", "Апел Светог Архијерејског Сабора о КиМ као косовско-метохијски одговор Александру Вучићу", "(”Црква није понудила никакво решење, став им је нереалан, да не употребим неку тежу реч”, портал ”Блиц”, 11. мај 2018. г. ) Порука Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији од 10. маја ове године је, не без разлога," ]

[ "Милан Радоњић", "Бошко Мијатовић", "Антидот", "Емир Кустурица", "Бирн", "Бранислав Матић", "Давор Лукач", "Карл Билт", "Марк Галеоти" ]

[ "Председница владе је у Скупштини наступила самоуверено, често бахато, а у хвалоспевима упућеним новом министру финансија - иако нестраначка личност - послужила се класичним \"аргументима\" владајуће већине: неистинама, полуистинама и спиновима.\nОбразлажући предлог за избор Синише Малог за министра финансија, премијерка Ана Брнабић у Скупштини Србије изнела је минимум 15 спорних тврдњи. У хвалоспеву на рачун бившег градоначелника Београда, председница Владе предочила је нетачне податке о инвестицијама, упитне чињенице о јавном дугу Београда, улепшане информације о Београду на води, половичну истину о кључним пројектима.\nИстовремено, у свом говору ниједном се није осврнула на вишемесечне протесте грађана, константно пробијање рокова, незаконит тендер за изградњу Прокопа, “изошљарене” реконструкције улица, а афере које су обележиле градоначелниковање Малог окарактерисала је као измишљене.\nУ наставку погледајте неке од спорних тврдњи које је председница Владе изнела за 15-ак минута свог говора којим је посланицима представила Синишу Малог.\nБеоград предњачи по инвестицијама (заправо, ниво инвестиција у Београду је 2-3 пута нижи него у периоду 2005-2013)\n“Оно што Синишу Малог, пре свега, препоручује за место министра финансија је то да је Београд данас стабилна локална самоуправа и далеко највећа инвестициона јединица у овом делу Европе”, истакла је премијерка као један од главних разлога због чега баш Малог види као члана владе задуженог за финансије.\nОва тврдња наслања се на изјаве осталих представника власти који не пропуштају прилику да кажу да је Београд у последњих четири године постао град инвестиција. Нису одустали од ове мантре ни у предизборној кампањи за локалне мартовске изборе, иако их је још у јуну 2017. године демантовао Фискални савет Србије, наводећи да су у престоници значајно смањена издвајања за инвестиције.\nГрафикон из извештаја Фискалног савета\n“Београд од 2014. инвестира у просеку око 80 милиона евра, што је знатно мање не само у односу на период појачане инвестиционе активности (2008-2013), када је на инвестиције трошено око 230 милиона годишње, већ и у односу на период пре тога (2005-2007), када се за ове намене издвајало око 150 милиона на годишњем нивоу”, наводи се у извештају Фискалног асвета под називом \"Локалне јавне финансије: проблеми, ризици и препоруке\", у коме је до детаља анализирано стање у локалним финансијама Београда.\nУ извештају се каже да су финансије у престоници сада стабилизоване, али да чак 15 одсто расхода иде на покривање губитака јавног градског превоза, што не оставља довољно средстава за инвестиције, које би требало да буду макар дупло више. Иначе, премијерка је похвалила Малог и за консолидацију јавних комуналних предузећа, износећи махом тачне податке о Београд путу или Градском зеленилу, али опет без осврта на ГСП, на који одлази чак 15 одсто буџетских расхода.\nДуг Града Београда је преполовљен (додуше, по методологији коју је измислио Синиша Мали и која нема везе са међународном методологијом рачунања дуга)\nДаље, премијерка Брнабић похвалила је Малог за одлично управљање буџетом града.\n“Синиша Мали је као градоначелник преузео град који је имао 1.118.000.000 дуга, 14 милијарди неплаћених обавеза и рекордни буџетски дефицит од 20,25 одсто. Каква је ситуација у Београду данас? Дуг града Београда је преполовљен, исплаћене су све обавезе, а дефицит је смањен за четири пута”, наставила је Брнабић о главном граду, Малом и финансијама.\nМогло би се, дакле, рећи да оно што је Вучић урадио на државном, Мали је урадио на градском нивоу. Наиме, од како су од демократа преузели управљање Београдом, градски званичници не пропуштају прилику да кажу како су од претходне власти наследили јавни дуг од - некад 1.1, некад 1.2, па чак и 1.5 милијарди евра, како је једном приликом изјавио Вучић. Тај дуг је - сагласни су - преполовљен. Према подацима Фискалног савета, јавни дуг у доба демократа јесте значајно порастао - са 60 милиона евра на крају 2007. на 410. на крају 2013. године, што је и даље готово три пута мање од оног што тврди Брнабић.\nИсто тако, уместо смањења од 450 или 550 милиона евра, на чему инсистирају напредњаци, јавни дуг је, како оцењује председник Фискалног савета Павле Петровић, смањен за 50 до 100 милиона евра. А све то је постигнуто опет делом захваљујући смањењу инвестиција. Плус, када би се иста методологија, коју користи сада већ нови министар финансија, применила на државном нивоу, јавни дуг Србије био би већи од 100 одсто БДП, оцењује Фискални савет.\nДа постоји само једна призната методологија потврдио је чак и бивши министар финансија Душан Вујовић, који је изјавио да постоји само један, међународно признат начин по коме се може рачунати дуг - а то је онај који је применио и Фискални савет. Видећемо да ли ће и нови министар са променом функције променити и методологију.\nДруги податак о 14 милијарди динара заосталих обавеза, \"скриваних по фиокама\", такође, је споран. Истраживање Истиномера показало је да је претходна власт на челу са Ђиласом трошила више него што је имала, али не и да ли су за собом оставили рупу од 14 или 14.5 милијарди динара, јер није било поузданих званичних података. Међутим, иако је утврђено да је било кршења закона, што је потврдио и извештај Државне ревизорске институције, власти на челу са Малим ништа нису предузеле, па се све завршило (заправо и није, још траје) политичким препуцавањима. Дакле, нико није одговарао.\nПодаци градског Секретаријата за финансије и из извештаја ДРИ\nТрећа ставка такође је међу омиљеним показатељима успеха градских власти. Реч је о смањењу дефицита - четири пута, са 20 на пет одсто. Подсећамо, зарад доказивања ове тезе уведен је потпуно нови појам - реални дефицит, који не постоји ни у једном закону. То су касније и признали у надлежном секретаријату, наводећи да су морали да рачунају она заостала дуговања. Ту има неколико спорних момената, али највећи је тај што су у својој калкулацији некад рачунали заостале обавезе, а некад не. Бившој власти би урачунали све, а себи делимично, па је тако дефицит годинама смањиван на папиру. Не и у реалности - да се послужимо напредњачком методологијом и терминологијом.\n\"Београд на води\" - најзначајнији пројекат (против кога је устала стручна јавност, чији је уговор на штету државе Србије и по којем инвеститор улаже 150 милиона уместо најављених 3,5 милијарди евра, због кога је суспендован Устав Србије приликом рушења у Савамали, и због кога су десетине хиљада грађана у више наврата протестовале)\n“У време мандата Синише Малог покренути су велики инвестициони пројекти од којих је свакако најзначајнији Београд на води”, изјавила је председница Владе.\nНи на тренутак се, међутим, није осврнула на читав низ “околности” који прате пројекат Београд на води почев од самог уговора за који су стручњаци тврдили да је споран, а представници власти више пута “мењали плочу” објашњавајући шта су обавезе наше државе, а шта инвеститора.\nУ јавности је критиковано и доношење посебног закона, како би се учинио уступак инвеститору, а сам Мали је чак изјављивао да због Београда на води нису мењани закони, што је, наравно, нетачно.\nУ говору Ане Брнабић ни једним словом није поменуто ноћно рушење објеката у Херцеговачкој улици (делу земљишта намењеном Београду на води) због кога су грађани месецима протестовали на улицама Београда, а и председник државе је за тај чин оптужио “комплетне идиоте из врха градске власти”.\nПротест грађана против рушења у Савамали\nГрађевинске дозволе се издају за 12 дана (но, изгледа да изградња фонтане на Славији није могла толико да чека, па је направљена и пуштена у рад без грађевинске и без употребне дозволе)\n“Промењен је приступ инвеститорима тако да се данас грађевинске дозволе у граду Београду издају за свега 12 дана. Процес је као и у целој Србији у потпуности електронски да би се спречила могућност било какве корупције. У последње четири године издате су грађевинске дозволе за више од два милиона квадратних метара”, изјавила је још премијерка.\nДок се Ана Брнабић хвали смањењем бирократије за градитеље и рекордним бројем издатих дозвола, ради смањења корупције, један од најбитнијих пројеката у главном граду којим се градска власт толико дичила, не обазирећи се на бројне критике јавности изграђена је без потребних сагласности. Реч је о фонтани на Славији, за коју се испоставило да од потребних докумената има само решење о изградњи, али не и грађевинску и употребну дозволу, као да се ради помоћној гаражи, а не о објекту пречника 32 метра који се налази у сред једне од најпрометнијих саобраћајница у граду.\nФонтана на Славији\nЗавршена реконструкција Славије (тренутно је у току \"реконструкција реконструкције\" новог косог бетонског \"парка\" због катастрофално изведених радова)\nПремијерка Брнабић је похвалила Малог и за саму реконструкцију трга Славија.\nКомплетна истина је, међутим, да је реконструкција дебело каснила у односу на обећања. Требало је, као што су градски функционери најављивали, да почне крајем јуна 2016, а почела је више од годину дана након тог рока. Још је проблематичније што је реконструкција урађена траљаво, а поправка грађевинских грешки још траје.\nРадови на тргу Славија\nНезапосленост на историјском минимуму (та \"историја\" не сеже даље од 17 година, пошто за ранији период нема података; такође, премијерка је заборавила да помене факат да смањење незапослености не значи аутоматско повећање запослености)\nДаље, међу препорукама Синише Малог за министра финансија Ана Брнабић је навела и то да је за време његовог градоначелниковања број незапослених у Београду спуштен на историјски минимум.\n“Све што је урађено у последњих четири године, допринело је смањењу незапослености у Београду која је сада на историјском минимуму, за време мандата Синише Малог број незапослених у Београду смањен је за око 25.500 људи. Са 109.652 незапослена у априлу 2014. године, на 84.139 незапослених у априлу 2018. године”, рекла је Брнабић.\nИ сам Мали се недавно хвалио бројкама о незапослености које формално јесу тачне, али не значе нужно и да су људи који више нису на евиденцији НСЗ пронашли посао, као што је бивши градоначелник тврдио у својој изјави. Најпре због тога што, осим проналаска посла, постоје и други разлози за брисање са \"бироа\" - као што су одлазак у иностранство или нередовно јављање служби. Такође, нису сви незапослени пријављени на евиденцију, пре свега због увреженог мишљења да ова институција ретко помогне људима да пронађу посао.\nПредседник Србије Александар Вучић је такође својевремено тврдио да је незапосленост у Београду на историјском минимуму. Испоставило се да су његове тврдње непровериве, јер базе података једине две институције које мере незапосленост (Републички завод за статистику и Национална служба за запошљавање) досежу свега 17, односно 13 година уназад, а доступни подаци ем нису релевантни, ем нису упоредиви, ем нису довољни да би се извукао закључак о историјски ниској незапослености.\nПрокоп (нови, за путнике изузетно неприступачни перони, направљени су на основу незаконитог тендера)\n“Железничка станица Београд центар, односно Прокоп је после 40 година почела са радом, изграђене су и приступне саобраћајнице на тој станици”, рекла је Брнабић.