Datasets:

multiIR

/

langfiles2018-6_sr

like 0

Follow

multilingual IR 1

[ "Јована Папан", "Никола Танасић", "Емир Кустурица", "Саша Бижић", "Душан Ковачев" ]

[ "Свима онима који још нису схватили да су насамарени, уколико су бар мало уживали у Цецином наступу на Ушћу (признали то или не), ствари ће се ипак открити у правом светлу уколико се (додуше неблаговремено) информишу на ту тему од стручњака по домаћој и страној штампи. Осим што сикћу због \"узнемиравања грађана\" и уништавања јавних површина под ливадарком и боквицом, стручњаци из цецологије користе наравно сваку пригоду да рекапитулирају прикупљена знања из области \"народ се злопати у редовима а она снима спотове\" или \"док трудбеници изградјују демократију она лумпује са Легијом\". И тако се, са мегадозом пежоративности, по ко зна који пут (да се не заборави!) препричава цела њена биографија, са нагласком на свим оним појединостима које би требало да нас подсете да се испод свих тих хаљина са креаторским потписима, целулита, силикона и колагена, крије обична сељанчура која је у средњој школи учила свињарство, за венчање добила краву и трактор, а за свог супруга мислила да је интелектуалац. О моралном инвалидитету од кога пати тек има шта да се каже (сад се држите): бескомпромисно одбија да о свом покојном мужу и оцу своје деце говори као о криминалцу! Уместо да, као остали, његовим гресима сочно испира уста, она увек о њему говори \"са највећим уважавањем\". И уопште не показује намеру да препозна своју маленкост као Милошевићеву творевину (по принципу Слоба створи Аркана, Аркан створи Цецу), односно као \"женски принцип крваве Милошевићеве владавине\". Пошто је живела бајку док је њен супруг слагао лешеве, ред би био да бар призна да је уживала ... А како се прича не би задржала само на питању Цецине морално-политичке (не)подобности, морају се истом мером осудити и њени културно-уметнички домети, и нашој младежи на примеру показати како у греху ничег творачког нема. Цеца је, како можемо да прочитамо, у суштини једна обична певаљка коју је само бизарни сплет животних околности спасао заборава који заслужује, а све оно што пева је права скаредност \"ма у какву фолију и продукцију било запаковано\". Бесрамно је профитирала на причи о деци која расту без оца, и на својим затворским (квази)патњама. И само једном врхунски промишљеном и медијски спроведеном опсенарству и манипулаторству треба да захвали што је насамарила милионе који су поверовали да су њени идиотски мегахитови вредни слушања. Човек би помислио да се ради о неким посебним окултним вештинама које је још као тајни агент Цветак Зановетак научила у некој турбофолк јединици ДБ-а, а не о нечему што се обично зове маркетинг и без чега ни једна звезда на естрадном небу не би засијала. Уколико су њени \"небулозни\" стихови, неминовни плод спреге примитивизам/ криминал/национализам, ратни злочини, што све нашу рају по провереној формули баца у транс, како онда објаснити чињеницу да и велике и многопоштоване светске музичке звезде баратају са стиховима сличне уметничке \"разине\"? Каквој прљавој идеолошко/шовинистичкој епизоди из своје биографије дугују на пример Бритни Спирс или Мадона своје бисере? И који то испрани мозгови њима пуне стадионе? Није тајна да би и најбољи препев на српски сваке друге песме из МТВ продукције могао одмах без проблема да ускочи на странице озлоглашене Антологије турбо-фолка. А можда ипак њена музика није тако очајна као што се труде да нас убеде сви ти стручњаци који се хвале да не знају ни једну једину њену песму? Можда Цеца ипак има и солидних песмица, добар глас и наступ, и гомиле обожавалаца који се фантастично проводе уз њену музику само зато што је њима та музика добра? Можда је то разлог што долазе на концерт, купују њене дискове и новине кад је на насловној страни? Једноставно речено, Цеца је домаћа мегазвезда која очигледно одговара домаћем музичком укусу, који опет одговара специфичној српској/балканској масовној култури. А мегазвезде постоје свугде у свету, и одувек настају на исти начин, као комбинација огромне личне амбиције, издржљивости и труда, песама допадљивог звука и порука блиских најширем аудиторијуму, и (маркетингом дограђене) харизме којом задобијају статус божанске недодирљивости. Нема у томе ничег (нарочито) идиотског, неморалног ни скаредног. А нема ничег скаредног ни у томе што су неки одлични рок и џез музичари још ономад \"продали душу фолку\" и почели да наступају са Цецом. Пошто нису били гадљиви на жуто пиле, приуштили су нам још једну беспрекорну свирку. А ту су и сви други атрибути врхунског спектакла – озвучење, расвета, организација.. Што се тиче певања, ту нема шта да се каже – после три и по сата одличног, уследило је још боље. Онакво извођење \"Зајди, зајди\" могао би само да сања сваки етно или \"wорлд мусиц\" фестивал, и сва та софистицирана публика која толико презире турбо-фолк. Да ли је тај народњачки \"дрхтато\" стил певања \"завијање\" или не, ствар је укуса а не квалитета, и свако ко мисли супротно треба да се распита шта је то музички расизам. То што се оваквим наступима српске естрадне звезде све више приближавају светским стандардима, може само још више да боли разне домаће култур-деконтаминаторе. Па ће вероватно и марљивије да приону на чепркање по биографијама и научно конципирање теорија о фолку као згуснутој верзији свега лошег, о техникама лукавог завођења шундом малолетника и особа у формирању. Таман да Цеца (или неко од Њих) сними ремек-дело, нема шансе да би признали. А шта би се тек десило да на пример пукне брука како нека од музичких легенди домаће урбано-асфалтне интелигенције ради на њеном новом албуму? Утолико горе по тог неког, тај \"не би био први који се продо\". Додуше, Ник Кејв је радио са Кајли Миног, а у односу на њене песме Цецине су трактати из метафизике. Али, Цеца је ипак помажњавала поп иконографију и угазила детелину на Ушћу. У међувремену, пошто су и поједини делови Цецине анатомије започели самосталну каријеру, вероватно ћемо ускоро моћи да сазнамо и разне пикантерије о морално-политичкој подобности њене медијски експониране задњице. Јер, сигурно постоје и неке неправедно запостављене, али много заслужније, идеолошки коректније, а зашто не, и естетскије. Неке које ће представљати бољи узор младима и адекватније представљати нашу земљу у свету. Ова, сто посто ће неки рећи, може да прође само у Србији и никако не би могла да направи нешто у озбиљној светској конкуренцији. (Стари сајт НСПМ)", "Из архиве НСПМ - Цеца: скаредност без заштите", "Свима онима који још нису схватили да су насамарени, уколико су бар мало уживали у Цецином наступу на Ушћу (признали то или не), ствари ће се ипак открити у правом светлу уколико се (додуше неблаговремено) информишу на" ]

[ "Ђорђе Вукадиновић", "Маринко М. Вучинић", "Бранко Павловић", "Бошко Обрадовић", "Драгана Трифковић", "Мирослав Самарџић", "Слободан Голубовић", "Драган Ђилас" ]

[ "Може се рећи понешто на рачун председавајућег, мада није баш пожељно, може се рећи, ту и тамо, и против владајуће странке - али не сме се ништа рећи на рачун Александра Вучића | Политички живот", "Нисам дошао на овај одбор да се жалим на изречену меру опомене и казну коју сам добио, али могу да кажем поводом ових дискусија да сам био присутан у обе ове ситуације о којима су претходно говориле моје колеге. Нећу" ]

[ "Маринко М. Вучинић", "Миланко Шеклер", "Томислав Станковић", "Марко Јакшић", "Бранкица Ристић", "Народни Покрет Срба Са Ким", "Отаџбина", "Никола Танасић", "Никита Бондарјев", "Вук Драшковић" ]

[ "Пратећи учестале наступе Председника републике Србије Александра Вучића, везане за коначно решавање косовско-метохијског проблема, могла би се сачинити својеврсна антологија његових све контроверзнијих и парадоксалнијих изјава. И поред његовог „великог ангажмана“ мора се рећи да, што време више одмиче, то је његова позиција све отворенија за постизање тзв. разумног компромиса, који би очигледно укључивао и неку врсту прикривеног признавања косовске независности. Поред његовог неочекиваног изјашњавања да је „Бриселски споразум акт међународног права“, Вучић није ни споменуо да се наш Уставни суд определио да следи став званичне политике - да је реч о политичком, а не правном акту. Оно што није учинио наш Уставни суд, урадио је уставни суд самопроглашене државе Косово, тврдећи да је Бриселски споразум нарушио њихов уставни поредак. У мноштву Вучићевих изјава посебно се издваја став о пренебрегавању и дисквалификацији преовлађујућег става у нашој јавности о неопходности замрзавања косовског проблема. Тако изнет став јасно говори о недемократској суштини његове владавине, у којој се не поштује воља народа без обзира што се Александар Вучић спорадично позива на нужност референдумског изјашњавања о судбини Косова и Метохије. Међутим он јасно истиче: „Без обзира на критике из домаће јавности, без обзира на то што сам видео синоћ у истраживању домаће јавности да 80% грађана Србије сматра да треба да задржимо замрзнути конфликт, даћу све од себе - не хајући за своју политичку каријеру или место на коме се налазим - да се изборим против става тих 80 одсто људи, јер нећу и не желим да будем одговоран за нове ратове или сукобе. Не желим да се то Србији догоди. Нећу доносити одлуке против нашег народа, већ ћу гледати да убедим већину да су нам мир и стабилност важнији од било чега другог“. Лако је уочити очигледне контрадикторности и недоследности у овако изнетом ставу Александра Вучића, јер с једне стране се каже да се „неће ићи против воље нашег народа“, а с друге стране се већинско мишљење народа проглашава за „реметилачки фактор који призива сукобе и нове ратове на Косову и Метохији“. Као свој основни циљ и политички задатак Вучић види у убеђивању нашег народа у неопходност одржавања мира и стабилности, а подразумева се да се он јавља као основни гарант стабилности и миротворства, без обзира на то што он и након вођења тзв. „унутрашњег дијалога о Косову и Метохији“ није нашао прави тренутак да изнесе своје становиште о тзв. разумном и коначном решавању косовског питања. Притом се не каже коју цену треба да платимо за „одржавање стабилности“ и да ли се она односи на признавање тзв. косовске државности. Да ли ико ко познаје политичку праксу вође напредњака може да поверује да он не хаје за своју политичку каријеру и властодржачку позицију? Самом чињеницом да се он залаже за стабилократски начин владавине и остваривање неолибералне демократије, његово изјашњавање да „не хаје за политичку каријеру“ је само још једно у низу и његових испразних обећања и огољеног политиканства. Овако интонирана изјава само у ствари додатно дестабилизује политичку и друштвену ситуацију и уноси још већу конфузију и неизвесност. На питање када ће да изађе са сопственим предлогом о решавању косовско-метохијског проблема он каже: „Када будем оценио да је то добро за нашу земљу и када будемо могли да добијемо одређени резултат“. Овако изнет став, без обзира како то парадоксално звучало, најбоље је одређење суштине залагања за успостављање замрзнутог конфликта без обзира што се Вучић упорно противи оваквом политичком ставу. А управо се суштина залагања да се не жури са потписивањем правно-обавезујућег споразума (за који нико још не зна шта би требало да садржи осим јасних назнака да се захтева улазак Косова у Уједињене Нације) садржи у тежњи да се искористе најоптималнији политички и друштвени услови за постизање прихватљивог споразума, који би обезбедио пре свега елементарне услове за одржање нашег народа на Косову и Метохији али и штитио целовитост наше државне територије. Након дуготрајног лицитирања да ли је решавање косовско–метохијског питања главни услов за улазак у ЕУ - више нема дилеме, јер је сасвим јасно да се управо ради о томе да су европске интеграције пре свега условљене напретком у овим преговорима. Међутим и ту се за Александра Вучића јавља отворени изазов јер, поред тога што је 80 одсто грађана за замрзнути конфликт, готово исти проценат не прихвата да се ради уласка у ЕУ призна тзв. независност Косова. О томе најбоље сведочи недавно обелодањено истраживање студената ФПН-а у Београду „Генерације и политика“. У њему се може наћи и следећи резултат ове студије: „И најстарију и најмлађу генерацију испитаника ујединило је питање да ли би гласали за улазак наше земље у Европску Унију када би услов за то било отцепљење Косова и Метохије. Негативни одговор дало је њих 85 посто“. Вероватно би реакција Александра Вучића на ово истраживање била иста као и на већинско опредељење грађана за замрзнути конфликт, без обзира на то што он непрестано тврди да „не тргује“ и „не подлеже уценама“, а да је споразум са Албанцима могућ само уз поштовање референдумски изражене воље народа. Невоља је у томе што је, у нашем политичком искуству, референдум обично средство огољене манипулације у рукама владајуће олигархије и служи само као покриће већ донетих одлука. А у исто време, Александар Вучић већ све чини да, служећи се свеобухватном медијском кампањом, преобликује већинску вољу народа, спроводећи све отвореније својеврсни политички инжињеринг и позивајући се све чешће на нужност напуштања митова и завета који су везани за наше Косово и Метохију. Нама се веома лако може поновити начин одлучивања какав је примењен приликом доношења одлуке о уласку Црне Горе у НАТО, без обзира на то што је већинско расположење грађана у Црној Гори било против уласка у овај војни савез. Не само да је заобиђен референдумски начин одлучивања, већ је то проглашено за „храбру и историјску одлуку извршне власти Црне Горе“. И, овако донета одлука образлагана је „нужношћу да се одржи мир и стабилност у нашем региону“. То је очигледно универзални одговор сваке власти која почива на стабилократским и илибералним основама, а притом следи динамику режима који не поштује већинску вољу народа. Судећи по изјавама Александра Вучића и начина на који он схвата демократију и већинску вољу народа он очигледно сматра да је његова воља неприкосновена и да је изнад темељних демократских начела у чијој основи је поштовање већинске воље народа. Али, он ствара себи и својеврсну одступницу наглашавајући стално да „ми имамо мали маневарски простор“ и да „важи само право силе“ и да у складу с тим морамо да „сачувамо мир и да сви градимо бољи живот и јачу економију“. „Чињеница је да велике силе не признају, односно немају намеру да уваже Резолуцију 1244, за нас само значи да ми имамо врло мале могућности да нешто учинимо“, изјавио је Вучић, очигледно не водећи рачуна како ће овакву изјаву доживети српски народ који живи на Косову и Метохији и који је изложен свакодневном насиљу и провокацијама. Какву то поруку им шаље Председник Републике Србије, који више води рачуна како ће преобликовати већинску вољу народа него што се залаже за пружање реалних гаранција за опстанак нашег народа на Косову и Метохији? Отвара се зато сасвим логично питање - да ли ће жртвовање српског народа на Косову и Метохији бити главна и пресудна гаранција за одржавање стабилности и мира у Србији и региону, али и неизвесног убрзања евроатлантских интеграција. Просудите и сами да ли је то превисока и за нас прихватљива цена.", "Стабилократија и решавање косовско-метохијског питања", "Пратећи учестале наступе Председника републике Србије Александра Вучића, везане за коначно решавање косовско-метохијског проблема, могла би се сачинити својеврсна антологија његових све контроверзнијих и" ]

[ "Слободан Голубовић", "Маринко М. Вучинић", "Бранко Павловић", "Ђорђе Вукадиновић", "Бошко Обрадовић", "Драгана Трифковић", "Мирослав Самарџић", "Драган Ђилас" ]

[ "Свакога ко је до неке мере упућен у српску левицу може збунити опсервација Бранка Павловића да је „Србији потребна партија радикалне левице“. Са једне стране у Србији већ постоји нешто слично левој партији, са друге, свака активна левица данас представља антитезу Србији. Постојећу левицу код нас чини неколицина мање више активних организација и НГО-ова у чијем фокусу стоје како традиционална лева питања, тако и нека савременија. Од традиционалних, ту су радна права, економска сигурност, питање школства, здравства. Поред њих, данашњи левичари проблематизују и неке савремене тенденције у вечно транзиционој Србији: дуално образовање, деложације, супротстављање даљој прекаризацији рада, све ствари вредне хвале. У сет „савременијих питања“ могу се оквирно узети питања рода, супротстављање пронаталитативним политикима, права ЛГБТ особа, мањинска права, мигрантско питање (и многа друга). Господин Павловић наводи каква левицa је Србији потребна „захтевајући примарну снажну државу, која је нужно на антиглобалистичким и антинеолибералним, али и атитајкунским позицијама, а то ће потистнути све „прогресивно либералне“ бесмислице које слуђују свет. “Поред тога 'савремено лево' није и не сме бити антинационално“. Ако погледамо мало боље, делује да су она левица коју господин Павловић жели и она коју тренутно имамо само делимично уклопљиве. Не само да, осим традиционалних питања, левица данас радикалније него икад поставља она „прогресивно либерална“ питања, већ су сви изгледи да ће тас све више нагињати на ту страну. Разлози за то су многи. Поред глобалног тренда интензивирања „прогресивизације“ левице, као реакције на ново буђење деснице у Америци и Европи и некритичке интерпретације тог феномена као пробуђеног „фашизма“, постоји и питање материјалне репродукције (плата, стан, храна) левих активиста у Србији и свету. Са транзицијом са партијско-синдикалног на НВО-активистички модел, левица је почела да „послује“ на активистичком тржишту. С обзиром на то да је примаран облик левог организовања на овим просторима НВО-активистички, тиме су и српски леви (и левима блиски) активисти зависни од система фондација које им обезбеђују минимум материјалне репродукције. Одређене услуге које левица (у ширем смислу левица) данас пружа далеко су профитабилније од других (деконструкција родних улога, оправдавање мигрантске политике Брисела, супротстављање Про-Лајф политикама) и имају многоструко већи број фондова који су спремни да издвоје новац за њихову пропагацију. На тај начин, разгранат систем фондација невидљивом руком усмерава политику левице и подређује је логици тржишта на коме она обитава. Већ је Владимир Унковски Корица, један од виђенијих чланова левичарске организације Маркс21, пре коју годину у свом тексту, на порталу организације Маркс21, упозоравао на кретање левице са, како он каже, органског на НВО модел: „Подухват стварања левице на Истоку преко НВО сектора је у целини везан за империјалистички пројекат ширења Европске уније на Исток, који Партија европске левице није довољно недвосмислено одбацила. Стога и ширење њених структура на Исток има потенцијал да пацификује или скрајне анти-ЕУ левицу.” Са доласком фондације Роза Луксембург Штифтунг (даље у тексту РЛС) на Балкан, на левици је дошло до транзиционих процеса који су кулминирали уласком у Словеначки парламент партије Здружена Левица чији је успех, како Корица каже, „делом везан за РЛС“. Поред тога, дошло је и до отварање одређених броја медијских портала и организовања бројних конференција, летњих школа, предавања итд, финансираних од стране поменутог штифтунга. Но, до праве буре на српској левици дошло је тек у задњих пар месеци, са могућношћу да Иницијатива Не давимо Београд (даље у текст НДБГ) добије одборничка места на мартовским градским изборима. Да не буде забуне, Иницијатива НДБГ није у јаком смислу лева организација. Од својих почетака НВО Министарство простора (из кога је касније настала Инциијатива) део је тренда муниципалиних покрета, концентришући се пре свега на мониторинг урбаног развоја, питања јавног простора, одрживог градског развоја и слична питања која се пре могу посматрати као пост-идеолошка него као лева питања. Ипак у задњих годину дана може се приметити постепено скретање иницијативе “налево”. Исидора Петровић и Ивица Младеновић у свом ауторском тексту од прошле године на порталу Пешчаник истичу: „НДБГ као Иницијатива, али и појединци који у њено име иступају у јавности, као вредности које са грађанима и грађанкама деле нарочито издвајају једнакост, солидарност и социјалну правду. Одабиром датума за концертни протест (Дан ослобођења Београда) и химне (Ај Кармела), тј. истицањем антифашизма као неприкосновене вредности, уз истовремено залагање за свима доступно школство, здравство и систем социјалне заштите, а нарочито карактером свога организовања, НДБГ се јасно креће унутар левичарског дискурса и праксе.“ Померање Иницијативе налево кулминирало је у периоду пред изборе. Јавне подршке готово свих битнијих левих организација из Србије, инострана подршка организације Јаниса Варуфакиса ДИЕМ25, повезивање с левичарском организацијом Барселона ен Кому симптоми су овог кретања. Динамика није само спољашња, на листи Иницијативе нашла се већина виђенијих бивших чланова Левице Србије Борка Стефановића као и неки чланови организације Леви самит Србије. Поред тога, активисти организације Маркс21 и Социјалдемократске уније осим учествовања у кампањи, помагали су и у писању програма. Укратко, излазак Иницијативе на изборе највећи је политички догађај у задњих 25 година у коме су леви активисти имали битно политичко учешће. Уз све помаке налево, Марко Стричевић на порталу организације Маркс21 наводи извесне резерве: „Слаба организациона структура и неодлучност у реторици, која је током кампање варирала између умерено леве и 'постидеолошке позиције'”. Већ помињани члан Маркс21 Владимир Унковски Корица на левичарском порталу Нови Пламен запажа да је активности Иницијативе јавност “пре перципирала као симболичку борбу за другачију, демократскију и бољу политику, него што ју је повезивала с оним написаним у програму.“ Рефлектујући ове идеје у свом тексту на порталу Ал Џазира Балканс 2017. године, Филип Балуновић, уредник портала Нови Пламен и српског издања Le Monde diplomatique, наводи да је „НДБГ успео да се прилагоди тренду у друштвеним покретима који се састоји у томе да „учешће на овој или оној политичкој страни престало је бити одређено превасходно социјалном класом“. Ово напуштање превасходног одређења социјалном класом које чланови Маркс21, марксистички најортодокснија од свих група која је учествовала у кампањи НДБГ, тумаче као пост-идеолошко, део је општег тренда на левици. У свом тексту „Пост-политички Денквербот“ словеначки филозоф Славој Жижек 1999. године продубљује разлику између политичког и пост-политичког: „присјетимо се стандардног примера популарног протеста усмјереног на специфичну точку, тј. фокусираног на партикуларни захтјев („Укините тај нови порез! Правда за затворене! Зауставите експлоатацију природних богатстава!“...) – ситуација постаје политична када тај партикуларни захтјев почиње функционирати као метафоричка кондензација глобалне опозиције против Њих, оних на власти, тако да се протест ефективно не тиче само тог захтјева, него оне универзалне димензије која је нашла свој одјек у том партикуларном захтјеву. Оно што пост-политика настоји избјећи управо је та метафоричка универзализација партикуларних захтјева“. Тренд муниципалних пост-идеолошких/политичких покрета и њиховог одустајања од универзалне димензије политичких борби овде је најбоље представила Иницијатива НДБГ. Циљ политике таквих покрета није локалан само у буквалном већ и у најапстрактнијем смислу. Бранећи се од оптужби новинарке телевизије Н1 да сарађују са „организацијом која предлаже револуцију“ (мисли се на Маркс21) Ксенија Радовановић (прва на листи Иницијативе) поручује да су то све сувишна питања: „Ако се зида зграда и неко покушава да вам заклони поглед, и нико вас није обавестио да ви заправо не желите да се будите и да вам се заклања поглед“ и да су на крају крајева “они подржали нас а не ми њих“. Манифест „не филозофирај“ приступа, који нам Ксенија овде предлаже, у дестилованој форми изнео је пре коју годину Барак Обама у разговору са младима у Аргентини „Све су то интересантни интелектуалистички аргументи, али мислим да би за вашу генерацију, требало да будете што практичнији и изаберете оно што ради. Не морате да бринете да ли се уредно уклапа у социјалистичку или капиталистичку теорију – треба изабрати оно што ради.“ Прихватање левице на „Не филозофирај“ приступа – заглибљеног у бесконачним појединостима/партикуларностима, без претензије на било какву универзалну димензију – исцртава њене све мање политичке амбиције. Као придружени члан глобалног тренда муниципалних покрета левица је, уместо другачијег света, овај пут захтевала само “другачији град” постављајући тако као хоризонт свог политичког деловања евентуално “зграду која га заклања“. Упркос свему, левица данас у једном другом смислу прави корак ка универзализацији, и то радикалној. У свом односу, пре свега према питању миграција, европски и светски левичари стоје на позицији крајњег универзализма који укида све разлике и нијансе. Не само да се њени партикуларни захтеви интегришу у савремени капиталистички поредак, него и делови њене радикално универзалистичке позиције теоријски и политички подржавају потребу капитала. Процеси увоза вишка радне снаге, поштавање периферних држава увозом младог и високообразованог становништва из њих, контрола демократског процеса унутар државе увозом популације са предвидљивим обрасцима гласања, потпомогнути су како левом теоријом тако и активизмом. На инсинуацију Бранка Павловића да данашња левица не сме бити „антинационална“, размотримо поделу два облика универзализма који Жижек износи у већ цитираном тексту „Пост-политички Денквербот“: „Опозиција између универзализма и глобализације најбоље се огледа у два имена: Француске и САД. Француска републиканска идеологија је сажетак модернистичког универзализма, демокрације утемељене на универзалном појму грађанства. У отвореној супротности са њом, САД су глобално друштво, друштво у којем глобално тржиште и правни систем служи као контејнер за бесконачно умножавање партикуларних групних идентитета. Парадокс је у томе да праве улоге изгледају изокренуто: Француска у свом републиканском универзализму доживљава се све више као ПАРТИКУЛАРНИ феномен који је угрожен процесом глобализације, док се САД са својим мноштвом група које траже признање својих партикуларних, специфичних идентитета све више појављује као „универзални“ модел. Без намере изједначавања национализма и републиканизма, мора се приметити да оно чему сведочимо у задњих пар година представља деловање левице као активног противника сваком партикуларизму који се супротставља интересима глобалног капитала (што га примарно и одређује као партикуларизам), било да је у питању републиканизам или екстремни амерички национализам (банонизам). Оно што леви теоретичари интерпретирају као „пост-фашизам“, тј. „ограничење могућности приступа грађанским правима… нови наднационални системски расизам, поново за разлику од историјских фашизама, нема екстерминацијске тежње, он не жели да истреби ниже расе, већ их покушава полицијски надзирати и контролисати, а услов за то је да им се одрекну права држављанства.” (Крашовец, Европска политика и (нео)фашизам) данас се у изокренутој форми користи зарад контроле до скоро “етнички и морално прихватљивих грађана”). Спор о закону који би захтевао да се покаже „доказ држављанства“ као предуслова за гласање у неким федералним јединицама Сједињених Држава, против кога се либерали и левичари крволочно боре, парадигматичан је пример сукоба између ова два облика универзализма. С једне стране, тај закон јесте дискриминативан (пост-фашистички), јер искључује из политичког процеса људе који де факто живе и привређују у једном друштву, а с друге стране недостатак таквих закона омогућава манипуласње демократским процесом променом демографске структуре становништва. Увоз Мексиканаца у Флориду, Тексас, Калифорнију, па до локалних примера Миловог референдума о независности Црне Горе и улоге албанског становништва у крајњем исходу (присетимо се да је независност Црне Горе одлучена за 0,5 процената, тј. нешто једва изнад 2000 гласова) - примери су овог закулисног начина превазилажења народног суверенитета. Одбијање савремене левице да увиди анти-демократски ефекат укидања ових де факто дискриминаторних закона омогућава брисање разлика измеђи левичарског универзализма и глобализације и, у конкретном случају, чини га (левичарски универзализам) изузетно привлачним глобалним и локалним центрима моћи (од Мила до америчке Демократске странке). На локалу, као и у свету, левица подређује свој универзализам другоме, мењајући обим по потреби. Ширећи га по питању миграција, изједначавања „српског империјализма“ са империјализмом уопште, подржавања тенденциозно неутралне декларације о заједничком језику. С друге стране, стапајући се са Иницијативом НДБГ она ограничава своју перспективу, дајући од себе, како Обама каже, „оно што ради“, изгубивши тиме суштину свог постојања. Узгред, нашавши узданицу у НВО-активистичком моделу, подређује своје политичко деловање и материјалну егзистенцију једном (хегелијански лукавом) систему, чија јој логика и сврхе, у непосредном политичком раду константно промичу. Ипак не треба бити до краја пуританац. Тотална критика замишља, попут господина Павловића, политичког актера одвојеног од света, постављајући му критеријуме које он данас не може да испуни. Таква критика, налик човеку који би замерао Бољшевицима зато што нису Јакобинци, апстрахује од сваке реалности политичког тренутка у коме се данас левица дешава. Антиглобалистичко и државотворно или одвојено од капитала и његове логике, у капиталистичком свету на периферији Европе, лета господњег 2018, тешко да ишта може постојати, па тако ни левица. Видети још: Бранко Павловић: Србији је потребна странка радикалне левице", "Одговор на текст Бранка Павлoвића \"Да ли је Србији потребна странка радикалне левице?\"", "Свакога ко је до неке мере упућен у српску левицу може збунити опсервација Бранка Павловића да је „Србији потребна партија радикалне левице“. Са једне стране у Србији већ постоји нешто слично левој партији, са" ]

[ "Александар Запољскис", "Авигдор Ескин", "Владимир Јевтић", "Бранко Павловић", "Ђанандреа Гајани", "Роса Менесес", "Елеонора Лорусо", "Драгана Трифковић", "Станислав Стремидловски", "Патрик Бјукенен" ]

[ "Исламизација Немачке - пред Берлином две варијанте и обе су лоше", "На сајту нeмaчког издања Welt-а, појавио се, по свом садржају, доста изненађујући чланак. Док су водећи политичари земље говорили о успесима економије и показивали упечатљиве цифре даљег раста националног бруто" ]

[ "Маринко М. Вучинић", "Бранко Павловић", "Ђорђе Вукадиновић", "Бошко Обрадовић", "Драгана Трифковић", "Мирослав Самарџић", "Слободан Голубовић", "Драган Ђилас" ]

[ "- „Заустављање Србије на путу напретка“, „угрожавање права грађана“, „одраз политичке немоћи“, „аутомајдан - жеља да се дестабилизује Србија“, „недопустив начин протеста“, „блокирају путеве да би стигли до власти - позадина протеста у Србији“, „грађанска бахатост“, „лоше по углед земље“, „фашисти туку народ“, „терор мањине над већином“ - ово је само мањи део наслова пласираних у режимским медијима, којима су на најгрубљи начин жигосани протести грађана изазвани високом ценом горива. Ови протести су још једном јасно показали антидемократску и ауторитарну природу напредњачког режима. Режима у коме нема места за грађанске иницијативе које се одвијају ван стриктне контроле власти. Отворена и бахата дисквалификација - којом су се и овом приликом користили дежурни тзв. политички аналитичари (апологете режима), као и државни функционери - само показује да је у нашем друштву остваривање политичког плурализма још увек недостижни идеал и да се по сваку цену настоји поништити сваки друштвени и политички ангажман који није део уходаног режимског механизма. На тај начин се само додатно разграђује и потире могућност стварања демократског политичког система - у ком би се доследно поштовали основни принципи демократског друштва, а свако опозиционо исказивање воље грађана не би били стигматизовани као „покушај изазивања хаоса“ и „рушења државе“. На сцени је изнова опробани систем који је примењиван у време владавине Слободана Милошевића. Тада су иницијативе грађана и опозиције, које су доводиле у питање стање у одређеним сферама друштва, проглашаване за „деловање снага хаоса и безумља“. Сада се од стране напредњачких гласоговорника користи иста матрица дисквалификовања и денунцирања. Притом се, на најгрубљи и најприземнији начин, користе већ познати и виђени методи медијског харангирања, у чијој основи је намера да се сваки протест грађана и опозиције проглашава за „антидржавно деловање чији је циљ да ослаби преговарачку позицију Александра Вучића у за нас пресудним преговорима око решавања косовско-метохијског питања“. Још једном се показало да напредњачки режим, ма колико да свакодневно демонстрира своју политичку снагу и монолитност, у ствари показује знаке слабости и рањивости, али и неспремност за прихватање најминималнијег израза критички интонираног мишљења. То је и за очекивати, јер се ради о режиму који није заснован на изграђеним и стабилним демократским институцијама, као ни на поштовању демократских процедура, већ на култу личности, ауторитарном начину владавине и огољеном политичком волунтаризму. Додатни проблем је у томе што се опозиција (која у овом тренутку нема довољно снаге да покрене шире и делотворније протесте грађана) даље жигоше као „рушилачка и издајничка“. А управо су ови протести показали да грађани немају поверење ни у владајућу странку, али ни у актуелне опозиционе странке. Зато је сасвим природно да се јавио спонтанитет у организовању грађана - који нема превасходно политички циљ. Он само очито показује да у нашем друштву не постоје основне претпоставке за функционисање стабилног и консолидованог демократског система. Губљење поверења у темељне демократске принципе и начела довело је до разарања и осипања политичког плурализма. За ово највећу одговорност сноси владајући напредњачки режим, једноставно неспособан да ствара политички систем у ком ће бити поштовани фундаментални демократски услови - подела власти, слобода медија и критичког мишљења, независно судство и изградња владавине права. Међутим, без обзира на то што ови протести имају ограничен домет, показали су да се артикулација незадовољства грађана (овога пута високом ценом горива) одвија мимо успостављеног ауторитарног система личне владавине. Они су озбиљна опомена, не само за немоћну и разједињену опозицију, већ и за напредњачку власт која се већ добрано уљуљкала у „историјске“ успехе свог вође, чији култ „непогрешивости и изузетности“ постаје једини гарант њиховог одржавања на власти. Ако нам нешто поручују (не само наша) политичка историја и традиција, онда је то сазнање (које за оне на власти увек долази прекасно) да се без поштовања и спровођења у живот темељних начела плуралистичке демократије не може одржати ниједан систем личне владавине, без обзира на то колико он у одређеном периоду изгледао јак и недодирљив. Јер, такви системи увек живе у сталном страху од неконтролисаног и спонтаног излива народног незадовољства, које може имати и веома неочекиване поводе и узроке. Зато и није изненађујућа осорна и нервозна реакција напредњачког режима. Њихов се начин владавине осовљује на несигурна и нестабилна упоришта, на лични облик владавине који не може гарантовати стварну политичку стабилност - ма колико се њено одржање упорно проглашава за њихов најважнији циљ и политичко достигнуће. Може се поставити питање да ли је Француска држава изгубила стабилност, с обзиром на то да се у њој одвијају вишемесечни снажни синдикални и грађански протести који озбиљно доводе у питање најважније иницијативе и предлоге Председника Републике Емануела Макрона? Наравно да није, јер се ради о стабилном и развијеном демократском систему, у ком се непрестано позивање на нужност одржавања стабилности не користи као идеолошко оружје којим се дисциплинује и стигматизује опозиција, а грађани који протестују проглашавају за „лопове“, „лудаке“ и „криминалце“. Председник Републике Србије би морао бити оличење демократске културе, умерености, али и гарант критичког дијалога у нашем друштву. Међутим, управо је он тај који иницира и подстиче напредњачко харангирање, стигматизацију и дисквалификовање грађана и опозиције, те самим тим још једном показује да је једино за шта је заинтересован - одржавање напредњачког режима на власти. Ипак, далеко је он од тога да буде председник свих грађана Србије. Ту намеру није никада ни имао, јер увек наступа као острашћени напредњачки партијски апаратчик, који отворено изјављује да њега не обавезује већинска воља народа.", "Протести грађана и напредњачко харангирање", "- „Заустављање Србије на путу напретка“, „угрожавање права грађана“, „одраз политичке немоћи“, „аутомајдан - жеља да се дестабилизује Србија“, „недопустив начин протеста“, „блокирају путеве да би стигли до" ]

[ "Авигдор Ескин", "Владимир Јевтић", "Бранко Павловић", "Ђанандреа Гајани", "Александар Запољскис", "Роса Менесес", "Елеонора Лорусо", "Драгана Трифковић", "Станислав Стремидловски", "Патрик Бјукенен" ]

[ "Москва учвршћује позиције на Блиском истоку - потискујући Иран?", "Пре два дана, француски произвођачи аутомобила Пежо и Ситроен, обзнанили су свој одлазак са тржишта Ирана. Они су директно рекли, да им је америчко тржиште изузетно важно. Тако је већ поступило на десетине великих" ]

[]