\nУ јануару 2016. су, како је Вучић изјавио, у Прокопу отворени нови перони и колосеци после 40 година. Раније је туда пролазио само Беовоз, али је станица изгледала напуштено. После јануара 2016. креће неколико линија ка Новом Саду, да би затим из станице \"Београд центар\" (званичан назив за Прокоп) кренуле и друге линије у домаћем саобраћају, док међународни саобраћај и даље иде преко правог центра, односно главне железничке станице. У перспективи требало би преместити све линије - што значи и саму станичну зграду, која, упркос обећањима, још није готова.\nПриступне саобраћајнице јесу завршене, са кашњењем од неколико месеци, али је станица и даље изузетно неприступачна за путнике због слабе покривености линијама градског саобраћаја.\nМеђутим, оно што је премијерка изоставила јесте да је тендер за радове на Прокопу, на коме изабрана група извођача на челу са Енергопројектом био незаконит, јер је прекршен Закон о јавним набавкама, што је потврдио и Управни суд. Не само да је председница Владе то сметнула са ума хвалећи Малог, већ је и председник Вучић на свечаном отварању станице новинарку Истиномера, која је поставила питање зашто је посао урађен мимо закона, оптужио за мржњу.\nОтворен Пупинов мост (за кога је добрим делом заслужна претходна власт)\n“Отворен је Пупинов мост на Дунаву“, изјавила је, такође, премијерка образлажући одлуку да Мали убудуће води државне финансије.\nЈедну “ситницу” је, међутим, опет прескочила. Изградња Пупиновог моста почела је пре него што је Мали дошао на место градоначелника Београда. Заправо, уговор о градњи моста потписан је још док је Драган Ђилас управљао градом, а и Александар Вучић му је признао заслугу за изградњу моста, тако што га је позвао на отварање у децембру 2014.\nОтварање Пупиновог моста\nРеконструисани Обилићев и Косанчићев венац (радови каснили, бунили се станари, Весић \"завршио\" радове пре него што су били завршени, због кампање)\n“Почели су радови на претварању центра града у пешачку зону, реконструкција Обилићевог и Косанчићевог венца и улице Вука Караџића”, рекла је председница Владе.\nДа подсетимо, обнова калдрме на Косанчићевом венцу нити је почела, нити је завршена када је обећано, а још је градски менаџер Горан Весић у кампањи пред последње изборе нетачно тврдио да су радови готови, иако у том тренутку нису били у потпуности завршени, о чему је Истиномер, такође, писао.\nКаснила је и адаптација гараже на Обилићевом венцу, а када је коначно завршена реконструкција и направљена пешачка зона, остали су незадовољни станари околних улица, јер је идејно решење такво да се у читавом кварту око гараже стварају велике саобраћајне гужве, а хитним службама је онемогућен приступ.\nПочела изградња аутобуске станице (можда је било боље да премијерка није ни помињала аутобуску станицу, с обзиром на то да је план био да она буде измештена још у лето 2015)\nИ почетак изградње нове аутобуске станице у блоку 42 на Новом Београду за Ану Брнабић је показатељ да је Мали био успешан градоначелник. Тачно је, радови јесу почели, али ни приближно када је планирано. Измештање станице је, ако је веровати Вучићу, требало да почне још у јулу 2015. године.\n“До јула мора да се измести аутобуска станица из центра града како бисмо почели грађевинске радове на пројекту “Београд на води”, рекао је садашњи председник, а тадашњи премијер Србије Алексанадар Вучић још у јануару 2015.\nТо се, очигледно, није догодило, а добили смо ново обећање Синише Малог да ће изградња почети у јулу 2017. године. Термин је поново пробијен, па су радови почели тек крајем фебруара 2018.\nПрипремамо се за метро (тако што продајемо карте и фарбамо аутобус да личи на метро)\nВећ смо имали прилику да видимо да се представници актуелне власти у изборној кампањи хвале непостојећим метроом, па је тако и за Ану Брнабић управо изградња метроа била додатни аргумент за постављење Малог.\n“У току су припремне фазе за изградњу метроа, чија се изградња очекује у другој половини 2020. године”, најавила је Брнабић, обраћајући се посланицима.\nАја Јунг са \"картом\" за \"метро\"\nДугачка је листа неиспуњених обећања актуелне (али и претходне) власти о почетку изградње метроа. Требало је да радови да почну 2015, па 2016, па 2017, па и 2018. Коначно, када нам је стигла и 2018, а од прве линије метроа ни трага, добили смо нови рок - другу половину 2020.\nИстиномер је све најаве уредно бележио и још прошле године сачинио ретроспективу обећања, а остала је убележена и чувена изјава Синише Малог “да се метро нигде у свету не гради у густо насељеним деловима града”. Осим што је то заправо, може се рећи, основна функција метроа, да растерети саобраћај у центру града.\nСели се Прихватилиште за децу (и то се доста темељно сели - барем у изјавама новог министра финансија: још од фебруара 2015. године)\n“После две деценије Прихватилиште за децу са улице ће се преселити у нови и много бољи простор на Звездари”, обавестила нас је, даље, премијерка представљајући четворогодишњи учинак бившег градоначелника.\nНо, Ана Брнабић је пропустила да спомене да је тај посао требало одавно да буде завршен, јер је Мали више пута обећавао нови простор за децу, и ниједно од тих обећања није испунио.\nНајпре је у фебруару 2015. Синиша Мали рекао да је \"Град пронашао нови простор за Прихватилиште\", да је реч о објекту \"од 1.700 квадрата”, и да ће за \"месец-два\" кренути у његову адаптацију. Онда је у јуну 2016. обећао усељење у нов простор до јесени исте године:\n\"Очекујемо да ће реновирање и реконструкција трајати око три месеца, како би на јесен деца могла да добију нов дом\", рекао је тада Мали.\nМеђутим - не лези враже - у фебруару 2018. сређивање тог простора још увек није било готово:\nЊегова страначка колегиница и бивша помоћница (према неким спекулацијама и наследница на месту градоначелника) отишла је и корак даље. У намери да додатно увелича успех садашње владајуће гарнитуре, Ирена Вујовић изјавила је “Београд сада нема прихватилиште за децу”, иако ова установа постоји већ 60 година.\nНижа цена вртића (осим што није - сам Синиша Мали је почетком 2015. рекао да ће од тог тренутка вртићи у Београду \"вероватно поскупети за највећи број родитеља\")\n“За време мандата Драгана Ђиласа родитељи су плаћали 9.700 динара месечно рачун за државни вртић, он данас износи 5.590 динара месечно”, саопштила је председница Владе још један аргумент због кога сматра да би Мали био добар министар финансија.\nИспоставило се, а Истиномер је о томе писао, да ова тврдња коју су више пута износили представници садашње власти тек делимично тачна и да користе само оне податке који им иду прилог. Наиме, тачно је да су за време претходне власти неки родитељи плаћали 9.700 динара, али је било и много оних који су плаћали мање - па чак и мање од садашње цене.\nПодсетимо се речи Синише Малог од 1. јануара 2015. године, након што је усвојен нови Правилник о финансијској подршци породици са децом на територији града Београда: \"У овом тренутку у неким општинама имате вишу цену вртића, 8.000 - 9.000 динара, а у највећем броју општина имате вртиће који коштају 1.500 и 2.000 динара. Дакле, цена вртића у граду Београду ће вероватно поскупети за највећи број родитеља.“\nУ септембру 2017. године Апелациони суд у Београду је почео да доноси прве правоснажне пресуде, којима се обештећују родитељи који су у периоду од 2010. до краја 2014. године плаћали вртиће више него што је то било законом прописано.\nПодсетимо, Драган Ђилас је смењен у септембру 2013, а у новембру исте године изабрано је Привремено веће Београда, са Синишом Малим на челу. Дакле, ова пракса је уведена у време Драгана Ђиласа, али је настављена и за време Привременог већа, а потом и током прве године са Синишом Малим као градоначелником Београда.\nПородиљама повећана једнократна помоћ (незапосленим породиљама повећана за 10.000, па смањена за 25.000, па повећана за 10.000...)\nДа ово није једини пример манипулисањем подацима показује и изјава Ане Брнабић “да је породиљама повећана једнократна помоћ у износу од 10.000 динара за свако новорођено дете, док социјално угрожене породиље добијају додатних 25.000 динара\".\nЗаправо, прича о помоћи породиљама је много опширнија и компликованија од ове једноставне реченице Ане Брнабић. Тадашњи председник Скупштине Града Александар Антић је у фебруару 2009. потписао Одлуку којом се незапосленим породиљама додељује једнократна помоћ од 40.000 динара.\nПотом, у марту 2010, запосленим породиљама је додељена једнократна помоћ од 25.000 динара. А онда, на крају 2013. године, Привремено веће Београда на челу са Синишом Малим доноси Одлуку да запослене породиље добију једнократну помоћ од 25.000, а незапослене од 50.000.\nМеђутим, само четири месеца касније, у априлу 2014, Синиша Мали потписује Одлуку којим се драстично смањује помоћ породиљама - на 10.000 динара за запослене, и на 25.000 динара за незапослене породиље.\nДевет месеци касније, у јануару 2015, Никола Никодијевић као председник Скупштине Града потписује Одлуку којом се незапосленим породиљама помоћ повећава на 35.000, али на четири рате: прва рата 20.000, наредне три по 5.000 динара на свака три месеца.\nОнда, у јуну 2017. године, Скупштина Града доноси Одлуку којом све породиље добијају једнократну помоћ од 10.000, а незапослене - ако испуњавају услове који су важили и раније (да им чланови домаћинства у којем живе примају мање од 10.000 динара по члану) - добијају још 25.000, дакле, укидају се рате.\nНапослетку, у децембру 2017, укида се услов о висини примања, а уводи се одредба да се помоћ додељује за свако прворођено дете у износу од 10.000 динара.\nПрема томе, ако подвучемо црту под све ово, прописима који су важили за време бивше градске власти, запослене породиље примале су једнократну помоћ од 25.000 динара, а незапослене од 40.000 динара. Сада, након свих ових претумбација, запослене породиље добијају помоћ од 10.000, а незапослене од 35.000 - изузев у случају да је реч о прворођеном детету: тада добијају још по 10.000 динара.\nДакле, сада запослене породиље у сваком случају примају мању помоћ, док незапослене могу да добију 5.000 динара више него да су се породиле за време бивше власти, али у случају да им је то прво дете (35.000+10.000 = 45.000).\nНе плаши се критике, не одустаје због измишљених афера (што је и логично - нема разлога да Мали одустане због измишљених афера; но, афере везане за Синишу Малог далеко су од \"измишљених\", а исто тако су и далеко од било које врсте епилога)\nНа крају, премијерка је Синишу Малог описала речима:\n“Не плаши се критике, не одустаје због измишљених афера и не плаши се тешких одлука у интересу свих грађана Београда и грађана Србије”.\nДонекле јесте у праву. Синиша Мали се, заиста, није растао од функције градоначелника, упркос томе што је рекао да на том месту највероватније неће дочекати крај мандата, додавши да је поносан на постигнуте резултате. На питање Истиномера да ли ће испунити захтеве грађана који су у више наврата организовали протесте на улицама Београда, Мали је рекао да неће поднети оставку због 50 демонстраната. Александар Вучић је у мају 2017. године изјавио да Мали неће још дуго бити градоначелник.\n“Током лета (2017) ће поднети оставку, неће пред изборе”, рекао је тада Вучић.\nМеђутим, упркос овом обећању, Мали је управљао Београдом све до краја мандата, а у намери да задржи место првог човека престонице нису га омели ни масовни протести грађана, нити афере о којима је писао КРИК - да је контролисао 45 банковних рачунаотворених на његово име, ни да је као директор “офшор” фирме купио 24 луксузна апартмана у Бугарској, па чак ни оне да је плагирао докторат.\n(Истиномер)", "Како је Ана Брнабић за 15 минута изнела 15 спорних тврдњи о Синиши Малом", "Председница владе је у Скупштини наступила самоуверено, често бахато, а у хвалоспевима упућеним новом министру финансија - иако нестраначка личност - послужила се класичним 'аргументима' владајуће већине:" ]

[ "Драгана Трифковић", "Авигдор Ескин", "Владимир Јевтић", "Бранко Павловић", "Ђанандреа Гајани", "Александар Запољскис", "Роса Менесес", "Елеонора Лорусо", "Станислав Стремидловски", "Патрик Бјукенен" ]

[ "О двоструким стандардима, или шта су за ЕУ људска права?", "Иако се ЕУ формално заснива на вредностима као што су слобода, демократија, људско достојанство, владавина права и поштовање људских права, пракса показује да такве вредности не да нису темељ, већ суштински нису ни" ]

[ "Бошко Мијатовић", "Милан Радоњић", "Истиномер", "Антидот", "Емир Кустурица", "Бирн", "Бранислав Матић", "Давор Лукач", "Карл Билт", "Марк Галеоти" ]

[ "Како су делови из књиге \"Нови модел приватизације у Србији\" завршили у докторату Синише Малог - дословно нас је преписао", "Не назире се крај аферама са плагијатима доктората државних функционера. Очигледно је да су државне и универзитетске власти решиле да сачекају да тема оде у заборав пред налетом нових збивања. Чак ни скорашња" ]

[ "Станислав Стремидловски", "Авигдор Ескин", "Владимир Јевтић", "Бранко Павловић", "Ђанандреа Гајани", "Александар Запољскис", "Роса Менесес", "Елеонора Лорусо", "Драгана Трифковић", "Патрик Бјукенен" ]

[ "Московска и Васељенска патријаршија треба да обуставе црквени рат у Украјини", "Ситуација у погледу могуће појаве у Украјини јединствене помесне православне цркве (ЈППЦ), задобија нове појединости и нијансе. Након што је украјински председник Петро Порошенко изјавио да намерава да упути писмо" ]

[ "Милан Радоњић", "Бошко Мијатовић", "Истиномер", "Антидот", "Емир Кустурица", "Бирн", "Бранислав Матић", "Давор Лукач", "Карл Билт", "Марк Галеоти" ]

[ "Србија је потрошила пола милијарде динара на обнављање тоалета у здравственим установама у 2016. години, показују подаци Министарства здравља које БИРН по први пут објављује. Министарство је за посао обнове тоалета ангажовало четири фирме – Јадран, Роофс, Тончев градња и Новецо. Реновирани су поједини тоалети у 136 здравствених установа у 16 округа широм Србије, с тим да су само у Здравственом центру Врање прекинути радови. У бази података не постоје подаци за Војводину, јер министарство није расписало јавну набавку за обнову болничких тоалета на овој територији. BAZA\nObnova srpskih toaleta - jedan od najvećih uspeha vlasti i pokazatelj novog ruha države, kako se hvalio predsednik Vučić.\nSkupili smo na jednom mestu rezultate ovog posla.\nPogledajte koje firme su radile, gde, za koliko novca i šta su uradile: https://t.co/c2u7mzbW9ypic.twitter.com/p7seU2qFVl April 27, 2018 Министарство је платило још 20 милиона динара предузећу Кула пројект за надзор свих радова. Географски посматрано, рекло би се да је посао уређења тоалета подељен поменутим фирмама по регионима. У Београду и Западној Србији радио је Јадран, у Шумадији и Јужној Србији фирма Роофс, у Источној Србији ангажована је Тончев градња, а на крајњем југу Србије Новецо. У овој бази података систематизовани су прецизни подаци о обиму посла који је урађен - која фирма је изводила радове у одређеној здравственој установи, колико је плаћена за тај посао и шта је конкретно урадила. Посао санације тоалета у болницама био је најављиван више пута, још од јесени 2015. године и о томе се нашироко говорило. Председник Србије Александар Вучић, који је обилазио радове, често је потенцирао у јавности да је то један од највећих успеха власти и показатељ новог руха државе. Јавна набавка за овај посао спроведена је у децембру 2015. године у преговарачком поступку без објављивања јавног позива за подношење понуда. То би било оправдано у хитним и непланираним ситуацијама, што у овом конкретном поступку није био случај. (Јавно.рс)", "Министарство здравља потрошило 519,5 милиона динара за обнову тоалета у здравственим установама, ангажоване четири фирме без објављивања јавног позива за подношење понуда", "Србија је потрошила пола милијарде динара на обнављање тоалета у здравственим установама у 2016. години, показују подаци Министарства здравља које БИРН по први пут објављује. Министарство је за посао обнове тоалета" ]

[ "Ђорђе Вукадиновић" ]

[ "Држава, власт и опозиција", "„Нећеш ваљда гласати за формирање ове Комисије“ (за утврђивање чињеница о последицама НАТО бомбардовања) – питао ме је прошле недеље један бескомпромисно опозиционо настројени колега. „Зар је могуће да не видиш да" ]

[ "Бранко Павловић", "Маринко М. Вучинић", "Ђорђе Вукадиновић", "Бошко Обрадовић", "Драгана Трифковић", "Мирослав Самарџић", "Слободан Голубовић", "Драган Ђилас" ]

[ "Поводом педесетогодишњице од студентских протеста 1968. код нас, написан је већи број фељтона, а емитоване су и специјалне емисије о том догађају. И некако је свима успело да не виде суштину. Шта је суштина 1968. код нас, тема је овог текста. Југославија је била шездесетих година на путу остварења концепта „социјализам и тржиште“. У то време је то био јединствен концепт. Потпуно иновативан, а историја ће показати, заправо генијалан концепт. Одговор на све недостатке капитализма и стаљинизма. Тај концепт су Кинези детаљно проучили и двадесетак година касније применили код себе. Свој пуни домашај, концепт југословенског социјализма са краја шездесетих, показао је у последњих 30 година у Кини. Реч је о концепту који је на нивоу највећих домета у светским оквирима. који читав развој друштва успешно заснива на унутрашњим снагама. Богатство које видимо у западним друштвима је - у огромној мери покрадено током векова од других народа, - затим је оно резултат монополских позиција у односу на друге народе, нарочито у монетарној сфери и финансијама и законитом непрекидном пљачкању целог света које из тога произлази - и израз је презадужености грађана и привреде тих земаља који се толеришу (читај покривају штампањем пара), али и презадужености њихових држава. То наравно не значи да би та друштва била сиромашна, али би стандард био 70% нижи од садашњег. Норвешка као пример се не рачуна јер се њено богатство заснива на пукој случајности да поседује нафтне изворе, тако да је једини стварни изузетак Финска од које заиста има шта да се учи, али је и она у ствари нека варијанта „тржишта и социјализма“ заснована на снажном ослонцу на квалитетном образовању за све. Комунисти Југославије су веома тачно уочили да је неопходно увести тржишне критеријуме како би се постигла рационална алокација капитала и повећала продуктивност привреде. Јасно је већ тада било да ће у супротном сама сувереност државе бити доведена у питање. Да развој појединца без стварања веће материјалне подлоге неће бити одржив. И истовремено је постојала свест да тржиште нема унутрашњу способност саморегулације, као и да је за развој друштва важно водити рачуна о једнакости грђана и развијати једнаку доступност образовања свима у друштву, водити политику еманципације жена, културне отворености према целом свету итд. За данашњег читаоца није згорег напоменути да тада Југославија уопште није имала спољни дуг чија висина би објашњавала привредни развој (такво стање је трајало све до 1972. године до када је дуг био испод 2 милијарде долара, да би у наредној деценији до 1982. године он нарастао на 22 милијарде). Развој је био реалан. И друга напомена, одлазак на рад у иностранство, аргумент који се често користи како би се показало да „стање није било добро“ је било веома добро за државу, зато што су углавном одлазили ниже образовани кадрови који су онда значајно својим дотацијама родбини омогућавали веће стопе привредног раста. То данас није могуће, зато што је производња робе широке потрошње у рукама странаца или се продаје роба из увоза. Тада смо ми све производили, (аутомобиле, шпорете, фрижидере, телевизоре, радио-апарате, намештај, грађу, обућу, одећу, до слаткиша и свих прехрамбених производа - ништа није било из иностранства) тако да је повећана потрошња била фактор раста. Данас је потрошња фактор богаћења страних власника и не утиче подстицајно на развој привреде, односно не наше привреде. Наша привреда не може да се развија данас кроз повећање личне потрошње, него само кроз инвестиције (али то је нека друга тема). То што се приказује као „проблем“ није био никакав проблем, него генијална мера (слобода путовања) којом се решава природно нерешив проблем прилив радне снаге са села - у фази када друштво прелази из села у град. Ко је био против тог новог концепта? Тито и стари кадрови. Ко је био за нови концепт у Србији - Марко Никезић (који је истина и сам био „стари кадар“) и руководство око њега. Према томе, две су историјски гледано, кључне теме: обарање концепта „тржиште и социјализам“ и сукоб унутар комуниста на релацији Тито - руководство Србије. Можда је неко о томе писао или говорио ових дана, али мени је то промакло. У обе тачке, студенти који су протестовали су били потпуно на погрешној страни историје. И није случајно што су БУ назвали „Универзитет Карла Маркса“, јер су тиме исказивали противљење увођењу тржишних критеријума пословања. Потпуно безначајна раслојавања, тај распон је у предузећима био 1-3, до највише 1-5 (опет за млађе то је распон плата од кафе куварице до генералног директора у истом предузећу) студенти су окарактерисали као неприхватљиво раслојавање. Пожељан је распон 1-10, па и 12. Ми смо у „раслојавању“ били сасвим на добром путу, зато што тако задржаваш у земљи најбоље кадрове, који знатно више доприносе предузећу него што су плаћени, а због релативно високог стандарда који им таква плата омогућава, угледа који уживају и свести да изграђују земљу, немају уопште порив да у већем броју иду на запад да раде за веће паре. Примера ради у полуделој неолибералној Америци тај је распон 1- 1.200, у најекстремнијим случајевима, али сасвим често 1-600! А то да најталентованији и најобразованији кадрови раде у својој земљи за мање пара него што би били плаћени у Америци, зато што желе да учествују у изградњи своје домовине, то је оно што се данас догађа и у Индији и у Кини. То је код нас било крајем шездесетих, почетком седамдесетих. И то су студенти видели као проблем! Њима је оно што је генијално било проблем. А шта им се свидело - Титова демагогија. Оперативно, Тито је био тај који је дневно притискао руководство Србије да мора да се обрачуна са студентима и нарочито професорима „који заводе нашу младеж“. Изричито тражећи њихово хапшење. Он је тај који је извео војску око Београда на борбене положаје, претећи да ће сачекати још мало, али ако се ствари отму контроли да ће морати да интервенише. Његов цињ је био уклањање руководства Србије које је било решено да самосталним снагама развија Србију у отклону од објективно ригидног, чврсторукашког концепта партије који су ослонац тражили у Титу. Да не буде забуне, нису они били никакви либерали, заговорници вишепартијског система итд., али су били за суштински демократске односе по дубини целог друштва (ово сад остављам без даљег објашњења - каква је то демократија без вишепартијског система, зато што је преобимна тема) и за економску самосталност, али и одговорност, привредних субјеката. Сукоб је Титу био важан ради компромитације српског руководства: или ће оно само предузети репресију, или ће се показати да је наступио хаос, па су они неспособни да воде Србију. Према томе, гурнути камион на кордон полиције који се налази у подвожњаку одакле полицајци не могу нигде да се склоне, могао је да уради или неко ко је радио за службу, или неко ко је био корисни идиот службе. Нема те полиције на свету која у том тренутку не би кренула да млати све испред себе. Никада је није ни било и никада је неће ни бити. Упркос тој жестини реакције, полиција ни тада није ушла у Студентски град и наредних дана није ушла на факултете. У исто време америчка и француска полиција је масакрирала студенте. Дакле, укупна сила која је била примењена била је резултат Титовог притиска/организације, а упркос томе уз силан напор руководства Србије и у поређењу са искуствима других земаља, реакција је била сасвим умерена и одговарајућа датој ситуацији. Краткотрајна непотребна премлаћивања после инцидента са камионом који се случајно зауставио тик испред кордона, нико није могао да контролише, а одређени елементи унутар полиције сигурно то нису ни хтели. Ноторна је лаж како је тада „систем показао своје право лице“ и сличне опсене. Није постојала никаква намера од стране српског комунистичког руководства да се примењује сила према студентима. Притисак Тита према српском руководству са захтевом да се професори похапсе, или макар избаце са посла се наставио, али су они избачени са факултета тек након чистке српских кадрова које је Тито спровео 1972. Историјске догађаје одредила је та смена 1972. године, а не студентски протести 1968. Наравно да су студенти желели добро, али оно што су захтевали 68. се сасвим остварило: партија се вратила на „чврсту руку“, наступило је презадуживање земље као последица економске нерационалности система сузбијањем тржишне регулације, медиокритети су запосели најважније функције (реч је о преко 4.000 смењених кадрова у Србији након 72.), идолатрија према Титу је досегла највеће размере. Они се нису осећали као победници, него су прешли у резигнацију. Радовали су се у Вашингтону, Лондону, јер конкурентски модел социјализма, њиховом капиталистичком моделу, није успео да се рализује, а и Тито је био задовољан. Нико није више доводио у питање који се то концепт примењује. Радовала се и Москва јер је из њиховог угла такође конкурентски модел њиховом моделу био заустављен, а и лакше су преговарали са Титом изолованим од квалитетних кадрова. Они који су се наредних деценија вратили у јавни живот, сви су прешли на страну запада, односно сви су на позицији да „Србија не уме сама собом да управља“. Можда сам се о неког огрешио, нехотице јер за такав случај не знам, па се унапред извињавам. На крају око тезе коју је Латинка Перовић изнела, да се радници нису прикључили зато што су „конзервативни“, а и друштво је конзервативно. Наравно увек у учитаном смислу „назадно“. Прво, сва друштва су увек конзервативна. Заједнице нису склоне променама. Према томе, да би се нешто мењало, ствари морају бити или веома привлачне , или постојеће стање веома тешко (наравно и комбинације овога). Шта би то радницима могло бити привлачно 68.? Студенти који се бију са бригадирима који граде Нови Београд? Демолирају зграде које мукотрпно градимо? Бију се са милицијом, дакле руше државу? Говоре о неправди, а ми сваке године живимо боље него претходне, већ 15 година узастопно? Не, него је „обичан“ свет био паметан, како је често у историји и био. Интелектуалцима у Србији се стално привиђа да држава није важна, или да ништа није могуће. Ако му кажете да неће бити кафе са шлагом ако се не одрекне државе, одмах ће вам изнети теорију како је свака организација у суштини репресивна, да су све то конструкти за које паметан човек и нема разлога да жртвује било шта и да држава и није нешто одлучујуће за живот људи. Поуке 1968. су: држава је важна и једном смо били способни да створимо одличан концепт, „тржиште и социјализам“ који је и данас надмоћан над свим осталим у свету.", "Шта је суштина студентских протеста 1968. код нас - и зашто су студенти, заправо, били на погрешној страни", "Поводом  педесетогодишњице од студентских протеста 1968. код нас, написан је већи број фељтона, а емитоване су и специјалне емисије о том догађају. И некако је свима успело да не виде суштину. Шта је суштина 1968. код" ]