[ "Лидери Европске уније (ЕУ) усагласили су на Самиту ЕУ Западни Балкан у Софији заједничку декларацију у којој ЕУ потврђује недвосмислену подршку европској перспективи Западног Балкана. Текст Декларације и Анекса преносимо интегрално: \"Ми, лидери Европске уније (ЕУ) и њених држава чланица, у консултацији са партнерима са Западног Балкана и у присуству релевантних регионалних актера, данас смо закључили следеће: ЕУ поздравља заједничку посвећеност партнера са Западног Балкана европским вредностима и начелима као и визији снажне, стабилне и уједињене Европе, подржане нашим историјским, културним и географским везама и узајамним политичким, безбедносним и привредним интересима. Подсећајући на самит у Солуну из 2003. године, ЕУ поново потврђује недвосмислену подршку европској перспективи Западног Балкана. На основу досадашњег напретка партнери са Западног Балкана поново су потврдили посвећеност европској перспективи као свом чврстом стратешком избору, повећању својих напора и узајамној подршци. Веродостојност тих напора зависи од јасне јавне комуникације. ЕУ је одлучна да појача и интензивира ангажман на свим нивоима како би подржала политичку, привредну и друштвену трансформацију региона, између осталог кроз појачану помоћ која се заснива на конкретном напретку партнера са Западног Балкана у области владавине права, као и у друштвено-економским реформама. ЕУ поздравља посвећеност партнера са Западног Балкана преимућству демократије и владавине права, нарочито у погледу борбе против корупције и организованог криминала, доброг управљања, као и поштовања људских права и права припадника мањина. Делотворно спровођење реформи тих партнера почива на тим темељима. Цивилно друштво и независни медији имају кључну улогу у процесу демократизације. ЕУ подржава опредељење партнера са Западног Балкана да наставе јачати добросуседске односе, регионалну стабилност и узајамну сарадњу. То се нарочито односи на проналажење и примењивање коначних, инклузивних и обавезујућих решења за билатералне спорове укорењене у наслеђу прошлости и на улагање додатних напора у помирење. Изградња густе мреже веза и прилика са ЕУ и у региону је пресудно за зближавање наших грађана и привреда, као и за јачање политичке стабилности, економског просперитета, културног и друштвеног развоја. Надовезујући се на остварени напредак, између осталог кроз регионалне иницијативе, залажемо се да значајно побољшамо повезаност у свим димензијама: транспортној, енергетској, дигиталној, економској и људској. ЕУ је сагласна са подстицањем повољног тржишног и инвестиционог окружења на Западном Балкану, како би се брже напредовало у смеру дигиталне економије и одрживих друштава која воде рачуна о клими у складу са Париским споразумом. Енергетска сигурност биће приоритет, између осталог кроз бољу енергетску ефикасност, бољу прекограничну међусобну повезаност, диверсификацију извора и праваца као и уравнотежену комбинацију разних извора енергије уз бољу интеграцију обновљиве енергије. Посебан нагласак ставиће се на стварање додатних прилика за младе, обезбеђујући при томе да то доприноси друштвено-економском развоју Западног Балкана. У ту сврху ЕУ поздравља обавезивање партнера са Западног Балкана на, између осталог, убрзано спровођење правне тековине у складу са уговорима о Енергетској заједници и Транспортној заједници, уклањање свих административних препрека на границама, завршетак регионалног тржишта електричне енергије и хитно спровођење Вишегодишњег акционог плана за развој регионалног економског подручја из јула 2017. године. ЕУ ће наставити да подржава те напоре. ЕУ и партнери са Западног Балкана деле бројне безбедносне изазове који изискују координисано појединачно и колективно деловање. Када радимо заједно можемо да се ефикасно суочимо са тим изазовима. Наша сарадња у заустављању илегалних миграционих токова показала је своју вредност и додатно ће се развијати. Борба против тероризма и екстремизма, укључујући финасирање, радикализацију и повратак страних терористичких бораца изискивају појачану сарадњу међу нама. ЕУ и партнери са Западног Балкана увиђају да су резултати у борби против корупције и организованог криминала од суштинског значаја за политичку и друштвено- економску трансформацију региона, као и за регионалну стабилност и безбедност, што је у најбољем интересу њихових грађана. ЕУ поздравља то што су се обавезали на предузимање одлучних мера, у сарадњи са ЕУ и у међусобној сарадњи, против трговине људима, узгоја дроге и кријумчарења људи, дроге и оружја. ЕУ поздравља допринос партнера са Западног Балкана заједничкој спољној и безбедносној политици (ЗСБП) у свим њеним аспектима и очекује постепено продубљивање сарадње у тој области, а нарочито већи ниво усклађености, посебно у погледу питања од важног заједничког интереса. Против дезинформисања и других хибридних активности борићемо се заједно уз већусарадњу у области отпорности, сајбер безбедности и стратешке комуникације. Како би се што брже побољшао живот наших грађана у областима повезаности и безбедности с обзиром на европску перспективу Западног Балкана, ЕУ је данас, на основу релевантних аспеката саопштења Комисије од 6. фебруара 2018. године, покренула Програм приоритета из Софије за ЕУ и Западни Балкан који је приложен уз ову декларацију. ЕУ поздравља намеру Хрватске да буде домаћин самита ЕУ – Западни Балкан за време свог председавања 2020. године. Примамо к знању да се наши партнери са Западног Балкана слажу са наведеним тачкама. Анекс уз Декларацију Програм приоритета из Софије Јачање подршке владавини права и добром управљању појачати подршку реформи правосуђа и напорима за борбу против корупције иорганизованог криминала, укључујући изградњу капацитета за спречавање корупције\nпроширити саветодавне мисије за владавину права уз већу подршку држава чланица и ЕУ\nпојачати праћење реформи кроз систематичније мисије за стручну проверу засновану на случајевима\nувести праћење судских поступака у случајевима тешке корупције и организованог криминала\nрадити на побољшању мерења резултата реформе правосуђа\nпружити подршку Западном Балкану посредством Европског фонда за демократију у области независних и плуралистичких медија и цивилног друштва Јачање ангажовања у области безбедности и миграције појачати заједнички рад на борби против тероризма и спречавању радикализације и насилног екстремизма, у складу са иницијативом за борбу против тероризма на Западном Балкану\nзначајно побољшати оперативну сарадњу у борби против међународног организованог криминала у приоритетним областима као што су ватрено оружје, дрога, кријумчарење миграната и трговина људима\nприпремити обновљен акцони план за сарадњу у вези са ватреним оружјем ради ефикаснијег решавања питања илегалног ватреног оружја и великих залиха оружја\nповећати подршку изградњи капацитета у области сајбер безбедности и борбе против сајбер криминала\nпобољшати сарадњу у области управљања миграцијом и границама\nдодатно побољшати сарадњу међу официрима за везу које су разместили ЕУ (Европска комисија и Агенција за европску граничну и обалску стражу), државе чланице и надлежни органи Западног Балкана\nуспоставити међуагенцијску радну групу ЕУ ПУП (правосуђе и унутрашњи послови) коју ће координисати Комисија\nпродубити и проширити значајну сарадњу и дијалог у области заједничке спољне и безбедносне политике / заједничке безбедносне и одбрамбене политике\nдодатно развити сарадњу у активностима у вези са хибридним претњама, између осталог побољшањем стратешке комуникације Подржавање друштвено-економског развоја уз посебан акценат на младима проширити Инвестициони оквир за Западни Балкан да би се додатно привукле и координисале инвестиције билатералних донатора и међународних финансијских институција\nзначајно повећати пружање гаранција у склопу Инвестиционог оквира за Западни Балкан да би се привукле приватне инвестиције\nповећати подршку образовању, а нарочито покренути пилот пројект за мобилност у области стручног образовања и обука\nудвостручити средства програма Еразмус+ за регион, укључујући успоставу \"Лабораторије за младе Западног Балкана\" у 2018. години, при чему ће се обезбедити простор за иновативно утврђивање политика којима ће се одговорити на потребе младих и за решавање проблема одлива мозгова\nпроширити обим и домашај Регионалне канцеларије за сарадњу младих и увестипрограм мобилности унутар региона\nобезбедити остварење напретка у спровођењу регионалног економског подручја, између осталог, већим радом на признавању квалификација, и напретка у олакшавању трговине унутар Западног Балкана\nостварити напредак у процесима учлањења Босне и Херцеговине и Србије у Светску трговинску организацију Јачање повезаности покренути нови пакет пројеката у погледу повезаности (са значајним бесповратним средствима ЕУ као финансијском полугом) кроз Инвестициони оквир за Западни Балкан, укључујући подршку за \"плави коридор\" и \"аутопут мира\" (Ниш – Приштина)\nподржати веће искоришћавање прилика у оквиру постојећих одредаба Инструмента заповезивање Европе на Западном Балкану\nпроширити енергетску унију ЕУ на Западни Балкан уз усмеравање на енергетскусигурност и диверсификацију извора и снабдевача, укључујући стратегију на регионалном нивоу ради искоришћавања обновљивих извора енергије, а нарочито хидроенергије\nрадити на завршетку регионалног тржишта електричне енергије на Западном Балкану и обезбедити његову интеграцију у унутрашње тржиште електричне енергије ЕУ, укључујући кроз иницијативу за гасно повезивање у централној и југоисточној Европи (ЦЕСЕЦ)\nдодатно подржати стварање јединственог регулаторног простора и ефикасног процеса за реформу енергетског тржишта у оквиру Уговора о оснивању Енергетске заједнице потписати ангажман / Меморандум о разумевању за изградњу гасног интерконектора Бугарска – Србија\nпочети с применом Уговора о Транспортној заједници и потпуним функционисањем њеног секретаријата\nпотписати споразум о седишту Уговора о Транспортној заједници (Београд)\nподржати декларацију министара о саобраћају са ТЕН-Т дана у Љубљани, укључујући акциони план за списак приоритетних граничних прелаза\nподржати декларацију министара о безбедности у друмском саобраћају са ТЕН-Т дана у Љубљани и повезани акциони план\nподржати нову стратегију за железнице како би се Западни Балкан укључио у главну мрежу и тржиште ЕУ Дигитална агенда за Западни Балкан покренути дигиталну агенду за Западни Балкан, укључујући план за олакшавање смањења трошкова роминга\nпокренути пакет значајне техничке помоћи за идентификацију потенцијалних дигиталних инвестиција (укључујући широкопојасни приступ) кроз Инвестициони оквир за Западни Балкан / Инструмент претприступне помоћи Подршка помирењу и добросуседским односима на Западном Балкану подржати борбу против некажњивости кроз подршку Механизму за међународне кривичне судове и Специјалном суду за ратне злочине на Косову* (* овај назив не утиче на став о статусу и у складу је са Резолуцијом 1244/1999 СБ УН и мишљењем Међународног суда правде о косовској декларацији о независности), кроз ЕУЛЕКС\nомогућити учествовање у ЕУ програму Креативна Еуропа\nподстицати јачање веза међу цивилним друштвима Западног Балкана, између осталог подржавањем пројеката у оквиру Фонда за Западни Балкан Овај Програм приоритета примењиваће се на неутралан начин у односу на питање статуса и неће утицати на разговоре о следећем вишегодишњем финансијском оквиру\". (Бета)", "Декларација Самита „ЕУ - Западни Балкан“ и анекс о приоритетима", "Лидери Европске уније (ЕУ) усагласили су на Самиту ЕУ Западни Балкан у Софији заједничку декларацију у којој ЕУ потврђује недвосмислену подршку европској перспективи Западног Балкана. Текст Декларације и Анекса" ]

[ "Милан Радоњић", "Бошко Мијатовић", "Истиномер", "Емир Кустурица", "Бирн", "Бранислав Матић", "Давор Лукач", "Карл Билт", "Марк Галеоти" ]