[ "Богдана Кољевић", "Миланко Шеклер", "Светлана Николић", "Никола Танасић", "Мирослав Н. Јовановић", "Маринко Лолић", "Владислав Ђорђевић", "Петар Гордић", "Милимир Мучибабић", "Александар Јовановић" ]

[ "Опредељење Србије за улазак у ЕУ није логички промишљено, нити политички оправдано", "1.   Портрет Србије махом је обележен призорима из протеклих ратова који су уздрмали Стари континент. Шта је, заправо, слика савремене Србије?  Пре свега, треба имати у виду да је портрет Србије који помињете – као" ]

[ "Владимир Јевтић", "Отаџбина", "Бранко Павловић", "Миланко Шеклер", "Милојко Будимир", "Слободан Орловић", "Мирослав Самарџић", "Милош Стојановић" ]

[ "Повлачење из Сирије - пуки амерички блеф", "Председник Сједињених Америчких Држава Доналд Трамп најавио је скорашње повлачење америчких снага из Сирије. Већ смо сазнали да Трампова „твитер дипломатија“ не одговара реалности на терену. Америчке снаге не" ]

[ "Миланко Шеклер", "Богдана Кољевић", "Светлана Николић", "Никола Танасић", "Мирослав Н. Јовановић", "Маринко Лолић", "Владислав Ђорђевић", "Петар Гордић", "Милимир Мучибабић", "Александар Јовановић" ]

[ "\"Можеш лагати неке људе све време, можеш лагати све људе неко време, али не можеш лагати све људе све време.\" Абрахам Линколн Није данас лако бити у Србији и стоички издржати све успехе ове власти. Није лако било издржати ни све оне тада „незапамћене“, а већ данас заборављене успехе претходне власти. Успех претходне власти наставио се ништа мањим (ако не и већим) успехом садашње власти. Из тога се може закључити само једно - да ништа у несрећној Србији не успева боље од успеха оних који су тренутно на власти. Они који тај успех стрпљиво граде чине све што је у њиховој политичкој моћи да би нама, обичним смртницима, олакшали живот у сопственој земљи, на сопственом послу, у сопственој породици... Нико нас и не пита да ли смо ми то од њих тражили, очекивали или прижељкивали. Упркос свим мерама које је предузимала и она претходна и ова садашња власт, огроман број становника из ове земље одлази - „више и јаче него икада у историји Србије“. И то, да се више никада у њу не врате. С друге стране, власт не чини ништа да их у томе спречи јер, боже мој, „свако иде где мисли да му је боље“, а они не желе да „улазе у личне одлуке, каријере и живот било ког појединца“. Одлазак наших лекара специјалиста превршио је сваку меру. Одлазак медицинских сестара, такође. А, у последње време, смо сви хтели – не хтели, сведоци одласка чак и обичних младих људи (без неке посебне школе и ретке или тражене професије), жељних само нормалног скромног обичног живота. Свесни смо и одласка добрих мајстора свих могућих заната. Одласка чак и најобичнијих неквалификованих, али вредних радника. Невоља је у томе што су ти које испраћамо људи у најбољим годинама, репродуктивно активни, те одлазак сваког од њих појединачно подразумева и одлазак још минимум четири члана њихових породица. Некада су из комунистичке Србије одлазили махом неквалификовани радници. И, у највећем броју случајева одлазили су „тамо“ са циљем да зараде како би овде створили боље услове за живот себи и својој породици, а потом се заувек вратили. Данас одлазе углавном да се никада више не врате. Владине мере на подизању наталитета су за сваку похвалу, али се бојим да оне ни приближно неће моћи ништа да промене. Барем не у догледно време. Стране инвестиције - о којима се толико данас прича и од којих се, по речима представника власти, једино може очекивати „виши стандард и бољи живот“ - отварају тако „жељена радна места“ у Србији. Та радна места се крећу у дијапазону од мотања каблова и шивења гаћа, до продаваца у маркетима и раду на бензинским пумпама или дистрибутивним центрима. А и таква, руку на срце углавном крајње бедно и лоше плаћена радна места, купујемо силним новцем из државног буџета – буџета који припада свима нама. С једне стране, ова, као и претходна власт, учи нас да држава не треба да инвестира у привреду и отвара своје компаније, као и то да оне компаније које је стварала деценијама треба што пре да преда приватницима. Јер држава је, каже се, лош власник и управљач. С друге стране, та иста власт нас учи да се „стране инвестиције морају финансирати и субвенционисати“. То јест, да се страним приватним власницима мора дати новац како би они отворили нова радна места за све оне који су одлучили да остану у својој земљи. Дакле, када би држава хтела да инвестира у компанију, предузеће или неку јавну установу - која је неопходна и која би била од општег друштвеног интереса - онда је то погрешно, јер држава није ефикасна у управљању и лош је власник. А, када неки страни приватник хоће да отвори, на пример, „шивару гаћа“, онда се он мора „помоћи“ новцем из државног буџета! Када држава хоће и може да створи успешну компанију - онда то она не сме, јер то је мешање и „државни интервенционизам на слободном тржишту“ (што не сме нипошто да се ради, јер „слободним тржиштем треба да управљају слободни закони тржишта, а пре свега здрава конкуренција“). А, када треба да страна приватна компанија „послује по слободним законима тржишта“ и да се бори са здравом конкуренцијом сама, онда она може да очекује обавезну и велику помоћ државе у новцу. Чекајте, нешто ми није јасно! Ако већ у Србији имамо приватне компаније које се баве текстилом, што значи да већ постоји конкуренција и слободно тржиште у том сектору, зар помоћ државе неком новом „шивачу гаћа“, није нелојална конкуренција онима који већ раде без те субвенције? Давање велике привилегије овим другима усмерене су директно против оних домаћих приватних компанија који су без икакве државне помоћи већ саме успеле да нам шију доњи веш. Или, други пример. Србија има доста приватних компанија и предузећа која се баве израдом намештаја. Када држава да значајне привилегије страном приватном предузећу, на пример „Икеи“, које се бави истом том делатношћу - зар то није државни интервенционизам? Односно, мешање у слободно тржиште и довођење једног страног тржишног учесника у привилегован положај у односу на бројне домаће компаније које опстају на нашем тржишти већ деценијама. Шта би било да је неки наш власник приватне компаније за израду намештаја дошао у Владу Србије (и ову и ону пре ове), и рекао да жели да отвори салон намештаја близу Београда, а потом тражио бесплатну локацију, бесплатну инфраструктуру и да се измести наплатна рампа на аутопуту како би имао више посетилаца? Па, рекли би му „Ко вас је послао?“, „Ко стоји иза вас?“, „Чији сте ви брат или рођак?“. Када би рекао да је дошао сам и да иза њега нико не стоји, онда би му казали да не могу да верују шта се он усуђује да тражи од своје Владе или би га питали „А, на чему сте ви гоподине?“, и „Јесте ли скоро посетили свог изабраног лекара?\". Све горе описано је нама свима већ добро познато. Но, данас у Србији има и једна сасвим нова појава чији корени, истини за вољу, такође имају своје скромне почетке и у претходној власти. Ипак, данас неки нови политички моћници, односно боље рећи њихова блиска родбина и пријатељи - за чије биографије се користи језичка синтагма „криминална прошлост“ и који иза себе већ имају импресиван број туча, пребијања и батињања, па и оптужби за покушаје убистава и убиства - јесу они чија се имена данас најчешће са страхом шапућу на јавним местима, државним установама, али и кафанама широм Србије. Бојим се да тај страх с којим се данас „тихим шапатом“ изговара тих неколико увек истих имена и презимена, јасно и трајно одређују све будуће догађаје на политичкој сцени Србије. Волео бих да грешим, али се бојим да нам је наша заједничка судбина већ одавно запечаћена, и то како нама „шаптачима“, тако и њима, о којима се шапуће. Бојим се да нам следи велико урушавање свега и свачега и да ће под тим рушевинама остати многи од нас, али и њих, заувек. Бојим се да нико неће пристати да гладан, го и бос, као овца посматра како ничу нечије куле и градови стечени, пре свега, шапатом уплашене Србије. На крају крајева, ако су у нашој земљи сви њени највећи домаћи предузетници и бизнисмени унапред оптужени да су „тајкуни“, „криминалци“ и „лопови“, и повлаче се по насловним странцама таблоида, а богами и затвора, онда нема ничег чудног и необичног у томе да се у тој и таквој земљи појави до сада непозната и потпуно нова професија моћних и успешних људи. Људи чија се имена и презимена изговарају само шапатом, а који својим „тихим деловањем“, и „пословним понудама које се не могу одбити“ полако преузимају власништво над свим успешним пословима и бизнисом оних недовољно „политички јаких“, али вредних и посвећених, домаћих предузетника. Но, то и такво власништво и богатство широј јавности скоро непознатих личности, у суштини је стечено захваљујући само двема врстама шапата - њиховим шапатом изговорених понуда на ухо уплашених власника и шапатом уплашене Србије док о томе говори. Али, такав шапат одјекује данашњом Србијом снажније него икада. Снажније и од најјаче олује! Шапатом нагомилана неједнакост и неправда никада се шапатом не окончава и не завршава. У Србији се данас и о томе почиње да шапуће! После толиког шапутања све је већа галама. Јер, када цела Србија почне да шапуће, то ће бити таква бука и галама, од које више нећемо моћу да чујемо ни сами себе, а камоли њих...", "Судбина богатства стеченог шапатом уплашене Србије", "'Можеш лагати неке људе све време, можеш лагати све људе неко време, али не можеш лагати све људе све време. ' Абрахам Линколн Није данас лако бити у Србији и стоички издржати све успехе ове власти. Није лако било" ]

[ "Бранко Павловић", "Авигдор Ескин", "Владимир Јевтић", "Ђанандреа Гајани", "Александар Запољскис", "Роса Менесес", "Елеонора Лорусо", "Драгана Трифковић", "Станислав Стремидловски", "Патрик Бјукенен" ]

[ "Навијам за Палестинце и Италијане. У овом тексту се бавим Италијанима. Председник Италије, за оне којима је то промакло, потпуно је поништио све замисливе принципе демократије и узурпаторски, противуставно, елиминисао једног од предложених министара у влади Италије, зато што није сагласан са његовим политичким уверењима. Тако су листе које су се договориле о формирању владе, упркос чињеници да су добиле и више од 50% гласова грађана и више од 50% места у оба дома, онемогућене да владају (Италија има накарадна изборна правила по којима је довољно 40% гласова за апсолутну власт, али о томе нешто касније). И за почетак, још једна констатација чињеница: у западним медијима нема апсолутно ниједне анализе која говори да је ово што се у Италији догађа страшно и за сваку осуду. Истовремено има неколико коментара подршке негирању суверенитета грађана и велики број текстова који нам технички објашњавају „каква је даља процедура“, сугеришући да се ништа битно ни не догађа. Замислите, не морате да жмурите, да није реч о Италији, него о Русији - да је у питању председник Путин, да су прозападне снаге одбиле парламентарне изборе и да Путин својом вољом не дозвољава формирање владе - како би изгледали извештаји ББЦ, ЦНН, Дојче веле, Ројтерса итд. итд? Замислите, не морате да жмурите, да није реч о Италији, него о Русији - да је у питању председник Путин, да су прозападне снаге одбиле парламентарне изборе и да Путин својом вољом не дозвољава формирање владе - како би изгледали извештаји ББЦ, ЦНН, Дојче веле, Ројтерса итд. итд? Тај распон између онога како извештавају о Италији, све са нашим главним медијима који су на истој линији, и онога како би извештавали да се радња догађа у Русији, то је тачна мера њиховог лудила. Тај западни свет је просто луд (кад Вучић каже да ЕУ нема алтернативу то има неку унутрашњу доследност). Реч је наравно о дуготрајном процесу ослобађања Италије из загрљаја САД, а касније из загрљаја онога што зовемо „дубоком државом“. Седамдесетих година, када су еврокомунисти с Берлингуером на челу били толико јаки да је систем био угрожен, ослобођење је заустављено упумпавањем огромних количина хероина (буквално) и ЛСД-а, како би се омладина одвратила од политике, као и давањем логистичке подршке терористичкој органзацији „Црвене бригаде“. Уз ту подршку Црвене бригаде су биле веома успешне, а то је у контри био разлог за јачање репресивног државног апарата. И, од ослобођења није било ништа. Затим је цео политички систем срушен због корупције, буквално су све традиционалне партије нестале са сцене (пресвукле се и вратиле у „новом паковању“), онда је дошла ера „краја света“ која се Италијанима обнародовала у лику Берлусконија. Незадовољство грађана је расло и након последњих пет година кумулираног незадовољства, сада се преточило у парламентарну победу. Обе партије које су то незадовољсртво најјасније артикулисале, Покрет 5 звезда и Лига су изразито анти-естаблишмент партије. Новина је у томе што систем више нема одговор који може да поново „прода“ грађанима и принуђен је да проба да укине демократију. Односно и формални суверенитет грађана се мора искључити. Изборним законом је то покушано на разне начине, али је најочигледнији у томе што у Италији листа која добије 40% гласова одмах добија 55% посланичких места! А они који су у збиру добили и 60% гласова укупно деле 45% посланичких места. Да не чује Вучић. И то је суштина. Да ли систем влада људима увек и непорециво или људи макар по некад владају системом? Реч је о борби за ослобођење. Овога пута број оних који су одлучили да се боре је огроман, тако да отворена репресија није могућа. Могуће је само сејати страх о апокалипси ако се угрози систем уобичајеног владања. Међутим, потез да се не дозволи формирање владе је толико бруталан, да ће много више хомогенизовати грађане и заоштирити њихову агресивност да не дозволе да буду поражени, него што ће „купити време“ за неку нову превару. Шта је у ужем смислу у игри - победници су тражили да се све у оквиру ЕУ и еврозоне има опет испреговарати, да се санкције Русији имају одмах укинути, да се борба против корупције мора заоштрити (а то аутоматски значи сасецање утицаја страних служби), а одатле ни преиспитивање чланства у НАТО није далеко. Једном речју - ослобођење. Процес је незаустављив. Само још да му се и Србија прикључи и тако спасе себе. За то је потребно једно једноставно НЕ одрицању од права Србије на Косову и Метохији. И ето нас са народима којима припада 21.век. У потпуно истом „кључу“ треба читати и процесе у Француској, Немачкој, Португалу, Грчкој, Мађарској, Чешкој, Словачкој, Бугарској, Румунији, Аустрији, Холандији, Шведској, Данској. Разлика је у томе што је у Италији остварена несумњива победа на изборима, што је Италија многољудна, што је седма-осма економија света и што је њен јавни дуг око 2.600 милијарди евра и са њом се не може „разговарати“ (читај уцењивати) као са Грчком. А нема ни ко да изврши стварни притисак, јер су и Макрон и Меркелова „слонови на стакленим ногама“. Остаје да то ради дубока држава преко бриселске бирократије и Европске централне банке (тај канал је стварно моћан), али тек то онда огољује целу ствар и води у насилне процесе. Лудило о коме сам говорио на почетку текста израз је немоћи и безидејности дубоке државе, како да настави да влада Европом. Исто им се догађа и у свету (најбољи је последњи пример избора у Ираку где су ДВЕ првопласиране листе шиитске! Сигурно идеја са нападом 2003. није била у томе да шиити победе у Ираку, него управо супротно, да Ирак буде једна од одскочних даски за напад на Иран). Други ослонац за напад је требало да буде Сирија, трећи Турска - а догађа им се све супротно од плана. Зато што је концепт исцрпљен и зато што се милијарде људи упорно боре против дубоке државе. Процес је незаустављив. Само још да му се и Србија прикључи и тако спасе себе. За то је потребно једно једноставно НЕ одрицању од права Србије на Косову и Метохији. И ето нас са народима којима припада 21.век.", "Ослобађање Европе, или немоћ и безидејност „дубоке државе“", "Навијам за Палестинце и Италијане. У овом тексту се бавим Италијанима. Председник Италије, за оне којима је то промакло, потпуно је поништио све замисливе принципе демократије и узурпаторски, противуставно," ]

[ "Милан Радоњић", "Бошко Мијатовић", "Истиномер", "Антидот", "Емир Кустурица", "Бранислав Матић", "Давор Лукач", "Карл Билт", "Марк Галеоти", "Бирн" ]