[ "Суочена са потискивањем сопственог утицаја са Балкана што је, поред економске слабости, великим делом приписивано и активном деловању великог броја парамедија спонзорисаних од стране западних фондација и утицајних центара моћи, Русија је у последњих десет година на овом подручју развила широку мрежу парамедијских структура и организација чији је једини циљ остваривање спољнополитичких интереса Москве у региону. Деценијама уназад убеђиван да је бивши совјетски блок изгубио Хладни рат против Запада, на првом месту захваљујући моћнијој пропаганди западних земаља и њиховој неспорној доминацији у оним сферама друштвеног живота које би се могле означити као извори тзв. меке моћи, у ново блоковско одмеравање снага руски политички естаблишмент је ушао са, унапред припремљеном, стратегијом вођењахибридног ратакоја се у великој мери ослања на парамедијске структуре. У свом деловању у новим околностима, које су настале у марту 2014. године након окупације и анексије Крима, Русија неће заобићи ни Балкан као једно од свега неколико преосталих подручја ван граница бившег СССР, где је још увек задржала какав такав утицај. Широкој примени нове стратегије значајно ће допринети и велике технолошке промене које су настале у последњих 15 година, а које карактерише раширена употреба интернета и друштвених мрежа као основних средстава комуникације и информисања, што њихову употребу, као меких извора моћи, чини релативно јефтином и ефикасном. Упркос неспорном утицају у Србији и наклоности српског јавног мњења према Русији, званични Кремљ ће проценити да то није довољан гарант дуготрајног руског присуства у региону Западног Балкана, због чега ће, почев од марта 2014. године, започети широку акцију формирања проруских медија, организација, политичких партија, интересних група, сајтова и онлајн заједница. И док се у случају организација и медија потпомогнутих од стране западних фондација, финансирање углавном одвија транспарентно, а политички интереси по правилу маскирају општим демократским идеолошким циљевима, у случају проруских организација и медија финансирање је потпуно нетранспарентно, док су политички интереси и циљеви, у чије име оне наступају, нескривени и отворени. Захваљујући управо тој околности и благонаклоности која према њима постоји у српској јавности, проруске парамедијске структуре релативно је лако препознати и идентификовати у њиховом деловању у јавном простору. У Србији је последњих година учестала пракса отварања такозваних истраживачких сајтова, иза којих се суштински крију парамедијске организације. Поред оних које се обилато финансирају од стране западних фондација, постоји и одговор који се огледа у формирању парамедија финансираних од стране Русије Тако је, за свега неколико година, успостављен контратег прозападним парамедијским структурама са свим премисама руског схватања политике, медија и свега онога што је у тој сфери дозвољено. Суптилним пенетрацијама и утицају економски моћних западних фондација и корпорација, Русија се на терену супротставила обавештајно-медијским апаратом изниклим из сурове школе КГБ-а током Хладног рата, а с којом бруталношћу и бескрупулозношћу је он био спреман да се бори за остваривање својих циљева видело се на примеру Црне Горе и планирања и покушаја извођења терористичких акција и државног удара у Подгорици крајем 2016. године. Иако је ствар процене различитих делова поларизоване јавности у региону које парамедијске структуре представљају већу опасност по легитимне интересе балканских држава и народа, оно што је неупитно јесте да је регион подједнако премрежен како парамедијским структурама које долазе са Запада тако и онима које долазе са Истока. Повољан друштвени контекст: Заблуде о идентичности и подударности интереса Русије и Србије Упркос општеприхваћеном уверењу доминантног дела јавног мњења у Србији о постојању посебних веза и односа са Русијом током читаве историје, односи две земље нису увек били хармонични, а њихови интереси још мање подударни. Мада је, током 19. и 20. века, у неколико наврата, због својих интереса на Балкану, Русија улазила у ратове на страни Србије, она је по правилу из тих ратова излазила водећи рачуна искључиво о сопственим интересима остављајући свог балканског савезника на цедилу и у незавидном положају. Једна од најтежих епизода у међусобним односима, када су се две земље нашле чак и на самој ивици рата, односи се на Резолуцију Информбироа из 1948. године која је означила политички и идеолошки раскид Јосипа Броза Тита и Јосифа Висарионовича Стаљина, као и комунистичких руководстава СФРЈ и СССР-а. Након Стаљинове смрти 1953. године, односи ће поново кренути узлазном путањом да би се, по окончању Хладног рата, Београд и Москва поново нашли на одвојеним колосецима. Томе је допринела и нескривена политичка и медијско-пропагандна подршка која је из Београда упућивана пучистима у Москви приликом покушаја државног удара 1990. године, као и три године касније током обрачуна руског председника Бориса Јељцина и одметнуте Руске думе у октобру 1993. године. Због таквог понашања режима Слободана Милошевића, званична Москва ће током деведесетих бити приметно дистанцирана од власти у Београду, а Русија ће подржати све казнене мере које су УН у том периоду увеле Србији. Упркос јасној дистанци у односу према Милошевићевим испадима током деведесетих година прошлог века, Борис Јељцин ће одиграти важну улогу у проналажењу решења којим је заустављено бомбардовање Србије у пролеће 1999. године. У самој завршници бомбардовања, руски војни контигент из мисије ИФОР у Босни, уз помоћ српских снага, на кратко је заузео и под својом контролом држао аеродром Слатина поред Приштине, који је представљао најважнији стратешки војни објекат на Косову. Све до забране уласка у Црну Гору, Леонид Решетњиков је био често виђен гост на скуповима у организацији проруских странака и Српске православне цркве у тој земљи Јељцинов министар спољних послова Игор Иванов имаће кључну улогу током преговора о мирној примопредаји власти од стране Слободана Милошевића након дешавања од 5. октобра 2000. године у Београду. Доласком проевропских политичких актера на власт у Србији, Русија ће, заокупљена својим проблемима, на неко време изгубити јавно интересовање за Балкан. Да је овај део света склизнуо са врха листе приоритета званичне Москве јасно се види како по одсуству директних руских инвестиција (са изузетком заинтересованости за приватизацију енергетског сектора ради очувања монополиског положаја на регионалном тржишту), тако и политичким одлукама Кремља попут оне о повлачењу руског контигента из састава Кфор-а на Косову. Иако је та одлука правдана незадовољавајућим третманом руских војника од стране команде Кфора-а и недостатком финансијских средстава, она је ипак показала суштинско одсуство стратешког интереса Москве на Западном Балкану. Епизода са руским конвојем у оквиру КФОР-а можда најречитије говори о нестанку интересовања или, тачније речено, стратешкој немоћи Русије да оствари своје интересе на Балкану. Само дан након прве посете једног руског председника Србији, која се догодила 16. јуна 2001. године када је Владимир Путин дошао у званичну посету Београду, први човек Руске Федерације посетио је руске мировне снаге у Приштини и одржао говор у коме је нагласио потребу да се појача руско војно присуство у “стратешки важном региону Југоисточне Европе, како би се учврстио ауторитет Русије на Балкану и на међународној сцени”. Само две године касније, на исти датум, 17. јуна 2003, руски миротворци из састава КФОР-а отпочели су своје повлачење са Косова. Иако су то неки конзервативни кругови у Москви и Београду оценили као стратешку грешку и издају, реалније сагледавање ствари ипак открива да је потез Кремља био повучен из бројних разлога који су тада ишли у прилог руским државним интересима. „Повукли смо наш војни контингент јер присуство нашег војног контингента који нема могићности да одлучује и утиче на било шта је бесмислено. Присуство би само служило као покриће за промене ситуације на Косову у правцу који ми мислимо да је погрешан. Мислим да присуство нашег контингента не би могло да помогне у спречавању избијања насиља којем смо недавно били сведоци; и ми бисмо били одговорни за то. Мислим да то није прихватљиво за Русију”, изјавио је Владимир Путин након мартовског погрома 2004. године. [1] Тачно две године након посете припадницима руског конвоја на Косову, Владимир Путин је без образложења донео одлуку о повлачењу руских трупа из састава КФОР-а Чињеница је, међутим, да се Балкан почетком 20. века, никако није могао сврстати у приоритетна подручја Кремља. Русија је, као и тадашња СРЈ, била окренута сређивању нагомиланих унутрашњих проблема, а Балкан је, заједно са Косовом где је Москва више пута била понижавана од стране Запада, на лествици приоритета заузео очекивано изузетно ниску позицију. Поред решавања унутрашњих проблема, Русија је радила на обнови и јачању утицаја у „блиском суседству”, с обзиром да је стратешки значај тих земаља био од непроцењивог заначаја за Путина, далеко значајнији од Балкана. У таквој ситуацији повлачање је било један логичан потез. Ипак, колико год да је повлачење руског контигента из састава КФОР-а изгледало као логичан потез заснован на интересима Русије, чињеница је да су данас у саставу КФОР-а и даље војници из земаља чији се интереси на Балкану заиста не могу мерити са интересима Москве (Јерменија, Мароко, Канада, Украјина, Луксембург, Литванија, Естонија итд.). Да је у питању био више изнуђен потез неголи трајна опредељеност да се регион препусти утицају ЕУ и САД, говори и чињеница да руски званичници по правилу не воле да им се ово питање поставља у јавности, што на ову одлуку баца сенку контроверзе и говори о томе да губитак Балкана у војном и политичком смислу није прежаљен у неким утицајним круговима у Москви. Тај утисак постаће још очигледнији са заоштравањем односа између Русије и западних земаља након анексије украјинског полуострва Крим у пролеће 2014. године. Русија ће временом ипак прецизније дефинисати своје интересе на Балкану, који ће се у периоду релативне сарадње са Западом сводити на економску сферу, пре свега енергетику. То се пре свега односило на транзит руских енергената у Европску унију, а тиме и преко Балкана, што је привлачило пажњу многих руских државних нафтних и гасних компанија, које су показале заинтересованост за куповину енергетске инфраструктуре у региону. Балкан је на сличан начин описан и у Спољнополитичкој концепцији РФ из 2013. године.[2]\nУ том документу Балкан се помиње као регион од стратешког значаја за Москву, али пре свега у смислу битног транспортног и инфраструктурног чворишта за допремање гаса и нафте у Европу. Привремени губитак јавног интересовања за овај део света није аутоматски значио и обуставу тајних обавештајних операција Москве које су вођене са циљем да се ослаби подршка локалног становништва, пре свега грађана Србије, европским и посебно северноатлантским интеграцијама, а тиме и утицај западних земаља на овај регион. Западни Балкан – колатерална штета у глобалном одмеравању снага великих сила Москва ће се на велика врата вратити у Србију током владавине Војислава Коштунице и Бориса Тадића када ће руском Гаспрому по багателној цени бити продата Нафтна индустрија Србије заједно са доминантном тржишном позицијом дотадашње српске државне енергетске компаније. Иако је разлику између продајне цене и стварне вредности НИС-а требало да надомести изградња гасовода „Јужни ток“ преко Србије, због неслагања са Европском комисијом Русија ће од тог посла дефинитивно одустати током 2015. године без икаквог помена о евентуалној надокнади штете која је учињена Србији. Зарад својих политичких интереса, Војислав Коштуница и Борис Тадић широм су отворили врата за улазак руског утицаја у Србију, иако је то било у супротности за политиком европских интеграција, коју су званићно заступали и за коју су добили поверење грађана Србије Зарад својих политичких интереса, Војислав Коштуница и Борис Тадић широм су отворили врата за улазак руског утицаја у Србију, иако је то било у супротности за политиком европских интеграција, коју су званићно заступали и за коју су добили поверење грађана Србије Ништа боље Србија неће проћи ни у трговинској размени са Русијом која је се своди на огроман дефицит настао захваљујући предоминантном увозу енергената (нафте и гаса) из Руске Федерације. Упркос сталном јавном пренаглашавању утиска о хармоничним и никад бољим односима између две земље, упадљиво ће изостати реализација, чак и у неколико наврата јавно датих, обећања председника Русије о бесцаринском увозу ограниченог контигента аутомобила произведених у Србији. Од јавних дипломатских фраза и, за јавност уподобљених политичких порука, о стварним намерама Русије на Балкану много више сведоче прилози државних и парадржавних руских медија у којима су величани оптужени ратни злочинци са српске стране, као и осуђени за убиство првог демократског премијера Србије Зорана Ђинђића. Тако је 2008. године, у прилогу о Србији, новинар руске државне телевизије Константин Сјомин убијеног премијера Ђинђића назвао “марионетом Запада” који је заслужио метак у чело. Иако је после овог скандала реаговао и тадашњи српски председник Борис Тадић који је најавио да ће тражити званично објашњење од врха руске државе, као и његова Демократска странка и опозициона Либерално-демократска партија, а руководство руске телевизије се оградило од изреченог става, Сјомин ће убрзо након тога од Владимира Путина бити награђен као новинар године. Калкулишући са политичким поенима које на домаћој сцени доносе сарадња и хармонични односи са Москвом, тадашња владајућа политичка гарнитура у Београду, на челу са Тадићем и његовим шефом дипломатије Вуком Јеремићем, још једном ће, зарад сопствених политичких интереса, погнути главу и понизити државу коју је представљала. С друге стране, неповерљива према свим владама у Београду које су на врх листе својих приоритета стављале европске интеграције, у покушају очувања свог утицаја у региону, почев од 2014. године, Русија ће се све више ослањати на медије и организације под својом непосредном контролом. Институт за стратешка истраживања – место настанка стратегије хибридног рата Почетак интензивирања руске пенетрације у медијски простор балканских држава везује се за крај 2013. године, односно за 28. октобар те године, као дан када је у Београду отворено представништво Руског института за стратешка истраживања (РИСИ) чији је оснивач председник Руске Федерације. [3] РИСИ званично представља истраживачки и аналитички центар формиран декретом бившег председника Руске Федерације Бориса Јељцина 1992. године. Све до 2009. године Институт је био део спољне обавештајне службе РФ, да би од 2009. године почео да ради као саветодавна институција председника РФ. Према званичним подацима, Институт се бави анализом и проучавањем актуелних дешавања и процеса у свету, давањем предлога, препорука и експертизом за рачун државних структура Русије. Та установа такође се бави и информисањем државних институција и јавности Русије о питањима битним за безбедност и стратешке интересе замље. Стратешки ангажман на дестабилизацији Западног Балкана: Никита Бондарјев, начелник представништва Руског института за стратешка истраживања у Београду Сама чињеница да је од свог оснивања, па све до 2009. године био део обавештајне службе, али и да је постао стециште “бивших” и “пензионисаних” руских обавештајаца, баца сенку сумње на стварне циљеве оснивања и деловања ове установе. Тако је лист “Тхе Мосцоw Тимес”,[4]Институт назвао местом за удомљавање пензионисаних руских шпијуна, а до сличних закључака је дошао и Неw Yорк Тимес назвавши Институт сигурним уточиштем за истрошене шпијуне и местом где они могу да наставе достојанствено да раде.[5] Да те сумње нису без основа показаће се у деловању Института на Балкану, које ће кулминацију достићи у планирању и подстрекивању оружане побуне у Црној Гори у јесен 2016. године. Управо ће тај пример илустровати и разлоге због чега је Путин 2009. године Институт изместио из званичних обавештајних структура и претворио га у тело за неформалне обавештајне операције ван граница Русије. Исте године Путин је на чело института поставио Леонида Решетњикова, бившег официра радикално-националистичких уверења која је јавно наставио да износи чак и са позиције директора РИСИ. Оснивањем београдске канцеларије, РИСИ је преузео кључну улогу у обезбеђивању логистичке и финансијске помоћи радикалним елементима у региону са циљем сталног подизања тензија и изазивања дестабилизације како би се спречиле евроатлантске интеграције држава региона. Иако је као платформа за деловање изабрана Србија, прва мета деловања Института на Балкану била је Црна Гора, као држава која ће прва стећи услове за пријем у НАТО, што је још тада (крајем 2013.) у Москви исправно процењено. На чело Балканског сектора Руског института за стратешка истраживања, постављени суНикита БондарјевАлексеј Тимофејев, наводни стручњаци за Балкан и Југоисточну Европу. Стратешко савезништво: Млађан Ђорђевић (први с лева) Бивши саветник председника Србије Бориса Тадића и Леонид Решетњиков директор РСИС (први с десна) Занимљиво је да је церемонији отварања београдске канцеларије РИСИ присуствовало пеко 50 представника српске друштвене, политичког и научне елите којима су се обратили викар Патријарха Српског епископ Липљански Јован, председник Центра за руске студије и професор Филозофског факултета у Београду дрМирослав Јовановић, оснивач хуманитарне организације „Наша Србија“;Млађан Ђорђевић (бивши саветник председника Бориса Тадића, а данас кључни сарадник Института у Србији), као и директор представништва РИСИ у Београду др Алексеј Тимофејев и већ поменути Бондарјев као начелник представништва. Описујући значај доласка руског института у Београд, професор Мирослав Јовановић је указао да у Београду и у Србији већ дужи низ година делују и Гетеов институт и Институт „Сервантес“, а да у главном граду Србије – све до доласка РИСИ-ја – није било организованог деловања ниједне руске научне институције или фондације. То што су у случају немачког и шпанског института у питању биле културно језичке институције, док је у случају РИСИ на делу било параобавештајно деловање, Јовановићу није засметало да изнесе цитирано поређење. За разлику од Јовановића, који је превасходно желео да прикрије праву природу деловања Института, Никита Бондарјев је присутне упознао са плановима РИСИ “у Србији и према српским земљама” које ће представништво реализовати. Као што ће се видети на примеру Црне Горе, Институт ће одиграти улогу неформалне потпоре за реализацију међународно-правно недозвољених циљева Русије у иностранству. Због тога ће, под патронатом Института и његовог тадашњег директора Леонида Решетњикова, с једне стране бити регрутовани плаћеници из редова српских добровољаца у источној Украјини, док ће с друге стране тим плаћеницима од стране руског тајкуна Константина Малофејева бити додељивана новчана средства за њихове акције на терену. Тако је успостављена обавештајна, финансијска и оперативна спрега за извођење акција на Балкану које је, иако су извођене по налогу самог врха руске државе, званично тешко довести у везу са кремаљским институцијама. Међутим, и поред одсуства званичних веза и потврда узајамног деловања између руских званичних институциија и Института и са њим повезаних параобавештајних структура и лица, те везе су потпуно недвосмислене и неупитне. Томе у прилог говори и околност смене Леонида Решетњикова кога је Владимир Путин без образложења разрешио дужности непосредно након краха операције покушаја насилног преузимања власти у Црној Гори. На његово место тада је постављенМихаил Фрадков, бивши шеф Спољне обавештајне службе Русије. Стварна намена и разлози постојања РИСИ постали су јаснији од тренутка анексије Крима и подстицања проруске побуне у источној Украјини. Баш као што ће се то касније показати и на примеру руског мешања у унутрашње прилике у Црној Гори, у сарадњи са параобавештајним структурама и тајкунима блиским Кремљу, Институт је оформио образац деловања који је широм света постао познат као хибридни рат. Према том обрасцу, РИСИ је постао стратешки логистички центар за спровођење оних циљева и задатака за које руски државни врх не жели да се доводе у директну везу са институцијама Русије. Тако Институт осмишљава стратегију дестабилизације неке државе, параобавештајне структуре врбују људе на терену који су потенцијални извршиоци тих прљавих радова, док све те акције финансијски и медијски подржавају Кремљу блиски тајкуни и олигарси. Један од људи који су доведени у везу са финансирањем како побуне руских сепаратиста на истоку Украјине, тако и покушаја насилног преврата у Црној Гори, јесте Константин Малофејев, тајкун конзервативно-православне оријентације, власник неколико фондација и медија и лични пријатељ Владимира Путина. Константин Малофејев: Кључар кремаљских црних фондова за финансирање незаконитих акција у иностранству Константин Малофејев, руски тајкун конзервативно-православне оријентације, у широј јавности слови као Путинов Сорош због тесних веза са елитом Кремља, а оснивач је и власник инвестиционе компаније “Маршал капитал партнерс”, која велики део новца улаже у телекомуникације, медије и технологије. Због сазнања украјинске владе да у име Кремља финансира проруске побуњенике на истоку Украјине, Малофејев се нашао на листи лица која су под санкцијама САД, ЕУ и Канаде због чега му је у тим државама забрањен улазак, а банковни рачуни замрзнути. Западни медији овог 42-годишњег руског олигарха описују као анти-европски оријентисаног православца који је повезан са Руском црквом и близак са руским председником Владимиром Путином. Поред инвестиционог фонда \"Маршал капитал\", Малофејев је и председник Савета директора групе телевизијских компанија \"Цариград\", те оснивачФонда Светог Василија Великоги члан Управног савета непрофитне организације \"Безбедна интернетска лига\". У фокус јавности Малофејев је дошао 2014. године са анексијом Крима од стране Русије и са почетком грађанског рата на истоку Украјине. Малофејев је од почетка подржавао анексију Крима, а његови бивши сарадници, параобавештајци,Александар Бородин и Игор Гиркин (познатији као Игор Стрелков) постају главне политичке и војне фигуре у самопроглашеној такозваној Доњецкој Народној Републици. Кључар кремаљских црних фондова за финансирање незаконитих акција у иностранству: Константин Малофејев, Путинов олигарх за специјалне намене Фонд Светог Василија Великог је, у виду “хуманитарне помоћи”, од самог почетка отворено финансијски помагао побуњенике у Донбасу, због чега се Малофејев и нашао на листи руских држављана који су под санкцијама Запада. У фокус регионалне јавности Западног Балкана, кључар кремаљских црних фондова дошао је након неуспеле припреме преврата у Црној Гори, када се открило да су акције замишљене у кремаљском Институту за стратешка истраживања биле директно финансиране од стране овог руског олигарха. У покушају спречавања чланства Црне Горе у НАТО, поред финансијске овај олигарх је пружао и обилну медијску помоћ. То је радио посредством телевизијске станице ТВ Цариград и свог сајта Катехон са којих су емитоване радикалне и екстремистичке поруке са отвореним претњама и позивима на изазивање грађанског рата у Црној Гори. Тако је ТВ Цариград често као главног госта имала Решетњикова, који је простор користио за нападе на власти у Београду и Подгорици. Говорећи у емисији \"Руски одговор - рат у Црној Гори?\", Леонид Решетњиков је отворено поручио да у Црној Гори може доћи до крвопролића. Он је уједно и најавио сценарио напада на црногорски парламент. \"У Црној Гори може доћи чак и до крвопролића. Може доћи и до јуриша на парламент. До свачега може доћи. Све ће зависити од тога колико су лидери одлучни и колико је сложна опозиција\", казао је Решетњиков у емисији посвећеној стању у Црној Гори. [6]\nОн је у емисији изнео паралелу између Црне Горе и Немачке вођене Хитлером: ''Западна звер зна и још увек се нада. Чему се надао Хитлер док се бранио 100 километара од Берлина? Тако је и у овом случају. Трамп још није председник, а друго – ту су западноевропски лидери који су такође умешани у подржавање Ђукановића. Ово нарочито важи за Немачку из које добија подстреке 'држи се', а и помоћ. Нада умире последња, зато ће се и Ђукановић и његови борити, покушавати да се држе до краја. Уосталом, шта им друго преостаје? Да покупе новац и да беже из земље?'', поручивао је Решетњиков. Православни имагинаријум: Студио ТВ Цариград, место одакле су емитоване екстремне претеће и хушкачке поруке усмерене према Црној Гори Православни имагинаријум: Студио ТВ Цариград, место одакле су емитоване екстремне претеће и хушкачке поруке усмерене према Црној Гори Као што се из наведеног примера јасно види, у оквиру свог ангажмана на Балкану, директор РИСИ отворено је сарађивао са Малофејевим. Решетњиков и Малофејев су, између осталог помагали и Милораду Додику да остане на месту председника Републике Српске, после чега им је он уручио ордење. Уз помоћ украјинских хакера, истраживачки портал ИнформНапалм.орг дошао је до преписке једног од координатора \"Руског света\" у Источној Европи, Александра Усовског, држављанина Белорусије. \"У лето 2014. године, Усовски предлаже своје пројекте представницима руског тајкуна Константина Малофејева, којег повезују са многим проруским покретима и називају званичном благајном Кремља за покриће субверзивних операција у Источној Европи и земљама Заједнице независних дражава, па и у Црној Гори. У августу 2014. године, Усовски добија 100 хиљада евра за организацију проруских митинга за подршку Новоросије у Источној Европи. Активне акције су се проводиле од августа до октобра 2014. године. Извештај о тим акцијама, Усовски шаље свим потенцијалним будућим партнерима. Новац за организацију акција доделио је лично Константин Малофејев, који је у то време био главни финансијер самопроглашених проруских територија на истоку Украјине. Према преписци Усовског, предаја новца извршена је у офису Малофејева у Новинском пасажу у центру Москве, у јулу и августу 2014. године. У преписци се такође помиње проценат за организацију преговора са Малофејевим, зашта је организатор тог састанка добио 10 хиљада евра у кешу. Активне акције у Пољској одржане су у августу-октобру 2014. године за које је Усовски користио активисте десничарских покрета из ОWП и Самооборона. Поред Пољске, сличне акције Усовски је спроводио и у Словачкој, Мађарској и Бриселу. Судећи по преписци, после почетка Минских преговора пројекат Малорусија, од тајкуна Малофејева преузео је човек из Кремља Владислав Сурков, а Малофејев је пребачен на Балкан. Портал наводи даље доказе за умешаност Малофејева у припремање пуча у Црној Гори. Неколико дана после неуспелог преврата у Црној Гори, Усовски пише Јелени Шаројкиној, генералној директорици ТВ Цариград и помоћници Малофејева, предлажући јој своје услуге у Пољској, указујући да ако пољски пројекат успе, нико се неће сетити \"краха црногорске авантуре\". У антизападној кампањи која се води на сајту Катехон, као аутори редовно учествују руски и регионални екстремисти попут Александра Дугина, Ђорђа Вукадиновића и Јове Бакића, а сајт нуди српски превод изабраних текстова чија су циљна група Срби у Црној Гори и региону. Поред Малофејева и Дугина, у управном одбору овог портала налази се Леонид Решетњиков. У антизападној кампањи која се води на сајту Катехон, као аутори редовно учествују руски и регионални екстремисти попут Александра Дугина, Ђорђа Вукадиновића и Јове Бакића, а сајт нуди српски превод изабраних текстова чија су циљна група Срби у Црној Гори и региону. Поред Малофејева и Дугина, у управном одбору овог портала налази се Леонид Решетњиков. Малофејев је успоставио и јаке везе са Црном Гором и њеном опозицијом. У септембру 2014. године Малофејев је спонзорисао међународни скуп у Москви посвећен „традиционалним породичним вредностима“, а један од учесника скупа био је и црногорски посланик из редова Демократског фронта, Страхиња Булајић. Током дужег временског периода његова телевизија ТВ Цариград емитовала је у Москви интервјуе са политичарима Демократског фронта, између осталог и са Андријом Мандићем, једним од лидера ове коалиције. Поред ТВ Цариград са које су протеклих година емитоване екстремне и претеће поруке према Црној Гори, Малофејев медијски утицај у региону покушава да оствари и преко клерофашистичког портала Катехон. У антизападној кампањи која се води на овом порталу, као аутори редовно учествују руски и регионални екстремисти попут Александра Дугина, самопрокламовани идеолог новог светског поретка по коме би Русија требало да поврати територију Источног римског царства, Ђорђа Вукадиновићаи Јове Бакића, а сајт нуди српски превод изабраних текстова чија су циљна група Срби у Црној Гори и региону. Поред Малофејева и Дугина, у управном одбору овог портала налази се већ поменути Решетњиков. Мада му је 2015. забрањен улазак у Црну Гору због тога што се нашао на списку руских држављана под санкцијама ЕУ, Малофејев је 2015. године финансирао и подржао верску церемонију доношења “благодетног огња” који је из Москве пренет у манастир Српске православне цркве на Цетињу. Малофејев је због овога добио благослов од Митрополита СПЦ у Црној Гори, Амфилохија. Средином 2015. године, председник Републике Српске Милорад Додик одликовао је Малофејева највишим одликовањем Републике Српске „Орденом Његоша I реда“ за “посебан допринос у развоју привреде и хуманитарне сарадње између Руске Федерације и Републике Српске, као и за резултате и достигнућа од ширег значаја и размјера у афирмацији Републике Српске“. Том приликом није конкретније објашњено о каквим се тачно заслугама Малофејева у овом случају радило. Немогућа мисија: Потрага за аналитичарем измишљеним у кабинету Милорада Додика Случај измишљеног аналитичара Сергеја Миловановића: Модел деловања руских парамедија на релацији Подгорица-Бањалука-Београд О начину деловања, међусобној спрези и повезаности руских парамедијских структура на Балкану, али и појединих локалних политичких центара моћи, попут кабинета Милорада Додика, најбоље сведочи случај измишљеног аналитичара Сергеја Миловановића [7] [8] кога су, у јеку напетости након хапшења групе оптужене за покушај тероризма и изазивање грађанског рата у Црној Гори, у фокус избацили проруски оријентисани парамедији у региону. Тако је 30. октобра 2016. године, у проруским круговима који делују у Републици Српској, пласирана наводна изјава непостојећег лица с јасним циљем да се скрене с фокуса чињеница да је црногорско тужилаштво открило да су двојица руских држављана били међу налогодавцима терористичког напада планираног у Подгорици две недеље раније, као и да је премијер Србије Александар Вучић 24. октобра званично потврдио да је у припремама за тај сценарио било елемената иностраности. Тог дана се на руским и проруским сајтовима у читавом региону појављују текстови који оптужују Владимира Поповића, [9] као човека који наводно, по налогу Вучића и Ђукановића, води кампању против председника Републике Српске Милорада Додика и његовог пријатеља и екстремног русофила Емира Кустурице. У свим овим прилозима, Поповића као једног “од политичких технолога на Балкану“, етикетира извесни Сергеј Миловановић, наводни аналитичар из Бањалуке, за кога ће се веома брзо испоставити да је измишљена личност, тј. да је реч о имену које је коришћено раније, у случају новорођенчета које се у Клиничком центру Бањалукародило 1. јануара 2012. године, и које је Додик као прворођену бебу у новој години, даривао златним дукатом. [10] Мрежа за преношење проруских лажних вести: Фејсбук страница сајта КосовоФронт.ру Изјаву измишљеног аналитичара из Бањалуке коју је наводно дао за портал Српска.ру, пренела је Српска новинска агенција (СРНА), а потом и Радио телевизија Републике Српске (РТРС), портал Спутњик, [11] Нова српска политичка мисао, [12] а потом и српска.ру, [13] Искра, Косово-фронт.ру и Принцип.ме. [14]\nИзјава непостојећег бањалучког “аналитичара” гласила је: „Након успешног одржавања референдума о Дану Републике Српске у саставу БиХ и бриљантне победе на локалним изборима у Републици Српској, Савеза независних социјалдемократа Милорада Додика, Поповић је покренуо широку кампању на Балкану. Њен главни задатак је био да се обесмисле наведена достигнућа шефа српског ентитета, да се покаже да овде не могу постојати успешни русофили и патриоте. Почео је широки информативни напад у регионалним медијима, у новинама су се појавили наслови ’Ухапсити Додика‘, ’Додик се плаши силовања у затвору, као Гадафија‘, ’Ко нема политику, тај се крије иза народа‘ и тако даље“. Проблем је настао када је постало јасно да нико није чуо за регионалног експерта који се зове Сергеј Миловановић што су потврдили и покушаји претраге његових ранијих изјава преко Гугла. Овај случај неодољиво је подсетио на раније описани случај Биљане Вукичевић, [15] наставнице ликовног такође из Бањалуке, чије је име злоупотребљено од стране људи из кабинета некадашњег председника Србије Бориса Тадића. Током 2009. године, под њеним именом је објављена серија “ауторских” чланака на оспкурним италијанским сајтовима да би ти текстови касније били искоришћени од стране српских тужилаца за организовани криминал за подношење лажних пријава против политичких противника тадашњег режима у Србији, али и за обрачун са властима у суседној Црној Гори. У случају измишљеног бањалучког аналитичара Сергеја Миловановића, веома интересантан је био сам ток вести о “нападу на Додика и Кустурицу”, иза којег су, наводно стајали Александар Вучић и Мило Ђукановић. РТРС је објавио вест позивајући се на Срну, која је пак информацију пренела са портала српска.ру. Међутим, на порталу српска.ру није било трагова о тој вести, као ни помена о Сергеју Миловановићу и његовој изјави. Међутим, на фејсбук страници портала српска.рупостојао је пост странице Косово-фронт.ру, [16] на коме је линкован текст који је објављен на порталу принцип.ме, који је црногорски. Доказ умрежености проруских парамедија: Измишљену вест која је потекла из кабинета Милорада Додика, без икакве провере, редом су једни од других, преузимали и даље преносили проруски оријентисани парамедији у целом региону У овом случају регионалне сарадње проруских парамедијских структура у измишљању и пласирању лажних вести, показало се да је њихово деловање координисано из једног центра као и то да је оно регионално усмерено са јасним политичким циљевима и истом таквом позадином. Иако се, по свему судећи, иницијална вест појавила на порталу лоцираном у Црној Гори, с обзиром на тему чланка, пореклу измишљеног аналитичара и географском опсегу пласирања вести, нема сумње да је она потекла из кругова блиских, а по свему судећи и из самог кабинета Милорада Додика, У овом случају, међутим, много је важније то што се показало да читав низ режимских медија из Бањалуке уопште не проверава тачност вести које преноси, да је у таквим околностима могуће чак измислити непостојећег аналитичара како би се направила лажна вест, али и да бројна новинарска удружења у читавом региону, као и умешани политички и медијски актери уопште не виде потребу да тим поводом реагују нити било шта да демантују. Ново позиционирање Русије на Балкану Захваљујући потпуној отворености и очигледности у погледу циљева за које се залажу, српска невладина организација Центар за евроатлантске студије (ЦЕАС) објавила је 2016. године опширну студију “Широм затворених очију: Јачање руске меке моћи у Србији” [17] у којој су описани присуство и облици деловања руских извора меке моћи на овом подручју. У оквиру студије објављен је и списак од 109 проруских медија и организација које су присутне и делују на овим просторима. Међу њима је осам интернет портала, 16 прокремаљских медија и шест чисто руских медија. У студији ЦЕАСА утврђено је да на подручју Западног Балкана делује 109 проруских организација и медија. Међу њима је 8 интернет портала, 16 прокремаљских медија и 6 чисто руских медија. Иако студија ЦЕАС-а пати од делом површних, емотивно условљених и углавном неоснованих закључака у погледу демократске природе и европске оријентације актуелних власти у Србији, што је утицало и на то да списак проруских организација донекле буде урађен без јасних критеријума и на основу слободних утисака аутора студије, претежан део организација које су идентификоване као заговорници и промотери руског утицаја и погледа на савремене међународне односе с правом је сврстан у списак оних организација које, углавном нескривено, заступају политичке позиције и интересе Руске Федерације. У медијском смислу, чворишну тачку руског утицаја у региону представља агенција Спутњик, која се у свом извештавању служи пласирањем политички и идеолошки обојених “информација” и анализа, које српски мејнстрим медији у све већој мери некритички преносе као кредибилне и објективне вести иако је очигледно да оне не испуњавају чак ни основне професионалне критеријуме. Агенција Спутњик – Путиново најјаче медијско оружје У званичном опису на сајту свог српског издања, Спутњик [18] за себе наводи да је “савремена информативна агенција која емитује вести, има свој интернет портал и мобилне апликације, радио-програм и мултимедијалне прес-центре”, као и да Агенција покрива вести о светској политици и економији, намењене међународној публици. Седиште агенције Спутњик се налази у Москви, а регионална представништва широм света: у Вашингтону, Пекингу, Паризу, Берлину, Београду, Каиру, Лондону, Единбургу, Монтевидеу, Рио де Жанеиру итд. “Бренд” Спутњик је лансиран на медијско тржиште 10. новембра 2014. године, као део руске медијске групе „Русија Севодња“. Претходници агенције били су међународна информативна агенција РИА Новости и радио „Глас Русије“, који су угашени 2013. године. Редакције Спутњика раде на више од 30 језика, укључујуц́и енглески, шпански, француски, немачки, арапски, кинески, португалски, српски, италијански, пољски, чешки, вијетнамски, јапански итд. Вести агенције Спутњик се емитују 24 сата дневно на енглеском, шпанском, арапском и кинеском језику. Након што је убијеног премијера Србије Зорана Ђинђића назвао “марионетом Запада” који је заслужио метак у чело, Константин Сјомин добио је од Владимира Путина награду за за новинара године На сајту се, такође, наводи да се између осталог, Спутњик бави и “проучавањем ставова јавног мњења у оквиру Спутник.Поллс”. У оскудном импресуму наводи се само да је главни уредник за Србију Љубинка Милинчић, док се на функцији њеног заменика налази Урош Бобић. Имена осталих, како се тврди, 30 чланова редакције нису позната. Интернет-издање Спутњик регистровано је у руској Федералној служби за надзор у сфери веза, информационих технологија и масовних комуникација 17. новембра 2014. године. Као оснивач уписано је Федерално државно предузец́е „Међународна информативна агенција ’Росија Севодња’“ (МИА „Росија Севодња“) чији је главни и одговорни уредник, широј јавности готово непознати, Анисимов А. С. Занимљиво је да је у Путиновом декрету од 2013. године, којим је основана агенција Росија Севодња, наведено да је циљ те нове државне медијске куће да „свету представља руску државну политику и јавни живот“. Насупрот томе, њена претходница РИА Новости, као своје вредности истицала је „објективност, аутентичност и сопствено мишљење без обзира на политичку ситуацију.“ Иако ће и РИА Новости у историји остати упамћена као неизоставни део пропагандне машинерије званичне Москве, одсуство потребе да се чак и у званичним документима макар прикрије стварна неинформативна намена новог медија, била је јасан показатељ уласка у нову заоштренију фазу сучељавања геополитичких интереса Русије и Запада. Београдски центар за руску пропаганду: Редакција српске филијале Спутњика Истрага ФБИ због сумњи у недозвољено медијско деловање У оквиру истраге о руском мешању у америчке председничке изборе, а због сумњи да ради као орган за руску пропаганду, током 2017. године ФБИ је покренуо званичну истрагу против агенције Спутњик. [19] У оквиру истраге о томе да ли Спутњик крши Закон о страним агенцијама САД (ФАРА), Федерални истражни биро је саслушао бившег запосленог у агенцији Спутњик Ендрјуа Фајнберга. Током истраге ФБИ је добио приступ радној кореспонденцији Спутњика од Фајнберга и још једног бившег запосленог у вашингтонској редакцији агенције Џозефа Џона Фионда. Фајнберг је изјавио да је саслушање било фокусирано на \"унутрашњу организацију, уређивачки процес и финансирање Спутњика”. Амерички истражитељи су настојали да сазнају од кога су запослени у америчкој филијали Спутњика добијали наређења и да ли су икада добијали налоге из Москве. Током прегледа пословне кореподенције, истражитељи су пронашли приручник за публикацијекоји је одштампан од стране Спутњиковог кремаљског матичног предузећа Росија Севодња на 103 странице. Тај приручник јасно је показао да традиционална новинарска неутралност није мандат компаније. Уместо тога, новинарима из Спутњика речено је да би својим читаоцима требало да обезбеде увид у званично руско виђење важних међународних питања, али и да \"поспеше лојалност Руској Федерацији и њеним интересима”. \"Наш главни циљ је да информишемо међународну публику о политичком, економском и идеолошком ставу Русије о локалним и глобалним питањима\", наводи се у водичу. \"У ту сврху, увек морамо да се трудимо да будемо објективни, али морамо и да будемо привржени према националним интересима Руске Федерације\", наводи се у “новинарском водичу” намењеном запосленима у Спутњику. У извештају који је у јануару 2017. године сачинила америчка обавештајна заједница, новинарске организације попут Спутњика и Русија данас (РТ) идентификоване су као део \"руске пропагандне машине која служи као платформа за поруке Кремља\", а која је одиграла кључну улогу у кампањи утицаја на исход председничких избора у САД 2016. године. Љубинка Милинчић, главна уредница београдског Спутњика, у Москви је провела укупно 13 година. Краће време радила је као аташе за штампу у српској амбасади у Русији, а онда је, дужи низ година, била дописник НИН-а, Политике и РТС-а. Превела је с руског на српски неколико десетина књига, а и сама их је написала неколико, међу којима су и две о руском председнику Путину. Београдска филијала – платформа за проруско парамедијско деловање у региону За разлику од остатка света где се на Спутњик и остале руске парадржавне пропагандне сервисе све више гледа са скепсом и оправданом дозом сумњичавости, у Србији је ситуација потпуно супротна. Упркос нескривеном заступању политичких гледишта званичне Русије, у чему се неретко служи производњом лажних вести и дезинформација, Спутњик се у Србији све више користи као неупитно објективан извор информисања због чега “информације” те агенције неретко преносе чак и мејнстрим медији. Због појачаног утицаја на медије, пре свега на српском говорном подручју, агенција Спутњик све више изазива пажњу у целом региону. Трагајући за позадином медијске делатности ове агенције, репортер загребачког Глобуса Дарко Худелист посетио је београдско седиште српске филијале Спутњика. [20] Нашавши се у готово скривеном дорћолском седишту Спутњика, Худелист се у редакцији састао са Љубинком Милинчић, главном уредницом балканске подружнице те прокремаљске парамедијске организације. Љубинка Милинчић је српска новинарка пореклом са Косова, која је након завршеног Филолошког факултета у Београду, у Москви провела укупно 13 година, од 2002. до 2015. Краће време радила је као аташе за штампу у српској амбасади у Русији, а онда је, дужи низ година, била дописник НИН-а, Политике и РТС-а. Превела је с руског на српски неколико десетина књига, а и сама их је написала неколико, међу којима су и две о руском председнику Путину. Спутњик је у Београду отворен 3. фебруара 2015, недуго након укидања некадашњег Гласа Русије, који се уређивао директно у Москви. Агенција данас послује у 30-ак земаља широм света, а од европских земаља постоји у Француској, Њемачкој, Италији, Великој Британији, док је на Балкану за сада отворен једино у Србији. Иако Милинчићева наводи да је мото њене фирме да “говори оно што други прећуткују”, анализа садржаја који емитује та медијска кућа, као и бројни докази који су се појавили о њеном интерном пословању и унутрашњој организацији указују да је реч о државном пропагандном пројекту званичне Москве лансираном са циљем да буде нешто налик на руску Слободну Европу, односно као анти-ЦНН. Дакле, као најважније медијско-пропагандно оружје Русије у односу на главне медијске пунктове САД-а и Запада. За кратко време Спутњик је постао главна платформа за проруско парамедијско деловање у региону Западног Балкана Иако се у импресуму налази свега 2 имена, редакција српског Спутника броји 33 људи. Они засад раде портал и имају унајмљене термине на београдским радио-станицама Студио Б и Радио Новости. Говорећи о начинима финансирања Агенције, Љубинка Милинчић је признала да се тиме бави Москва. “Ја се тиме не бавим, тиме се бави Москва. Ми као представништво немамо рачуне. Ми примамо плате из Москве. Имамо, дакле, студио и плате – а на нама је да уређујемо и правимо програм. Овде нико није стално запослен, него само на одређено вријеме, тј. на годину дана, укључујући и мене. Такав је углавном тренд у медијима у целом свету. Ипак, овдје још нико није остао без посла. Људи су чак напуштали сигурна радна места да би дошли у Спутњик. Учинило им се да ће им овдје бити боље. Наши услови за рад су бољи него у региону, а то се исто може рећи и за плате”, навела је она. Иако портал Спутњика дневно посећује 50 до 60 хиљада људи, његови садржаји се у Србији сваког дана цитирају 200 до 300 пута, због чега су оснивачи агенције више него задовољни. У изјави за загребачки недељник Глобус, Милинчићева је посебно истакла да је тадашњи председник Србије Томислав Николић за ту агенцију организовао пријем, још првог дана када је она започела с радом. С друге стране, Спутњик је био први медиј који је најавио да ће се Николић кандидовати за председника Србије као противкандидат садашњем председнику Александру Вучићу што је ипак касније избегнуто њиховим међусобним договором и, за сада, непознатом компензацијом коју је за повлачење из политике добио Николић. “У јавном мњењу Србије руски фактор је у порасту, ми смо дочекани као веома потребни, зато смо и успели. Од свих Спутњика нама је овде најлакше. Другима блокирају рачуне, или их затварају, као, што се прошле године то догађало у Турској”, навела је Милинчићева и додала: “Ми у Спутњику нисмо задовољни новим светским поретком, ми смо против неолиберализма и глобализма и залажемо се за посве другачији систем, у којем неће бити тако великих неједнакости, али ни диктирања и уцењивања од стране Европске уније или било кога другог. Срби једноставно нису такав народ који би могао прихватити било какво уцењивање и лупање по глави! Све што је против мејнстрима у Србији је популарно, нема задовољних људи у овом, западњачком систему.” Своју отворену антизападну оријентацију Спутњик не скрива ни у својим текстовима који се по правилу своде на безусловну одбрану руских позиција, чак и у оним случајевима када постоји обиље доказа о кршењу међународних правила попут случаја допинговања руских спортиста које је санкционисано од стране међународних спортских асоцијација. Насупрот безусловној одбрани руских интереса и позиција, Спутњик с истом страшћу произвољно и паушално за све проблеме у регион, и свету уопште, оптужује западне земље па тако, према интерпретацијама и инсинуацијама овог парамедија, Запад жели да разбије Босну и Херцеговину и Македонију иако су ове две земље свој територијални интегритет очувале на првом месту захваљујући ангажовању западних земаља. Истовремено, Спутњик преко ставова својих, по идеолошком кључу бираних аутора и колумниста, редовно подстиче ионако широко распрострањено антизападно расположење у Србији, чинећи то пласирањем једностраних ставова, па чак и погрешним преношењем вести. Тако је недавно српска јавност била сведок лажне информације коју је објавио Спутњик, на коју је чак и амерички Пентагон морао јавно да реагује. Та реакција је уследила поводом дезинформације коју је објавио Спутњик, а које су навеле српског министра одбране Александра Вулина да критикује високог америчког генерала Куртиса Скапаротија, који је упозорио да се Русија меша у питања ове балканске земље. У саопштењу Пентагона наведено је да су се у српским медијима појавиле дезинформације којим је генералу Скапаротију приписана нетачна изјава с циљем да се против њега, па и против САД, распире српска осећања. [21] Неименовани званичник Европске команде војске САД оптужио је за дезинформације руски Спутњик и друге медије, рекавши да је руски утицај помогао ширењу антиамеричких осећања у Србији. Други, такође неименовани амерички званичник је рекао да америчка војска чини велике напоре како би била проактивна у предупређивању информација које би Русија могла да намерно погрешно интерпретира. Генерал америчке војске Куртис Скапароти, иначе командант снага НАТО у Европи, рекао је нешто раније у Конгресу да је Србија подложна руском утицају, што су Спутњик и велики број домаћих српских медија који преузимају вести ове агенције, пренели као да је амерички генерал оптужио Србију као опасност по Балкан. У транскрипту Скапаротијевог исказа пред Одбором америчког Сената за оружане снаге, који је објавила агенција Ројтерс, у сведочењу од 8. марта 2018, амерички генерал није поменуо Србију као опасност по Балкан, већ је искључиво критиковао улогу Русије у Србији. Иако кључни стуб и темељ прокремаљских парамедијских структура у овом региону, Спутњик ипак није усамљени случај проруског медија који делује на Балкану. Према ЦЕАС-овој студији у медије који чине парамедијске структуре под контролом званичног Кремља спадају и Руски експрес, Руска реч, [22];Восток, [23] Газета[24] и Неwс Фронт. [25] За разлику од побројаних руских медија који делују у Србији, ЦЕАС у посебној категорији наводи и српске проруске медије међу којима се налазе: Факти,[26] Србин.