[ "„Ако се примени нови закон о уџбеницима бићемо приморани да обуставимо све наше активности у Србији, што верујем да није у интересу Владе и не иде у прилог њених настојања да привуче нове инвестиције.“ Овим речима је Филип Хаусман, први човек „Клета”, једног од највећих европских издавача уџбеника, завршио своје писмо, до кога је дошао БИРН, а које је упућено тадашњем премијеру Србије Александру Вучићу у априлу 2015. године , поводом предлога Закона о уџбеницима који је чекао да уђе у Скупштину. Хаусман у писму Вучића подсећа на разговор који су имали, а на основу кога је он “разумео да постојећи нацрт овог закона ’неће проћи скупштину’“. Закон је повучен али је у септембру исте године уз минималне измене усвојен, а да притом није удовољено најважнијим захтевима “Клета” и осталих приватних издавача. У том тренутку је изгледало да је у бици победио кабинет тадашњег министра просвете Срђана Вербића који се јавно противио захтевима “Клета”. Испоставиће се да је то била пирова победа, и да рат те 2015. није био готов. Три године касније, почетком априла 2018. године, Скупштина Србије је изгласала нови Закон о уџбеницима из кога су испали сви проблематични делови који су сметали издавачима, а пре свега “Клету”. “Издавачи су купили три године да дођу до решења које њима одговара, за то време саботирајући кључне одредбе закона из 2015. године који су ограничавали њихову зараду”, изјавио је за БИРН бивши помоћник министра просвете Милован Шуваков. Хаусманово писмо било је само почетак правог малог “рата” који су водили издавачи са државном администрацијом. Ретко који закон је пратило толико контроверзи почевши од кривичних пријава, тужби, преко судских процеса због клевета, претњи, застрашивања и на крају подмићивања. Са друге стране, они којих се овај закон највише тиче, родитељи и нешто више од 800.000 ученика, нису много тога добили ни са једним од ова два закона – уџбеници су и даље велико оптерећење за породични буџет. И поред огромне количине новца и два закона у три године, стручњаци упозоравају да квалитет уџбеника и наставе и даље није унапређен, што би требало да буде најважнији циљ. Тржиште вредно 50 милиона евра Када би сваки ученик уписан школске 2016/2017 године купио нови комплет уџбеника просечне цене, вредност тржишта уџбеника за основну школу била би преко 4 милијарде динара или више од 30 милиона евра.\nОса X - разред одновне школе. Оса Y - процена вредности тржишта. Монопол на српском тржишту скоро пола века имао је \"Завод за издавање уџбеника\", што је на крају довело до превазиђених и старомодних уџбеника. Тржиште се постепено отвара почетком 2003. године, да би неколико година потом достигло пуни степен либерализације, а нови домининатни играч који је преузео највећи део тржишта постаје немачки “Клет”.\nПрема подацима који се односе на период од 2016. до 2018. године, а до којих је БИРН дошао обрадом података објављених на званичној интернет страници Министарства просвете, Клет заједно са својим ћерка фирмама покрива скоро 50 одсто тржишта уџбеника за основне школе. Процена Министарства просвете за 2014. годину била је да цена једног комплета уџбеника у просеку за основну школу износи 110 евра, а за средњу школу 170 евра. Рачуница Министарства показује да је оквирна вредност тржишта уџбеника око 100 милиона евра. Међутим, та рачуница би била тачна ако би сваки ђак у Србији купио нови комплет књига, што често није случај, тако да издавачи са којима су разговарали новинари БИРН-а процењују да је реална вредност тржишта око 50 милиона евра. Велики број издавача узроковао је хиперпродукцију наслова, тако да је данас регистровано скоро 80 издавача, као и 1.700 наслова за основну школу. Борба за тржиште смањила је транспаретност и повећала корупцију приликом набавке уџбеника. Пракса „награђивања“ наставника и школа у случају да се определе за одређеног издавача почела је од дана када је отворено тржиште и временом је попримала огромне размере.\nИздавачи су постајали све издашнији и великодушнији, па се од шоља за кафу и торби, временом прешло на телевизоре за школе, бесплатне семинаре и рачунаре за наставнике. Све ово навело је Министарство просвете, на челу са тадашњим министром Срђаном Вербићем, да крајем 2014. године иницира израду новог Закона о уџбеницима.\nПредлагач закона је тада најавио да су примарни циљеви заштита породичног буџета, јер су издаци за школске књиге из године у годину постајали све већи, као и смањивање корупције приликом набавке уџбеника. Основне новине које је закон требало да доносе били су лимитирање максималне цене уџбеника, ограничавање обима књига и забрану поклона који наставници добијају од издавача и обавезу за све издаваче да штампају уџбенике на језицима мањина. Подзаконски акт који би лимитирао цену уџбеника никада није донет, препорука о ограничавању обима књига такође није примењивана, док је највећи издавач “Клет” након изгласавања Закона наставницима широм Србије поклањао таблет рачунаре са бесплатним интернетом. ’Није лобирање, то је нормално’ После само једног састанка издавача и представника Министарства средином 2014. године било је јасно да две стране неће лако наћи заједнички језик. Издавачи су истог трена схватили да им нови закон умањује зараду, што је покренуло моменталну и координисану акцију како би се спречило његово изгласавање. Убрзо је на адресу Владе стигло и поменуто писмо које је први човек “Клета” упутио у априлу 2015. тадашњем премијеру Александру Вучићу. Филип Хаусман је у писму истакао две кључне ствари које га чине незадовољним.\nПрвенствено, није му било по вољи што је са листе за приватизацију скинуто државно предузеће “Завод за издавање уџбеника”, које је он хтео да купи и припоји “Клету”. А затим, предлог Закона о уџбеницима, који се према његовом мишљењу коси са европским стандардима, што је усмено већ рекао Вучићу месец дана пре него му је послао писмо. „Користим ову прилику да вас подсетим на наш разговор који смо водили у Штутгарту, када сам вам објаснио све разлоге за моју забринутост поводом новог закона о уџбеницима, и када сам разумео да постојећи нацрт овог закона ’неће проћи скупштину’“ наводи се у писму. Хаусман за БИРН каже да никада, па ни приликом обраћања тадашњем српском премијеру, он и његова компанија нису прекршили ни један закон, већ су само хтели да истакну своју позицију. Александар Вучић није одговорио на питање БИРН-а упућено мејлом да ли је приликом разговара са Хасуманом обећао да закон неће бити изгласан у постојећем облику. На питање да ли је Вучићеве речи које је и сам цитирао у писму схватио као обећање, Хаусман каже да му „Вучић ништа није обећао”. „Његову изјаву разумео сам као прогнозу о даљем развоју законодавног процеса“, наводи се у писменом одговору Хаусмана. Прогноза се обистинила, па је предлог Закона повучен, међутим, измене које је претрпео су биле минималне и нису ишле превише у корист Клета и осталих приватних издавача. Хаусман сматра да је тадашњи предлог закона био противан правилима ЕУ у погледу слободне конкуренције на тржишту и заштите инвеститора тиме што је предвиђао постојање државне комисије која би ограничавала цене уџбенике и самим тим смањивала приходе издавача. Према мишљењу Агенције за борбу против корупције и тадашњег Министарства просвете, уплитање државе приликом формирања цене је у овом случају оправдано, иако је противно законима тржишта. Како кажу, крајњи купац, то јест, родитељ, не бира прозвод који плаћа, то јест уџбенике, тако да се уџбеници не могу продавати по принципима слободног тржишта. Законом је било предвиђено да Министарство просвете и Министарство трговине усагласе правилник по коме би се формирала цена уџбеника, али правилник никада није ступио на снагу. Милован Шуваков, који је у то време био помоћник министра просвете Срђана Вербића, каже за БИРН да је непосредно пре усвајања правилника у Министартво трговине дошао немачки амбасадор који је разговарао са министром Расимом Љајићем. „Ручна на правилник директно је повучена из немачке амбасаде“, тврди Шуваков.\nЉајић потврђује да је разговарао са немачким амбасадором на ову тему, али негира да је то разлог неусвајања правилника. „Нормално је да амбасадори притискају за интересе компанија из својих земаља, али наше је да не подлегнемо тим притисцима. Нема говора да је удовољено њиховом захтеву. Једноставно смо Министартву просвете уложили рационалне примедбе на правилник и месецима нисмо добили одговор на њих“, каже Љајић. У немачкој амбасади за БИРН су кратко саопштили да они у принципу подржавају немачке привреднике који су, попут издавачке куће Клет, активни у Србији и залажу се за фер оквире пословања. “Амбасада се принципијелно не изјашњава о појединостима разговора са надлежним српским институцијама”, стоји у одговору. Два министарства су тек у јулу 2016. године усвајили заједнички предлог правилника, али ни он никада није ступио на снагу. Министру Вербићу је престао мандат, а нови Министар Шарчевић ни после више од годину дана није потписао правилник. У новом Закону из 2018. године нема члана који регулише максималну цену уџбеника. Уџбеници за седми разред издавачке куће Клетт најскупљи су комплети књига на тржишту за основну школу.\nОса X - разред основне школе. Оса Y - цена уџбеничког комплета. Уџбеници за трећи и четврти разред издвачке куће Бигз школство најјефтинији су комплети књига на тржишту за основну школу.\nОса X разред основне школе. Оса Y - цена уџбеничког комплета. Претње и притисци Бивши министар просвете Срђан Вербић и његова помоћница Зорана Лужанин у разговору за БИРН објашњавају да је писмо власника “Клета” само једно у низу које су стизале на адресу Министарства и Владе и да су сва имала мање-више сличан тон. “Закон неће ући у Скупштину док се не договориш са Клетом”, бивши министар просвете Срђан Вербић за БИРН преноси речи које му је априлу 2015. године упутио тадашњи шеф кабинета премијера Ивица Којић. На питање БИРН-а да прокоментарише овакву оцену бившег министра Вербића, Ивица Којић у писаном одговору каже да он никоме ништа није наређивао, него да је покушао да као изасланик председника Владе помогне у налажењу решења у тренутку када је изгледало да су представници издавача и министарства у оштром сукобу. Вербић је у фебруару 2016. године писмено обавестио Агенцију за борбу против корупције да је током израде Закона био „изложен притисцима, претњама и покушајима застрашивања од стране одређених издавачких кућа, као и других лица која су била повезана са тим издавачима“. Агенција је Вербићеву пријаву проследила Вишем јавном тужилаштву, које је у јулу 2016. године утврдило да у овом случају издавачке куће нису починиле кривично дело и донело одлуку да нема разлога за покретање кривичног поступка. Писма је писао и известилац Европског парламента за Србију немачки парламентарац Дејвид Мекалистер који се обратио председници Одбора за образовање Александри Јерков.\nОн се у писму позвао на примедбе Клета који му се пожалио да предлог Закона фаворизује јединог државног издавача “Завод за издавање уџбеника” који је био у обавези да штампа све нискотиражне уџбенике, а пре свега, оне на језицима националних мањина. У “Заводу” кажу да овиме не да нису привилеговани, већ да напротив штампање ових уџбеника само ствара губитке. У одговору на питање БИРН-а шта га је мотивисало да се активно укључи у јавну дебату око Закона о уџбеницима, Мекалистер каже да га је издавачка кућа Клет обавестила о предлогу спорног закона и да му је речено да постоји могућност да планирани закон угрожава начела слободне конкуренције. „Како ми није било најјасније стање ствари, писмом сам се обратио председници Одбора за образовање Александри Јерков“, наводи се у писаном одговору Мекалистера.\nПриликом израде закона прекршена је устаљена процедура доношења правног акта која почиње тако што радна група изради нацрт, после тога следи јавна расправа, затим се предлог доставља другим министарствима, након тога га усваја Влада и на крају улази у скупштинску процедуру. Уместо тога од маја до августа 2015. године одржана су четири састанка у Влади Србије. На првом састанку 6. маја 2015. године, поред представника других издавача, присутан је био и власник Клета, Филип Хаусман. Он за БИРН објашњава да у томе нема ништа спорно и да су поред њега били присутни И други издавачи из Србије. Дигитализација Новим Законом из априла 2018. године предвиђено је веће присуство дигиталних уџбеника у школама, али и ова новина је унела раздор међу издаваче. У фебруару 2018. године, месец и по дана пре него је усвојен нови Закон, министар Шарчевић и премијерка Ана Брнабић, јавно су промовисали дигитални уџбеник издавача “Клет” приликом посете једној школи у Београду. Ово је изавало бурну реакцију свих осталих издавача. Они су се тим поводом писменом обратили министру у коме су изразили незадовољство указујући да је неприхватљиво да министар фаворизује једног издавача и промовише дигиталне уџбенике који нису ни одобрени, чиме се крши закон. “Да ли то значи да је Министарство ограничило број партнера на један? Сматрамо да овакав приступ промовише неприхватљиву праксу фаворизовања уџбеника који није прошао законску процедуру одобравања и који је промовисан пре него што су прописани стандарди за израду дигиталних уџбеника.” Случајно или не, али “Клет” је још пре три године, као први издавач у Србији, почео са дигитализацијом уџбеника И то у оквиру пројекта доделе бесплатних таблет рачунара за наставнике. Од поклона до мита На питање како коментарише нови закон који је усвојен априла 2018. бивши министар просвете Срђан Вербић каже да то није закон о уџбеницима, већ закон о издавачима. “То је све директна последица неконтролисаног уплива великих издавача у тржиште уџбеника”. Новим законом даје се могућност издавачима, а пре свега онима са највише пара и најбогатијим фондом за награде, да поново крену са праксом награђивања наставника и школа уколико се определе за њихове уџбенике. Претходни закон из 2015. је забранио поклоне за наставнике и донација за школе јер је то препознато као један од главних коруптивних елемената приликом одабира уџбеника.\nМаксимална вредност поклона сведена је на оловку и блокче, али то није спречило поједине издаваче, попут „Клета”, да са више стотина школа склопе уговор о поклону таблет рачунара. Наставницима је обећано да ће добити таблет рачунар са интернет услугом уколико наруче 20 уџбеничких комплета “Клета”, а промотивна акција отпочела је у тренутку када су школе и професори морали да изаберу које ће уџбенике да користе у наредне три године. Обавеза бирања уџеника на сваке три године, а не сваке године каква је била дотадашња пракса, било је регулисано законом из 2015. године. Зато је издавачима те године било веома стало да што већи број школа изабере баш њихове уџбенике. У Клету објашњавају да ови таблети нису поклон, већ помоћно средство за рад.\n„Таблети нису дати наставницима већ на реверс школи, потпуно у складу са законом. Рецимо да је 340 школа било укључено“, објашњава Гордана Кнежевић-Орлић из Клета. Ипак, Министарство просвете на чијем челу је тада био Вербић је писаним путем наложило свим школама да раскину ове уговоре.\nСве ово је био повод да Агенција за борбу против корупције у априлу 2016. године оснује специјалну радну групу која ће се бавити злоупотребама приликом набавки уџбеника. Један од закључака ове радне групе гласи: „Закључено је да је Просветна инспекција могла да учини више у поступку утврђивања неправилности приликом избора уџбеника... Такође, Министарство просвете могло је да покрене прекршајне поступке што је пропустило да учини“. “Просветна инспекција је поступала само по представкама заинтересованих и у складу са својом надлежношћу вршила контролу процедуре избора уџбеника”, објашњава за БИРН Богољуб Лазаревић, помоћник министра за инспекцијске послове. „У наведеним контролама нису пронађене неправилности када је у питању примена Закона о уџбеницима”, каже Лазаревић.\nДоласком новог министра просвете Младена Шарчевића, прекинут је рад радне групе за спречавање злоупотреба у Агенцији за борбу против корупције. ”Нови министар даље није обавештавао Агенцију о корупцији у просвети везано за уџбенике“, стоји у допису агенције. Једини “каменчић у ципели” приватних издавача за сада остаје пријава коју је Агенција за борбу против корупције поднела тужилаштву у јулу 2016. године, а која се односи на незаконитости приликом набавке уџбеника, то јест, доделе таблет рачунара. У Вишем јавном тужилаштву кажу да две године од ове представке истрага није окончана.\n“Наведени предмет се налази на проверама у полицији по нашем захтеву за прикупљање потребних обавештења, тачније, предмет је у предистражној фази”, кажу у Вишем јавном тужилаштву за БИРН.\nЛична карта \"Клета\" Клет Група је једна од водећих европских издавачких компанија. Компанија је прошлу годину завршила са обртом од 537 милиона евра, што је повећање у односу на 2016. годину за 75 милиона евра. Више од половине промета (53,5%) Клет остварује у домену образовања (уџбеника), још 34,1% отпада на уџбенике за одрасле и дошколовавање. Клет броји укупно 3.605 запослених у 67 фирми са 33 седишта у 15 земаља. Према подацима фирме PwC из Франкфурта (која се бави привредним саветовањем, услугама, финансијском ревизијом) немачко тржиште књига 2015. било је тешко 9,2 милијарде евра, од чега 20 одсто отпада на уџбенике, 31 на стручне књиге, а 48 на белетристику. Пре три године компанија је купила највећег конкурента на тржишту, издавачку кућу “Ноови логос”, тако да “Клет” сада има доминантан положај на тржишту уџбеника са уделом од око 50 посто, према подацима из 2016. године. Укупан тираж “Клета” у Србији за годину дана износи милиона књига, кажу у компанији за БИРН. (Јавно.рс)", "Уџбеници - од лобирања, преко мита до школе или како је велики немачки издавач победио министарство и конкуренцију", "„Ако се примени нови закон о уџбеницима бићемо приморани да обуставимо све наше активности у Србији, што верујем да није у интересу Владе и не иде у прилог њених настојања да привуче нове инвестиције. “ Овим речима је" ]

[ "Нспм", "Истраживање Нспм" ]

[ "Ниш, пролеће 2018. - Вучића воле, аеродром не би да да(ва)ју", "„И аеродром – и Вучић“! Тако би се, отприлике могли сажети резултати нашег пролећног истраживања јавног мњења на подручју града Ниша, овог маја. Слично својевременој пароли „И Косово и ЕУ“, којом се крајем прошле" ]

[ "Бранислав Матић", "Милан Радоњић", "Бошко Мијатовић", "Истиномер", "Антидот", "Емир Кустурица", "Бирн", "Давор Лукач", "Карл Билт", "Марк Галеоти" ]

[ "Информације ове озбиљне службе безбедности јасно потврђују да зла која су задесила Србију након 2000. нису стихијска него детаљно планирана. Још тада указано је да Американци неће да „коначну српску предају Косова” потпише досовска гарнитура. Пројектовали су да то ураде баш они који су 1999. седели у српској влади и учествовали у одбрани земље од евроатлантске агресије. Већ су имали конкретна имена и обавезујући однос са извршиоцима. Тек после таквог етичког самоубиства нације глобалистичка купола сматраће да је Србија заиста сломљена, симболички и практично. Онда је могу гурнути у нове погубне експерименте, као што је балканска унија под контролом „Балканске хоботнице” и муслимана. Тај час је куцнуо. А знаш ли шта смо дужни да учинимо ми? Ти и ја? Био је новембар 2005. Са уредницима из римског дневника Rinascita и миланског геополитичког часописа Eurasia, нашим пријатељима, у приватну посету београдском магазину Европа нација дошао је високи официр италијанске обавештајне службе. Заправо, био је то састанак на његову иницијативу. Најавили су ми га као „традицијског Европљанина”, заветованог „чувара беле (европске) Европе” и „великог поштоваоца Срба”. Знао је за древност српских корена и дивио се „српској херојској етици која је више пута у историји спасла Европу”. Сматрао је да су и деведесетих година XX века Срби једини међу европским народима имали смелости да изађу на црту Звери. Бранећи своју земљу и голи живот, реагујући исконски и без плитких рачуница, примили су на себе први удар. Задржали су Звер десет година у балканском лавиринту. Омогућили су урушеној Русији да се прибере и подигне са колена. „А кад је Русија жива и стоји усправно, све је на овом свету другачије. Спасоносна равнотежа чини се могућом.” – Овде ме доводе два дубока осећаја: осећај поштовања према Вашем народу и осећај кривице због свега што вам чини владајућа лажна Европа – рекао је средовечни господин кратке косе и висока чела, налик на барона Еволу с прага четрдесетих. – Али сада је главно оно што желим да Вам понудим. КОЛОНИЈАЛНИ СТАТУС КАО ОСВЕТА На столу преда мном био је изворни документ на италијанском и веома добар превод на српски. Тридесет две стране о томе „шта Американци хоће са Србијом до 2020. године”. Текст заснован на сазнањима италијанске обавештајне службе и увезан њиховом аналитиком. Американци, укратко препричавам документ, Србију сматрају покореном и окупираном територијом. Програм који спроводе у њој, иза баналних кулиса „политичке коректности”, има осветнички и васпитни карактер. Осветнички према Србији, васпитни за све остале. У документу је детаљно изложен план срозавања Србије у колонијални статус и преддржавно стање. Пошто је настао неколико година раније, многи од елемената тог плана увелико су се већ одвијали пред нашим очима. Исисавање и изношење богатстава у иностранство, преотимање свега што је током санкција деведесетих већ било пребачено у стране банке, наметање најгорег транзиционог модела, пустошење привреде и гурање у најдубље дужничко ропство, стављање земље под управу мафијашког картела званог „Балканска хоботница”, претварање територије Србије у главну европску пријемну собу за дириговану инвазију муслиманских трећесветских маса на Европу, строга идеолошка контрола на свим нивоима, тровање и подемоњење јавног простора кроз систем треш медија, програми изазивања масовне дезоријентације, хипнозе и равнодушности... Упоредо са тим одвијаће се и програм „преваспитавања Србије”, излагања великим ритуалним и магијским понижењима, својеврсном самолинчу, програм етапног „увежбавања велеиздаје” и припреме терена за српско признавање сопствене јужне покрајине као још једне шиптарске државе на Балкану. (...) Свака од тих ставки биће још једно евроатлантистичко оверавање Србије у главу. И свако од њих мора бити изведено српском руком. „КОНАЧНИ СЛОМ” И ЗАТВАРАЊЕ КРУГА Али несумњиви врхунац свега тога, према америчком сценарију, биће у последњем чину. Американци неће да „српску коначну капитулацију” потпише досовска гарнитура доведена на власт у безбојној револуцији у октобру 2000. Инсистирају на томе – тврди се у документу италијанске обавештајне службе – да „српску предају Косова” потпишу они који су 1999. седели у српској влади и учествовали у одбрани земље од агресије Евроамерикане. Баш они. Тек онда глобалистичка купола ће сматрати да је Србија сломљена, симболички и практично. Коначно оверена у главу и срце. То је тачка у којој се, за њих, овај круг затвара.Потом могу Србију, и цео Балкан, гурнути у нове погубне експерименте. Рецимо у балканску унију под контролом „Балканске хоботнице”, где ће у перспективи од три деценије превладати муслиманска и антиевропска већина. У наставку документа наглашава се да је све ово само амерички план и да се многе ствари не морају одвијати тако. Наводи се и шта би све требало да раде патриотске снаге у Србији како би спречиле остварење тог мрачног сценарија. Нећемо сада, због обимности и природе тог дела материјала, улазити у његово излагање. – Предлажете ми да ово објавим? – питам високог официра италијанске обавештајне службе и универзитетског предавача, нашег госта. – Стављам Вам на располагање. Гарантујем аутентичност текста. Остало је на Вама. – Описи стања и анализа политичке технологије у протекторату Србија су тачни и упечатљиви. О томе данас можемо и сами сведочити, својом кожом. Али кључна нова тврдња овде је да ће „коначну српску предају Косова” потписати радикали и социјалисти? – Да. – Ако бисмо ми то сада објавили, у новембру 2005, значило би да тешко оптужујемо и минирамо једине политичке снаге опозиционе овом ужасу којем је земља изложена. Никога на свету не бисмо могли убедити да нисмо досовска или глобалистичка агентура. – Вероватно. Али снаге које помињете су лажна опозиција свему томе. Имају много путера на глави и цена им је прилично ниска. – Мислите на социјалисте? – Мислим на све њих. Социјалисти су, рецимо, уцењени могућим хашким оптужницама, као и упетљаношћу у низ мегапљачки. Фондови из деведесетих су им се истопили и врло су кооперативни. Они немају идеологију, етику, стратегију, принципе. Неки од њих су још под Милошевићем радили за Американце, неки су имали веома важну улогу у октобарском преврату 2000. године. Све у свему, они су за Американце лака роба. СКЕНИРАНИ ЉУДИ, НАПИСАНЕ УЛОГЕ – А Шешељ? Право да Вам кажем, не звучи ми уверљиво да би он, чак ни овако бандоглав и себичан до бескрупулозности, могао одобрити такав јавни чин велеиздаје. – Шешељ тада неће бити на сцени. – Како? – Постоје два начина. Или неће физички бити ту, као што није сад, или неће бити релевантан. – Не верујем ни да би Николић или Вучић, какви год да су, потписали тако нешто. Било би то политичко и симболичко самоубиство. Мазање фекалијама целог свог живота. Не верујем ни да би то прогутала њихова странка, њихови бирачи. – То што је изложено у нашем документу је ствар процеса. Неће се десити сутра него, рецимо, за десетак година. Лонац је пристављен, жаба је у лонцу, рингле су укључене. Па полако. Српска радикална странка ће до тада бити разбијена и преконвертована; вероватно ће то звати санадеризацијом, европеизацијом, модернизацијом. Николић ни сада нема, а поготову тада неће имати ни чврстину ни харизму да се одупре Американцима. Он тада неће бити у својој кожи. Послужиће некоме другом као што је Коштуница послужио Ђинђићу. – Вучић је од тинејџерских година у хроничној предизборној кампањи, мало шта друго и зна да ради. Војник своје партије. Јуришник. Тешко га је сместити у такав сценарио. Италијан је застао, погледао ме значајно, као да проверава верујем ли заиста у оно што говорим. – Немојте у вези са Вучићем имати никаквих илузија. Он је од раније у вези са Британцима и Американцима, посредно и непосредно, а недуго по Шешељевом одласку у Хаг дефинитивно је „пристао на сарадњу”. – Шта то практично значи? – Преузео је конкретне и прецизне обавезе. После стрељања Ђинђића, сви знају да ту нема шале. Ушао је у програм, Американци ће на њега одиграти. Потпуно је проучен, за њих ту више нема непознаница. Знају све рупе у његовој биографији, аномалије у структури личности, сексуалне и друге склоности, јаке и слабе тачке. Сада раде на њему. Неке од особина ће исправљати, неке појачавати. Ево, пролетос се вратио са још једне „специјализације у Лондону”. Видећете промене у говору тела, одашиљање шифри рукама, снижавање тона и успоравање исказа, метод излагања кап по кап, модернизацију у начину облачења. Видећете научену преподобљеност, на граници са кичом, видећете много јефтине драматургије која би у разним приликама требало њему да дâ на значају. ГЕНЕРАТОР КОНФУЗИЈЕ, ТЕХНИКЕ САОПШТАВАЊА – Добро, ако је толико проучен, како га дефинишу Американци? – Агресивна кукавица и патолошки лажов. Аморалан и бескрупулозан. Солидан технолог политике, у домену организације, али не много креативан. Склон залетањима и провидним досеткама, потцењивању публике и аутоголовима. Превише патетичан. Бруталан према потчињенима, на начин који је усвојио од Шешеља, и снисходљив према надређенима. – Да не претерујете? – Не. Напротив. – Зар такав може бити подесан за намењену улогу? – Према свецу и