инфо, [27] Нова српска политичка мисао, [28] Фонд стратешке културе, [29] Печат, [30] Нови Стандард, [31] СРБски ФБРепортер, [32] Видовдан, [33] Геополитика, [34] ЦЕОПОМ Истина, [35] Инфопорт, [36] Интермагазин, [37] Принцип, [38] Правда, [39] Ослобођење, [40] Космопол, [41] Снага народа - радијски канал и ИН4С портал [42] који је фокусиран на дешавања у Црној Гори, где у борби против власти ДПС и Мила Ђукановића неретко сарађује са организацијама и медијима који су део прозападно оријентисане мреже ОЦЦРП – МАНС, Вијести и Монитор. Поједине лажне вести које је пласирао Спутњик у Србији морао је чак и Пентагон да демантује Иако једини наступа са ознаком званичне руске државне медијске агенције, Спутњик код многих политизованих и конзервативно-патриотски настројених грађана Србије, није најомиљенији медиј. Има оних који преферирају, или су их пак и сами покренули, много тврђе или експлицитније проруски оријентисане сајтове. Управо такав, “тврђи” проруски оријентирани портал покренуо је још у августу 2011, београдски новинар и некадашњи дописник Вечерњих новости из Москве Ђуро Билбија. Тај портал носи име – Факти. За разлику од Спутњика, иза којега стоји службена руска власт, Факти су његов лични пројекат, који је Билбија покренуо наводно својим властитим новцем и ресурсима. Русофилски “Факти” - медиј за фингирање чињеница Ђуро Билбија рођен је 1948. у Босанском Грахову. Као дописник Вечерњих новости провео је у Москви 13 година (од 1989. до 2002.), након чега је био заменик главног уредника и одговорни уредник тога листа, а онда и главни уредник Гласа јавности. Пре нешто више од седам година покренуо је свој приватни портал “Факти”, уложивши у тај пројект своје деонице у Вечерњим новостима. У његовом уређивању помажу му два млађа сина, Ненад и Срђан (најстарији син Бојан пише за Политику), те супруга Татјана, која је по занимању економисткиња. Уређивачку концепцију свог портала Факти Билбија дефинише на следећи начин: “Кад ме питају да ли је мој сајт русофилски, ја обично кажем да није, иако у неком првом слоју, заправо, јесте. Моје је мишљење – и ја га доследно промовишем на свом порталу – да Србија с Русијом треба да направи тачно онакав тип савезништва какав је САД направио с Израелом, односно Израел с Америком. И то у војном, економском и духовном погледу. То би савезништво требало бити надстраначко, натполитичко и вечно. И тек кад направи такве односе с Русијом, Србија се може препоручити Европској унији - пре не! Па ако нас ЕУ хоће као вечног савезника с Русијом, онда може и то...” Посећеност портала Факти осцилира, од 25 до 37 хиљада посетилаца на дан, а у неким ванредним ситуацијама (нпр. током рата на истоку Украјине) досеже и до 45 хиљада посета. Билбија је задовољан том посетом, посебно када се узме у обзир чињеница да је његов портал, како он сам каже, “преполитизован”, односно да је то “политички сајт с јаким геополитичким сегментом”, који, по природи ствари, не може имати најмасовнију публику. Билбију посебно радује то што се текстови објављени на његовом порталу врло често цитирају у другим медијима, добрим делом захваљујући и томе што се не могу наћи нигде другде осим на његовим Фактима. Факти представљају један од најекстремнијих отворено русофилских сајтова на Западном Балкану Као некадашњи дописник Вечерњих новости,Билбија и даље одржава контакте с Москвом. Он такође добро зна на којим руским медијима може пронаћи неки интригантан текст који одмах преведе на српски И тиме га учини доступним домаћој проруски настројеној публици. За разлику од Спутњика, Факти имају отворено критичан однос према проевропској или прозападној оријентацији српског председника Александра Вучића, при чему Билбија напомиње: “Мислим да таква оријентација на улазак у ЕУ није најбоља ни најпаметнија за Србе. ЕУ ће се ионако распасти. ЕУ су ајкуле, а не Бог који се с љубављу односи према својој дјеци”. На самом сајту факти.огр у главним категоријама и поткатегоријама, између осталих појављују се и следеће рубрике: Ортходоx Поинт, Светосавље, Грчки крст, ГлобОтпор, Евроскептици, АлтерАмерица, Хрвати, Шиптари, Ватикан, Сербиан Поинт, Посрбљене вести, Кремљ, Путиниана, Ванземаљци, Смак света, Српски дух... Међу ауторима сајта истичу се перјанице антизападног усмерења у Србији попут Чедомира Антића, Милана Видојевића, Срђе Трифковића, Драгана Лакићевића, Синише Љепојевића и Милијане Балетић која се прославила легендарним извјештајем из Сарајева 1992. године, у коме је уживо, у Дневнику РТС-а, тврдила да су „муслимански екстремисти српску нејач живу бацали у кавезе с лавовима у Зоолошком врту Пионирска долина“. Подела у две колоне: “За” и “Против” српских власти Што се осталих проруских медија у Србији тиче, они се углавном деле по два основа: оне коју си “за” или “против” актуелних власти у Србији и њихове проевропске оријентације, док се друга подела односи на динстинкцију на рационалне и емотивне (ирационалне) сајтове. Поносан на своје русофилство: Ђуро Билбија, као дописник Вечерњих новости провео је у Москви 13 година (од 1989. до 2002.), након чега је био заменик главног уредника и одговорни уредник тога листа, а онда и главни уредник Гласа јавности Од проруских сајтова који истовремено подржавају председника Србије Александра Вучића могу се поменути портал Нови Стандард, који уређује некадашњи главни уредник истоименог часописа Жељко Цвијановић и Печат у власништву Милорада Вучелића, некадашњег директора државне телевизије у време најгоре ратнохушкачке пропаганде Слободана Милошевића. С друге стране, у политичко-медијску колону која је категорички против Вучићеве власти сврстава се политички аналитичар и народни посланик у Скупштини Србије Ђорђе Вукадиновић, уредник националистичког и проруски оријентираног портала Нова српска политичка мисао (НСПМ). Што се друге поделе тиче, у рационалне сајтове убрајају се они који заступају тезу да Србија не сме окренути леђа Русији, али да истовремено може развијати односе и са свим другим, па и са западним земљама. Тој категорији припадају Видовдан и Нови стандард. Видовдан, на којем, међу осталима, своје колумне објављују политички аналитичари Бранко Радун и Драгомир Анђелковић, близак је националном крилу владајуће Српске напредне странке. У изјави за загребачки Глобус, власник портала Нови Стандард Жељко Цвијановић овако је описао уређивачку концепцију свог сајта “Већина на руским сајтовима сматра да Србија треба да иде у Евроазијску унију и да има потпуно чврсте односе с Русијом. Ми, међутим, ту имамо неку врсту дистанце: сматрамо да Србија, осим с Русијом, треба да има односе, посебно билатералне, и са западним државама. Зато нас националисти оптужују да смо провучићевски - и нас и Видовдан”. Групи тзв. емотивно-ирационалних сајтова припадају србин.инфо, Нова српска политичка мисао и Фонд стратешке културе. Међу њима, србин.инфо представља сајт који скупља материјале са свих других патриотских портала у Србији, дајући им притом јасну антиглобалистичку, антизападну и проруску интонацију. Концепцију НСПМ-а његов уредник Ђорђе Вукадиновић описао је овим ријечима: “Наш је портал, пре свега, просрпски, а то увек у већој или мањој мери у Србији значи и - проруски. Текстови и коментари што се објављују на нашем порталу генерално су проруски, али то не значи да су и идолопоклонички према актуалној руској политици и руској власти. Штавише, ја лично мислим да Русија греши у свом наступу према Србији. Односи се према њој као младожења према девојци за коју је сигуран да је његова и да ће је имати, па се око ње много и не труди”. Лојалнији Русији него својој држави: Ђорђе Вукадиновић, уредник НСПМ-а, на протесту против Бриселског споразума Нова српска политичка мисао, као НВО и квазиинтелектуални центар, с времена на време спроводи не баш превише кредибилна и на научној методологији заснована истраживања о односу грађана Србије према Европској унији, НАТО-у и Русији. Према резултатима тих истраживања чији се трендови, али не и конкретне бројке поклапају са неким другим истраживањима сличне тематике, 2000. године више од 70 одсто Срба подржавало је улазак Србије у ЕУ, њих 20 посто било је за улазак Србије у НАТО, док се за економско-политички савез с Русијом изјаснило око 60 процената грађана Србије. У међувремену подршка уласку Србије у ЕУ пала је испод 50 посто, подршка уласку у НАТО-у на 10 одсто, док се за неку варијанту савеза с Русијом, према истраживањима НСПМ, изјашњава око 70 или 75 процената Срба. Дакле, ЕУ и Русија се у српском јавном мњењу међусобно а приори не искључују – има оних који оптирају и за једно и за друго – али се зато непомирљиво искључују НАТО и Русија. Колико се Срба изјашњава за савез с Русијом, толико их је и категорички против НАТО-а. Противника је НАТО-а између 70 и 80 посто, а противника Русије 15-20 посто. Напослетку, у групи тзв. емотивних сајтова налази се и проруски оријентисани портал Фонд стратешке културе, иза којега стоји Ања Филимонова, врло блиска руској историчарки и иностраној чланици Српске академије наука и уметности Јелени Гусковој. По неким аналитичарима, енглеска и руска верзија тог портала су прилично кредибилне, док на српској верзији има доста застрањивања и падања у екстреме. С Фондом стратешке културе сарађује и српски социолог Слободан Антонић, који је раније активно учествовао у уређивању и промоцији НСПМ-а. Иако неки аналитичари у Србији тврде да се у процењивању важности и утицаја руских и проруских медија у Србији најчешће претјерује, да тзв. руска мека моћ, у виду руске пропаганде у Србији фактички не постоји и да око тога неке организације финансиране од стране западних фондација смишљено праве мит, сви побројани подаци јасно указују да Русија, под Путиновим вођством, итекако пропагадно делује и да се њен пропагандни утицај све више осећа како у Србији тако и на простору читавог Западног Балкана, а као што је након референдума о Бреxиту и избора у САД 2016. године све више видљиво и на целокупном Западу. Суштина садашњег руског разумевања данашњег света и своје улоге у њему састоји се у томе што су кремаљски стратези схватили значај пропагандног деловања и коришћења тзв. меких извора моћи. Кад је, 1989. пао Берлински зид, Руси су изгледали као гомила заосталих људи изгубљених у времену и простору , а данас, према западним медијима, представљају светске лидере у пропагандном деловању. Перјаница ратнохушкачког новинарства 90-их: Милијана Балетић, ауторка лажне вести о бацању српске нејачи лавовима у опкољеном Сарајеву 1992. године Офанзива на широком медијско-обавештајном плану Поред квазимедија и интернет портала који се тако представљају, међу проруским субјектима који делују и обликују јавно мњење у Србији, ЦЕАС је издваја и 16 политичких покрета, две руске организације-испоставе, три фондације, 8 интернет портала, 14 проруских политичких партија, 21 удружење грађана, шест студентских организација и 10 руских сународничких организација регистрованих у Србији. Већину тих организација карактеришу нетранспарентне организационе структуре, одсуство информација о изворима и начинима финансирања, заговарање недемократских тековина, непоштовање принципа владавине права и заштите људских права, релативизација и погрешно представљање појмова личних и колективних слобода, идеолошко первертирање и ниподаштавање значаја концепта демократије, цивилног друштва, транзиционе правде и ЕУ интеграција и генерално, демонизација развијених демократија Запада и посебно НАТО савеза. Насупрот умањивању значаја и погодности европских интеграција Србије и сарадње са ЕУ, проруске парамедијске структуре упорно намећу интерпретативни оквир у коме се намерно шире конструисани и чињенично неутемељени наративи о природи историјских односа Русије и Србије, обиму привредне сарадње и могућностима за њено повећање. Будућност сарадње Србије и Руске Федерације се тенденциозно намеће као алтернатива процесу европских интеграција иако за то нема реалних основа, механизама нити рационално утемељених интереса са обе стране. Због чињенице да као алтернативу рационалним процесима ове организације и парамедији нуде непостојеће и нерелане алтернативе оне имају веома деструктиван потенцијал по развој српског друштва и националне интересе Србије уопште. Њихов деструктивни потенцијал и намере посебно су дошли до изражаја приликом неуспелог покушаја државног удара у Црној Гори у јесен 2016. године, када су проруске парамедијске структуре активно учествовале у стварању атмосфере за оно што су руске обавештајне службе намеравале да ураде како би спречили чланство Црне Горе у НАТО. О механизмима и начинима деловања проруских структура у покушају урушавања демократског поретка у Црној Гори, Антидот је описао у више досијеа и анализа: Путинов удар на Црну Гору, [43] Анатомија руског медијског утицаја у Црној Гори, [44] Како не бркати руску пропаганду са руском политиком, [45] Кратак преглед дезинформација, инсинуација и малициозности, [46] На линији ватре, [47] На линији ватре (II део) [48]... Оно што се догађало у Црној Гори и што се догађа у Србији и остатку региона у погледу деловања руских парамедијских структура директно произилази из званично прокламованих спољнополитичких циљева и Стратегије спољне политике Руске Федерације из 2013. године. Као један од експлицитних циљева руске спољне политике у Стратегији се наводи настојање Русије да „повећа своју тежину и утицај” у свету, а начин да се то постигне, према том документу, јесте и употреба „меке моћи” као допуне традиционалној дипломатији. У погледу дефинисања значаја и домета меке ноћи у поменутој Стратегији се наводи: “Мека моћ је свеобухватни метод за постизање циљева спољне политике изграђен на потенцијалу цивилног друштва, информисања, културних и других метода и технологија, алтернатива традиционалној дипломатији, које постају незаобилазан састојак савремених међународних односа....Истовремено, повећање глобалне конкуренције и потенцијал растуће кризе понекад ствара ризик од деструктивне и незаконите употребе меке моћи и концепта људских права ради вршења политичког притиска на суверене државе, да би се изнудило мешање у њихове унутрашње послове, дестабилизовање политичке ситуације, манипулисало јавним мњењем под изговором финансирања пројеката културних и људских права у иностранству”. Да схватање природе меке моћи у Стратегији није остало тек мртво слово на папиру сведочи и недавно откриће Фејсбука о постојању руске кампање ширења дезинформација. Фејсбук је објавио откриће да је више од 100.000 долара вредних политичких огласа креираних преко лажних профила, а који су плаћени с рачуна повезаних с Москвом што је у америчкој јавности протумачено као још један доказ о умешаности Русије у америчке председничке изборе 2016. године. Примери руског пропагандног деловања преко друштвене мреже Фејсбук Већина тих огласа (њих око 3.000) нису позивали на гласање за конкретног кандидата, али су се бавили друштвеним питањима која изазивају велике поделе у јавности, попут права сексуалних мањина, расизма, контроле коришћења оружја и имиграната. Радило се о 470 лажних профила и страница које су у међувремену угашени. У оквиру интерне истраге Фејсбук је утврдио да је лажне профиле креирала руска компанија “Internet Research Agency“, позната по томе да користи “тролове“ за различите објаве и коментаре на друштвеним мрежама и wеб страницама. Фејсбук је о томе, како је саопштено, обавестио одборе америчког Конгреса и Сената који истражују наводе о умешаности Русије у председничке изборе у САД 2016. године, а докази су предати и специјалном тужиоцу Роберту Милеру, који надзире истрагу. Осим споменутих 3.000 огласа, из Фејсбука су детектовали још 2.200 сумњивих огласа који су коштали око 50.000 долара, а који би такође могли да упућују на руску умешаност у америчке изборе. Неки од тих огласа купљени су с Фејсбук профила чије ИП адресе су из САД, али је језик подешен на руски. [49] Због сличних открића Твитер је забранио РТ и агенцији Спутњик да деле спонзорисане објаве, сличну меру је најавио и Фејсбук, док су руководиоци Гугла обећали да ће се против дезинформација из Москве борити тако што ће из претрага овог претраживача редуковати линкове и резултате који воде до РТ и Спутњика. Хибридни рат против Црне Горе О циљевима, утицају и дометима пропагандне делатности проруских медија на Западном Балкану најјасније се могло закључити током покушаја спречавања учлањења Црне Горе у НАТО савез. Покушавајући у више наврата да изазивањем нереда, па чак и планираним терористичким акцијама и извођењем државног удара, збаце прозападно оријентисану владу у Подгорици, антизападно настројене снаге у Црној Гори имале су свесрдну подршку проруских парамедија и обавештајних структура Руске Федерације, а све у координацији и под патронатом поменутог Института за стратешка истраживања. Интензивније интересовање руских и проруских медија за Црну Гору почело је у другој половини 2015. године када је најјачи опозициони савез, Демократски фронт, организовао протесте захтевајући оставку владе на челу са Милом Ђукановићем. Све се наставило и 2016. године, након октобарских избора и догађаја на дан избора који су представљали покушај извођења терористичких акција и државног удара уз подршку Русије, а чији је циљ био да се убије Ђукановић, спречи улазак у НАТО и доведе на власт проруски Демократски фронт. У првим редовима: Андрија Мандић, лидер ДФ-а, током покушаја насилног заузимања Скупштине Црне Горе у јесен 2015. године Логистичку окосницу у том пакленом плану представљали су медији попут антизападно усмереног подгоричког листа Дан, отворено русофилског сајта ИН4С, српске филијале агенције Спутњик као кључне руске парамедијске испоставе у региону, али и декларативно прозападно оријентисаног медијског система Вијести, што је у целој причи и најчудније и даје јој посебну ноту непринципијелности и одсуства идеолошких подела као главне одреднице у деловању тих медија. У спрези са осталим интересно повезаним медијима у региону, проруски медији у Црној Гори су демонстрирали како у пракси функционишу ова деструктивна медијска спрега и њени механизми. Због специфичне констелације интереса и односа снага, баш је у Црној Гори дошло до парадоксалне сарадње између проруских медија и оних парамедија и невладиних организација који су финансирани од стране западних фондација, а све у циљу рушења са власти Мила Ђукановића и његове Демократске партије социјалиста. Тако су још од првог дана антивладиних протеста у јесен 2015. године, које је званично организовала проруска коалиција Демократски фронт (Нова српска демократија Андрије Мандића, Покрет за промјене Небојше Медојевића, Демократска народна партија Предрага Булатовића), ове политичке снаге добиле свесрдну подршку антиђукановићевски опредељених невладиних организација и медија попут Вијести, Дана, Монитора, а нарочито русофилског портала ИН4С. На њиховој страни нашао се и велики број, од стране Запада финансираних невладиних организација, па су тако, на пример, једна од НГО миљеница западних фондација Вања Ћаловић и њена органиазција МАНС отворено били против прозападне владе, док је Ћаловићкин супруг, Никола Марковић, са позиција уредника русофилског листа Дан, отворено лобирао против чланства Црне Горе у НАТО. Тој ад хоц коалицији придружили су се и поједини медији и политички актери из саме Србије обављајући прљави посао ширења лажних информација о догађајима у суседној држави. Током протеста у Подгорици, који су кулминирали покушајем упада демонстраната у зграду Скупштине и интервенцијом органа реда којом су протести разбијени, поменути медији су на све могуће начине настојали да селективним приказом, па чак и извртањем чињеница тумачење догађаја сместе у унапред задати интерпретативни оквир – да је по среди обрачун корумпиране, криминалне, непатриотске и од народа отуђене прозападне власти са грађанима који су мирно протестовали тражећи своја уставом загарантована права. Иако су током вечерњих протеста преовладавали говорници проруске и антизападне оријентације, ове перформансе редовно су преносиле ТВ Вијести, медиј прозападне и антиђукановићевске оријентације. Исте прилоге касније су преузимали Спутњик и ИН4С, да би се кључни моменти, бирани према опредељењу читалачке публике, сутрадан појављивали у дневним издањима новина Дан и Вијести, те у недељнику Монитор. У тренутку када су протести изашли из законског оквира, односно када су настављени упркос истеку раније дате дозволе, подршку овој колаицији дала је и Митрополија Српске православне цркве (СПЦ), на челу са Амфилохијем Радовићем, који је у обраћању протестантима поручио да „дрљевићко-титоистичка“Црна Гора није држава, те да њена будућност није у Европи, којој власт Мила Ђукановића хрли „као мува без главе“. [50] Милитантни митрополит: Амфилохије Радовић, један од предводника антизападне и проруске опозиције у Црној Гори Упркос почетном делимичном прикривању, како су антивладини протести одмицали тако је постајало све јасније да је њихов једини прави смисао противљење уласку Црне Горе у НАТО алијансу, чији је позив у чланство добијен крајем те године. У покушају да се симулацијом великог незадовољства и неодобравања црногорских грађана, утиче на то да Алијанса одложи своју одлуку, примат у протестима у једном тренутку преузимају проруски елементи који једини излаз из постојеће ситуације виде у насилном обрачуну са црногорским властима. На годишњицу петооктобарских промена у Србији, отворено проруска Демократска странка Србије лансира петицију подршке својим идеолошким истомишљеницима у суседној држави. Петицију, која представља први корак у оркестрираној симулацији Петог октобра, потписују доказани противници евроатлантских интеграција и независности Црне Горе: Мило Ломпар, Миша Ђурковић, Слободан Самарџић, Милан Брдар, Слободан Рељић, Душан Пророковић, Жељко Цвијановић, Леон Којен, Михаило Меденица, Ђорђе Вукадиновић, Владан Глишић, Андреј Фајгељ и други. У тексту петиције између осталог се каже: „Људи траже Слободу. Ти људи су грађани Црне Горе, али и припадници народа који је у Црној Гори потпуно обесправљен. То је наш народ“, чиме се понавља покретачки мотив из ратова деведесетих са јасним циљем изазивања додатног нерасположења према режиму Мила Ђукановића и подршке тежњама Демократског фронта предвођеног НСД-ом Андрије Мандића. [51] Паралелно са подршком антизападних и националистичких снага из Србије, у самој Црној Гори такође се симулира предреволуционарна атмосфера што ескалира селективним приказивањем онога што се догађало на подгоричким улицама. Тако је, током интервенције полиције која је уклонила незаконито постављену бину и шаторе у центру Подгорице, на снимцима које су објављивали ТВ Вијести и портал ИН4С, јасно могло видети како неколицина демонстраната вербално вређа, провоцира и физички насрће на припаднике полиције, а затим и како посланик ДФ-а у Скупштини главног града Никола Бајчетић возилом марке „рено меган“ насрће и пробија полицијски кордон. ТВ Вијести монтирају снимак на којем се види како полицајац бибер спрејом прска посланика Милана Кнежевића, док се из прилога изостављају моменти који су претходили том догађају током којих је Кнежевић покушао да удари полицајца, скидајући му капу и бацајући је другима да је шутирају. Тако монтирани снимак био је употребљен с циљем манипулативног приказа слике о томе како је полиција применила прекомерну силу, пошто је Кнежевић после инцидента наводно завршио у болници. Лидер Социјалистичке народне партије Срђан Милић потом је акцију полиције назвао „бруталним нападом организоване криминалне групе обучене у полицијске униформе“, покушавајући да унесе забуну у смеру да часни полицајци (на чијем се челу тада налазио министар унутрашњих послова Рашко Коњевић из Социјалдемократске партије) никада не би чинили тако нешто, него пре плаћеници “криминалца Ђукановића”, док се Демократски фронт одлучује на другу стратегију, четири пута увећавајући број полицајаца, па у свом саопштењу наводи да је њих око хиљаду до зуба наоружаних „брутално напало и растурило мирне, демократске и грађанске протесте“. Истог дана У Србији, уз јасно стављање на страну протестаната, наведена саопштења објављују Вечерње новости у то време под уредничком палицом конзервативног националисте и ратног хушкача Ратка Дмитровића, који сада, попут своје улога у рату у Хрватској током деведесетих, ставља наслов „Хаос у Подгорици: Полиција уз помоћ сузавца и багера разбила демонстранте“. У Дмитровићевим новнама даље се тврди да се Црна Гора налази на ивици грађанског рата, да је Ђукановић спреман свим средствима да брани своју диктаторску власт, док се текст опрема фотографијама и видео-клиповима које дистрибуирају подгоричке Вијести. [52] У пропаганду се укључује и Удружење новинара Србије (УНС), саопштењем од 18. октобра у којем протестује „због полицијског насиља у Подгорици према главном и одговорном уреднику портала ИН4С и члану УНС-а Гојку Раичевићу“, који се приликом интервенције полицајаца невино представљао као новинар на радном задатку, иако се није налазио у делу предвиђеном за представнике медија, кријући да је један од директних организатора демонстрација и иницијатора сукоба са полицијом. Занимљиво је да је, иако црногорски држављанин и резидент, Гојко Раичевић власник проруског портала ИН4С у Црној Гори, члан синдикалног Удружења новинара Србије из суседне државе, које му као институција из „матице“ Србије чува залеђину док за њу обавља субверзивне послове. Сајт ИН4С (енфорце, енгл. увести закон или законитост, применити силу) настао је 2008. године, а марта 2011. године истоимена организација покренула је акцију против приступања Црне Горе НАТО и постала координатор мреже невладиних организација под називом „Не у рат – не у НАТО“, која се директно финансира из Русије, као што организује и логистикује протесте у Црној Гори. [53] Позадина деловања организатора протеста и њхове медијске логистике дефинитивно је потврђена када је подгорички лист Побједа у издању од 18. октобра, објавио детаље из писма које је лидер НДС-а Андрија Мандић седам дана раније послао дипломатским представништвима земаља чланица НАТО, а само три дана пре званичне посете генералног секретара НАТО Јенса Столтенберга 14. октобра Црној Гори, који је позитивно оценио њен напредак на путу ка пуној интеграцији у Алијансу. Мандић је у писму упозорио на “последице позива” да та држава приступи Северноатлантском савезу: „Уколико се, ипак, владе ваших земаља одлуче да поступак учлањења Црне Горе у НАТО спроведу са нелегитимном Владом, без укључења стварне воље грађана, то ће значити само једно – да сте још једном пренебрегли оно за шта се формално залажете. [...] То би донело нове потресе и драматичне последице у будућем животу црногорског друштва. Не морам наглашавати да таква, погубна одлука не може бити легитимна, нити легална, те да је апсолутна већина грађана Црне Горе, која се иначе противи уласку у НАТО, никад не би признала.“ [54] Све време протеста, антивладиним демонстрацијама у Црној Гори логистика је пружана од стране проруских политичких партија, невладиних организација и медија из Србије. Тако је у јеку протеста испред амбасаде Црне Горе у Београду организован скуп подршке демонстрантима у Подгорици, на којем се окупило стотинак људи међу којима су се нашли и Александар Раковић (Институт за новију историју Србије), Владан Глишић (покрет Двери), Владимир Добросављевић, Ђорђе Вукадиновић (НСПМ), Санда Рашковић Ивић (председница ДСС), Млађан Ђорђевић (оснивач организације Српски код за специјане везе подмладака са Русијом) и други. Ђорђевић, који је био на месту заменика директора Народне канцеларије председника Републике од 2004. до 2007. године, у време када је њен директор био Драган Ђилас, који га након тога повлачи са собом да му буде заменик на месту министра за Инвестициони план, да би после тога постао саветник Бориса Тадића за Косово и Метохију – оптужен је још 2010. године од стране Мила Ђукановића да помаже опозицију Црне Горе. Овај скуп снима се у договору с порталом ИН4С Гојка Раичевића, који ће га и објавити, на транспарентима су написи „Дио смо револуције“, „Мило изроде“ и „Слобода српској Спарти“, окупљени скандирају „Готов је“ и „Мило лопове“, а потенцира се тема борбе за слободу српског народа у Црној Гори, угњетеног положаја Срба и томе слично. [55] Подгоричка Побједа 26. октобра пише о неформалним везама са странком Андрије Мандића, али и руским удружењима које наведени појединци и њихове организације истичу на друштвеним мрежама; типски профил лица илустрован је најпре сликом на заједничкој вечери с Мандићем, 18. септембра, девет дана пре почетка протеста испред црногорске скупштине, где су уз саветника Владимира Добросављевићаприсутни и извесни Саша Адамовић, Мики Вукашовић, Борко Илић и Дано Јукић. Овај последњи, рођен у Подгорици, а настањен у Новом Саду, био је члан војних јединица Војске СРЈ, на свом фејсбук профилу истиче да је учествовао у борби против НАТО током 1999. године и одобрава деловање хашког оптуженика за ратне злочине против човечности Ратка Младића. На дан протеста, 24. октобра, црногорска полиција је с границе вратила групу екстремиста из Новог Сада и Сомбора који су се запутили у Подгорицу. Исто лице повезано је с чланицом Главног одбора Демократске странке Србије Драганом Трифковић, која је, поред тога, и директорка Центра за геостратешке студије из Москве, како пише Побједа, „задужена за проналажење руских аналитичара чије пропаганде ставове заступа – углавном против НАТО, али обилато и Црне Горе“. Трифковић већ подуже пласира текстове на званичном сајту ДСС, које затим преносе патриотско-руски медији Русија данас и Спутњик, али и сајтови Србин.инфо, ФБРепортер и њима слични. У једном од ових текстова, који је настао након посете делегације ДСС и покрета Двери (тзв. патриотског блока) 26. октобра Криму, противправно анектираној територији Украјине од стране Русије, а која нимало случајно пада тачно у време посете српског премијера Александра Вучића Москви, каже се: „Сведоци смо тога да је Србија у петнаестогодишњем процесу интеграције изгубила свој суверенитет, политичку и економску стабилност и да се претворила у колонију, којом се управља из Вашингтона и Брисела. [...] Изборна воља грађана је корумпирана, због тога што је садашње руководство Србије у предизборној кампањи обећало очување Косова и Метохије у саставу Србије и на таквој платформи добило подршку гласача. Након доласка на власт предузели су потпуно супротне кораке, успостављајући границу између јужне српске покрајине и Централне Србије и гасећи српске државне институције на територији Косова и Метохије.“ Ова делегација на Криму обзнањује да се залаже да се у Србији спроведе референдум о уласку у Европску унију и за то тражи подршку од званичне Москве. Због тога што подржавају окупациони режим на Криму и што су незаконито ушли на територију Украјине, чланови делегације стављени су на листу криминалаца Центра за истраживање злочина против националне безбедности те земље, док Вучић на питање новинара у Москви поводом оваквог захтева делегације јасно одговара да „референдума неће бити због тога што то жели ДСС, Двери или неко други, ни сада, ни иначе“. После посете Криму, а након што се премијер Вучић вратио у Србију, Санда Рашковић Ивић и Бошко Обрадовић бораве у Москви, где их примају високи функционери Министарства иностраних послова и Државне думе Руске Федерације. Само дан пошто је Вучић одговорио делегацији, из владајуће партије Владимира Путина, чији је формални лидер Дмитриј Медведев, стиже необичан коментар, објављен на званичном сајту те партије, да је Јединствена Русија уверена да ће на наредним изборима у Србији победити оне снаге „које се нису уплашиле санкција и које су посетиле Крим“. [56] Циљевима за које су се проруске организације и парамедији борили на терену у самој Црној Гори, политичка подршка стигла је и од самог руског Министарства спољних послова које је поводом протеста у Црној Гори издало два саопштења. У другом, оштрије интонираном саопштењу од 27. октобра 2015. године, наводи се: „Кад је реч о Русији, веома смо забринути, не због слободног избора који треба да начини црногорски народ, већ због претеране силе коју су власти Црне Горе употребиле да угуше мирне протесте. [...] Изазивају дубоко чуђење непотврђене изјаве премијера Мила Ђукановића који је оптужио Русију за провоцирање протеста у Подгорици, подстицање сукоба опозиционих снага са полицијом.“ [57] Ово саопштење сушта је супротност чланку који је дан раније објављен у московском опозиционом дневнику Комерсант, а чије је делове пренела српска агенција Бета, у којем се констатује да су протести у Подгорици прерасли у насиље и да би сада било нелогично да Москва пружа макар и моралну подршку тим протестима. У тексту се детаљно описује на који начин и у ком моменту су демонстрације постале насилне, истичући улогу истакнутих појединаца ДФ-а у хушкању масе на изазивање нереда. Иако је оригинални наслов руског текста „Преврат осујећен – нереди заустављени на прилазима парламенту“, српски сајт Б92 свој прилог насловљава „Нелогично да Москва подржава протесте у ЦГ“, [58] који када се извуче из контекста упадљиво делује као одречан одговор на оптужбе црногорског државног врха да је случај управо супротно: „Изјава Министарства спољних послова Русије које је изразило забринутост због наводне прекомерне употребе силе против ’мирних демонстраната’ само потврђује утемељеност изјаве премијера Мила Ђукановића о умешаности Русије у протесте против НАТО-а.“ У дану након уклањања шатора у Булевару Светог Петра Цетињског, дакле, дан пре него што ће прочетнички изгредници каменовати полицију, ломити излоге и насртати на зграду телевизије Пинк М, те десет дана пре другог саопштења из Русије, на сајту Руске речи, која као подлистак излази периодично у дневном листу Политика, који је у то време уређивала Љиљана Смајловић (уједно и председница поменутог Удружења новинара Србије), 17. октобра појављују се два индикативна коментара која имају за циљ да најаве и стимулишу оно што ће се догађати на улицама Подгорице – директора Руског института за стратешка истраживања (РИСИ) Леонида Решетњикова и Леонида Калашњикова, заменика председника Комитета Државне думе за спољну политику. Први од њих, бивши обавештајац, добар познавалац прилика у Црној Гори повезан с врхом Српске православне цркве, убеђен је да ће црногорске власти наставити да прогоне све који се залажу за независну политику Црне Горе, против НАТО-а, али да ће те њихове мере наићи на снажан отпор народа: „Ја сам у то сигуран. Да ли ће то довести до оружаног сукоба – тешко је сада рећи. Али може се сигурно рећи да Црногорци неће хтети да живе под влашћу овог диктатора. И ситуација ће се сигурно заоштрити.“ У знак захвалности због залагања за циљеве које има СПЦ, патријарх Иринеј доделио је априла 2014. године Решетњикову Орден Светог цара Константина, док је на промоцији књиге директора РИСИ под сугестивним називом \"Вратити се Русији\" говорио и митрополит Амфилохије Радовић. Уз одобравање врховних поглавара СПЦ, Решетњиков је тада рекао: „Ђукановић је велики издајник историјског сјећања нашег народа. Никада у историји српски народ, а црногорски народ је дио српског народа, није био против Русије.“ Иако незнатно уздржаније, Калашњиков пак на истом фону говори о томе како је народ који је својевремено био неодвојив од Срба одједном постао наиван и да разбијање протеста у Црној Гори несумњиво доводи до украјинског и грузијског сценарија: „Наши црногорски ’партнери’ (како смо их раније називали) мало су се занели својим вектором развоја у правцу Запада, и тај занос никако да их прође.“ На сајту у руском власништву Спутњик, чија се уредница Љубинка Милинчић у време Вучићеве посете Москви не скида с националних телевизија попут РТС, Б92 и Пинк, али и кабловског канала Н1, тачно уочи протеста заказаног за 24. октобар, када је покушано насилно рушење власти уласком насилних демонстраната у Скупштину, појављује се читав низ текстова Владимира Судара (некадашњи новинар листа Репортер и актуелни члан Надзорног одбора НУНС-а) и Ненада Зорића, под насловима „Милови очајнички потези“ и „Зашто је општи утисак да Мило одлази“, од 22. октобра; „Спрема ли се црногорски 5. октобар“, од 23. октобра; а затим и „Како је Мило завршио каријеру“, од 26. октобра. Сваки од ових прилога покушава да обесмисли и исмеје оптужбе црногорског врха да анти-НАТО протесте у Подгорици помажу парадржавне, клерикалне структуре у Србији, окупљене око странке коју је све донедавно водио Војислав Коштуница, а преко њих и из саме Русије, баш као што се то 23. октобра чини у Политици текстом индикативног наслова „Зашто је Ђукановићу за протесте крив Коштуница“, у чијим је првим реченицама пласирана ноторна лаж да је црногорски премијер оптужио самог Војислава Коштуницу да стоји иза демонстрација иако је његово име искористио само као персонификацију оних политичких снага које долазе из клерикалног, проруског и антизападног миљеа. [59] Једна од потписница овог, била је новинарка Биљана Баковић, док је кључни саговорник у тексту историчар радикално националистичког усмерења Чедомир Антић из Напредног клуба, један од настављача идеологије Добрице Ћосића и заговорника припајања Републике Српске Србији као „ратног плена“. Дезинформацију о томе да је Ђукановић означио лично Коштуницу као логистичара и мастермајнда протеста, 4. новембра 2015. користи и водитељ емисије Прессинг на ТВ Н1, Амир Зукић. Александар Вучић, који је био један од гостију у тој емисији, одбацио је такву тезу, што затим одмах преноси таблоид Курир као некакав крунски доказ да Мило Ђукановић и провладини црногорски медији, који то нису ни тврдили – нису у праву, а све у намери да се пошто-пото оправдају пласиране дезинформације током „извештавања“ о протестима. [60] Покушај рушења уставно-правног поретка у Црној Гори Да се у вођењу хибридног рата против прозападне политике црногорских власти Русија не ограничава једино на средства из опуса “извора меке моћи”, показало се годину дана касније када су у спрези са српским националистима, руске тајне службе покушале да организују државни удар у Подгорици. Према званичним наводима из истраге, бивши командант српске Жандармерије Братислав Дикић, заједно с још деветнаест држављана Србије, ухапшен је у ноћи између 15. и 16. октобра 2016. године у Црној Гори због сумње да је учествовао у стварању криминалне организације с циљем извршења кривичног дела тероризам. Он је, према документу Специјалног тужилаштва Црне Горе, требало да држи на окупу друге чланове организације, које је претходно врбовао Александар Синђелић, припадник равногорског, клерофашистичког покрета из Србије, по налогу двојице руских националиста – Едуарда Владимировича Схиркова и Владимира Николајевича Попова – с којима се Синђелић, добровољац у редовима сецесионистичких снага у Украјини, састао 23. септембра исте године у Москви. Према откривеном плану, Дикић и остала лица, стопљени с демонстрантима које су челници опозиционог Демократског фронта претходно позивали да се окупе испред Народне скупштине, дочекају изборне резултате и искажу своје незадовољство, будући да је унапред проглашено да су избори покрадени, имали су намеру да се у 23 часа у униформама САЈ-а инфилтрирају у Скупштину и изазову метеж, пуцајући према окупљеним демонстрантима, који би затим у револту због потврде већ етаблиране пропаганде о прекорачивању овлашћења МУП-а током уличних протеста годину дана раније – заузели Скупштину. [61] За испоруку оружја, које су у износу од око 200 хиљада евра финансирала два руска држављана и, испоставиће се, припадника руске војне обавештајне службе (ГРУ), Синђелић је ангажовао већ тада праћеног Мирка Велимировића из Зубиног Потока, који је с Косова требало да га пребаци у Црну Гору, што услед компликација није учинио, у последњем тренутку одлучивши да се обрати Управи полиције и пријави учеснике који су му били познати. Друга група терориста била је, према изјави тужиоца, организована из Даниловграда, с циљем да омогући неометано дејство Дикићеве групе у Скупштини, спречавајући помоћу хеликоптер-дрона, који би снимао терен, сваки покушај припадника државних органа Црне Горе да се из ма ког правца приближе Скупштини и отклоне инцидент. Премда је у реализацији плана, који је садржао и намеру да се у крајњем, по потреби, ликвидира и премијер Црне Горе Мило Ђукановић, требало да учествују и поједини политичари из ДФ-а, управо је та коалиција одмах издала саопштење да је режим оглашавањем тужилаштва у време трајања изборне тишине утицао на исход избора и унео панику међу грађане, као и да је у питању измишљени „државни удар“ у режији Ђукановићевог „неформалног саветника за медије“ Владимира Поповића, уз тврдњу да је Дикић његов близак пријатељ. Ово је био сигнал да и остали, интересно повезани медији, преузму задату поставку. Тако Српски телеграф, националистички таблоид из Србије, већ дан након одржаних избора на којима је убедљиву победу однела управо Ђукановићева Демократска партија социјалиста, 17. октобра 2016. године пише „Милова велика изборна лаж, измислио Србе терористе да би плашио гласаче: Ухапсио Малог Легију!“; у прилогу се налази и део у којем се тврди да је Ђукановић плаћао гласачима 150 до 250 евра да гласају за њега. Истог дана лист Блиц пита „За чији је рачун радио Дикић?“, да би сутрашњом насловном страницом „ДИКИЋ ЗА 100.000 ЕВРА ГЛУМИО ТЕРОРИСТУ: Пензионисаног генерала Жандармерије ангажовао државни врх Црне Горе“ сам дао одговор на претходно реторички постављено питање. Националистички штампани медији насловницама затим следе Блицов пример: да је „Тачи преко Дикића Милу наместио победу“, јавља се таблоиду Ало!; за Српски телеграф је ипак „Мило дао 100.000 еура Малом Легији да глуми терористу“; док Вечерње новости Ратка Дмитровића пишу „Клопка за Дикића у Миловој режији“. Већ 19. октобра дилеме више нема – на насловној страници Блица нашао се премијер Ђукановић и натпис „Милове победе по Бебином рецепту“, док је текст опремљен фотографијама Владимира Поповића, означеног речима „спин доктор без срама“ и „паклени кувар“. Српски телеграф доноси нове наслове: „Медојевић: Мафија платила Милову победу“, а дан касније „Прљави послови Миловог саветника: Беба пакује терористички напад Путину и Вучићу“, уз предлог да се из Србије хитно протера амбасадор Црне Горе. О дометима тако скројене пропаганде сведочи и наслов од 24. октобра, када су већ процурели поједини транскрипти разговора са Синђелићем: „Милова страшна брука, Дикићу исекли језик: Не може да говори осим на Ђукановићевим лажним снимцима“, где Дикићев брат Драган, заједно с лидером црногорске Нове српске демократије Андријом Мандићем изјављује да је бившем команданту Жандармерије три године раније „одстрањен корен језика“ и да због тога „једва неразговетно говори“ – упркос лако проверљивој чињеници да је Братислав Дикић, 22. јуна 2014. године гостовао у емисији на ТВ Пинк и говорио потпуно нормално. Ниједан медиј током ове кампање, која је изгубила на оштрици тек од момента када је премијер Србије Александар Вучић на конференцији за штампу у Влади Србије 24. октобра 2016. године потврдио да су на територији Србије вршене припреме за терористичко деловање у Црној Гори, да су пронађени новац и униформе, те да је Ђукановић праћен најсавременијим уређајима – није изнео детаљ да су Дикића и раније, почетком новембра 2013, у време када је још увек био службеник МУП-а, колеге из „антиизборног штаба“ такође оптуживале за парамилитарне активности у северном делу Косовске Митровице, поводом разбијања гласачких кутија на гласачком месту ОШ „Свети Сава“. [62] Само пет дана пошто је на конференцији за новинаре у Влади Србије изнео доказе о праћењу премијера Мила Ђукановића с елементима иностраности (два руска држављана) у вези с припремом терористичког акта на изборну ноћ у Подгорици 16. октобра те године и о томе да је неименовани високи функционер Управе криминалистичке полиције редовно одавао оперативне податке службеницима страних (западних) амбасада у Београду, објављена је вест да је пронађено оружје у приградском насељу Јајинци, и то у шуми надомак пута где возило мора да успори, недалеко од породичне куће родитеља премијера Александра Вучића. Овај догађај дешава се само два дана после веома драматичне и напете конференције, која је обиловала садржајем какав се обично ускраћује јавности, шеф руских безбедносних служби Николај Петрушев свечано је примљен у Београду, док су негде паралелно с тим, двојица руских држављана, припадника руске војне службе безбедности, Едуард Владимирович Схирков и Владимир Николајевич Попов, напустила Србију. Тек 20. новембра, питањем постављеним премијеру Србије, водитељ емисије Ћирилица Миломир Марић открио је детаљ из пресретнутог разговора руских држављана и будућег сведока сарадника у процесу против терориста Александра Синђелића, да су поменути након планираног смакнућа Ђукановића у Црној Гори отворено заговарали и уклањање Вучића у Србији. [63] Упркос озбиљности ситуације, антиђукановићевски и антивучићевски настројени медији настављају кампању у два основна правца. Они прозападно оријентисани крећу путем исмевања и релативизације објављених информација о угрожавању безбедности премијера Србије и покушају државног удара у суседној Црној Гори, док они други, проруски оријентисани, улажу напоре да доведу у сумњу званичне оптужнице Специјалног тужилаштва у Подгорици. То се чини пре свега кроз исмевање понуђених доказа и јавно негирање било какве везе између руске државе и неуставних акција црногорске опозиције, што је у једном моменту укључивало чак и негирање самог постојања руских држављања који су учествовали у завери и чији је идентитет утврђен у истрази. У релативизацију догађаја у Црној Гори активно су се укључили и проруски политичари у Србији укључујући и тадашњег преседника Томислава Николића који је непуних месец дана након критичних догађаја у Подгорици изјавио да је Црна Гора држава коју је створио српски народ. У интервјуу за Ал Џазиру, Николић је рекао да никада није чуо неки ауторитет из Црне Горе да је рекао да је Русија умешана у прекрајање изборне воље грађана, већ да се ради само о спекулацијама што је представљало опасну тврдњу, посебно у контексту догађаја који су јој претходили и отворених притисака на Црну Гору, који су долазили превасходно из Москве и из националистичких кругова у Београду. Та изјава је уследила након изјаве Решетњикова који је најављивао рушилашке демонстрације и промену власти у Црној Гори, те отворено позивао демонстранте да јуришају на црногорску Скупштину и да насилно заузму власт. У том периоду уследила је и изјава бившег руског премијера Сергеја Степашина у којој је Црној Гори запретио украјинским сценариом у случају званичног уласка у НАТО што је све било део оркестрираног напада на Црну Гору. Генадиј Сисојев: На делу је покушај да се заустави процес евроинтеграција региона Коментаришући позадину стварања проруских медија и организација на Западном Балкану, дописник московског Комерсанта из овог региона, Генадиј Сисојев рекао је за Антидот да је јасно да је реч о званичној стратегији деловања иза које стоји руска држава. “Сведоци смо последњих година да пропаганда преко медија представља кључни меки извор моћи који Русија све више користи широм света, а нарочито у оним регионима где покушава да задржи и прошири свој утицај. То је донекле и разумљиво с обзиром да у економском и идеолошком смислу Русија не може да парира ЕУ и Западу, због чега се ослања на пропаганду као најјефтинији, али у ери интернета, широко доступан и распрострањен меки извор моћи”, навео је Сисојев. Према нејговом мишљењу то је и кључни разлог због чега званична Москва улаже доста средстава у формирање медија и организација под својом контролом, али и због чега је баш тај извор меке моћи постао кључно оружје у одмеравању снага са Западом. С тим у вези Сисојев наглашава да је управо Балкан веома плодно тле за ширење руске пропаганде и за усвајање порука које се тим путем емитују, с обзиром да у региону постоји преовлађујући проруски став, али и изражено антизападно и антиНАТО расположење међу становништвом. О кампањи релативизације догађаја у Подгорици, сведочи и наслов од 24. октобра 2016, када је београдски Курир објавио вест под насловом „Милова страшна брука, Дикићу исекли језик: Не може да говори осим на Ђукановићевим лажним снимцима“. У том чланку Дикићев брат Драган, зтврди да је бившем команданту Жандармерије три године раније „одстрањен корен језика“ и да због тога „једва неразговетно говори“ – упркос лако проверљивој чињеници да је Братислав Дикић, 22. јуна 2014. године гостовао у емисији на ТВ Пинк и говорио потпуно нормално. “Када процењујемо утицај који поменуте структуре остварују у региону, њега не треба ни потцењивати нити прецењивати. Утицај великог броја интернет, електронских и штампаних медија далеко је већи од утицаја организација, јер је и њхов досег већи преко преношења порука кроз информативну делатност. Али, истовремено, и њихов утицај далеко је мањи од уложених средстава у њихово деловање и зато га не треба прецењивати. Он је видљив пре свега због чињнице да је велики део становништва проруски оријентисан што представља плодно тле за усвајање и ширење пласираних порука, али питање је колико то може да утиче на званичне власти које су све од реда посвећене и залажу се за европске интеграције”, навео је он. Говорећи о улози и извештавању проруских медија током афере “државни удар” у Црној Гори, Сисојев наводи да су сајт ИН4С, лист Дан и београдска испостава Спутњика били ударне песнице које су својим пропагандним деловањем покушавале да амортизују и релативизују значај онога што се догодило у Подгорици. “Ти медији су се на све могуће начина бавили ниподаштавањем званичне верзије о ономе што се догодило, а до које је дошла истрага званичних црногорских органа. То је рађено на неколико основних начина: уношењем сумњи у званичну верзију догађаја, исмевањем прикупљених доказа који су предочени јавности, пласирањем алтернативних верзија догађаја без икаквих доказа којима би те верзије биле подупрте, чисто ради уношења сумње у то шта се заиста догодило, па све до отворених спинова попут тврдње да идентификовани припадници руских служби уопште и не постоје иако њихово постојање није негирала чак ни званична Москва. Од настанка афере, у широј јавности, од стране противника Мила Ђукановића све време су пласиране 3-4 исте верзије догађаја, и то баш оне које су пласиране преко проруских медија што јасно указује колики они утицај имају и шта је њихова стварна улога на овим просторима”, указао је балкански дописник Комерсанта. Он додаје да кључно питање у деловањ", "Балканска офанзива кремаљских парамедија", "Суочена са потискивањем сопственог утицаја са Балкана што је, поред економске слабости, великим делом приписивано и активном деловању великог броја парамедија спонзорисаних од стране западних фондација и" ]