тропар. Према задатку и извршилац. Не траже они витеза и дипломату, уравнотеженог и принципијелног човека, него вештог манипулатора с националистичким педигреом, особу која ће бити генератор конфузије и хипнозе, па усред тога потписати велеиздају, све вичући: „Држ’те издајнике!” Велеиздаја ће се, наравно, звати мало мекше. Рецимо, споразум о добросуседским односима Београда и Приштине и о две столице у УН. – А како ће он такав, и на таквој платформи, добити изборе? Како ће уопште доћи у прилику да било шта потписује? – Избори у данашњим демократијама су фарса. Мали споредни ритуал у тоталитарним плутократијама и клептократијама. Ви врло добро знате да и у Србији „није важно ко је за кога гласао, него ко броји гласове”. Знате и да се апсолутна власт може задобити са 20–25 одсто укупног бирачког тела, ако се провереним средствима смањи излазност. Уосталом, он не мора ни добити изборе. Радикали су два пута победили на изборима, па нису преузели власт. Продали су победу. Кад Американци процене да је време, Вучић можда неће победити на изборима, али ће преузети власт, и то апсолутну. Демократама, и свим њиховим деноминацијама, напросто ће бити наређено да се склоне. Учиниће тако, неће ни писнути. Стаће у ред да од новог окупационог намесника откупе амнестију за пљачке и друга непочинства огромних размера. – Тврдите, дакле, да ће Вучић бити доведен на власт пре свега да преда Косово Арбанасима, то јест Американцима? – Оним на шта се обавезао, он је Косово већ предао. Све остало, са његовог становишта, биће само етапе и технике саопштавања. Поглавље по поглавље, фусноту по фусноту. ЦРКВА ЈЕ ПОСЛЕДЊА ОДБРАНА Остао сам при аргументима за необјављивање овог документа у новембру 2005. Недостајала је проверљивост. Нисам желео ни на који начин да дувам у тикву оне гарнитуре колонијалне управе и да рушим једину опозицију у земљи, какву-такву. Нисам желео ни да ма која обавештајна служба преко новина које уређујем одиграва своје игре. Поврх свега, знао сам да би тада, у новембру 2005, сви умешани лако амортизовали негативне ефекте објављивања, јер би главни елементи већини људи изгледали невероватно (пре свега тврдња о томе кога су Американци планирали за потписивање велеиздаје). – А зашто Ви ово нудите мени, уреднику једног месечника, чистог и слободног али малог? – питао сам Италијана. – Зашто нисте понудили српским службама безбедности? Није био сигуран да ли сам заиста наиван, или се само правим како бих од њега извукао још информација и анализа. Но изгледа да му је било свеједно, пошто је играо отворених карата. – Врх српске службе безбедности зна ово о чему Вам говорим. Али оно што је од те службе преостало није у улози чувара државе него је међу извршиоцима велеиздаје. Спремајући се да крене, Италијан рече да разуме моје аргументе и да они јесу разложни. А сви заједно моћи ћемо да се уверимо, у годинама које долазе, да ли је било тачно ово што пише у предоченом документу. На вратима застаде, окрете се и рече: – Још нешто: врх САНУ јавно ће поручити да се Србија „мора суочити са реалношћу” и да је „даље истрајавање на одбрани Косова беспредметно и бесмислено”. У име институције која је 1986. начинила озбиљан и одговоран документ звани Меморандум САНУ, тада ће се отворено агитовати да Србија, „разумно и одговорно пред будућношћу”, призна као независну државу своју свету земљу, отету јој. Када се то догоди, а никако Вам не може промаћи, знајте да управо почиње последња фаза велеиздаје. Од тада па до завршног чина неће протећи више од две и по године. Као да није желео да оде не остављајући нам наду. На трен је заћутао, а онда додао: – Ако се ништа од препорученог не предузме раније и ако ствари ипак дођу довде, тада ће кључ ваше судбине држати у рукама ваша Црква. Ако се Црква одлучно успротиви свему овоме, ако позове патриотску јавност и народ да стану иза ње, ако запрети анатемама и изопштењима, ако отворено позове друге православне цркве и пријатељске државе (Русију, Кину, Грчку...) да је подрже и помогну, ако одбије да призна легитимност велеиздајничког потписа и захтева референдум који би био посебно контролисан — све што Американци и њихова колонијална управа дотад буду урадили може се распасти у парампарчад. А ако Црква не уради тако, суштински ће престати да постоји. Преостаће вам само јеванђеоска вера у Сина Божјег, без организације. КО САД ПРЕЋУТИ – НЕКА ЋУТИ ЗАУВЕК Прошло је од тада дванаест година. Све мање основано, чували смо у себи потајну наду да би ствари ипак могле кренути неким другим током. Да би Вучић, у неком чудном обрту просветљења, ипак могао наћи снаге да се отргне са ланца и одигра мудрије, креативније, часније. Али чињенице су биле необориве. Сценарио се пред нашим очима остваривао веома прецизно и веома банално.Сви описи су се поклапали. Увежбавали смо велеиздају у марту 2004. (погром на Косову), у фебруару 2008. (проглашавање отцепљења Косова), у септембру 2009. (извлачење „косовског процеса” из Савета безбедности УН и пребацивање у Брисел), у јулу 2010. (српска „резолуција о Сребреници”), у априлу 2013. (Бриселски споразум)... Сваки пут Србија је тонула све дубље у колонијални чемер и бивала све даље од истинске предачке Европе. Сваки пут Србије је бивало све мање у самој Србији. Са фаустовском лакоћом Вучић је погазио свој дотадашњи живот, све вредности које је наводно пропагирао, све базичне документе своје земље, почев од Устава, све заклетве које је јавно положио у највишим институцијама Србије. Петнаестог октобра 2015. Владимир Костић, њен дотадашњи председник, укинуо је Српску академију наука и уметности изјавом на државном радију: „У овом тренутку једина политичка мудрост је како са елементима достојанства напустити Косово, јер оно ни де факто ни де јуре више није у рукама Србије, и то неко мора да каже народу.” Ако је неко и после тога могао имати некакве дилеме, под дејством намерно контрадикторних порука са врха колонијалне управе (срачунатих на залуђивање пука), након „инаугурације председника Србије” тога више нема. На том скупу, налик на мафијашку свадбу и некрофилску ју-процесију, Вучић је одржао један од најсрамнијих говора у политичкој историји Србије. („Њихова храброст није у томе што се ничега не плаше, него у томе што се ничега не стиде.” Јован Дучић) Објавио је почетак краја баш онако како је то описано у италијанском документу пре дванаест година. Сада, пред последњи чин, када је скоро све већ дао, просуо је и свој последњи товар прашине, звани „унутрашњи дијалог”. „Признавање отцепљења које се неће тако звати”, по свој прилици, мора да потпише до краја 2017; окупационе структуре на Косову и Метохији већ су за фебруар 2018. заказале прославу „десете годишњице независности” и „коначног међународног признања”. (...) Завршна операција је у току. Колонијална управа, у шизофреном псеудомесијанском и псеудомодернистичком заносу свог шефа, гура Србију ка самоукидању и проклетству. Налазимо се на корак од симболичне и практичне катастрофе. Ко им сада прећути, нека ћути док је жив. Ко се сада направи да не види истину, нека толико види заувек. Ко сада нађе изговор да прода веру за вечеру, нека му вечера буде мера и недостижни идеал до Судњега дана. „Устани, Лазаре!”< *** Фарса са тужним крајем Реченог официра италијанске службе безбедности срео сам још једном, тачно три године касније, у новембру 2008. Случајно, у ресторану београдског хотела „Мажестик”. Знамо се, пришао сам да се поздравимо. Српска радикална странка те јесени била је разбијена, Српска напредна постојала је мање од месец дана. – Све је исфингирано – рече. – Шешељ се нагодио са Американцима. Намерно је поцепао странку и мањи део остаће уз њега. Већи део, редизајниран и препариран, иде са Вучићем. Тај део биће доведен на власт да са социјалистима „коначно преда Косово”. Шешељ ће бити ослобођен из Хага, или осуђен на мање но што је већ провео тамо. У сваком случају, биће му исплаћена „одштета од двадесет милиона евра”. Вратиће се у Србију, али се обавезао да ће остатак СРС-а држати на испод осам одсто гласова. Кад се врати, чим му исплате договорену суму, престаће да напада Вучића, а нешто касније и Николића. А оних седам дана у октобру ове године кад су сви чекали да Вучић тобоже преломи између две испражњене политичке лутке зване Шешељ и Николић, и кад је тобоже све од њега зависило, било је увођење у посао новог окупационог намесника Србије. Њега су Американци одредили да преда Косово и пристао је. Видећете још много пута тај патетични сценарио: цела земља чека да се Вучић изјасни о нечему, а он се по недељу дана рве са тешким дилемама како би дошао до нечега што сви већ знају. Та фарса, ако Срби то допусте, имаће веома тужан крај за Србију. – Докази? – ширим руке као добродушни тврдоглавац. – Неопходни су ми докази. – Доказаће Вам време. Сетићете се сваке моје речи. (http://www.e-nacija.com)", "Велеиздаја на расклапање - Да ли се управо остварује оно на шта нас је италијанска обавештајна служба упозоравала у новембру 2005?", "Информације ове озбиљне службе безбедности јасно потврђују да зла која су задесила Србију након 2000. нису стихијска него детаљно планирана.  Још тада указано је да Американци неће да „коначну српску предају Косова”" ]

[ "Емир Кустурица", "Милан Радоњић", "Бошко Мијатовић", "Истиномер", "Антидот", "Бирн", "Бранислав Матић", "Давор Лукач", "Карл Билт", "Марк Галеоти" ]

[ "Да није било Милорада Екмечића, остале би магле у националној историји", "Никада ми није било теже да пишем! Да ли је тако због тога што раније нисам писао о историчару? Из којег угла редитељ пише о човјеку који је провео научни вијек претварајући документе кроз проницљивост и образовање у" ]