[ "Никола Танасић", "Јована Папан", "Емир Кустурица", "Саша Бижић", "Душан Ковачев" ]

[ "Први неуспех „Звезданих ратова“ на благајнама И то је морало да се догоди. „Соло – прича о Звезданим ратовима“ редитеља Рона Хауарда постао је први филм из Лукасове франшизе за који се очекује да ће пропасти на биоскопским благајнама. (Само се очекује, јер „Дизни“, наравно, има на располагању мноштво комерцијалних механизама који ће им омогућити да поврате уложени новац без обзира на све). Вест да је најновије издање филмова о далекој, далекој Галаксији, и друго у серији „самосталних“ филмова који нису део ниједне трилогије (тзв. „прича“), млако примљено код публике током прве две недеље приказивања многи су дочекали са злурадошћу, а стручни часописи и дневна штампа се утркивала са анализама „пропасти“ и саветима мултикорпорацији како да паметније располаже са својим парама. Објективних разлога за релативно лош успех „Солоа“ је много, али срећом по редитеља и екипу филма, ниједан од њих у основи нема никакве везе са квалитетом филма који су снимили. Најочигледнији разлог свакако се тиче скандала са отпуштањем редитеља филма Фила Лорда и Кристофера Милера практично након завршетка снимања, да би затим Рон Хауард приступио екстензивном снимању додатних сцена, које су, како је ћеретала глобална чаршија, значајно измениле првобитну причу. „Соло“ није ни први, ни последњи филм са таквом судбином, а слична прича о преправкама његовог претходника – „Одметника 1“ – завршила се без већих последица по пријем филма код публике. „Соло“ је, међутим, наишао на зид неразумевања и агресивног одбацивања код своје примарне публике – пасионираних љубитеља „Звезданих ратова“, који су се бојкотом овог филма светили за, по њиховом мишљењу скандалозну (а у ствари генијалну) епизоду VIII основне саге – „Последње џедаје“ Рајана Џонсона. „Соло“ је ту завршио ни крив ни дужан као колатерална штета у конфликту креативног тима „Лукасфилма“, који настоји да „Звездане ратове“ стави на ноге које ће оправдати избацивање по једног играног филма сваке године у недоглед, са публиком која је својом пожртвованошћу у љубављу током деценија уздигла ову причу до глобалног феномена (сасвим слична ситуација се догодила приликом последњег филмског васкрсавања франшизе „Звездане стазе“, која је остварила одличне резултате у биоскопима, али је у потпуности отуђила од себе велики део своје примарне публике). У овом, слободно га можемо назвати, „Звезданом рату“ морале су да падну жртве, а једна од њих – и то крајње незаслужена – јесте Хауардов одлични филм. Још се неколико фактора негативно одразило на успех овог филма. Први, и можда најбизарнији – публика је веома негативно реаговала на рутинску одлуку да се улога главног јунака, свемирског шверцера и револвераша Хана Солоа повери новом и млађем глумцу, јер Харисон Форд ни на који начин није могао да игра самог себе од пре четрдесет година. Испоставило се да је Соло у већој мери од других измишљених ликова везан за лик глумца који га је изворно играо, и публика једноставно није хтела да пружи шансу младом Алдену Еренрајху, иако је он у овог лика уложио више енергије и духа од Форда у последња два од четири филма у којим је играо ову улогу. (Забаван детаљ је да је публика једнако јадиковала када су аутори „Одметника 1“ једнако незамењиве Кери Фишер и Питера Кушинга у улогама принцезе Леје и Великог мофа Таркина заменили компјутерски анимираним двојницима.) Даље, камерна атмосфера овог филма, који се бави друштвеном маргином на ободима галаксије у глобалном конфликту једноставно није била довољно епска за публику која је од „Звезданих ратова“ навикла на маневре џиновских свемирских флота и двобоје полубогова са светлосним сабљама. И на крају крајева, „Дизнија“ је најзад сустигла њихова исхитрена одлука да се више од тридесет година материјала у облику романа, стрипова, цртаних филмова, и видео-игара, „избаци из канона“, како би се новим ауторима дале одрешене руке да већ испричане приче испричају поново. Иако је Хауард са одрешеним рукама лику Хана Солоа био знатно вернији од многих других аутора који су га осликавали у различитим медијима за претходне три деценије, то није било довољно да опере уврежену укупну предрасуду да је ово враћање једном од најиконичних ликова оригиналне трилогије на неки начин фундаментално погрешан корак. Раскошна сценографија и разиграна глумачка постава Сви ови броји проблеми са којима се суочила постава „Солоа“ оставили су свог трага пре него што публика уопште ушла у биоскоп. Када, међутим, филм крене, он оставља утисак једног заокруженог дела, жанровски јасно профилисаног, које својим основним недостацима храбро излази на црту, и превладава их на технички беспрекоран начин. Сваким детаљем овог филма провејава велики труд целе екипе, и очигледна љубав према изворном материјалу, а пре свега према Оригиналној трилогији, њеној естетици и митологији. Ова љубав се нарочито осетила код глумаца, који су своје улоге играли са разиграношћу и скоро детињастом фасцинацијом чињеницом да су постали део свемира уз који су одрастали. Већ поменути Еренрајт у насловној улози улаже максималан напор да истовремено остане веран лику благоглагољивог (и баксузног) револвераша, а да се ни на тренутак не упусти у имитације Харисона Форда. Емилија Кларк у лику блазираног мафијашког консиљереа са скромним почецима и мрачном прошлошћу веома убедљиво чини отклон од своје најславније улоге Денерис Таргаријен у „Игри престола“, која је толико иконична, да је озбиљно претила да јој постане камен око врата у даљој глумачкој каријери. Ветеран Вуди Харелсон слика свог циничног и превртљивог разбојника Бекета као да је он одувек био део „Звезданих ратова“, и публика не може да се отме утиску да га је у претходним филмовима „већ негде видела“. Доналд Гловер нам приказује помодног и галантног преваранта Ландоа Калризијана са бриљантно одмереном дозом кича и разметљивости, која у савремено доба верно осликава шарм који је овом лику својевремено дао Били Ди Вилијамс. Најзад, Ерин Келиман у свом приказу вође одметничке банде „Јахачи облака“ Енфис Нест преноси на велико платно дугу традицију упечатљивих ратница из далеке Галаксије, сликајући једног млађег и идеалистичнијег Сола Гереру (фанатичног побуњеника и терористу из „Одметника 1“), кога још увек нису прегазили и сломили ужаси рата. Похвале се ту не завршавају – „Соло“ је у великој мери камеран филм са невеликим бројем улога, али све те улоге су крајње упечатљиве, остају у памћењу (ако се не рачунају традиционално генеричка имена ), и делују као потпуно природни део иконографије „Звезданих ратова“. Дословно су чак и споредне улоге без имена као што су „Империјални цариник“ и „службеник Империјалног регрутног бироа“ у потпуности поринуте у причу, и представљају мале глумачке бравуре. Повратак постулатима свемирског вестерна Ако је „Одметник 1“ пре две године вратио рат у „Звездане ратове“, онда им је „Соло“ вратио атмосферу и иконографију свемирског вестерна, која је доминирала првим и најутицајнијим филмом из 1977. године, да би се у свим каснијим филмовима изгубила под притиском епског наратива и раскошне фантастике. Ова каубојска естетика је, додуше, упорно опстајала пре свега у стриповима који су се бавили криминалним подземљем Галаксије, али и у бројним научнофантастичним остварењима која су се надовезивала на „Звездане ратове“, као што су „Свитац“ Џоса Видона, „Каубој Бибоп“ Шињичира Ватанабеа, или, уосталом, „Пространство“ Џејмса С. А. Корија. „Соло“ је, међутим, и по форми, и по наративу, и по естетици класични вестерн, који укључује у себе сва општа места овог жанра – брзопотезне револверашке обрачуне, пљачку (летећег) воза, карташке партије са високим улозима, и пре свега – жеђ главног јунака за слободом коју му пружа његов свемирски брод, и широко космичко пространство. Ако је каубојска естетика у овом филму и саморазумљива и очигледна, начин на који је она уткана у атмосферу социјалне маргине галактичке империје у успону је веома суптилан, и веома асоцира на славне вестерне који су тематизовали расуло и безнађе бивше Конфедерације током и након Америчког грађанског рата, односно за време убрзане и дехуманизоване индустријализације америчког Запада. У приказивању свима добро знане Империје ми видимо једну удаљену империјалну силу, која није превише заинтересована за добробит и благостање грађана својих колонија, докле год су њихова друштва стабилна и продуктивна у складу са својим производним нормама. Приказ бешћутне империјалне бирократије на дистопичној и социјално девастираној Корелији, односно краткотрајне сцене са прве линије фронта на планети Мимбан, дају нам ограничену, али врло убедљиву слику Империје као отуђеног и неумољивог механизма галактичког угњетавања. Истовремено, разуздани криминални картели су истовремено приказани као галактичка компрадорска елита која Империју сервисира обезбеђујући јој ресурсе и услуге мимо рестрикција закона, али и као социјални слој са наглашеним култом слободе, који тако постаје природна регрутна базу да будућу Побуну. Ово бунтовништво је још једном ведро, разиграно, и распиштољено у најбољем духу класичних десперадоса из историје филма, али истовремено укорењено у „дух границе“, што се визуално дочарава класичним револверашким сценама у најбољем духу Серђа Леонеа. Заборављена комплексност (анти)херојства Хана Солоа Хан Соло је свакако један од најомиљенијих и најиконичнијих ликова у „Звезданим ратовима“, али истовремено лик који је током свог развоја претрпео највеће трансформације, које су за последицу имале знатно одступање од циничног шарма плаћеника доброг срца који је толико одушевио публику када се први пут појавио на сцени. Соло се у оригиналном филму (епизода IV) појављује као особа сумњивог морала, преварант и ситни криминалац, који на крају филма израста из својих чизама, и постаје херој Побуњеничке алијансе, и Коњица-која-спасава-ствар самоубилачког напада на Звезду смрти. Након тог преласка моралног хоризонта јунаштва, велики део Солоове примамљивости се изгубио – у „Империја узвраћа ударац“ нам остају његови цинични манири, презир према ауторитетима, и неодољива фордовска харизма, док у „Повратку џедаја“ он израста у потпуности у једну генеричку херојску фигуру без икаквог духа и укуса (ово је последица чињенице што Лукас није био сигуран да ли ће убедити Форда да се појави у трећем филму, па је његову улогу писао тако да се може лако заменити неким другим). Када се појавио у „Буђењу силе“ већ као старац, нестао је чак и његов уобичајни скептицизам према „фуш религијама и матором оружју“, и заблистао је свега на пар тренутака – када је неуспешно покушавао да се измигољи пред утеривачима дугова две различите криминалне банде одједном, односно када је по ко зна који пут успео да изведе немогућ маневар својим „Миленијумским соколом“, и да га „под ручном“ паркира на планетоид сакривен иза заштитног поља. Ово „блајхање“ Хана Солоа од десперадоса и шармантног разбојника до генеричког јунака и „белог шешира“ најбоље се види у Лукасовом озлоглашеном „ретуширању“ оригиналног филма из 1977. за Специјално издање Оригиналне трилогије из деведесетих година, и то у једној од његових најиконичних сцена – када Хан у кантини у Мос Ајслију из потаје убија ловца на уцене Грида пре него што овај стигне да потегне оружје на њега. У ретушираној варијанти, Гридо потеже први и пуца, да би га Хан убио тек након што је попут Мирка ескивирао његово тане. Ова интервенција силно је разгневила љубитеље оригиналних филмова, и „Хан је потегнуо први“ (Han shot first) постао је својеврсни поклич против целокупног ретуширања оригиналних филмова, а и генерално против моралистичког глајхшалтовања и политички коректног преправљања старих филмских јунака у Холивуду. Екипа „Солоа“ је све ово очигледно имала у виду када је приступила снимању филма о Хановој младости. Штавише, емотивни и морални развој главног лика представља вероватно највећи домет приповедања у целом филму. Ту се јасно види како један способни преварант и лопов ведрог духа и идеалистичког погледа на свет пролази кроз бруталну уличну школу у којој му леђа окрећу они којима је највише веровао – и очинска фигура Бекета, и љубав из детињства Кира. Хан са почетка филма је момак који је убеђен да га само фалсификовани пасош и хрпа новца одвајају од свега што жели у животу, Хан са краја постаје окорели циник који, према Бекетовом савету, „не верује никоме како га нико не би изневерио“. Али у свему томе он и даље задржава свој морални компас – за разлику од своје партнерке Кире која тоне у бесмисао насиља и амбиције борбе за контролу над својом мафијашком организацијом, робујући својим бившим господарима чак и у тренутку када су јој ланци прекинути. Хан Алдена Еренрајта је стога вернији Хану Харисона Форда из „Нове наде“ и „Империја узвраћа ударац“, него што је сам Харисон Форд у наредним филмовима. Он је циник са непоправљивим оптимизмом патолошког коцкара, он је талентовани лажов коме нико никада не верује, он је добра душа која се из петних жила напиње да бар једном у животу буде професионални плаћеник, али му то никако не полази за руком. Он потеже први и најбољи је пилот у галаксији, и тиме се упорно размеће, иако му нико никада не верује. Ханов однос са својим верним пријатељем Чубаком је поготово убедљиво осликан, утолико пре што стоји у контрапункту са свиме осталим што се у филму догађа, баш као што Чубака – уз „Миленијумског сокола“ – представља једину истинску константу у Хановом животу. Прича о склапању овог пријатељства је у „Солоу“ у основи много боља од приче у одбаченим старим канонима. Према њима, Соло је спасао Чубаку из ропства, на шта се овај заклео да ће бити његов пријатељ и сапутник до краја живота (ефективно се још једном поробљавајући – то није први пут да је Чубака оштећен због предрасуда сценариста према раси вукија). У филму, њих двојица заједничким снагама беже из заробљеништва, а њихово пријатељство се рађа постепено и неприметно, без икаквог договора или пакта – како то са пријатељствима иначе бива. Наличје империјализма, или о марксизму у либерал-капиталистичкој Галаксији Оно што је „Солоа“ учинило незанимљивим за велики део публике јесте управо оно што овај филм чини различитим од свих осталих – у њему (не рачунајући оно сасвим узгредно појављивање Дарта Мола) нема џедаја, сита, нити мистичне Силе која протиче кроз сва жива бића у Галаксији. Ова одлука је за продуценте била једина могућа, будући да су имали задатак да Хана осликају онаквим какав је био када је упознао Лука Скајвокера – непоправљивим скептиком, који исмева џедајску „фуш религију“, и који никада није имао прилике да искуси деловање Силе. Али ово одсуство свеопште детерминистичке матрице у филму, које је криво за одсуство оне специфичне епичности која прати све досадашње филмове, истовремено нам отвара простор да боље сагледамо сценографију у којој се цела сага одвија, и друштво које она осликава. У духу естетике вестерна, далека, далека галаксија је, без обзира на огромну интергалактичку цивилизацију са центрима културе и индустрије који заузимају целе планете, пре свега замишљена као Дивљи Запад, у коме царује револверашка правда, закон јачег и – неспутано предузетништво либералног капитализма. Галаксија је простор приватне иницијативе, било да су у питању фарме влаге на Татуину, приватни превозници који робу и путнике превозе са краја на крај космичким странпутицама и богазама, не постављајући превише питања, или корумпирани и криминогени картел који ни најмање не воде рачуна о условима рада у својим рудницима опојних зачина. „Звезани ратови“ блистају када се одвијају далеко од цивилизације, на Спољашњем рубу Галаксије, по слабо насељеним планетама и у различитим „кошницама олоша и нитковлука“. „Соло“ је први филм који нам наменски одвлачи пажњу од епохалних догађања унутаргалактичких сукоба у којим се надгорњавају различити хероји, тирани, и божански изабраници, и приноси лупу управо сценографији по којој је ова франшиза најпознатија. Оно што у томе успевамо да видимо јесте једно веома прецизно разумевање функционисања империјализма и колонијализма, са свим својим кључним елементима експлоатације, тлачења и угњетања (од запослених корпорације „Дизни“ мање од тога свакако нисмо очекивали). Империја се ту показује као отуђена метропола, која своје колоније препушта у руке криминалцима и сецикесама који су у стању да јој „гарантују неометан проток робе, људи и капитала“ (уз понеки затурен вагон горива, наравно), и затвара очи пред њиховом делатношћу чак и када су номинално на њену штету. Са друге стране, активна делатност криминалних банди служи као стално подсећање зашто је присуство и заштита Империје неопходна – што смо небројено пута имали прилике да видимо на Космету. Уопште узев, атмосфера „Солоа“ веома подсећа на окупирани и колонизовани Балкан, где се окупатори повлаче у страну и пуштају различитим паравојним формацијама и идеолошким групама да се међусобно гложе и убијају, одржавајући тако и status quo, и не задирући у империјалне интересе у региону. Зло и тиранија Империје у филму се стога снажније осећа кроз упадљиво одсуство њених структура моћи, него кроз њихове малобројне (и крајње бирократизоване) манифестације. У датом контексту нарочито је занимљив лик Енфис Нест, вође једне групе бандита, пљачкаша и црноберзијанаца која себе отворено проглашава за „побуњенике против Империје“. Иако се по својој бруталности и агресији на први поглед ни по чему не разликују од било које друге свемирске банде у „Звезданим ратовима“, управо преко лика Нестове они прелазе танку линију између „побуњеника“ и „разбојника“ која се налази у темељу савремене империјалне геополитике, али и, рецимо, српског хајдучког и ускочког циклуса народне поезије. „Јахачи облака“ Нестове се не баве ничим другим него мафијашким и територијалним ратом против друге банде – „Гримизне зоре“, али у том рату себе виде управо као борце против глобалног поретка, и тираније Pax Romana. Велики број критичара филма, којима смета политичка коректност савременог Холивуда, видели су у Нестовој политички коректни и садржајем испражњени амалгам „борца за слободу“ и феминистичке иконе, и она то свакако у одређеној мери јесте. Али њена прича, колико год била стереотипна и шаблонска – одјекује аутентичним духом борбе за слободу, која нам је добро позната из наше властите епске традиције. За разлику од свих других протагониста Звезданих ратова – Нест ни по чему није посебна. Она није ничија „изабраница“, никаква „принцеза“, ничија ћерка. Она је просто девојка из неког села на некој забаченој планети, чије су становништво масакрирале дахије које чине зулум по мрачним кутовима галаксије, а под окриљем „империјалног мира“. Она није узела оружје да би се некоме светила, нити зато што сматра да је у питању некакав племенити идеал – она се бори, јер је за њен народ борба једина алтернатива потпуном истребљењу. А у тој борби она нема иза себе ни дисиденте из Империјалног сената, ни економију побуњених планета, па чак ни понеку благонаклону божанску интервенцију васељенске Силе. Онако ситна и крхка, угурана у војну опрему која јој је превелика, она подсећа на толику српску децу из различитих периода наше историје која су на сличан начин одлазила у рат – не толико због идеала слободе, колико ради голог опстанка. Успостављању ове „балканске везе“ свакако помаже музика, будући да тема коју је композитор Џон Пауел одредио за „Јахаче облака“ има у себи женске вокале са упадљиво балканским призвуком. Без икакве сумње, ова слика представља један чисто марксистички захват иначе стандардно аристократске и месијанске матрице која влада „Звезданим ратовима“, и у том ослањању галактичке револуције на „обичног малог човека“ који „ништа нема да изгуби осим својих ланаца“ иде корак даље од лика Реј из Нове трилогије, које додуше представља скупљача секундарних сировина из неке космичке бестрагије галактичког Трећег света, али која је благословена божанским додиром Силе која се стара за њено благостање и успех. Слика Нестове је, стога, дубоко патетична, једнако као што је патетична и иритантна пренаглашена карикатура дроида-револуционара (и феминисткиње?!) Л3-37 (која је, попут озлоглашеног Џар-Џара Бинкса, једнако неподношљива и публици, и својим саборцима у филму), али ти стереотипи веома верно осликавају одређене историјске и друштвене појаве, и само још једном демонстрирају ширину приповедачких хоризоната „Звезданих ратова“. То је само једна од многих „прича о Звезданим ратовима“, које заиста могу бити о било чему, и у којима је, као и у обичним ратовима, све присутно: и профитери и идеалисти, и плаћеници и фундаменталисти, и херојско жртвовање и бесмислена смрт, и бескрајна трагедија, и бескрајна патетика. Бескрајни хоризонт митологије „Звезданих ратова“ Управо ово је највећа снага „Солоа“ као сјајног доприноса ширењу хоризонта приповедања „Звезданих ратова“, и ту управо на основама које су поставили први и најутицајнији филмови франшизе. За разлику од Нове трилогије, која делује интровертно и фокусирано на сопствени наратив, без много обзира на чињеницу да од развоја те радње зависи судбина целе Галаксије, „Соло“ у дословно свакој сцени подсећа да је далека, далека Галаксија бесконачно велика, и да се о њој може испричати бескрајно много прича, од којих је прича о Хану Солоу само једна од њих. Филм је претрпан различитим референцама на личности, догађаје и места о којима не знамо ништа, и који се појављују само да би нам показали да пратимо радњу која се одвија на историјској позорници чија се ширина мери парсецима и светлосним годинама. Неочекивана појава Дарта Мола као једног од најубедљивијих негативаца целе саге, да би просто прозборио пар реченица преко холокомуникатора, и затим се одјавио, представља квинтесенцију приповедања из „Звезданих ратова“. То је одјек оне легендарне сцене из „Империја узвраћа ударац“, када Дарт Вејдер разговара са неколико ловаца за уцене, од којих само Боба Фет прозбори једну једину реченицу, а публика опет не може да се отме утиску да се о сваком од тих ловаца може испричати изузетно занимљива прича, и да би ту причу изузетно желели да чују. Управо то се и догодило у проширеном свемиру романа, стрипова и видео-игара, и управо је та ширина хоризонта учинила „Звездане ратове“ глобалним феноменом. Када се све то има у виду, можемо само рећи да је „Лукасфилм“ под диригентском палицом „Дизнија“ снимио још један одличан додатак свету Звезданих ратова, о коме ће се свакако још причати – знатно више, него што првобитни резултати са благајни имплицирају. Ова продуцентска кућа је показала да кормило франшизе чврсто држе људи који разумеју њену вредност, и који се труде да ту вредност даље развијају – без девалвације, и упркос озбиљној претњи инфлације. Уосталом, не треба заборавити да је дугометражни анимирани филм „Ратови клонова“ такође прихваћен хладно и незаинтересовано, па је анимирана серија коју је изродио након неколико година стекла недвосмислено култни статус. У том смислу, „Лукасфилм“ и „Дизни“ газе добро утабаним (звезданим) стазама, и тога су свесни. Могли би нас већ за две године обрадовати једним римејком Камероновог „Терминатора“ са Бобом Фетом у главној улози. Ако се буду овако строго придржавали својих узора, Боба ни у том филму неће прозборити више од пет реченица. И то ће бити спектакуларно.", "„Соло“ - најпознатији свемирски каубој поново потеже први", "Први неуспех „Звезданих ратова“ на благајнама И то је морало да се догоди. „Соло – прича о Звезданим ратовима“ редитеља Рона Хауарда постао је први филм из Лукасове франшизе за који се очекује да ће пропасти на" ]

[ "Владимир Јевтић", "Авигдор Ескин", "Бранко Павловић", "Ђанандреа Гајани", "Александар Запољскис", "Роса Менесес", "Елеонора Лорусо", "Драгана Трифковић", "Станислав Стремидловски", "Патрик Бјукенен" ]

[ "На опште запрепашћење својих савезника, па и читавог света, Доналд Трамп је одлучио да самостално напусти нуклеарни договор кога су са Ираном велике Западне силе и Русија потписале 2015. године. Сви су били срећни због договора, нарочито председник Обама, али и Техеран - коме је договор гарантовао скидање већине санкција у замену за обећање да неће обогаћивати уранијум до 90 одсто. По споразуму, Иран има право да обогаћује уранијум само до 3,67 одсто, што је довољно за погон реактора, али је далеко испод 90 одсто колико је неопходно за нуклеарну бомбу. Осим тога, Иран је прихватио и ограничење броја центрифуга, као и да измени реактор за производњу тешке воде која је неопходна за производњу плутонијума. Међутим, споразум се састоји из низа временских ограничења. Наиме, он важи 15 година и после истека тог рока, ако се не потпише неки други, Иран слободно може да прави атомску бомбу. Ово, као и чињеница да споразум не ограничава Иран у тестирању и испаљивању балистичких пројектила, нарочито смета Израелу. Премијер Израела Бењамин Нетанјаху изнео је на телевизији наводни доказ о томе да Иран тајно спрема атомско оружје. Доказе, у виду компјутерских дискова, Нетанјаху је театрално открио склонивши чаршав који их је прекривао. Званични Техеран се на ово само насмејао, а међународна заједница није реаговала. Трамп је, међутим, казао да ови докази недвосмислено доказују да Иран крши договор и да из њега треба иступити. Но, Нетанјаху је урадио нешто много ратоборније - наложио је Кнесету да му дâ овлашћење да „објави рат“ или да „наложи велику војну операцију уз консултацију само са министром одбране, без потребе за гласањем кабинета у пуном саставу, као што је то закон до сада прописивао“. До овога је дошло након израелског бомбардовања Сирије када је погинуло неколико иранских војних лица. У међувремену, Трамп се повукао из договора, али ни Иран не седи скршених руку. „Иран би могао да настави обогаћивање уранијума од 20 одсто уколико европски потписници нуклеарног споразума из 2015. године не испуне обећање да ће тај споразум одржати на снази након што се Вашингтон из њега повукао“, саопштио је директор Иранске организације за атомску енергију Али Акбар Салехи. „Уколико друга страна остане посвећена својим обећањима и ми ћемо се држати својих обећања… Наша политика је да чекамо и видимо“, рекао је Салехи, преноси Ројтерс. Како је Салехи прецизирао, Техеран ће сачекати још неколико недеља, након чега је, упозорио је, „све могуће“. „Можемо почети и са обогаћивањем од 20 одсто“, рекао је он новинарима. Да Израел има планове за напад на Иран открио је бивши обавештајац Мосада. Америка слуша Израел у сваком тренутку. Исто важи и случају Ирана. Уколико Израел буде кренуо на Техеран, имаће сву подршку Вашингтона. Међутим, Иран није Сирија. Иран је огромна планинска земља и тешко да би авијације САД и Израела могле да учине много на таквом терену. Недавно је државни секретар САД Мајк Помпео изјавио да би Сједињене Америчке Државе могле да изврше притисак на Техеран и уведу „санкције без преседана“ уколико Иран не промени своју политику. “Као прво, ми ћемо извршити финансијски притисак без преседана на режим (у Ирану). Лидери у Техерану не треба да сумњају у озбиљност наших намера. Ако режим не промени своју политику, санкције ће се само појачавати и постајати све болније“, поручио је Помпео. Према његовим речима, политика садашњег руководства Ирана је „недопустива и непродуктивна“. „Ирански нуклеарни програм је само одлагао појаву могућности израде нуклеарног оружја у Ирану“, изјавио је шеф Стејт департмента. Помпео је овај споразум назвао „губитничким“ и навео да је он имао огромне реперкусије широм Блиског истока. Шеф Стејт департмента је у говору којег је одржао у конзервативној Фондацији „Наслеђе“ рекао да је Иран „наставио марш широм Блиског истока“ од 2015. године и казао да се администрација бившег америчког председника Барака Обаме „кладила“ на то да ће Иран престати с нечасним акцијама и придржавати се глобалних норми. Помпео је поставио 12 услова закључивања новог споразума са Ираном. Између осталих су: „Иран мора да прекине рад на обогаћивању уранијума и да више никад на томе да не ради. Иран треба да престане да производи балистичке ракете и прекине рад на ракетама које могу да носе нуклеарно оружје. Техеран треба да прекине да подржава терористичке организације на Блиском истоку. Иран треба да повуче све снаге које су под иранском командом из Сирије“. Према његовом мишљењу, нуклеарни споразум са Ираном „није гарантовао безбедност америчког народа“. „Тога више неће бити. Неће више бити несметаног ширења моћи Ирана“, рекао је Помпео. Међутим, према речима државног секретара, САД су спремне и желе да закључе нови споразум с Ираном о нуклеарном програму. „Како је навео пре две недеље амерички председник Доналд Трамп, он је спреман и жели да се договори о новом споразуму. Било који нови споразум треба да гарантује да Иран никад неће имати нуклеарно оружје и да ће прекинути злонамерно понашање“, указао је Помпео. Иран је и на ово имао спреман одговор. „Као одговор на нови амерички план да изврше притисак на Техеран, ирански народ удариће америчког државног секретара Мајка Помпеа преко уста“, ијавио је један од команданата у иранској Револуционарној гарди Исмаил Коусари. Ирански министар спољних послова Мухамед Џавад Зариф изјавио је да Европска унија не чини довољно како би очувала предности које Иран има од међународног нуклеарног споразума из 2015. године. Зариф је то рекао комесару ЕУ за енергетику Мигелу Аријасу Канетеу у Техерану, преноси Ројтерс, позивајући се на иранску државну новинску агенцију ИРНА. „Са повлачењем Америке, јавна очекивања (Ирана) од ЕУ су се повећала како би се одржале користи од споразума. А, у садашњем контексту, европска политичка подршка споразуму није довољна“, истакао је шеф иранске дипломатије. Према његовим речима, најава могућег повлачења великих европских компанија из сарадње са Ираном није у складу са обећањем ЕУ да ће примењивати нуклеарни споразум. Ипак, мало је вероватно да ће се европске земље на челу са Русијом повући из споразума. Он ће вероватно и даље да остане на снази, само у некој промењеној форми, а тешко да ће Вашингтон испунити претњу Помпеа, јер би се онда сам САД изоловао. А, што се Израела тиче, тешко да он има снаге за рат против Ирана, иако ће и даље највероватније наставити да бомбардује сиријску територију.", "САД и Израел сложно против Ирана", "На опште запрепашћење својих савезника, па и читавог света, Доналд Трамп је одлучио да самостално напусти нуклеарни договор кога су са Ираном велике Западне силе и Русија потписале 2015. године. Сви су били срећни због" ]

[ "Мирослав Самарџић", "Маринко М. Вучинић", "Бранко Павловић", "Ђорђе Вукадиновић", "Бошко Обрадовић", "Драгана Трифковић", "Слободан Голубовић", "Драган Ђилас" ]

[ "Употреба традиционалних топонима на мањинским језицима, када се они разликују од званичних, спада у домен заштите права националних мањина. У државама у којима оваква пракса постоји обично се захтева да у дотичном насељу или региону постоји знатан удео мањинског становништва. Како је ова материја уређена код нас. После доношења Устава 1990. први Закон о службеној употреби језика и писама донет је 1991. године. Поред службене употребе српског језика овим законом била је уређена и службена употреба мањинских језика. Иако је Закон из 1991. у извесној мери редуковао право на службену употребу мањинских језика у односу на законодавсто Социјалистичке Аутономне Покрајине Војводине, он је и даље обезбеђивао припадницима мањина висок степен заштите њихових права. Једна од рестриктивних мера у Закону била је што није омогућена службена употреба традиционалних мањинских топонима када се они разликују од званичних, на пр. Сзабадка за Суботицу, Úјвидéк за Нови Сад, Нагyбецскерек за Зрењанин и сл. Према Закону из 1991. општине су својим статутима утврђивале који језици су, поред српског, у службеној употреби, али нису били прописани никакви критеријуми. У пракси, општине су багателно уводиле у службену употребу и мањинске језике, чак и у срединама у којима је удео мањинског становништва веома мали. У пракси овакво поступање доводи до великих проблема. Када је мањински језик, поред српског, у службеној употреби то онада представља велику обавезу за државне и општинске органе и организације које врше јавна овлашћења и низ других субјеката. На пр. јавни натписи морају се исписивати на свим службеним језицима, јавне исправе морају се издавати двојезично, судски и управни поступци морају се водити и на мањинским језицима и сл. Право на употребу мањинских језика у пракси деведесетих остваривано је знатно испод стандарда утврђених Законом. Савезни Закон о правима националних мањина донет је 2002. год. И он и даље важи. По овом Закону, јединица локалне самоуправе обавезна је да уведе у службену употребу неки мањински језик уколико у њој има најмање 15 посто припадника неке националне мањине. Међутим, мањински језици који су били у службеној употреби пре доношења Закона из 2002. остају и даље у употреби. Истоветна одредба унета је 2010. год и у Закон о службеној употреби језика и писама Републике Србије. Тако данас имамо у пракси ситуацију да у већини војвођанских градова и општина постоји у службеној употреби и неки мањински језик, поред српског. Законом из 2002. утврђено је да се на подручјима на којима припадници националне мањине чине најмање 15 посто становништва топоними исписују и на њиховим језицима, према њиховој традицији и правопису.Тако је право на употребу традционалних мањинских топонима враћено у наш правни систем, које је постојало у САП Војводини, а укинуто 1991. Савезни Закон из 2002. садржао је и одредбу по којој су републике и покрајине својим прописима могле “да ближе уреде питања регулисана овом законом“. На основу те одредбе Скупштина Аутономне Покрајине Војводине донела је 2003.год Одлуку о ближем уређивању појединих питања службене употребе језика и писама националних мањина на територији Аутономне Покрајине Војводине. Према Одлуци, на подручјима на којима су и језици националних мањина у службеној употреби топоними се исписују и на њиховим језицима, према њиховој традицији и правопису. Одлуком је проширена обавеза из Закона из 2002. , тако да се традиционални мањински топоними морају употребљавати у свим јединицама локалне самоуправе у којима су и мањински језици у службеној употреби, чак и у онима у којима је удео мањиснког становништва веома мали. Према Одлуци, традционалне топониме утврђује национални савет дотичне националне мањине, а ако овај пропусти да то учини, утврдиће их Извршно веће АПВ, данас је то Влада АПВ. Мађарски национални савет утврдио је традционалне мађарске називе свих насељених места на подручјима на којима је и мађарски језик у службеној употреби, тј.у тридесет и једној јединици локалне самоуправе.(ttp://www.mnt.org.rs/sr-latn/dokumentum/madjarski-gradski-registar) И овде настаје проблем. Мађарски национални савет утврдио је традиционалне називе не само оних насељених места у којима Мађари чине већину, или знатан део станвништва, него и за она насеља у којима Мађари не живе, или чак никад нису живели. Погледајмо како то изгледа на примеру Града Зрењанина: Нагyбецскерек Зрењанин Арадáц Арадац Ернőхáза Банатски Деспотвац Ерзсéбетлак Бело Блато Ботос Ботош Елемéр Елемир Éцска Ечка Јанкахíд Јанков Мост Бегафő Клек Резсőхáза Книћанин Лáзáрфöлд Лазарево Лукáцсфалва Лукино Село Зсигмондфалва Лукићево Меленце Меленци Сзентмихáлy Михаљлово Орлóд Орловат Перласз Перлез Óéцска Стајићево Тисзатаррóс Тараш Тамáслака Томашевац Фаркасд Фаркаждин Цсента Чента Као што се из овог списка и наведених правних прописа види, традиционални мађарски топоними морали би да буду исписани и на таблама са називим места у којима је удео мађарског становништва веома мали, на пример у селима у у којима Срби вековима чине већину становника, ( Орловат, Тараш,Томашевац) али и у селима у којима већину становника чине Срби колонисти, (Клек, Банатски Деспотовац, Лазарево). Назив Нагyбецскерек је већ десетак година у службеној употреби. Мађари чине око 13 посто становништва Зрењанина. Када би се важећи правни прописи стриктно променили, то би довело до погоршања иначе добрих међунационалних односа. Бесмислено је доности прописе који се не могу применити или чија би примена донела много више штете него корисит. Оправдано је да се мањински топоними употребљавају за насеља у којима нека мањина чини знатан део или већину становништава, али је потпуно неоправдано да се то чини и тамо где то није случај. Претеривања у нашем правном систему када је у питању заштита мањина постоје и у другим областима, не само када се ради о топонимима. На подручјима у којим су и мањински језици у службеној употреби, а то је већина јединица локалне самоуправе у Војводини, судски и управни поступци, на захтев једне стране у поступку, морају се водити на мањинском језику. Већина судова и градских и општинских администрација као и државни и покрајински органи, немају ни минимум ресурса који су неопходни да би се овако високи стандарди мањинске заштите остварили. Нормално би било да су стандарди виши у срединима у којима мањине чине знатан удео у становништву, оправдано је да припадници мањина имају право да лично име употребљавају на свом језику свугде, али није оправдано, ни изводиво да се инсистира на неостваривим правима и у срединама у којим живи мали број припадника неке националне мањине. Колективна права националних мањина могу постајати само у срединама у којим оне чине знатан удео у становништву, Да ствар буде још компликованија, постојеће прописе није могуће уподобити приликама нити их учинити остваривим. Према чл. 20 Уставу Републике Србије достигнути ниво људских и мањинских права не може се смањивати. То значи да градови и општине не могу да својим статутима из службене употребе избаце неки мањински језик, чак и ако би то било оправдано. На подручју града Зрењанина у службеној употреби су поред српског и мађарски, румунски и словачки језик. Према попису становништва из 2011 у Граду Зрењанину, тј на целој териорији локалне самоуправе било је укупно 123.362 становника. Погледајмо колики је број и проценат припадника националних група чији језици су у службеној употреби: Срби 91.579 74,24% Мађари 12.350 10,01% Румуни 2.161 1,75% Словаци 2.062 1,67% Према Закону из 2002 год. мањински језици су у равноправној службеној употреби. Како оваква одредба може да се примени у Зрењанину где Словаци и Румуни чине мали удео у становништву. Да би овакви максималистички стандарди у области мањинске заштите били остварени органи јавне власти, али и други субјекти који морају да примењују Закон о службеној употреби језика и писама не би могли да се баве никакавим другим пословима, осим обезбеђивања језичке равноправности или других инструмената заштите мањина. Систем заштите мнањина у Србији није добро уређен, стандарди су преамбициозни и неоствариви. Још горе, стриктном применом прописа, што би у правној држави било нормално, постигли би се ефекти супротни од жељених, дошло би до погоршања међуетничких односа, положај мањина би се погоршао, а не поправио. Извесно је да Срби,у местима у којима не живе припадници мањина, неће одобравати да се називи њихових насеља исипишу и на мађарском језику. Већ се дешавало да су табле коју су овако исписане биле оштећене. У Војводини не постоји само већински, српски национализам, постоје и мањински национализми. Да би једна мултиетничка заједница опстала неопходно је да постоје и заједничке вредности и циљеви који повезују људе, а не само да се инсиситра на ономе што их дели. Потребно је прихватити концепт интеркулурализма а не сегрегацијског мултикулурализма. Ова година може бити ризична за очување добрих међунационалних односа у Војводини. Обележавање стогодишњице присаједињена Војводине Србији не сме бити искоришћено за испољавање великосрпског национализма. Постој опасност да се губитак Косова компензује тако што ће се Војводини наметати ексклузивно српски идентитет. Недавно је Влада АПВ усвојила Нацрт покрајинске скупштинске одлуке о утврђивању и свечаном обележавању Дана Војводине и других дана од покрајинског значаја. Предложено је да дан Војводине буде 25. новембар, када је 1918. године Велика народна скупштина у Новом Саду прогласила присаједињење војвођанских области Краљевини Србији.. Покрајинска влада је предложила да се обележавају и 15. мај, поводом Мајске скупштине одржане у Сремским Карловцима 1848. године, те 10. децембар - Међународни дан људских права, када су Уједињене нације 1948. године усвојиле Универзалну декларацију о људским правима. Уочљиво је да су узети значајни датуми само из једне традиције, српске, те да су изостављени значајни датуми и догађаји који симболизују антифашистичку борбу у Војводини. Прва два датума су неспорна, али избор трећег је чудан. Наиме, у Универзалној декларацији о људским правима националне мањине се уопште не помињу. Предлог које су дале аутономашке организације и појединци да се обележава и 31. јул 1945. године, када је Скупштина изасланика народа Војводине одлучила да Војводина уђе у састав Србије је оправдан. У социјалистичком периоду, по први пут у историји, постигнута је национална равноправност у Војводини. (Аутор је активиста Зрењанинског социјалног форума)", "Употреба топонима на мањинским језицима у Војводини", "Употреба традиционалних топонима на мањинским језицима, када се они разликују од званичних, спада у домен заштите права националних мањина. У државама у којима оваква пракса постоји обично се захтева да у дотичном" ]

[ "Слободан Дурмановић", "Нспм", "Игор Вукадиновић", "Милорад Додик", "Мирјана Радојичић", "Стефан Каргановић", "Саша Бижић" ]

[ "Четири месеца уочи избора, у Републици Српској коначно су позната сва имена кандидата два водећа српска политичка блока за кључне функције, председника Српске и српског члана Председништва БиХ. За ову другу функцију СНСД је потврдио кандидатуру актуелног председника РС Милорада Додика, док је супарнички Савез за промене кандидовао актуелног српског члана Председништва БиХ Младена Иванића. Пре неки дан СНСД је једногласно изабрао и свог кандидата за председника Српске, актуелну премијерку Жељку Цвијановић, док је СзП кандидовао вођу СДС-а Вукоту Говедарицу. Још раније је СНСД склопио споразум са досадашњим коалиционим партнерима ДНС-ом Марка Павића и социјалистима Петра Ђокића о подршци кандидатима СНСД-а, при чему је ДНС-у обећано, у случају победе, право првог избора на једну од следећих функција: премијера РС, председника Народне скупштине РС или председавајућег Савета министара БиХ(функција која у наредних четири године припада представнику РС). С друге стране, у СзП-у ће, у случају њихове победе, функција премијера РС или председника Народне скупштине обећана је НДП-у Драгана Чавића. Дакле, у случају победе Додика и Цвијановићеве, јасно је да ће коалиција СНСД-ДНС-СП поново формирати Владу РС, с том разликом што би ДНС имао значајније учешће у извршној власти него до сада, наравно уколико се испуне њихова очекивања од најмање 10 одсто освојених гласова. С друге стране, у случају победе Иванића и Говедарице, СзП ће бити надомак формирања нове Владе РС,с тим да ће им највероватније за тај посао бити потребна подршка ДНС-а. Просто речено, ни СНСД ни СзП не могу рачунати на апсолутну посланичку већину у Народној скупштини РС без ДНС-а, сем уколико се у наредних четири месеца не догоди велики преокрет међу гласачима, према коме би се већина досадашњих гласача ДНС-а предомислила и дала гласове што странкама једног, што другог политичког блока. Такав преокрет био би раван политичком чуду, а да у таква чуда не верују ни у СНСД-у ни у СДС-у, говори неколико већ познатих чињеница. Прва је да је СНСД обећао ДНС-у једну од две најзначније функције у РС у замену за подршку Додику и Цвијановићевој. Друга чињеница је да \"Уједињена Српска\" Ненада Стевандића, блиска Додику, не може на изборима \"отети\" ДНС-у значајан број гласова и заменити ДНС у коалицији са СНСД-ом и социјалистима. Трећа чињеница, важна за СДС, јесте да су сви виђенији посланици те странке, осим Стевандића, који иступили из СДС-а - прешли управо у ДНС. Отуда је могуће да ће им пребези можда однети део гласова, не толико да СДС не понови резултат са избора од пре четири године, али може утицати да не постигну значајно бољи резултат, сем уколико не анимирају у своју корист део изборних апстинената. У ДНС-у, опет, очигледно рачунају да ће им добро доћи сваки глас како би премашили свој резултат са прошлих избора, па отуда су СДС-ови пребези попут Огњена Тадића и Дарка Бањца, у ДНС-у одмах добили значајне функције. И поред тога - то је четврта важна чињеница - у СДС-у се, у својим опозиционим нападима на политику Владе РС, малтене нису дотицали ДНС-а: оштрица критике била је упућивана готово искључиво према СНСД-у и повремено према социјалистима. Ове две последње чињенице упућују да у СзП-у рачунају да, ако Говедарица буде председник РС, без ДНС-а неће моћи формирати Владу. Као што то неће моћи учинити ни СНСД ни социјалисти, само што ће, ако Цвијановићева победи Говедарицу, ДНС сасвим сигурно остати у досадашњој коалицији, наравно под условом да СНСД испуни предизборно обећање које им је дао. Но, ако Говедарица победи Цвијановићеву, ДНС би за прилазак СзП-у сасвим извесно тражио у извршној власти исто оно што им је обећао СНСД, чиме би онда Чавићев НДП могао остати ускраћен за позицију премијера РС. Међутим, како извршна власт у РС носи пуно бенефита, сви би могли да буду намирени кроз низ других функција, као што се и до сада догађало у коалицији СНСД-ДНС-СП: кад год би Павић нечим био незадовољан, Додик би налазио начина да ДНС-у \"уступи\" неку \"профитабилну\" функцију у јавним предузећима. Павић је то до сада углавном вешто користио да \"маршем кроз институције РС\" ојача своју странку на терену по већ опробаној матрици коришћења јавних институција за ширење страначке моћи и утицаја. Тако је у садашњој, тринаестогодишњој коалицији са СНСД-ом и социјалистима, ДНС само повећавао број гласова, никада нагло, већ мало по мало. Ипак, њихов циљ да ће сада порасти на читавих 15 одсто чини се претеран и у јавности више служи да увери неопредељене и апстиненте да је баш ДНС странка која ће бити највећи добитник наредних избора. Извесно је, пак, да они рачунају да ће то исто постати и са 10 одсто гласова, уколико Говедарица постане председник РС. Зато не би требало да чуди ни ако део гласача ДНС-а, са таквим уверењем, на биралиштима да глас управо Говедарици, а не Цвијановићевој, како централа буде наложила. Ипак, не треба искључити ни сценарио по коме би, и у случају да Говедарица победи Цвијановићеву, Додик изгуби од Иванића, а СНСД успе да заједно са социјалистима задржи око 40 посланичких мандата у Народној скупштини РС, Додик покуша да се врати на место премијера РС. Он ту могућност није искључио ни ако буде изабран за српског члана Председништва БиХ, јер постоји и уставна и законска могућност да поднесе оставку на ту функцију, а да његово место преузме неко од посланика СНСД-а у Парламентарној скупштини БиХ. Та рачуница не треба да чуди, јер моћ и утицај који омогућава положај премијера РС далеко превазилази моћ и утицај српског члана Председништва БиХ. Зато ће, у случају да изгуби од Иванића, Додика тешко било ко моћи да заустави у покушају да преузме функцију премијера РС, наравно под условом да СНСД макар задржи досадашњи број посланика. Но, то ће му бити тешко да оствари ако Говедарица буде председник РС, а СзП и ДНС у збиру буду имали апсолутну посланичку већину и СзП буде изашао у сусрет захтевима које ДНС испостави за формирање владе са СзП-ом. Зато ће избори за председника РС бити пресудни за поделу моћи и утицаја у извршној власти у РС, а биће свакако много неизвеснији неголи избори за посланике у Народној скупштини РС. Биће тешко прогнозирати ко ће бити нови председник РС и седам дана пред изборе у октобру, тим пре што су и избори пре четири године завршени тесним резултатом: Додик је Тадића победио за свега 1,5 одсто гласова, баш као и Иванић Цвијановићеву. Цвијановићевој ће сада требати доста труда да убеди више од 50 одсто гласача да је њена влада у протекле четири године била солидна, али ни Говедарици неће требати ништа мање напора да увери већину гласача да је та влада била лоша, а да ће он као председник РС бити гарант боље извршне власти у Српској. На страни Цвијановићеве је снажнија страначка организација СНСД-а у односу на СДС и ПДП, као и бројније гласачко тело СНСД-а у бањалучкој регији као најмногобројнијој изборној јединици у РС. Ако јој притом приједорска регија, као упориште ДНС-а, донесе осетнију превагу над Говедарицом, онда СзП-у неће бити лако да те губитке надокнади гласовима у својим упориштима у Добоју и Бијељини. Ако, притом, Зворник и даље остане јако упориште СНСД-а, на простору Источног Сарајева СзП ће морати добро да се потруди да амортизује мањак гласова у зворничкој регији, те да у источној Херцеговини барем освоји подједнак број гласова као СНСД и њихови коалициони партнери. А управо ти неопредељени бирачи и апстиненти могли би на крају донети одлучујућу превагу у оба дуела, за председника РС и српског члана Председништва БиХ. Зато у наредна четири месеца до избора следи рововска борба, у којој ће у оба српска политичка блока \"гинути\" за освајање сваког процента на \"ничијој земљи\" у бирачком телу Додику, као далеко популарнијем, биће лакше него Цвијановићевој и он се у овом тренутку може сматрати фаворитом у односу на Иванића, али Додикова слободна процена да он већ сада има и до 100.000 гласова предности над Иванићем је, најблаже речено - претерана. Поред тога, гурајући Цвијановићеву у први план, Додик је у своје руке узео двосекли мач: хвалећи владу Цвијановићеве - коју неопредељени бирачи и апстиненти тешко да доживљавају као успешну - Додик ће више одмоћи самом себи у дуелу са Иванићем, него што ће помоћи Цвијановићевој у њеном дуелу са Говедарицом. Додиков \"судар\" са Иванићем и целим СзП-ом ће свакако обиловати Додиковим оптужбама за \"издају\", али у СзП-у су већ сада уверени да у те оптужбе не верује више од 15 одсто Додикових бирача. А сам Иванић верује да му такве оптужбе никако не могу нашкодити, описујући своју улогу у протекле четири године као политичко деловање у правцу одбране интереса РС унутар БиХ. На шта, опет, Додик одговара да би он још снажније то чинио као српски члан Председништва БиХ. Но, Додиково остављање могућности да ће одступити са те функције, ако буде изабран, да би поново био премијер РС, може му се вратити као бумеранг из правца дела бирача који до последњег дана буду размишљали да ли да дају глас њему или Иванићу. А управо ти неопредељени бирачи и апстиненти могли би на крају донети одлучујућу превагу у оба дуела, за председника РС и српског члана Председништва БиХ. Зато у наредна четири месеца до избора следи рововска борба, у којој ће у оба српска политичка блока \"гинути\" за освајање сваког процента на \"ничијој земљи\" у бирачком телу.", "Ко, с ким и против кога - увод у предизборну рововску борбу у Српској", "Четири месеца уочи избора, у Републици Српској коначно су позната сва имена кандидата два водећа српска политичка блока за кључне функције, председника Српске и српског члана Председништва БиХ. За ову другу" ]

[ "Отаџбина", "Владимир Јевтић", "Бранко Павловић", "Миланко Шеклер", "Милојко Будимир", "Слободан Орловић", "Мирослав Самарџић", "Милош Стојановић" ]

[ "Тенденциозним питањима и нарученим истраживањима јавног мњења Вучић припрема терен за признање независности Косова", "Да је Ипсос хтео да буде коректан, грађанима Србије поставио би питање да ли су за Косово или Европску унију и онда би дошао до истине о патриотизму грађана Србије Анкета маркетиншке агенције Ипсос и њеног шефа Срђана" ]

[ "Ђорђе Вукадиновић", "Маринко М. Вучинић", "Бранко Павловић", "Бошко Обрадовић", "Драгана Трифковић", "Мирослав Самарџић", "Слободан Голубовић", "Драган Ђилас" ]

[ "Мантра о „злој држави“ коју обавезно треба протерати из медија највећи је узрок актуелног информативног хаоса и медијске прљавштине", "Ако сам добро схватио, на овој седници је, такорећи, ексклузивно од стране председникове саветнице за медије саопштено да се из процедуре повлачи контроверзна медијска стратегија. То није било само изненађење за" ]

[ "Отаџбина", "Владимир Јевтић", "Бранко Павловић", "Миланко Шеклер", "Милојко Будимир", "Слободан Орловић", "Мирослав Самарџић", "Милош Стојановић" ]

[ "Поређењем Дејтонског са издајничким Бриселским споразумом Вучићев режим Србима вређа здрав разум и продаје \"рог за свећу\"", "Елиминација границе између Косова и Метохије и Албаније уз обострану сагласност њихових челника је први корак у стварању Велике Албаније. Реакција Београда је била млака, јалова тако да се стекао утисак да је за овај" ]

[ "Драгана Трифковић", "Авигдор Ескин", "Владимир Јевтић", "Бранко Павловић", "Ђанандреа Гајани", "Александар Запољскис", "Роса Менесес", "Елеонора Лорусо", "Станислав Стремидловски", "Патрик Бјукенен" ]

[ "Економски форум на Јалти - креирање нових могућности", "Русија је постала место одржавања значајних економских скупова, па се поред форума у Санкт Петербургу, Сочију и Владивостоку, већ четврти пут за редом одржава и економски форум на Јалти. ОвогодишњиIV Међународни" ]

[ "Давор Лукач", "Милан Радоњић", "Бошко Мијатовић", "Истиномер", "Антидот", "Емир Кустурица", "Бирн", "Бранислав Матић", "Карл Билт", "Марк Галеоти" ]

[ "Док се министар Вулин и његов \"врховни командант\" јуначе по конференцијама за штампу беспилотне летелице шпартају уздуж и попреко небом изнад Србије", "ДОК АЛЕКСАНДАР ВУЛИН УПОРНО ПОНАВЉА ДА БИ СВАКИ НЕПРИЈАВЉЕНИ ПРЕЛЕТ ИЗНАД СРБИЈЕ ЗАВРШИО ОБАРАЊЕМ, ДАНИМА СУ У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ МАРТА БЕСПИЛОТНЕ ЛЕТЕЛИЦЕ, УГЛАВНОМ ТИПА 'ПРЕДАТОР', НАПРОСТО 'ШПАРТАЛЕ' НЕБОМ ИЗНАД" ]

[ "Елеонора Лорусо", "Авигдор Ескин", "Владимир Јевтић", "Бранко Павловић", "Ђанандреа Гајани", "Александар Запољскис", "Роса Менесес", "Драгана Трифковић", "Станислав Стремидловски", "Патрик Бјукенен" ]

[ "Стручњаци из Француске, Немачке и Велике Британије, као и инспектори из међународне Агенције за атомску енергију, имаће задатак да укратко испитају ирански нуклеарни архив како га је дефинисао израелски премијер Нетанјаху, током једне театралне телевизијске презентације прошлог понедељка. Шеф владе у Тел Авиву, оптужио је без околишања Иран, да је лагао око својих активности обогаћивањa уранијума, указујући, у својству потпоре властитих изјава, на 55 хиљада страница, и исто толико фајлова на 183 ЦД-а, што је свеукупно пола тоне материјала до којег је дошла у посед израелска обавештајна служба. Ипак, међународна заједница је реаговала са скепсом, говорећи да је реч о информацијама које су већ познате, и које су испливале у периоду који је претходио потписивању споразума са Техераном 2015. године. Насупрот њој, САД подупиру заснованост оптужби, са новим државним секретаром Помпеом, који је документе окарактерисао као веродостојне, док председник Трамп не жури, упркос предстојећем истеку уговора 12 . маја (до тог датума амерички председник мора да одлучи да ли ће се САД повући из међународног споразума са Ираном, прим. преводиоца). Сумње Шоу, а не откриће. Многи сматрају да је оно што се збило прошлог понедељка, пре свега била једна „презентација“ материјала који је већ познат. Према сајту Defence One, ако су тајни документи које су израелски агенти уграбили, они који су показани у директном телевизијском преносу, сигурно је да је „ирански нуклеарни програм био замрзнут“. Посебно је било позивања на информације које су скоро идентичне онима које су већ обелодањене у „Кључним закључцима“ (Key Judgments) из 2007. године, који чине део Процене националне обавештајне заједнице (National Intelligence Estimate), а потом и извештаја саме Агенције за атомску енергију из 2011. године, са насловом „Могуће војне димензије иранског нуклеарног програма“ (Possible Military Dimensions to Iran's Nuclear Programme). Сви ови документи су већ били познати, у моменту када је амерички председник Обама пре три године потписао нуклеарни споразум, којег његов наследник Трамп жели да модификује још од свог устоличења. Такође, према листу The Atlantic, почетна изјава Нетанјахуа – „Нешто што свет још није видео“ (Something that the world has never seen), је погрешна, барем делимично. ,,Највећи део говора тицао се тајног иранског нуклеарног програма од 1999. године до 2003. године, и нема „пиштоља који се пуши“ везано за настављање тог програма чиме би се кршио споразум“. Дакле, не би било ни неког оправдања за Трампа да се повуче из споразума. Иран је лагао? Према посматрачима међународних прилика, нема сумње да је Техеран у прошлости лагао око својих активности у погледу обогаћивања уранијума у војне сврхе. И то је био разлог зашто су протеклих година преговори које су водили Кина, ЕУ, Француска, Немачка, Велика Британија и САД, били тешки, и доцније окончани са Заједничким свеобухватним планом дејства (Joint Comprehensive Plan of Action), који је склопљен са исламском републиком 2015. године. Кључни услов било је то да се Техеран сагласи са проверама на терену под претњом обнављања економских санкција. Сада, поента је у томе да се схвати, да ли је војна намена и даље развијана у протекле две и по године. Будући да су документи на које је указао Нетанјаху „стари“, лаже ли Иран још увек? Ради ли још увек на тајним програмима? Према листу Economist , „нема доказа да је Иран кршио споразум“. Штавише, према овом магазину, прави адресат Нетанјахуовог говора требао би да буде шеф Беле Куће Трамп. Одакле потиче материјал? Аутентичност материјала којег је показао израелски премијер није доведена у сумњу. Према листу New York Times, он је наводно био похрањен од стране Ирана у једној анонимној грађевини у Шорабаду, јужној делу престонице Техерана, одакле су међутим, тајни агенти Мосада успели да га прокријумчаре. Ипак, не зачас. Откриће, у ствари, потиче од пре две године, али је тек сада одлучено да се обелодани, вероватно да би утицало на јавно мнење (посебно америчко), у вези потребе да се промени однос према исламској републици. Препад агената Тел Авива, наводно се догодио у јануару, током само једне ноћи, упркос брду материјала, и током истог месеца, једна копија досијеа испоручена је Вашингтону, лично од стране шефа Мосада. ЦИА је наводно већ била упозната са делом информација. Усаглашен потез са САД? „Лично сам прочитао различите иранске досијее. Наше колеге из обавештајне заједнице су анализирали и превели са фарси језика десетине хиљада страна. Овај посао анализирања траје више месеци. Сматрамо да су документи које смо видели поуздани“ изјавио је Мајк Помпео, шеф америчког министарства спољних послова, и прва личност ЦИА-е све до неколико месеци раније. Сада ће сам Помпео да продискутује са еврпским лидерима обнављање споразума, након телефонског разговора о њему Нетанјахуа и Трампа. Сама Бела Кућа је подвукла, како чињенице на које се позива Израел, „коинцидирају са оним што САД знају већ дуго времена (...) Иран има тајни програм за развијање нуклеарног оружја, који је покушао, али није успео да сакрије од света и властитог народа“, приметила је америчка администрација. Истицање рока 12. маја Неизбежно се намеће да је потез Нетанјахуа имао као циљ да утиче на одлуку Доналда Трампа који до 12. маја треба да одлучи да ли да обнови споразум са Ираном, изађе из њега или га модификује. Израелски премијер тако би наговорио Трампа да „учини исправну ствар“ наспрам једног „грозног“ споразума. Али, излазак САД из споразума могао би да има несагледиве последице. За сада, Трамп се ограничио на то да каже – „видећемо шта ће се догодити. Нећу да сада кажем шта ћу да урадим, иако многе особе мисле да знају. Донећу одлуку 12. маја или пре“. Прави циљеви Нетанијахуа Према листу New York Times, ипак, прави циљ Нетанјахуа, није био толико да докаже наставак нуклеарног програма, колико да проблематизује ефикасност важећег споразума, можда чак уводећи санкције и рестрикције које би свеле на праву меру претњу коју Техеран представља за Израел. Постоји више разлога за то, али главни се тиче начина на који је постигнут споразум са Ираном. Споразум предвиђа проверу од стране инспектора из Агенције за атомску енергију, која је усмерена да процени тзв. могуће војне димензије (possible military dimensions), то јест војни потенцијал, почевши од ступања на снагу уговора. Да би се то урадило, требало би приморати Иранце да саопште своја сазнања и резултате, али то би подразумевало једно неприхватљиво понижавање за иранске званичнике, што би још више отежало преговоре. Зато је постављено ограничење, да се траже докази реализације код нуклеарних оруђа (чувени „пиштољ који се пуши“), која пак није никада откривена у овим оквирима. Ветрови предстојећег рата? „Имамо одрешене руке“ поновио је израелски министар спољних послова Либерман, након што је добио одобрење од парламента у погледу могућности уласка у рат. Унутар Владе, подршка је напротив дошла смо од министра одбране. Либерманове речи, и оптужбе Нетанјахуа, дошле су у јеку тензија између Израела и Ирана на сиријском попришту, где је већ било узајамних напада. Две базе које су користили ирански војници, у Хами и Алепу, погођене су ракетама које су узроковале лак земљотрес магнитуде 2,2 а које су према Техерану дошле из Тел Авива. Израел није потврдио напад, али би могло да се ради о петој акцији израелских снага последњих недеља, које би требало, пре свега, да доведу до уништења иранског ракетног арсенала (укупно 200 комада уз четрдесетак жртава), што је прави циљ интервенција Тел Авива. Превео са италијанског, уз незнатна скраћења: Небојша Вуковић Извор: https://www.panorama.it/news/esteri/nucleare-iran-documenti-israele-accordo-netanyahu-trump/", "Ирански нуклеарни програм - шта заиста говоре израелски документи", "Стручњаци из Француске, Немачке и Велике Британије, као и инспектори из међународне Агенције за атомску енергију, имаће задатак да укратко испитају ирански нуклеарни архив како га је дефинисао израелски премијер" ]

[ "Велибор Џомић", "Васкршња Посланица Спц", "Свештеници Митрополије Црногорско-Приморске", "Божићна Посланица Спц", "Епископ Атанасије Јевтић", "Драган Павловић", "Константин Буфејев", "Гелијан Прохоров", "Патријарх Иринеј", "Драгомир М Давидовић" ]

[ "Порука Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији", "Ми, епископи Српске Православне Цркве, древне и славне Пећке Патријаршије, благодаћу Светога Духа сабрани на редовно заседање Светог Архијерејског Сабора у историјском седишту српских архиепископа и патријараха," ]

[ "Dunja Vusio" ]

[ "Poštovani obrtnici i poduzetnici!\nGradonačelnik Mario Rajn poziva vas na druženje uz kavu u hotelu „Kalnik“, u srijedu, 27.06.2018. u 19,00 sati .\nCilj ovog druženja je biti obrtnicima i poduzetnicima podrška, upoznati ih s novitetima u radu Gradske uprave koji se odnose na njih, a istovremeno se upoznati s planovima obrtnika i poduzetnika.\nMolimo vas da svoj dolazak potvrdite na 048 681 002 ili na e-mail [email protected].", "Poziv svim obrtnicima i poduzetnicima" ]

[ "Ђорђе Вукадиновић", "Маринко М. Вучинић", "Бранко Павловић", "Бошко Обрадовић", "Драгана Трифковић", "Мирослав Самарџић", "Слободан Голубовић", "Драган Ђилас" ]

[ "Мантра о „злој држави“ коју обавезно треба протерати из медија највећи је узрок актуелног информативног хаоса и медијске прљавштине", "Ако сам добро схватио, на овој седници је, такорећи, ексклузивно од стране председникове саветнице за медије саопштено да се из процедуре повлачи контроверзна медијска стратегија. То није било само изненађење за" ]

[ "Бошко Мијатовић", "Милан Радоњић", "Истиномер", "Антидот", "Емир Кустурица", "Бирн", "Бранислав Матић", "Давор Лукач", "Карл Билт", "Марк Галеоти" ]

[ "Како су делови из књиге \"Нови модел приватизације у Србији\" завршили у докторату Синише Малог - дословно нас је преписао", "Не назире се крај аферама са плагијатима доктората државних функционера. Очигледно је да су државне и универзитетске власти решиле да сачекају да тема оде у заборав пред налетом нових збивања. Чак ни скорашња" ]

[ "Велибор Џомић", "Спц", "Васкршња Посланица Спц", "Свештеници Митрополије Црногорско-Приморске", "Божићна Посланица Спц", "Епископ Атанасије Јевтић", "Драган Павловић", "Константин Буфејев", "Гелијан Прохоров", "Патријарх Иринеј" ]

[ "(”Црква није понудила никакво решење, став им је нереалан, да не употребим неку тежу реч”, портал ”Блиц”, 11. мај 2018.г.) Порука Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији од 10. маја ове године је, не без разлога, у добром делу медија крштена као ”Апел Светог Архијерејског Сабора за Косово и Метохију”. Очевидно, медијски посленици су добро уочили да нема суштинске разлике између Апела за одбрану Косова и Метохијe, обзнањеног пред Божић 2018. године, који је потписало 11 епископа Српске Цркве, велики број свештеника, монаха, академика, интелектуалаца и верника, и Поруке Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији, која је већ ушла у историју Српске Цркве. Саборска Порука сведочи да у нашој Цркви постоји јединствен став о Косову и Метохији и да нема никаквих (прижељкиваних и подстицаних) подела, раскола и разлаза по том најважнијем питању нашег народа и државе. Ако ћемо поштено, Порука Светог Архијерејског Сабора од 10. маја је садржински јача од Апела за одбрану Косова и Метохије. Основна порука Апела није ништа друго до основна нит филигрански прецизно формулисане Саборске Поруке о Косову и Метохији. Поред ове сличности у садржају, постоји и више разлика у перцепцији. Прво, најближи сарадници председника Александра Вучића су остали неми после објављивања Саборске Поруке (Марко Ђурић је у Другом дневнику РТС 12. маја углавном поновио Вучићеве речи). Нису, као у случају Апела и Митрополита Амфилохија у божићне хладне дане 2018. године, ударили свом силином на Саборску Поруку (од осталих се, после председника Вучића, у ”Данасу” јавио Вук Драшковић чијој је јефтиној речи једино ”умакао” Господ Исус Христос због тога што је у трећи дан по Распећу васкрсао и посведочио тајну Царства Небескога). Медији блиски власти су или прећутали или маргинализовали Саборску Поруку. Нацији се, после објављивања Саборске Поруке о Косову и Метохији, обратио председник Вучић. И то је за уважавање у односу на ону јануарску хајку! Друго, тон одговора је другачији. Није организована медијска хајка и харанга као у јануару 2018. године. И то је за уважавање! Да не набрајам даље, јер је ово довољно. Пажњу ћу усмерити на садржај одговора председника Вучића о коме је, како је рекао, ”цео дан размишљао” и да ”одговор, какав год смислио, не би био довољно добар”. Неразумевање тајне Косова и Метохије Слажем се са тим ставом председника Вучића. Види се да је размишљао о одговору Цркви и јавности на Саборску Поруку о Косову и Метохији, а још боље се види да његов одговор не само да није довољно добар него да уопште није добар. Да се, којим случајем, не би скретало са теме морам да легитимишем своју позицију и укажем да нисам Вучићев ни лични, ни породични, ни политички, ни национални, ни црквени противник, али јесам, као и многи други, веома забринут за Косово и Метохију и свој народ. Редове које пишем уопште не стављам у функцију, како председник Вучић наводи у свом одговору, ”ударања политичког шамара”. Пишем их као Србин и православни свештеник, који се већ скоро три деценије, на разне начине, упознаје са тајном Косова и Метохије кроз служење у Цркви Христовој. Уочавам да председник Вучић уопште није схватио Саборску Поруку и њен смисао и значај. Покушавам да схватим зашто Вучић не може да разуме, како је погрешно назива, ”декларацију СПЦ о Косову”. На жалост, по свему се види да Вучић не само да није упознао тајну Цркве у овом Светосавском народу него је далеко и од површног, традиционалистичког доживљаја Цркве и вере. Евидентно је да до његовог разума, срца и душе не може да допре тајна Светосавског и Светолазаревског Завета, јер за њега постоји само земаљска хоризонтала. Руку на срце, тешко је ономе ко је рођен и одрастао у комунистичкој држави, без дубљег православног васпитања, живе вере у Васкрсење Христово, поста, молитве и Светог Причешћа, да разуме реч Српске Цркве о Косову и Метохији. Јер, разумом, политиком, идеологијом, партијом и државном функцијом се не може схватити и објаснити вековно и данашње присуство Српске Цркве на Косову и Метохији. Вучић још увек не може да схвати да је на Косову и Метохији већ вековима поражено све што је логично и рационално. И у прошлости, а и у садашњости. Следствено томе, и у будућности. Зато је косовско опредељење за њега ”митологија” и ”слављење изгубљених битака”. Одговор без садржине Ипак, имајући у виду чињеницу да се према Саборској Поруци одредио председник Републике Србије као шеф државе и једини учесник у тзв. спољашњем дијалогу са Хашимом Тачијем уз посредовање Европске уније, треба рећи неколико речи о његовом одговору Цркви и јавности. Прво, Вучић је, како је пренео ”Блиц”, навео да ”у декларацији СПЦ о Косову није видео шта је решење” (непримерено је свођење Саборске Поруке на ”декларацију”, јер декларација у правном и политичком животу означава политички акт законодавног органа). Нико до данас од њега није чуо шта је његово виђење решења косовско-метохијског питања. Пажљиво читам његове изјаве и најаве. Једино уочавам несигурност, хаос и тумарање. Уз то, још увек нисмо добили одговор: зашто је председник Вучић 24. јула 2017. године, кроз обзнану тзв. унутрашњег дијалога, покренуо ”решавање” косовско-метохијског питања у ово недоба? Срби чекају одговор на то питање. Не мислим да је реч о, како неки говоре, псеудомесијанским разлозима. Бојим се да су у питању обавезе које значе - власт! Не бих се сложио са Вучићем да Црква није понудила решење у Саборској Поруци о Косову и Метохији, али уважавам чињеницу да он ”није видео шта је решење”. Ипак, не бих рекао ни да је то у питању, јер је у наредној реченици демантовао себе тврдњом да је ”у ставу СПЦ (видео) само то да треба да останемо у замрзнутом конфликту и чекамо боље време”. Сабор је, на основу вековног искуства Цркве, понудио решење, али је указао и на то шта никако није и шта не може бити решење по питању Косова и Метохије. Израз ”замрзнути конфликт” нигде није употребљен у Саборској Поруци, па се само може говорити о Вучићевој, случајној или намерној, али свакако погрешној интерпретацији Саборске Поруке. Никако се не може говорити о ”замрзнутом конфликту” ако Српска Црква сматра да је питање Косова и Метохије ”српско црквено, национално и државно питање првог реда” и ако указује да се ”просперитет Србије не може градити на дезинтеграцији онога што представља камен темељац њеног идентитета и њене историје и државности”. Никако се не може говорити о ”замрзнутом конфликту” ако Црква, речима Патријарха Српског, апелује на наше државнике да никада не смеју да дају своју сагласност на отуђење Косова и Метохије. Никако се не може говорити о ”замрзнутом конфликту” ако Црква указује да ће се ”проблем, створен најпре оружаном побуном албанских сепаратиста, а потом окупацијом Покрајине, решити искључиво мирним путем на начелима правде и права” и да је ”мир неопходан услов да би косовско-метохијски Срби могли да живе слободно, без страха за голи живот и да правда за њих истовремено буде и правично решење за тамошње Албанце и за све заједнице које живе на Косову и Метохији”. Вековно искуство Цркве Српска Црква решење види кроз ”очување Косова и Метохије као интегралног дела Србије, по свим међународним стандардима, а уједно у складу са Уставом Србије и са Резолуцијом 1244 Уједињених нација”, али не као ”конфронтацију са светом већ управо афирмацију става да се без основних права и слобода једног народа, његовог идентитета, духовности и културе, не може наћи стабилно дугорочно решење”. Шта у томе није нормално и цивилизовано? Решење је, даље, и кроз указивање на истину ”да се на Косову и Метохији не гради друштво људи једнаких права и слобода него друштво које је у свим аспектима противно основним вредностима на којима почивају демократска друштва”. Није решење, кажу Саборски Оци, у стварању ”етнички чисте албанске државе на овом простору” и то уз ”очигледно кршење људских права Срба уз масовне прогоне после завршетка рата, заустављање процеса повратка прогнаних Срба, спречавање повратка узурпиране имовине и непоштовање правâ Српске Православне Цркве”. То показује и јасно сведочи да се ”положај Цркве и народа не би могао побољшати на неком ”независном Косову”. Како тражити решење путем који су кренули Вучић и његови саговорници из Приштине и Брисела кад се зна да ”садашње косовске власти не поштују ни сопствене законе”, па ни, како Вучић често, а посебно ових дана истиче, ни своје међународно преузете обавезе по тзв. Бриселском споразуму из 2013. године (не помаже, на жалост, ни Вучићево медијско сваљивање кривице за косовско-метохијску рану само на своје претходнике - ”Блиц”, 13. мај 2018.г.). Саборски Оци у свом виђењу решења траже ”неповредивост верских права и слобода српског народа и осталих народа на Косову и Метохији”, а ”та права и слободе су неодељиво повезани са положајем и статусом наших светиња - манастира, цркава, грoбаља, споменика културе”. Има ли решења без тога? Сабор види решење кроз поштовање установљеног међународног правног поретка, као и кроз чињеницу да и неке државе чланице Европске уније, а ни Уједињене нације и ОЕБС не признају нелегалну сецесију и једнострано проглашену ”независност”. Решење се види у општем консенсусу, а не у једностраним насилничким и уцењивачким актима који се намећу Србији. Сабор не види решење ни у ”подели Косова и Метохије између Србије и самопроглашене ”косовске државе”, јер би то било и признање такве творевине, али и преседан да један ”народ у миру, две деценије после оружаног сукоба, даје своје за своје”. Али, сматра да треба поштовати још увек важећу Резолуцију 1244 Савета безбедности Уједињених нација ”која гарантује повратак прогнаникâ и слободу свима, без обзира на порекло”. Није решење у томе да се ”упорним покушајима појединих земаља на Косову и Метохији по сваку цену изгради грађевина на живом блату” и ”црна рупа Европе и преседан који прети дезинтеграцији многих земаља широм Европе и света”. Јасно је указано да ”оно што је створено на безакоњу не доноси мир и перспективу ни самим косовским Албанцима”. Жива реалност Саборске Поруке Зашто је све напред наведено ”нереално у суштини” и зашто то за председника Вучића ”није решење”? По чему за било кога, па и за председника Вучића, став Цркве о Косову и Метохији, изражен кроз Саборску Поруку, може бити ”нова околност и тешка новост”? Шта је ново у Саборској Поруци ако се зна да више од 90% учесника тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији (у који СПЦ није званично позвана да учествује), као и највећи број Срба, заступа исти став као и Свети Архијерејски Сабор наше Цркве? Да ли то ишта значи и како то може бити ”ново”? Ко му је дао или давао наду да неће бити те ”нове околности и тешке новости”? Да ли, кроз одговор председника Вучића, долазимо до сазнања да се под ”замрзнутим конфликтом” заправо подразумева све што је против признања тзв. Републике Косово, поделе и признања, ”модела две Немачке”, размене српских територија за српске територије, рационалног задовољења, правно обавезујућег споразума, столице у Уједињеним нацијама, УНЕСКО-у итсл.? Пита се председник Вучић, поводом Саборске Поруке, ”да ли је решење да све негирамо и да будемо против свега”? Шта то Црква негира? Негира окупацију, отимање, уништавање, разарање међународног поретка, правног поретка државе Србије, убијање и прогањање на Косову и Метохији. Да ли, пита Вучић, треба да чекамо неко боље време, па допитује и које време? И, при том, калкулише колико ће нас тада бити - пет или три милиона? Зашто не каже да су и Албанци, данас можда и више него Срби, у веома силазној демографској путањи (нпр. годинама се по београдским медијима објављивао нетачан податак да само у Приштини има преко 700 хиљада Албанаца, а по попису становништва из 2011. године /и поред свих махинација/ пописано је - са свим осталим народима - 198.897 становника. Од тог броја треба одузети оне десетине хиљада Албанаца који су се иселили током претходних година и имати у виду оне који ће се тек селити после тзв. визне либерализације која им се обећава. Зашто не наведе податак да је број становника у Републици Албанији умањен за 1 милион за последњих десет године?). Тачи и Харадинај о томе ни реч не проговарају, али зато Вучић само говори о ”малом броју Срба који ће бити још мањи”. Државнички, нема шта! Нико никада, па ни Архијереји наше Цркве, није рекао да не треба разговарати са приштинским Албанцима, али ти разговори не смеју да буду форма и покриће да се, како је рекла мудра игуманија Анастасија из спаљеног Манастира Девича код Србице, ”учини најгора ствар у историји Српског народа”? Видим да, уз све претходно, председнику Вучићу није јасно што ”сви говоре о Светој Земљи, само нико неће на ту Свету Земљу да иде да живи”. То је поражавајућа ”аргументација”, јер Вучић зна да нису сви Срби живели и не живе на Косову и Метохији као Светој Српској Земљи, али су сви Срби причали о томе шта је за нас Косово, стасавали су на Косовском Завету и борили су се за Косово и Метохију. Његош, рецимо, не само да није живео него никада није био на Косову и Метохију, али је знао и најбоље осетио ту велику тајну. Колико је познато, никад нико од Вучићеве фамилије и родбине није живео, а ни Вучић, нити ико Вучићев не живи нити ће да живи на Косову и Метохији, али Вучић не само да прича о Косову и Метохији него је све силе упрегао да наводно ”реши историјске неспоразуме Срба и Албанаца” и косовско-метохијско питање. Није спорно кад Вучић такве придике дели својим политичким опонентима од којих многи никада нису крочили ногом на Косово и Метохију, али је по свему спорно кад то ради кроз одговор на Саборску Поруку о Косову и Метохији. Непрхиватљивост негативних примера Апсурдно је да у председничкој дворани, на конференцији за медије са гостом из Немачке, Вучић пита београдске новинаре: ”Објасните ми да ли има било ко од вас ко жели да оде да живи у Штимљу или Глоговцу?” Док сам писао овај текст, добио сам поруку од Срба - повратника из Осојана: ”Вучић не спомиње нас који живимо на Косову већ наводи неке средине, попут Глоговца и Штимља, где ни пре рата није било Срба”. А ја, из свог скромног искуства са Косова и Метохије, могу да наведем бројне примере Срба из Србије и Црне Горе, који су током претходних година дошли и без икакве помоћи Србије долазе да живе на Косову и Метохији? Зашто се они не истичу као пример и за пример? Зашто медији о томе ћуте? Можемо ствар и другачије да поставимо, па да питамо: шта су државни органи Србије конкретно урадили да подстакну прогнанике да се врате на Косово и Метохију, па ако не у своје домове, а оно макар у нове куће на северу Косова и Метохије? Зашто држава Србија још увек о томе није направила никакву стратегију или план? Зашто су наши прогнаници са Косова и Метохије у погледу статусних права и докумената грађани другог реда у Србији? Зашто је за Косово и Метохију у извршној власти одређена ”Канцеларија”, а не Министарство или макар Управа као орган државне управе? Бројеви и Косово Шта уопште значе Вучићеви бројеви када је у питању Косово и Метохији? Али, ако уопште има смисла да се помене неки број када се говори о Косову и Метохији, онда морам да наведем податак, који је 1923. године објавио рођени Призренац Петар Костић (професор и ректор Призренске богословије и једна од најзначајнијих личности на Косову у другој половини 19. и прве две деценије 20. века) у тексту о историји Српске православне црквено-школске општине у Призрену. Костић наводи да је после сеобе Срба, која је почела 1689. године, ”бегства нашег патријарха и масе нашег народа” и насилне исламизације Срба у Призрену ”све поремећено и сатрвено било” и да се иселило све ”најкултурније и у сваком погледу најугледније наше грађанство, сем онога што је у ислам прешло”. Судећи по томе, размере српске демографске катастрофе из 1689/1690. године су готово идентичне размерама српске демографске катастрофе од 1999. ди 2004. године. Као пример је навео да је тада ”у Призрену, у току те опште катастрофе, остало само 49 српских породица и то у ”Синан-пашиној мали 14 кућа; у Терзи-мали 10; у Ћур-мали 15 и у Курилу 15”. Као размеру пустоши у тадашњој Призренској Епархије је навео и да је, без обзира на присаједињење Рашке Епархије Призренској, умањен црквени приход за више од 600%, јер није било Срба (П. Костић, Листићи из даље и ближе прошлости, Друштво пријатеља Манастира Светих Архангела код Призрена, Нови Сад-Призрен, 2017.г., стр. 129-130). После бројева и негативних примера, Вучић је навео ужасан и ужасно непримерен цитат Боре Пекића: ”Не љубите земљу предака својих већ земљу по којој ходају ваша деца”. Шта то значи у контексту Косова и Метохије? Да га се одрекнемо? Да га не љубимо? Да се за њега не боримо? Да га предамо или продамо? О чему онда причамо? И да ли би исту поруку, на пример, Хашим Тачи упутио својим сународницима? Зар десетине хиљада преосталих Срба на Косову и Метохији и њихова деца нису и наша деца? Коме припада Епископ г. Теодосије, бројно свештенство и монаштво од стародревне Пећке Патријаршије, Високих Дечана до Светих Архангела у Призрену? Чији су Срби на Косову и Метохији? Испод сваког нивоа комуникације је Вучићево подстицање београдских новинара да питају Патријарха српског г. Иринеја да ли су било која Влада и председник тако и толико помогли Српску Православну Цркву као Владе и државни буџети који се везују за Александра Вучића и Српску напредну странку? Да ли то значи да Српска Православна Црква треба да тргује са Светињама, својим свештенством, монаштвом и верним народом на Косову и Метохији? Да ли нам је Вучић заправо открио да је помоћ коју даје држава - и то наша држава која још увек није у потпуности завршила реституцију и обештећење одузете црквене имовине - заправо у функцији ућуткавања Српске Цркве о Косову и Метохији? Саборска Порука, на срећу, сведочи супротно. Није добро, пре свега за председника Вучића, а кроз њега и за све нас, да он већ скоро годину дана, а у ширем смислу од 19. априла 2013. године и потписивања тзв. Бриселског споразума, држи питање Косова и Метохије у свом џепу. Питање Заједнице српских општина се, након фаталне и катастрофалне демонтаже државних органа и правног поретка Србије на северу Косова и Метохије од тзв. Бриселског споразума до данас, приказује као ”суштинско питање за Србе на Косову и Метохији”, али слободно могу да тврдим да су Срби из Косовског вилајета у Скупштини отоманских Срба 1909. године, после тзв. Младотурске револуције, имали више права од ових која су ”добили” 2013. године у Бриселу са Заједницом српских општина (Шта је, како са правом пита Владика Атананасије Херцеговачки, са Заједницом прогнаних Срба, Заједницом порушених српских манастира и цркава и Заједницом порушених српских гробаља?). Важно је да смо чули да Вучић најављује референдум о Косову и Метохији, односно нешто што никад ниједном Србину-државнику није пало на памет да ради. Косово и Метохија, при здравој памети, не могу ићи на српски референдум. Али, ако се Вучић одважи да га распише онда се поставља питање: за какав статус Косова и Метохије ће се он залагати на евентуалном референдуму? Саборска Порука, као и Меморандум Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији из 2003. године, у том погледу не остављају простор за било какве манипулације, па чак ни Вучићеве медијске машинерије. Али, знам да ће, ако распише референдум о Косову и Метохији и ако на њему буде заступао став који је супротан историјском, данашњем и будућем, опредељењу Срба, неминовно ући у сукоб не само са јерархијом и верним народом него и са будућим бићем Српског народа, са Божјом и људском правдом. По Светом Александру Невском и свеукупном искуству, не само нашем него свељудском: Бог и истина нису у сили него правди! (Аутор је Протојереј-ставрофор и доктор наука)", "Апел Светог Архијерејског Сабора о КиМ као косовско-метохијски одговор Александру Вучићу", "(”Црква није понудила никакво решење, став им је нереалан, да не употребим неку тежу реч”, портал ”Блиц”, 11. мај 2018. г. ) Порука Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији од 10. маја ове године је, не без разлога," ]

[ "Драган Ђилас", "Маринко М. Вучинић", "Бранко Павловић", "Ђорђе Вукадиновић", "Бошко Обрадовић", "Драгана Трифковић", "Мирослав Самарџић", "Слободан Голубовић" ]

[ "Савез за Србију ће бити основан. У њему ће се, пре или касније, наћи сви којима је Србија изнад страначких и личних интереса и који схватају озбиљност тренутка у коме се налазимо. Кажу људи да смо дотакли дно. Дотакли јесмо, али са пропадањем нисмо стали. Стрмоглави пад се наставља. Највећу одговорност за тренутну ситауцију сноси власт оличена у Александру Вучићу. Контролисаним медијима и партијском контролом државе, он је заправо киднаповао Србију. Направио је или ако хоћете развио систем који је спор, нестручан, корумпиран и потпуно криминализован. Он не прави ни проруску ни проевропску Србију. Њега занима само провучићева Србија макар она биласиромашна, немоћна и неинтегрисана у демократски свет. Провучићева Србија, која тргује националним интересима у исто време уништава правну државу, гази по људским правима, слободи медија. Он подједнако уништаваи национални и грађански део Србије. Његов једини капитал је великаподршка бирача, ипак далеко мања од оне коју показују лажна истраживања и нефер избори. Одговорност сноси и опозиција. Посебно ми који смо били власт, а нисмо успели да направимо систем који би спречио ово што нам се данас дешава. Али и они који сматрају да ће осим критиком властиподршку грађана добити и неселективном критиком свега што је у периоду од 2000. до 2012. урађено. Таква власт и опозиција су генератори пропадања Србије. То виде грађани, зато кад дођу избори радије остају код куће. То мисли и све више младих и зато одлазе из земље. То виде и привредници и зато не улажу у Србију. То мисли и све више страних инвеститора, па зато овде долазе углавном они којима су потребни јефтини корисници пелена на радном месту. Да, то мисле и велике силе, али им је баш таква Србија потребна да би се на њеној територији међусобно обрачунавали. Како се са том пошасти борити? Како зауставити даље пропадање Србије? Људи који су на власти се неће променити. Они то и да хоће не могу,а реално ни неће. Решење је у томе да се променимо ми који смо опозиција и да прихватимо да не мењамо само Вучића, већ систем који нам је Вучића и дао. Наши поступци и изјаве треба да престану да буду мотивисани жељом да се другој опозиционој странци узме један посто подршке од укупно три које има, већ да се укупан корпус опозиционих бирача повећа прво за један, па за два, па за десет, двадесет посто... Мора да престане борба за заузимање позиција ко ће добити коју нахију кад Вучић оде са власти. Таквим односом према Србији само продужавамо његову владавину. Мора да престане борба за заузимање позиција ко ће добити коју нахију кад Вучић оде са власти. Таквим односом према Србији само продужавамо његову владавину. Они који су увек били опозиција треба да престану са причама типа “да ови падну, а они се не врате“, јер се не могу изједначавати политичке странке које поштују демократију и оне које уводе диктатуру. Они који су некад били власт треба да престану да говоре како су им у борби против Вучића неприхватљиве странке деснице због ставова које имају. Свако има право на свој став,уколико њиме не распирује мржњу по било ком основу. Суштина је у томе, да ли се неко за своје ставове бори демократски или жели да угуши слободу медија, стави под контролу правосуђе, криминализује државу, држи људе на ивици егзистенције да би њима лакше управљао, организује батинаше да премлаћују оне који су другачији. Промене система и одлазак оваке власти, могући су само у заједништву ДЕМОКРАТСКЕ националне и ДЕМОКРАТСКЕ грађанске Србије, односно уједињењу свега штио има префикс демократско. Сви који желе да Србија буде демократско и уређено друштво морају сада бити заједно. Постоје небројене теме око којих, сигуран сам, може да се сагласи не само читава опозиција већ и сви грађани Србије. Много је оних који су лично, на својој кожи, осетли како изгледа када вам овај недемократски режим укине права на слободну реч, како изгледа када институција штите само власт и њима блиску клику, како изгледа када је правда резвисана само за политички подобне. Слобода говора и право на информисање је тема око које ће се ујединити сви који желе да Србија буде демократска земља. Живимо у земљиу којој нам се ''добронамерно'' саветује да је увек боље да ћутимо, да сагнемо главу јер ако кажемо шта мислимо уследиће одмазда власти. На прсте једне руке могу да се поброје медији који нису у служби свакодневне пропаганде владајуће странке. Остали се деле на оне који објављују хвалоспеве о Вучићевим грешкама и оне који о тим грешкама ћуте. Сигуран сам да све странке које верују у демократске поцесе желе фер и поштене изборе. Желимо изборе који ће заиста представљати вољу грађана. У наше бирачке спискове се уписује и брише по нахођењу власти. Неопходна је јасна контрола изборног процеса и једнаки услови за све учеснике. И најважније, мора да престане застрашивање грађана. На биралишта у Србији људи излазе у страху, уцењени да од тога како гласају зависи да ли ће без посла остати они или њихова деца. Mора да престане застрашивање грађана. На биралишта у Србији људи излазе у страху, уцењени да од тога како гласају зависи да ли ће без посла остати они или њихова деца Не могу да замислим да међу нама има било кога ко би се противио изградњи институција. Јаке и независне институције су одлика демократских друштава. У Србији власт злоупотребљава институције за обрачун и дисцилиновање неистомишљеника. Ни овакво, више него послушно правосуђе није довољно, јер и даље има поштених и храбрих судија и тужилаца, па се на силу гура нови закон да се оствари још чвршћа контрола.А за финансијско изнуривање оних који '' непослушни '' и не желе да буду део система користи се пореска управа. Да ли сви мислимо да овакав закон о раду мора бити укинут и усвојен нови, да се мора донети закон о пореклу имовине па да видимо ко је са чим ушао у политику,а шта сада има. И док у медјиима гледамо Потемкинова села, Србија економски пропада. И док у медијима гледамо Потемкинова села, Србија економски пропада. Сигуран сам да већина у опозцији дели став да су уз ИТ сектор, пољопривреда и енергетика наша шанса, да уз мало памети можемо да покренемо металски комплекс, да јавна предузећа треба да буду права предузећа са професионалним менаџементом, да грађани буду корисници најквалитетнијих услуга по најнижим економским ценама, а да запослени где год је то могуће, кроз радничко акционарство у њима постану сувласници.. Сви знамо да власт даје стотине милоне евра за субвенције инвеститорима који запошљавају људе за плату од 200 евра. Зашто не би субвенција била бескаматна позајмица коју инвеститор из прихода фирме коју је уз помоћ државе покренуо враћа у року од десет година? Зашто не би минимална плата у компанијама које су добиле неповратне субвенције била 350 евра? Таквој плати ниједан прави инвеститор неће рећи не, јер их тај исти радник у било којој земљи ЕУ кошта дупло скупље. „Не“ - минималној плати од 350 евра говори Вучић јер зна да када би просечна српска породица са двоје запослених зарађивала бар седамсто еврамесечно, почели би да размишљају како да деци купе нове патике или бицикл, како да их одведу на море.. Сваки дан би желели више и схватили би да у овом систему то неће дочекати. Зато их власт држи на платама од 200 евра јер тада размишљају само како да преживе и подложни су свакој манипулацији. Има ли међу нама оних који не мисле да је у многим ситуацијама непосредна демократија боља од посредничке, односно да је одлична пракса која постоји у неким локалним самоуправама попут Шапца да грађани сами на референдумима одлучују на шта ће се трошити новац одвојен за развој њихове средине? Нема. Сви верујемо да се тако покреће велика енергија, да се тако јача грађанско самопоуздање и самопоштовање. Сигуран сам да сви мислимо да је погубно да уместо да мотивишемо децу да завршавају више школе и факултете ми их обучавамо за мануелни рад за који ће бити плаћени неколико стотина евра. Можда у Немачкој то има смисла јер сетамо такав радник плаћа 1500 евра. У Србији где му је плата 250 то значи да младима укидамо сваку могућност бољег живота и пре него дођу у године да сами одлучују о својим животима. Постоји још много тема око којих сви који смо заиста против оваквог система власти можемо постићи консензус или пронаћи заједнички став, посебно ако се искључи екстремизам са било које стране. Јер у савезу се окупљају људи и организације који немају о свему исте политчке ставове, не да би заједно о свему мислили исто, него да би заједно омогућили да се у Србији слободно може мислити различито. Па кад је све то тако шта је проблем да направимо договор за Србију? Да сви будемо део организације која ће бити изнад сталне предизборне коалиције, а испод унитарне станке? Шта је проблем да се удружимо у сваком месту у Србији и да формирамо Савез за Србију како на државном тако и налокалним нивоима? Да свако сачува свој идентитет, али да уз помоћ удружења грађана и појединаца који ће се прикључити ојачамо и дођемо у ситуацију да променимо власт. Ако је некоме важније да му странка на локалу има два посто више гласова него да нам приђу Локални фронт у Краљеву или демонстранти у Пожеги, њему није ни место у Савезу. Ја бих, када би нам пришли такви људи, био поносан, а верујем да би то осећање имали и сви остали. Савез не треба да буде затворена организација. Он стално треба да буде отворен за нове организације и појединце. Такође, он због своје отворености пружа могућност да организације које су у њему примају нове чланове или ступају у међусобне подсавезе. Савез за Србију је у ствари савез оних који Србију виде као демократску и слободну земљу, а не као аутократију једниог човека. Ако га не направимо, ми заправо дајемо право Вучићу да ради оно што је наумио. Жртвовати једну земљу једном човеку само зато што не можемо да се договоримо то нема ни логике ни историјског смисла. Ако се то деси то ће остати забележено као највећа грешка наше генерације.", "Ако се не договоримо, Вучић ће моћи да ради шта хоће - Грађани сваки дан у медијима гледају Потемкинова села, док Србија пропада", "Савез за Србију ће бити основан. У њему ће се, пре или касније, наћи сви којима је Србија изнад страначких и личних интереса и који схватају озбиљност тренутка у коме се налазимо. Кажу људи да смо дотакли дно. Дотакли" ]

[ "Никола Танасић", "Јована Папан", "Емир Кустурица", "Саша Бижић", "Душан Ковачев" ]

[ "Велика амбиција и велика брљотина На Ђурђевдан, 6. маја, на РТС је приказана тринаеста и последња епизода серије „Немањићи – рађање краљевине“ Марка Маринковића, тако да смо најзад у прилици да сагледамо целину овог важног (и озлоглашеног) културног догађаја, и изнесемо неке његове коначне оцене. Најављивана као историјски спектакл какав српска телевизија никад није видела, серија је, што самом темом, што амбицијама продуцената, на самом почетку привукла пажњу огромне публике, али непосредно након тога добила једнозначно негативне оцене у распону од „разочаравајуће“ до „национална катастрофа“. Испоставило се да је серија заиста запањујуће лоше конципирана, необјашњиво лоше написана, и преко свега тога још лоше режирана, тако да је ни одлична глумачка постава, ни огроман труд уметника који су радили на одређеним сегментима њене реализације (пре свега музика, али и костим, сценографија, компјутерска анимација и сл.) нису могли спасти од пропасти. На Ђурђевдан, 6. маја, на РТС је приказана тринаеста и последња епизода серије „Немањићи – рађање краљевине“ Марка Маринковића, тако да смо најзад у прилици да сагледамо целину овог важног (и озлоглашеног) културног догађаја, и изнесемо неке његове коначне оцене. Најављивана као историјски спектакл какав српска телевизија никад није видела, серија је, што самом темом, што амбицијама продуцената, на самом почетку привукла пажњу огромне публике, али непосредно након тога добила једнозначно негативне оцене у распону од „разочаравајуће“ до „национална катастрофа“. Испоставило се да је серија заиста запањујуће лоше конципирана, необјашњиво лоше написана, и преко свега тога још лоше режирана, тако да је ни одлична глумачка постава, ни огроман труд уметника који су радили на одређеним сегментима њене реализације (пре свега музика, али и костим, сценографија, компјутерска анимација и сл.) нису могли спасти од пропасти. Пре него што мало детаљније размотримо шта је довело до тога да тако један значајан национални пројекат, снимљен ни мање, ни више, него као РТС-ов прилог обележавању великог јубилеја од 800 година од оснивања немањићке Краљевине Србије, испадне толико лоше, и изазове толико негативне реакције најширег спектра јавности, потребно је неколико начелних напомена. Пре свега је важно разумети да неуспех „Немањића“ (а свакако говоримо о неуспеху, без обзира на завидну гледаност која је, у складу са навикама публике, практично гарантована свакој серији РТС у недељном вечерњем термину) није просто плод незнања, немара, и јавашлука екипе која је серију правила, иако су њихове грешке и пропусти најочигледнији и највидљивији. Немањићка Србија представља једну од централних тачака националног идентитета, али тај идентитет је већ деценијама разводњен, дезоријетисан, и слуђен, тако да нити постоји национални консензус о томе како српска култура треба да се односи према овом наслеђу (мимо саморазумљиве бриге за споменике), нити шта оно тачно за српски народ представља, и како би требало да се на достојанствен и исправан начин приказује. Још једном, ово није био само проблем екипе серије, која очигледно није знала шта гледаоцима треба да прикаже, него је проблем и српске јавности, која исто тако није знала шта би требало да очекује. Расправе које су се изродиле након сваке појединачне епизоде доказале су да наша јавност, нажалост, генерално изузетно мало зна о сопственој историји, и да се према њој односи примарно идеолошки, премало са оним изванредним митотворачким заносом који је створио велику српску народну културу, а понајмање са здравом интелектуалном радозналошћу образованог народа који брине о својим коренима. Овај проблем је био видљив од самог почетка – јер ни аутори, ни публика, нису били начисто да ли ликови из серије треба да буду приказани као историјске личности од крви и меса, црквени светитељи и свети људи са фресака средњевековних манастира, као митологизовани јунаци народних песама и прича, или као нека врста њихове савремене интерпретације у духу актуелног времена, која на моменте залази у сатиру и комедију апсурда. Без икакве сумње, српска историографија располаже са довољно културног богатства да се сними серија по сваком од ових образаца – било да је у питању модерна историјска драма (по моделу серија„Рим“ или „Борџије“), религиозна серија о хришћанским врлинама и моралним посрнућима средњевековних српских владара који су политичку каријеру завршавали у монасима (по обрасцу у Србији омиљеног „Андреја Рубљова“), романсирана и холивудизована витешка прича (налик на старе филмове о Робину Худу или краљу Артуру), модерна историјска фантастика са акцентом на политичким интригама (по моделу „Игре престола“ и њених бројних копија), па чак и одлична историјска пародија (налик на легендарне британске „Црног гују“, или „Монти Пајтонову потрагу за Светим Гралом“). Серија по било ком од ових образаца свакако би имала сасвим солидну прођу код српске публике, иако би свакако постојао део јавности који би био резигниран одлуком да се Немањићима приступи баш из тог угла. Одлучивши се да снимају све ове формате одједном, међутим, аутори не само да нису успели да „удовоље свима“, него су дословно успели да разгневе све различите идеолошке и културолошке групације у својој публици, па чак и ону која о Немањићима не зна скоро ништа, и која је само хтела да погледа једну добро снимљену домаћу серију. Шта смо хтели, шта смо започели – како је продукција направила од серије немогућу мисију Одлука да дословно од сцене до сцене мења контекст и наратив приповедања, и да у распону од два кадра прелази из озбиљне драме у комедију апсурда, из динамичних сцена бруталног насиља у речитатив светосавских академија, и из филмског приповедања у трубадурску будалаштину, свакако пре свега иде на душу редитељу, који очигледно и сам није знао шта тачно хоће да сними, и шта тачно да прикаже. Да ствар буде гора, није реч само о томе да различити ликови у серији припадају потпуно различитим жанровима филмског и књижевног приповедања, него се једни исти ликови из сцене у сцену понашају као да су час у „Игри престола“, час у Шотрином „Косовском боју“, а час у „Монти Пајтоновом летећем циркусу“. Али оно што је свакако допринело овој редитељској слуђености јесте одлука продуцената серије о томе шта хоће да види као коначни резултат снимања. И док је једна група дигла повику на Маринковића, Михића и РТС надајући се да ће неки наредни сличан пројекат бити много квалитетнији, друга група је то учинила надајући се да наредног пројекта неће бити, и да ће се дреком и галамом обесхрабрити сваки наредни покушај да се сними нешто лепо, достојаствено и сувисло о српској историји Наиме, у сржи свих пропуста и грешака које су направљене током снимања „Немањића“ лежи одлука продуцената да сниме серијал од 13 епизода о периоду од 60 година, током кога се прате, практично, три генерације владара Србије – од Немање и његове браће, преко његових синова, па све до Стефанових наследника. То само по себи није неизводљив задатак, и имали смо прилике да гледамо маестралне епске филмове који за краће време обрађују овакве велике распоне времена (рецимо Бертолучијев „Двадесети век“ или Велсовог „Грађанина Кејна“), али су то обично биографски филмови који се пажљиво фокусирају на развој свега неколико главних ликова. Творци „Немањића“ су, међутим, хтели да испричају публици дословно све што знају о овом историјском периоду, па је серија претрпана споредним ликовима – што стварним, што измишљеним – који у приповедању добијају третман као да су изузетно битни за развој радње, да се затим никада више не би појавили. Сваки пут када српски Велики жупан пошаље делегацију у Цариград или у Угарску, он разговара са новим царем или краљем, у серији се смењује троје-четворо римских папа од којих сваки добија по 30 секунди времена да се никада више не би појавио. Јарки лик бугарског цара Калојана се појављује у серији два пута, привлачи велику пажњу публике (искусни Димитрије Илић га интерпретира негде између Роберта Баратеона из „Игре престола“ и Ричарда IV из „Црног Гује“), да би просто нестао са сцене тако што би гласник прочитао монотони текст о његовој смрти под Солуном. Слично се Кулин Бан појављује као неко ко би могао бити релевантан и занимљив споредни лик, да би нестао након неколико минута на сцени у две епизоде. Ово инсистирање на праћењу целокупног историјског тока оног времена, најчешће кроз декламовање википедијских чланака из уста гласника и дворске властеле, изузетно је напорно и збуњујуће по публику, која на крају остане без икаквог доживљаја о драмском току радње, док у толикој гомили чињеница потпуно губи перспективу о томе с ким Србија у датом тренутку ратује, ко су јој савезници, и шта су јој политички циљеви. Овај приступ натерао је целу екипу филма да ангажује огромне ресурсе и време да би играли сцене које немају никакву вредност по развој радње, и које њен ток разводњавају до непрепознатљивости. Ово „уситњавање“ темпа за последицу има апсурдну чињеницу да у трајању три епизоде Немањину децу играју чак четири различите поставе глумаца, док серија скакуће кроз 40 година историје, учинивши немогућим да се запамти ко је уопште ко, а камоли да се неки лик развије, и евентуално прирасте срцу публике. Чак се и измишљени ликови попут учитеља Просигоја, команданта Немањине и Стефанове гарде Адама, односно Стефанове усвојене сестре/дечачке љубави Рашке стављају на сцену арбитрарно само да би се још арбитрарније, и без приповедачког оправдања, са ње уклонили. Најзад, главни ликови у серији попут кнеза Вукана (Небојша Глоговац) и Светог Саве (Драган Мићановић) имају бесмислено малу минутажу у серији, потиснути низом пролазних ликова који се никада неће вратити, и које нико неће запамтити, док Мићановић у серији дословно проговори први пут у седмој епизоди, да би се у причу убацивао као deus ex machinaкад год радња запне више него што је уобичајено. „Немањићи“ тако испадају некакав бизаран roadmovie, у коме главнијунаци не иду нигде, него кроз њихову земљу пролазе различите војске, краљеви, цареви и историјске стихије, да се никада више не врате. У том смислу треба бити поштен према филмској екипи, и рећи да је снимити нешто сувисло и кохерентно у таквој поставци било заиста изузетно тешко. Сценаристичка катастрофа, или о дометима српског књижевног језика Без обзира на све речено, свакако највећи пропуст и највећу штету за серију представља сценарио Гордана Михића који је, упркос искуству и заиста завидној ауторској каријери, потписао текст који не само да је недопустиво баналан, бесмислен и вулгаран, као и почетнички некохерентан, досадан и недоречен, већ у одређеним моментима заиста даје повода гневним критичарима серије да га директно оптуже да се са српском историјском баштином свесно спрдао и зевзечио. Да ће баш сценарио бити рак-рана серије било је очигледно већ из најава серије од пре годину дана, када су декламаторске фразе изречене ђилкошким београдским акцентом јасно одударале од брижљиво одбраних сцена са лепом фотографијом и упечатљивим костимима. Без икакве сумње, један део одговорности још једном сносе продуценти, који су Михићу дали задатак да приповедачки скрпи убедљиву причу из историјских фрагмената који једноставно не могу истовремено бити део једне кохерентне средине, али начин на који је он тај задатак испунио одисао је лењошћу, јавашлуком, и недопустивим немаром који се граничи са сотијом (у памет долази кнез Мирослав који пропраћа исписивање „свог“ Јеванђеља коментаром „све ми се чини да ће ме по овоме памтити“, савет учитеља Просигоја младом Растку да „причврљи нешто“, или већ култни cliffhangerу коме жупан Стефан остаје напуштен и сам на пустом пољу, прогоњен непријатељима, да би се у наредној епизоди испоставило да је његова пратиља све време била ту, само је „пишкила“). Поред скандалозно некохерентне структуре приповедања, највећа бољка Михићевог сценарија је језик који је користио. Без трунке напора да говор својих јунака учини минимално архаичним и тако на језичком плану дочара да је реч о радњи која се догађа пре осамсто година, сценариста нам је понудио текст препун турцизама, неологизама, жаргонизама, и вулгарних анахронизама, који парају уши и иритирају чак и када сама садржина текста није проблематична сама по себи. Када се ту дода чињеница да је велики број глумаца свој текст изговарао без икакве подршке лектора, веома често са вулгарним уличарским акцентом Дорћола или Земуна, утисак је био поражавајући, и управо то је изазвало најбурније негативне реакције на серију. Не треба заборавити да ми живимо у време када је потпуно нормално и очекивано да у телевизијским продукцијама сваки народ говори својим језиком, и да се за потребе екранизације епских дела реконструишу мртви језици (попут арамејског за Гибсоново „Страдање Христово“), или измишљени језици (попут „дотрачког“ и „валиријског“ у „Игри престола“, или вилењачког у „Господару прстенова“), док се подразумева да се за снимање историјских драма о старим временима у најмању руку користи класичан књижевни језик (па тако у америчким историјским драмама, чак и када је реч о, рецимо, римској цивилизацији, или Старој Грчкој, улоге редовно добијају британски глумци), а амбициознији аутори радо користе, рецимо, архаични Шекспиров, Милтонов или Бајронов енглески. Наспрам тога, аутори „Немањића“ нису ни покушали да архаизују, или макар козметички „патинирају“ језик својих јунака, иако су се за те потребе могли послужити у најмању руку језиком Његоша и српске народне поезије, или чак неком хибридном варијантом српскословенског језика, што би сигурно оставило сасвим други утисак, и у великој мери и глумце натерало да играју са више достојанства. Ово је разлог због кога језик Шотриног „Боја на Косову“, са којим се „Немањићи“ из очигледних разлога најчешће пореде, делује неупоредиво боље – Симовићев текст се снажно ослањао на језик народне поезије на коме је и очуван највећи део средњевековне културне баштине српског народа, и дијалози стога звуче кудикамо природије. Да ствар буде још гора, Михић је показао да је у потпуности способан на ову врсту језичког отклона од савремености, будући да је нараторски текст Стефана Првовенчаног, који изговара Војин Ћетковић (и који је, по свој прилици, додат након изразито негативних реакција на новогодишњу пилот-епизоду) у великој мери заснован на преводима „Житија Св. Симеона“ на књижевни српски, и делује неупоредиво убедљивије од свих осталих реплика у сценарију. Овај архаични језик провејава на моменте и у дијалозима, по правилу када говоре главни ликови – Немања, Стефан, Вукан, или Св. Сава, и управо те сцене су по правилу најснажније, и најбоље у целој серији. Ово представља још једно сведочанство о томе у којој мери фокусирање искључиво на савремени српски језик, без свести о његовим историјским облицима и старим формама духовно ограничава домете српске културе, и српско разумевање сопствене традиције. Огроман труд главне глумачке поставе Када се ови најкрупнији и најозбиљнији пропусти ставе по страни, иза њих на површину израња огроман труд великог броја чланове филмске екипе који су се из петних жила напињали да овај пројекат испуни велика очекивања која су, што основано, што неосновано, стављена пред њега. На првом и најочигледнијем месту је музика и фотографија, најбоље оличена у уводној шпици, које се не би постидела ниједна високобуџетна Би-би-сијева историјска драма. Музика је лепа и достојанствена, било да је реч о филмској музици, било да је реч о бројним примерима средњевековних песама које се изводе у серији, а чији су извођачи озбиљни академски истраживачи средњевековне музике. Зналци и етнолози приметили су бројне недостатке у костимима, али остаје чињеница да они изгледају убедљиво, и да остављају утисак знатно изнад општег утиска серије. Исто важи и за сценографију и специјалне ефекте, који су очигледно били ограничени материјалном изнудицом, али мимо тога нису урадили лош посао. Штавише, највећи проблем сценографије била је употреба аутентичних средњевековних локалитета за снимање, где су оштећене фреске и фасаде боле очи и остављале утисак да није реч о драмском приповедању које треба да нас пренесе у оно време, већ о некој костимираној свечаној академији која се одржава на археолошком локалитету. Што се тиче глумачке поставе, уз неколико добрих епизодних улога које су добиле мало више простора (пре свега гардисти Адем и Богдан), приметно је највећи труд уложен у сцене у којима се појављују главни ликови – Стефан Немања, и његови синови Вукан, Стефан, и Сава. Одабир Војина Ћетковића и Младена Нелевића за улоге Стефана Првовенчаног и Немање изазвао је салву негодовања код дела јавности која је била резигнирана њиховим улогама у црногорској параисторијској фантазији „Божићни устанак“, а поготово Нелевићевом скандалозном одбраном „историјске аутентичености“ те серије, али треба поштено рећи да су они своје улоге одиграли пожртвовано, достојанствено, и уз максималан пијетет према великанима које играју. Поготово је Ћетковић у серији узвишен, племенит, и харизматичан, па се за њега с правом може рећи да представља душу ове серије, и да је највише допринео да се укупно негативан утисак који она оставља развеје и ублажи. Исто би се могло рећи са велике глумачке мајсторе Небојшу Глоговца (Вукан) и Драгана Мићановића (Св. Сава), али они, нажалост, једноставно нису добили довољно простора да своје ликове разраде, и приближе публици. Без обзира на то, Глоговчев Вукан је сетан, меланхоличан, и одише природним ауторитетом ратника и војсковође, а његови разговори са братом не само да представљају највише узлете ове серије, него су, узети сами за себе, просто-напросто одличне драмске минијатуре. Мићановићу је у улози монаха Саве било кудикамо теже, будући да се режија вајкала између улоге достојанственог православног светитеља и скромног чудотворца из житија светих, и враголастог учитеља из народних прича о Св. Сави, али је без обзира на све и даље реч о сјајној глуми, и о достојном приказу највећег Србина у историји, што само по себи није мали задатак. Да је цела серија имала тон и озбиљност сцена у којима су учествовали само ови глумци, ми бисмо свакако данас говорили о једном фаличном, али у основи успелом остварењу. Новац није алиби за јавашлук Упркос томе што је задатак да се након скоро 70 година српске телевизије први пут сними нешто о једном од најзанимљивијих периода српске историје у условима у којим само друштво не зна како да се према тој баштини постави био заиста претежак, то не значи да у реализацији серије није било уобичајеног домаћег јавашлука и немара, који је можда највише сметао, и који је допринео да се и оно што је урађено добро изгуби из вида. Као један од најбаналнијих одговора на бројне недостатке у серији могло се чути да она једноставно није располагала средствима да сними нешто што ће по квалитету парирати страним продукцијама на које смо навикли. „Немамо ми те паре, па радимо како можемо.“ Овај аргумент једноставно не стоји, из простог разлога јер се није „радило како се може“, и то најчешће није имало никакве везе са недостатком новца (кога је, опет, било знатно више него и у било којој продукцији пре „Немањића“). Није тачно да ауторима серије нису били на располагању лингвисти, лектори, историчари, археолози и историчари уметности који би им лако, у току рада на серији, уклонили велики број недостатака који је касније толико сметао публици. Штавише, њима су врхунски стручњаци по овим питањима били на располагању неупоредиво јефтиније, него што је то случај са страним продукцијама. Да су аутори овога били свесни, види се и по сценама где је ових консултација очигледно било, и које су квалитетом знатно одударале од остатка серије. Део гнева јавности према ауторима „Немањића“ произилазио је из тога што су они очигледно могли да направе нешто боље, што су на неким сценама чак и показали да то знају да ураде како треба, али једноставно нису били спремни да се око тога потруде. И ту се враћамо старој бољци домаће филмске продукције – хроничном и незаобилазном јавашлуку. Као што је пречесто случај са домаћим серијским продукцијама, поготово на убедљиво најгледанијој РТС, аутори су унапред свесни чињенице да ће њихово остварење имати огромну гледаност без обзира на квалитет садржаја који је публици понуђен. Управо то је разлог због кога упорно треба хвалити пројекте као што су Бјелогрлићеви „Монтевидео, Бог те видео“ и „Сенке над Балканом“, или као што је серија „Пет“ Балше Ђога, чији је пилот дан после „Немањића“ напросто поразио својим продукцијским квалитетом, па чак и фелеричну, али узбудљиву прва сезону „Убица мог оца“ Предрага Антонијевића и екипе. У овим пројектима аутори су очигледно уложили много више труда него што је неопходно за комерцијални успех једне серије на РТС, и показали су свима да је висококвалитетна телевизија на српском језику, и на српске теме могућа. Уосталом, није згорег подсетити се ни легендарне серије „Крај династије Обреновић“ Саве Мрмка, која је у продукцијском смислу један потпуно смешан и превазиђен ТВ формат, али која је била написана и режирана толико убедљиво и динамично, да и њене репризе ових дана публику држе приковану за столицу. Публика је при томе потпуно свесна финансијских и техничких ограничења дела, али је уметнички отклон неверице толико убедљив да је спремна да прогледа свему томе кроз прсте, са нестрпљењем чекајући расплет радње чији се коначи резултат савршено добро зна. И даље \"најбоља српска играна серија на средњевековне теме\" Један део резигниране публике у Србији представљали су људи који су се искрено надали да ће видети достојан телевизијски омаж српским историјским великанима и православним светитељима, и који су у тој нади остали грубо разочарани. Али је њима свој глас придружио један изузетно утицајан део српске јавности, који је серију гледао злурадо и злонамерно, радујући се интимно сваком скандалозном моменту и свакој брљотини Најзад, потребно је поменути једну важну тему када су у питању негативне реакције на „Немањиће“, који су безмало проглашени за националну срамоту, ватиканску заверу против српског народа, и лукави пројекат са циљем да се Срби ишчупају из корена у пројекту „преумљавања“ и „промене менталитета“. Један део резигниране публике у Србији представљали су људи који су се искрено надали да ће видети достојан телевизијски омаж српским историјским великанима и православним светитељима, и који су у тој нади остали грубо разочарани. Али је њима свој глас придружио један изузетно утицајан део српске јавности, који је серију гледао злурадо и злонамерно, радујући се интимно сваком скандалозном моменту и свакој брљотини, јер је њихово дубоко убеђење да о Немањићима и српској историји серије не треба снимати никако, и никада. И док је прва група дигла повику на Маринковића, Михића и РТС надајући се да ће неки наредни сличан пројекат бити много квалитетнији, друга група је то учинила надајући се да наредног пројекта неће бити, и да ће се дреком и галамом обесхрабрити сваки наредни покушај да се сними нешто лепо, достојаствено и сувисло о српској историји изван контекста Вуковара, Сребренице, или хладњача са лешевима косовских Албанаца. Зато је изузетно важно да се „Немањићима“ приступи трезвено, рационално, и критички, без хипербола и хистерије друштвених мрежа. Када је Шотра снимио своје технички проблематичне (и у много чему такође јавашлијске) „Зону Замфирову“, односно „Рањеног орла“, он је доказао домаћим продуцентима у којој мери су класичне теме из српске историје примамљиве за домаћу публику, и то је отворило простор за читаву лепезу филмова о прошлости од којих су неки били заиста добри. Огромна повика против „Немањића“ стога има смисла само ако ће продуцентима да докаже да српска публика желивисокобуџетне костимиране серије о Средњем веку (или о сеобама, устанцима, превратима и ратовима из својепрошлости), али такође жели да се њена подршка и пажња не узима здраво за готово, већ да се заслужи радом, трудом, и квалитетом. То не треба да буде подилажење ниским страстима публике, а још мање треба да буде – као у случају „Немањића“ – подилажење актуелној политичкој елити, чије се спољополитичко проституисање правда кроз, рецимо, потпуно апсурдну сцену у којој се Стефан Првовенчани понижава играјући и свирајући пред угарским краљем Андријом II, или кроз ритуалне јадиковке о „малој и немоћној Србији између великих сила“ (све време приповедајући о периоду агресивне експанзије и уједињења српских земаља). Кључ по коме се интерпретира српска средњевековна баштина је више него јасан – у њему је настала цела српска народна књижевност, која је као таква привукла пажњу и стекла поштовање неких од највећих имена европске културе, и заслужено стекла статус прворазредне светске културне баштине. Начин приповедања и морални кодекс који је одговарао српском народу стотинама година свакако је довољно добар и за „Немањиће“, и ауторима серије је то било више него јасно у тренуцима када су сликали најбоље сцене своје серије. Разговор Вукана и Стефана о отрову власти и амбиције, Савина тиха, али бескомпромисна критика братовљевог пактирања са Ватиканом, и најзад сама узвишена и достојанствена сцена Стефановог православног крунисања за српског краља показује не само да су аутори били свесни шта је оно о чему би требало да приповедају, већ и доказује да у приказивању Немањине деце нису били свесно злонамерни. Кроз узвишене и достојанствене ликове тројице Немањиних синова провејава потреба аутора серија да искажу своје поштовање иконама српске националне свести, које су опстале нетакнуте кроз све векове лутања, страдања, пропадања – и васкрсавања. Једино што конструктивно можемо да урадимо са „Немањићима“ јесте да пажљиво проберемо те сцене, и та места, и кажемо: „ово, дајте још овога!“. Јер како тренутно ствари стоје, „Немањићи“ су и даље најбоља домаћа ТВ серија о средњем веку коју смо икада имали. Да би то престало да буде случај, морамо се постарати да не остане једина.", "Трезвено о „Немањићима“ - нереална очекивања, јавашлук и нешто мало зле намере", "Велика амбиција и велика брљотина На Ђурђевдан, 6. маја, на РТС је приказана тринаеста и последња епизода серије „Немањићи – рађање краљевине“ Марка Маринковића, тако да смо најзад у прилици да сагледамо целину" ]

[ "Павле Ћосић", "Невенка Стојчевић", "Никола Танасић", "Јована Папан", "Емир Кустурица", "Саша Бижић" ]

[ "Повод за овај текст је заправо бениган, али и илустративан. Пре неколико дана (20. 6. 2018.) у Блицу (овде) изашао је текст под насловом БРУКА И СРАМОТА НА МАЛОЈ МАТУРИ Основци Доситеја Обрадовића на тесту мешали са Колумбом и Јулијем Цезаром. Тај текст је пратио доле истакнут портрет Доситеја, рад Арсенија Тодоровића, по свој прилици рађен за потребе Велике школе коју је Доситеј основао. У тексту из Блица ради се о Комбинованом тесту из опште културе за матуранте, дуго времена озлоглашени тест за упис у средње школе и гимназије. Могуће је да су овај пут састављачи теста желели да изађу у сусрет деци с једним лаким питањем, међутим, питање није гласило по чему је познат Доситеј Обрадовић, шта је учинио, која су његова дела, него је требало препознати његову слику у делу теста из историје, не српског језика где су деца једино могла да слушају о Доситеју. Притом, ваљда због опште немаштине, у тесту је објављена мрљава фотографија из које није било могуће препознати ни период кад је портрет настао, а камоли прецизно о коме се ту ради јер, да подсетимо, у време Доситеја није било фотографије, али је било доста сликара који су направили његове портрете за живота. Најмање 15. Од свих њих, састављачи су се одлучили на овај. Замислите да имате 13-14 година и да треба да препознате овог човека, овако мрљавoг и неуверљивог, а познат вам је, није да није... Могли сте га током школовања негде већ видети. У рубрици историја. Мени прво пада на памет неки француски краљ из XVIII века, што је добар број деце и одговорио. Неки рекли и Колумбо. Па могао би бити. Неки можда рекоше и Гај Јулије Цезар (мада потврду за тим немамо), што би, ето, могао да буде и блам. Било је ту свакаквих одговора, али да се вратимо на вест из Блица. Као и остали српски медији, нагласак је само на томе како је ситуација алармантна јер су нам деца малтене дебили. Ретарди у сваком случају. Остале новине са уживањем објављују и фотографије с мобилног с погрешним одговорима које су без сумње и без скрупула сладострасно усликали сами наставници. Узгред, имају ли они на то законско право? Како то већ обично бива у малограђанској средини, нација се углавном нашла згрожена. Да не будемо нефер, било је ту и поприлично гласова који су стали на страну деце, али они који су се у овом ситуацији осетили супериорним, једва су дочекали прилику да преко друштвених мрежа и медија изразе своје мишљење о овом нечувеном скандалу. На пример: Милан Солицитор Никиц: „Права наше деце су данас да буду бахата, безобразна, да слушају Јалу Брата да се тетовирају. И да имају право да нас туже ако их клепимо због тога што су лењи, безобразни, бахати, безобзирни или неодговорни.” Ово је само један врло репрезентативан цитат. Могли бисмо их побројати на стотине у којима се деца зато што у рубрици \"историја\" нису препознали брљаву фотографију слике која се не виђа баш сваки дан на телевизији као рецимо председник државе. Срећа па таквих питања на комбинованим тестовима још немамо, али не чини се немогућим да нам се и то догоди следеће године с обзиром на уздизање култа личности. Уосталом, већ смо прошли кроз то. Неки од коментатора су осим горе наведеним атрибутима децу називали и много погрднијим називљем из богатог арсенала српских увредљивих термина. На крају, забележићемо још један типичан феномен који се појављује у оваквим приликама. У тексту из Телеграфа (овде) један наставник који је желео да остане анониман изјавио је: „Шетајући се кроз учионицу, видео сам да неколико деце има проблем да на слици препозна лик Доситеја Обрадовића. То су приметиле и друге колеге, па смо међусобно коментарисали колико је то алармантно” (?!). Међутим, додаје он, за незнање не криви децу, него сматра да је то одговорност наставника. На први поглед, овај одговор делује разумно, а затим нам се упали лампица. Иако је наставник желео да остане анониман, дао је дипломатски одговор који заправо хоће да каже да нису деца крива што не умеју да препознају трагично лоше одштампан портрет Доситеја, него сами наставници зато што им сваког дана ту слику нису гурали под нос и говорили: „Ово је Димитрије Обрадовић! Јеси запамтио?! Незналицо и уштво!”. Да, јер чак и да је неко дете испод овог написало Доситеј, добило би само пола бода, јер ни то није било довољно. Морало је или Доситеј Обрадовић или, за штребере, Димитрије Обрадовић (чуди ме да овај други одговор није носио бод и по). Дозволите да посумњам да састављачи теста не знају да је млади Димитрије добио име Доситеј кад се закалуђерио, а да по црквеном канону уз име које калуђер добија по неком свецу не иде световно презиме и да се користи само из историјских разлога како би се разликовао од неког другог Доситеја, што у овом случају свакако није потребно, а још мање је потребно да се зна његово световно име. Колико ли наставника, професора и састављача комбинованог теста знају које је било световно име патријарха Павла? Мени је заиста жао што не постоји обичај да се макар на сваких пет година проверава знање наставног особља, као што постоји у многим земљама света, али свима нам је јасно да до тога неће доћи никада, јер нису деца у спрези са сензационалистичком штампом него просветни радници, секретари, секретарице и директори школа. (Светопавље)", "Брука и срамота на малој матури или цела Србија се острвила на децу ни криву ни дужну", "Повод за овај текст је заправо бениган, али и илустративан. Пре неколико дана (20. 6. 2018. ) у Блицу (овде) изашао је текст под насловом БРУКА И СРАМОТА НА МАЛОЈ МАТУРИ Основци Доситеја Обрадовића на тесту мешали са" ]

[ "Нспм", "Истраживање Нспм" ]

[ "Ниш, пролеће 2018. - Вучића воле, аеродром не би да да(ва)ју", "„И аеродром – и Вучић“! Тако би се, отприлике могли сажети резултати нашег пролећног истраживања јавног мњења на подручју града Ниша, овог маја. Слично својевременој пароли „И Косово и ЕУ“, којом се крајем прошле" ]

[ "Џозеф Штиглиц", "Авигдор Ескин", "Владимир Јевтић", "Бранко Павловић", "Ђанандреа Гајани", "Александар Запољскис", "Роса Менесес", "Елеонора Лорусо", "Драгана Трифковић", "Станислав Стремидловски" ]

[ "Може ли евро бити спасен - и зашто је кључ у рукама Немачке?", "Немачка и друге земље у северној Европи могу да спасу евро тако што ће показати већу хуманост и флексибилност. Али, пошто сам толико пута гледао прве чинове ове драме, не уздам се у то да ће променити фабулу. Евро се" ]

[ "Никола Танасић", "Јована Папан", "Емир Кустурица", "Саша Бижић", "Душан Ковачев" ]

[ "Први неуспех „Звезданих ратова“ на благајнама И то је морало да се догоди. „Соло – прича о Звезданим ратовима“ редитеља Рона Хауарда постао је први филм из Лукасове франшизе за који се очекује да ће пропасти на биоскопским благајнама. (Само се очекује, јер „Дизни“, наравно, има на располагању мноштво комерцијалних механизама који ће им омогућити да поврате уложени новац без обзира на све). Вест да је најновије издање филмова о далекој, далекој Галаксији, и друго у серији „самосталних“ филмова који нису део ниједне трилогије (тзв. „прича“), млако примљено код публике током прве две недеље приказивања многи су дочекали са злурадошћу, а стручни часописи и дневна штампа се утркивала са анализама „пропасти“ и саветима мултикорпорацији како да паметније располаже са својим парама. Објективних разлога за релативно лош успех „Солоа“ је много, али срећом по редитеља и екипу филма, ниједан од њих у основи нема никакве везе са квалитетом филма који су снимили. Најочигледнији разлог свакако се тиче скандала са отпуштањем редитеља филма Фила Лорда и Кристофера Милера практично након завршетка снимања, да би затим Рон Хауард приступио екстензивном снимању додатних сцена, које су, како је ћеретала глобална чаршија, значајно измениле првобитну причу. „Соло“ није ни први, ни последњи филм са таквом судбином, а слична прича о преправкама његовог претходника – „Одметника 1“ – завршила се без већих последица по пријем филма код публике. „Соло“ је, међутим, наишао на зид неразумевања и агресивног одбацивања код своје примарне публике – пасионираних љубитеља „Звезданих ратова“, који су се бојкотом овог филма светили за, по њиховом мишљењу скандалозну (а у ствари генијалну) епизоду VIII основне саге – „Последње џедаје“ Рајана Џонсона. „Соло“ је ту завршио ни крив ни дужан као колатерална штета у конфликту креативног тима „Лукасфилма“, који настоји да „Звездане ратове“ стави на ноге које ће оправдати избацивање по једног играног филма сваке године у недоглед, са публиком која је својом пожртвованошћу у љубављу током деценија уздигла ову причу до глобалног феномена (сасвим слична ситуација се догодила приликом последњег филмског васкрсавања франшизе „Звездане стазе“, која је остварила одличне резултате у биоскопима, али је у потпуности отуђила од себе велики део своје примарне публике). У овом, слободно га можемо назвати, „Звезданом рату“ морале су да падну жртве, а једна од њих – и то крајње незаслужена – јесте Хауардов одлични филм. Још се неколико фактора негативно одразило на успех овог филма. Први, и можда најбизарнији – публика је веома негативно реаговала на рутинску одлуку да се улога главног јунака, свемирског шверцера и револвераша Хана Солоа повери новом и млађем глумцу, јер Харисон Форд ни на који начин није могао да игра самог себе од пре четрдесет година. Испоставило се да је Соло у већој мери од других измишљених ликова везан за лик глумца који га је изворно играо, и публика једноставно није хтела да пружи шансу младом Алдену Еренрајху, иако је он у овог лика уложио више енергије и духа од Форда у последња два од четири филма у којим је играо ову улогу. (Забаван детаљ је да је публика једнако јадиковала када су аутори „Одметника 1“ једнако незамењиве Кери Фишер и Питера Кушинга у улогама принцезе Леје и Великог мофа Таркина заменили компјутерски анимираним двојницима.) Даље, камерна атмосфера овог филма, који се бави друштвеном маргином на ободима галаксије у глобалном конфликту једноставно није била довољно епска за публику која је од „Звезданих ратова“ навикла на маневре џиновских свемирских флота и двобоје полубогова са светлосним сабљама. И на крају крајева, „Дизнија“ је најзад сустигла њихова исхитрена одлука да се више од тридесет година материјала у облику романа, стрипова, цртаних филмова, и видео-игара, „избаци из канона“, како би се новим ауторима дале одрешене руке да већ испричане приче испричају поново. Иако је Хауард са одрешеним рукама лику Хана Солоа био знатно вернији од многих других аутора који су га осликавали у различитим медијима за претходне три деценије, то није било довољно да опере уврежену укупну предрасуду да је ово враћање једном од најиконичних ликова оригиналне трилогије на неки начин фундаментално погрешан корак. Раскошна сценографија и разиграна глумачка постава Сви ови броји проблеми са којима се суочила постава „Солоа“ оставили су свог трага пре него што публика уопште ушла у биоскоп. Када, међутим, филм крене, он оставља утисак једног заокруженог дела, жанровски јасно профилисаног, које својим основним недостацима храбро излази на црту, и превладава их на технички беспрекоран начин. Сваким детаљем овог филма провејава велики труд целе екипе, и очигледна љубав према изворном материјалу, а пре свега према Оригиналној трилогији, њеној естетици и митологији. Ова љубав се нарочито осетила код глумаца, који су своје улоге играли са разиграношћу и скоро детињастом фасцинацијом чињеницом да су постали део свемира уз који су одрастали. Већ поменути Еренрајт у насловној улози улаже максималан напор да истовремено остане веран лику благоглагољивог (и баксузног) револвераша, а да се ни на тренутак не упусти у имитације Харисона Форда. Емилија Кларк у лику блазираног мафијашког консиљереа са скромним почецима и мрачном прошлошћу веома убедљиво чини отклон од своје најславније улоге Денерис Таргаријен у „Игри престола“, која је толико иконична, да је озбиљно претила да јој постане камен око врата у даљој глумачкој каријери. Ветеран Вуди Харелсон слика свог циничног и превртљивог разбојника Бекета као да је он одувек био део „Звезданих ратова“, и публика не може да се отме утиску да га је у претходним филмовима „већ негде видела“. Доналд Гловер нам приказује помодног и галантног преваранта Ландоа Калризијана са бриљантно одмереном дозом кича и разметљивости, која у савремено доба верно осликава шарм који је овом лику својевремено дао Били Ди Вилијамс. Најзад, Ерин Келиман у свом приказу вође одметничке банде „Јахачи облака“ Енфис Нест преноси на велико платно дугу традицију упечатљивих ратница из далеке Галаксије, сликајући једног млађег и идеалистичнијег Сола Гереру (фанатичног побуњеника и терористу из „Одметника 1“), кога још увек нису прегазили и сломили ужаси рата. Похвале се ту не завршавају – „Соло“ је у великој мери камеран филм са невеликим бројем улога, али све те улоге су крајње упечатљиве, остају у памћењу (ако се не рачунају традиционално генеричка имена ), и делују као потпуно природни део иконографије „Звезданих ратова“. Дословно су чак и споредне улоге без имена као што су „Империјални цариник“ и „службеник Империјалног регрутног бироа“ у потпуности поринуте у причу, и представљају мале глумачке бравуре. Повратак постулатима свемирског вестерна Ако је „Одметник 1“ пре две године вратио рат у „Звездане ратове“, онда им је „Соло“ вратио атмосферу и иконографију свемирског вестерна, која је доминирала првим и најутицајнијим филмом из 1977. године, да би се у свим каснијим филмовима изгубила под притиском епског наратива и раскошне фантастике. Ова каубојска естетика је, додуше, упорно опстајала пре свега у стриповима који су се бавили криминалним подземљем Галаксије, али и у бројним научнофантастичним остварењима која су се надовезивала на „Звездане ратове“, као што су „Свитац“ Џоса Видона, „Каубој Бибоп“ Шињичира Ватанабеа, или, уосталом, „Пространство“ Џејмса С. А. Корија. „Соло“ је, међутим, и по форми, и по наративу, и по естетици класични вестерн, који укључује у себе сва општа места овог жанра – брзопотезне револверашке обрачуне, пљачку (летећег) воза, карташке партије са високим улозима, и пре свега – жеђ главног јунака за слободом коју му пружа његов свемирски брод, и широко космичко пространство. Ако је каубојска естетика у овом филму и саморазумљива и очигледна, начин на који је она уткана у атмосферу социјалне маргине галактичке империје у успону је веома суптилан, и веома асоцира на славне вестерне који су тематизовали расуло и безнађе бивше Конфедерације током и након Америчког грађанског рата, односно за време убрзане и дехуманизоване индустријализације америчког Запада. У приказивању свима добро знане Империје ми видимо једну удаљену империјалну силу, која није превише заинтересована за добробит и благостање грађана својих колонија, докле год су њихова друштва стабилна и продуктивна у складу са својим производним нормама. Приказ бешћутне империјалне бирократије на дистопичној и социјално девастираној Корелији, односно краткотрајне сцене са прве линије фронта на планети Мимбан, дају нам ограничену, али врло убедљиву слику Империје као отуђеног и неумољивог механизма галактичког угњетавања. Истовремено, разуздани криминални картели су истовремено приказани као галактичка компрадорска елита која Империју сервисира обезбеђујући јој ресурсе и услуге мимо рестрикција закона, али и као социјални слој са наглашеним култом слободе, који тако постаје природна регрутна базу да будућу Побуну. Ово бунтовништво је још једном ведро, разиграно, и распиштољено у најбољем духу класичних десперадоса из историје филма, али истовремено укорењено у „дух границе“, што се визуално дочарава класичним револверашким сценама у најбољем духу Серђа Леонеа. Заборављена комплексност (анти)херојства Хана Солоа Хан Соло је свакако један од најомиљенијих и најиконичнијих ликова у „Звезданим ратовима“, али истовремено лик који је током свог развоја претрпео највеће трансформације, које су за последицу имале знатно одступање од циничног шарма плаћеника доброг срца који је толико одушевио публику када се први пут појавио на сцени. Соло се у оригиналном филму (епизода IV) појављује као особа сумњивог морала, преварант и ситни криминалац, који на крају филма израста из својих чизама, и постаје херој Побуњеничке алијансе, и Коњица-која-спасава-ствар самоубилачког напада на Звезду смрти. Након тог преласка моралног хоризонта јунаштва, велики део Солоове примамљивости се изгубио – у „Империја узвраћа ударац“ нам остају његови цинични манири, презир према ауторитетима, и неодољива фордовска харизма, док у „Повратку џедаја“ он израста у потпуности у једну генеричку херојску фигуру без икаквог духа и укуса (ово је последица чињенице што Лукас није био сигуран да ли ће убедити Форда да се појави у трећем филму, па је његову улогу писао тако да се може лако заменити неким другим). Када се појавио у „Буђењу силе“ већ као старац, нестао је чак и његов уобичајни скептицизам према „фуш религијама и матором оружју“, и заблистао је свега на пар тренутака – када је неуспешно покушавао да се измигољи пред утеривачима дугова две различите криминалне банде одједном, односно када је по ко зна који пут успео да изведе немогућ маневар својим „Миленијумским соколом“, и да га „под ручном“ паркира на планетоид сакривен иза заштитног поља. Ово „блајхање“ Хана Солоа од десперадоса и шармантног разбојника до генеричког јунака и „белог шешира“ најбоље се види у Лукасовом озлоглашеном „ретуширању“ оригиналног филма из 1977. за Специјално издање Оригиналне трилогије из деведесетих година, и то у једној од његових најиконичних сцена – када Хан у кантини у Мос Ајслију из потаје убија ловца на уцене Грида пре него што овај стигне да потегне оружје на њега. У ретушираној варијанти, Гридо потеже први и пуца, да би га Хан убио тек након што је попут Мирка ескивирао његово тане. Ова интервенција силно је разгневила љубитеље оригиналних филмова, и „Хан је потегнуо први“ (Han shot first) постао је својеврсни поклич против целокупног ретуширања оригиналних филмова, а и генерално против моралистичког глајхшалтовања и политички коректног преправљања старих филмских јунака у Холивуду. Екипа „Солоа“ је све ово очигледно имала у виду када је приступила снимању филма о Хановој младости. Штавише, емотивни и морални развој главног лика представља вероватно највећи домет приповедања у целом филму. Ту се јасно види како један способни преварант и лопов ведрог духа и идеалистичког погледа на свет пролази кроз бруталну уличну школу у којој му леђа окрећу они којима је највише веровао – и очинска фигура Бекета, и љубав из детињства Кира. Хан са почетка филма је момак који је убеђен да га само фалсификовани пасош и хрпа новца одвајају од свега што жели у животу, Хан са краја постаје окорели циник који, према Бекетовом савету, „не верује никоме како га нико не би изневерио“. Али у свему томе он и даље задржава свој морални компас – за разлику од своје партнерке Кире која тоне у бесмисао насиља и амбиције борбе за контролу над својом мафијашком организацијом, робујући својим бившим господарима чак и у тренутку када су јој ланци прекинути. Хан Алдена Еренрајта је стога вернији Хану Харисона Форда из „Нове наде“ и „Империја узвраћа ударац“, него што је сам Харисон Форд у наредним филмовима. Он је циник са непоправљивим оптимизмом патолошког коцкара, он је талентовани лажов коме нико никада не верује, он је добра душа која се из петних жила напиње да бар једном у животу буде професионални плаћеник, али му то никако не полази за руком. Он потеже први и најбољи је пилот у галаксији, и тиме се упорно размеће, иако му нико никада не верује. Ханов однос са својим верним пријатељем Чубаком је поготово убедљиво осликан, утолико пре што стоји у контрапункту са свиме осталим што се у филму догађа, баш као што Чубака – уз „Миленијумског сокола“ – представља једину истинску константу у Хановом животу. Прича о склапању овог пријатељства је у „Солоу“ у основи много боља од приче у одбаченим старим канонима. Према њима, Соло је спасао Чубаку из ропства, на шта се овај заклео да ће бити његов пријатељ и сапутник до краја живота (ефективно се још једном поробљавајући – то није први пут да је Чубака оштећен због предрасуда сценариста према раси вукија). У филму, њих двојица заједничким снагама беже из заробљеништва, а њихово пријатељство се рађа постепено и неприметно, без икаквог договора или пакта – како то са пријатељствима иначе бива. Наличје империјализма, или о марксизму у либерал-капиталистичкој Галаксији Оно што је „Солоа“ учинило незанимљивим за велики део публике јесте управо оно што овај филм чини различитим од свих осталих – у њему (не рачунајући оно сасвим узгредно појављивање Дарта Мола) нема џедаја, сита, нити мистичне Силе која протиче кроз сва жива бића у Галаксији. Ова одлука је за продуценте била једина могућа, будући да су имали задатак да Хана осликају онаквим какав је био када је упознао Лука Скајвокера – непоправљивим скептиком, који исмева џедајску „фуш религију“, и који никада није имао прилике да искуси деловање Силе. Али ово одсуство свеопште детерминистичке матрице у филму, које је криво за одсуство оне специфичне епичности која прати све досадашње филмове, истовремено нам отвара простор да боље сагледамо сценографију у којој се цела сага одвија, и друштво које она осликава. У духу естетике вестерна, далека, далека галаксија је, без обзира на огромну интергалактичку цивилизацију са центрима културе и индустрије који заузимају целе планете, пре свега замишљена као Дивљи Запад, у коме царује револверашка правда, закон јачег и – неспутано предузетништво либералног капитализма. Галаксија је простор приватне иницијативе, било да су у питању фарме влаге на Татуину, приватни превозници који робу и путнике превозе са краја на крај космичким странпутицама и богазама, не постављајући превише питања, или корумпирани и криминогени картел који ни најмање не воде рачуна о условима рада у својим рудницима опојних зачина. „Звезани ратови“ блистају када се одвијају далеко од цивилизације, на Спољашњем рубу Галаксије, по слабо насељеним планетама и у различитим „кошницама олоша и нитковлука“. „Соло“ је први филм који нам наменски одвлачи пажњу од епохалних догађања унутаргалактичких сукоба у којим се надгорњавају различити хероји, тирани, и божански изабраници, и приноси лупу управо сценографији по којој је ова франшиза најпознатија. Оно што у томе успевамо да видимо јесте једно веома прецизно разумевање функционисања империјализма и колонијализма, са свим својим кључним елементима експлоатације, тлачења и угњетања (од запослених корпорације „Дизни“ мање од тога свакако нисмо очекивали). Империја се ту показује као отуђена метропола, која своје колоније препушта у руке криминалцима и сецикесама који су у стању да јој „гарантују неометан проток робе, људи и капитала“ (уз понеки затурен вагон горива, наравно), и затвара очи пред њиховом делатношћу чак и када су номинално на њену штету. Са друге стране, активна делатност криминалних банди служи као стално подсећање зашто је присуство и заштита Империје неопходна – што смо небројено пута имали прилике да видимо на Космету. Уопште узев, атмосфера „Солоа“ веома подсећа на окупирани и колонизовани Балкан, где се окупатори повлаче у страну и пуштају различитим паравојним формацијама и идеолошким групама да се међусобно гложе и убијају, одржавајући тако и status quo, и не задирући у империјалне интересе у региону. Зло и тиранија Империје у филму се стога снажније осећа кроз упадљиво одсуство њених структура моћи, него кроз њихове малобројне (и крајње бирократизоване) манифестације. У датом контексту нарочито је занимљив лик Енфис Нест, вође једне групе бандита, пљачкаша и црноберзијанаца која себе отворено проглашава за „побуњенике против Империје“. Иако се по својој бруталности и агресији на први поглед ни по чему не разликују од било које друге свемирске банде у „Звезданим ратовима“, управо преко лика Нестове они прелазе танку линију између „побуњеника“ и „разбојника“ која се налази у темељу савремене империјалне геополитике, али и, рецимо, српског хајдучког и ускочког циклуса народне поезије. „Јахачи облака“ Нестове се не баве ничим другим него мафијашким и територијалним ратом против друге банде – „Гримизне зоре“, али у том рату себе виде управо као борце против глобалног поретка, и тираније Pax Romana. Велики број критичара филма, којима смета политичка коректност савременог Холивуда, видели су у Нестовој политички коректни и садржајем испражњени амалгам „борца за слободу“ и феминистичке иконе, и она то свакако у одређеној мери јесте. Али њена прича, колико год била стереотипна и шаблонска – одјекује аутентичним духом борбе за слободу, која нам је добро позната из наше властите епске традиције. За разлику од свих других протагониста Звезданих ратова – Нест ни по чему није посебна. Она није ничија „изабраница“, никаква „принцеза“, ничија ћерка. Она је просто девојка из неког села на некој забаченој планети, чије су становништво масакрирале дахије које чине зулум по мрачним кутовима галаксије, а под окриљем „империјалног мира“. Она није узела оружје да би се некоме светила, нити зато што сматра да је у питању некакав племенити идеал – она се бори, јер је за њен народ борба једина алтернатива потпуном истребљењу. А у тој борби она нема иза себе ни дисиденте из Империјалног сената, ни економију побуњених планета, па чак ни понеку благонаклону божанску интервенцију васељенске Силе. Онако ситна и крхка, угурана у војну опрему која јој је превелика, она подсећа на толику српску децу из различитих периода наше историје која су на сличан начин одлазила у рат – не толико због идеала слободе, колико ради голог опстанка. Успостављању ове „балканске везе“ свакако помаже музика, будући да тема коју је композитор Џон Пауел одредио за „Јахаче облака“ има у себи женске вокале са упадљиво балканским призвуком. Без икакве сумње, ова слика представља један чисто марксистички захват иначе стандардно аристократске и месијанске матрице која влада „Звезданим ратовима“, и у том ослањању галактичке револуције на „обичног малог човека“ који „ништа нема да изгуби осим својих ланаца“ иде корак даље од лика Реј из Нове трилогије, које додуше представља скупљача секундарних сировина из неке космичке бестрагије галактичког Трећег света, али која је благословена божанским додиром Силе која се стара за њено благостање и успех. Слика Нестове је, стога, дубоко патетична, једнако као што је патетична и иритантна пренаглашена карикатура дроида-револуционара (и феминисткиње?!) Л3-37 (која је, попут озлоглашеног Џар-Џара Бинкса, једнако неподношљива и публици, и својим саборцима у филму), али ти стереотипи веома верно осликавају одређене историјске и друштвене појаве, и само још једном демонстрирају ширину приповедачких хоризоната „Звезданих ратова“. То је само једна од многих „прича о Звезданим ратовима“, које заиста могу бити о било чему, и у којима је, као и у обичним ратовима, све присутно: и профитери и идеалисти, и плаћеници и фундаменталисти, и херојско жртвовање и бесмислена смрт, и бескрајна трагедија, и бескрајна патетика. Бескрајни хоризонт митологије „Звезданих ратова“ Управо ово је највећа снага „Солоа“ као сјајног доприноса ширењу хоризонта приповедања „Звезданих ратова“, и ту управо на основама које су поставили први и најутицајнији филмови франшизе. За разлику од Нове трилогије, која делује интровертно и фокусирано на сопствени наратив, без много обзира на чињеницу да од развоја те радње зависи судбина целе Галаксије, „Соло“ у дословно свакој сцени подсећа да је далека, далека Галаксија бесконачно велика, и да се о њој може испричати бескрајно много прича, од којих је прича о Хану Солоу само једна од њих. Филм је претрпан различитим референцама на личности, догађаје и места о којима не знамо ништа, и који се појављују само да би нам показали да пратимо радњу која се одвија на историјској позорници чија се ширина мери парсецима и светлосним годинама. Неочекивана појава Дарта Мола као једног од најубедљивијих негативаца целе саге, да би просто прозборио пар реченица преко холокомуникатора, и затим се одјавио, представља квинтесенцију приповедања из „Звезданих ратова“. То је одјек оне легендарне сцене из „Империја узвраћа ударац“, када Дарт Вејдер разговара са неколико ловаца за уцене, од којих само Боба Фет прозбори једну једину реченицу, а публика опет не може да се отме утиску да се о сваком од тих ловаца може испричати изузетно занимљива прича, и да би ту причу изузетно желели да чују. Управо то се и догодило у проширеном свемиру романа, стрипова и видео-игара, и управо је та ширина хоризонта учинила „Звездане ратове“ глобалним феноменом. Када се све то има у виду, можемо само рећи да је „Лукасфилм“ под диригентском палицом „Дизнија“ снимио још један одличан додатак свету Звезданих ратова, о коме ће се свакако још причати – знатно више, него што првобитни резултати са благајни имплицирају. Ова продуцентска кућа је показала да кормило франшизе чврсто држе људи који разумеју њену вредност, и који се труде да ту вредност даље развијају – без девалвације, и упркос озбиљној претњи инфлације. Уосталом, не треба заборавити да је дугометражни анимирани филм „Ратови клонова“ такође прихваћен хладно и незаинтересовано, па је анимирана серија коју је изродио након неколико година стекла недвосмислено култни статус. У том смислу, „Лукасфилм“ и „Дизни“ газе добро утабаним (звезданим) стазама, и тога су свесни. Могли би нас већ за две године обрадовати једним римејком Камероновог „Терминатора“ са Бобом Фетом у главној улози. Ако се буду овако строго придржавали својих узора, Боба ни у том филму неће прозборити више од пет реченица. И то ће бити спектакуларно.", "„Соло“ - најпознатији свемирски каубој поново потеже први", "Први неуспех „Звезданих ратова“ на благајнама И то је морало да се догоди. „Соло – прича о Звезданим ратовима“ редитеља Рона Хауарда постао је први филм из Лукасове франшизе за који се очекује да ће пропасти на" ]

[ "Богдана Кољевић", "Миланко Шеклер", "Светлана Николић", "Никола Танасић", "Мирослав Н. Јовановић", "Маринко Лолић", "Владислав Ђорђевић", "Петар Гордић", "Милимир Мучибабић", "Александар Јовановић" ]

[ "Опредељење Србије за улазак у ЕУ није логички промишљено, нити политички оправдано", "1.   Портрет Србије махом је обележен призорима из протеклих ратова који су уздрмали Стари континент. Шта је, заправо, слика савремене Србије?  Пре свега, треба имати у виду да је портрет Србије који помињете – као" ]

[ "Ђорђе Вукадиновић" ]

[ "Косовски расплет и сметње на везама - зашто је „Лаки“ нервозан?", "„Када ће Скупштина Србије коначно расправљати о Косову? Има ли релевантнијег места за ту расправу од овог дома, уз сво поштовање свих других места на којима се тзв. унутрашњи дијалог води?“ Ово питање које сам у више" ]

[ "Миланко Шеклер", "Маринко М. Вучинић", "Томислав Станковић", "Марко Јакшић", "Бранкица Ристић", "Народни Покрет Срба Са Ким", "Отаџбина", "Никола Танасић", "Никита Бондарјев", "Вук Драшковић" ]

[ "Косово. Има ли иједна друга реч у српском језику, без обзира да ли је написана, изговорена или само у мисли призвана, која изазива сложеније и узвишеније емоције од ње? Косово. Има ли иједна друга реч у српском језику, која боље осликава судбину читавог српског народа, боље од ње? Косово. Од момента када се Косово појавило у историји Србије, оно више никада није из ње изашло, и постало је део ње. Косово. Од када се Косово десило, оно се није никада завршило. Косово. Оно је постало и настало, само зато да Срба никада не би нестало. Косово. Није српски народ изабрао Косово, већ обратно: Косово је изабрало српски народ . Косово за српски народ није само Завет Богу, прецима и потомцима, већ наше српско, мученичком крвљу дописано поглавље Новог Завета! Косово је више урадило на просвећењу и посвећењу Срба, него што су то урадили сви њени најученији и најдуховнији људи заједно, у целокупној досадашњој историји Срба и Србије! Зато Косово и има за Србе, све оно што има и Нови завет: и Тајну вечеру (последњу вечеру пред косовски Бој), и Јуду (за издају оптуженог Вука Бранковића) и свог сина Божијег (свог кнеза Лазара, мученика који попут Исуса Христа, свесно и добровољно прихвата све ондашње грехе разједињене и посрнуле властеле и целог свог народа, на себе самог, жртвује се свесно и одлучно, за целокупан народ свој, бирајући радије образ и част, бирајући смрт и царство небеско, него самилост душманина и овоземаљски живот у безверју)! Зато Косово не може бити ничија тема, ничији избор и ничија политика! Зато о Косову не може бити никаквог \"унтрашњег дијалога\"! Зато је Косово, за вјек и вјекова, највећа бол и највећа радост, сваког ко се Србином хоће звати! Косово је живо ткиво и ујединитељ целог народа српског! Косово је вечита жива рана српства, потребита и смислена, попут васколиог првобитног греха Адама и Еве, да вечно подсећа сваког ко се Србином хоће звати, на посрнуће и васкрсење, као универзалну судбину сваког човека, који се човеком хоће звати!Зато Косово не иште ничије разрешење, јер када би га иједан смртник могао решити, онда Косово не би ни било Косово! Косово није наш вечити проблем и камен око врата, Косово је вечити живот, а живот јесте вечита мука, патња и радост, који ваља иживети и при том се мучити и радити и радовати, и при свему том остати само човек! Не може нико рећи, како се Косово мора решити, како га не би као велики проблем остављали својој деци, да се она муче са њим, или не дај Боже, гину за њега! Напротив, Косово се, баш онакво какво јесте, мора оставити нашој деци! А они ће већ знати, боље од нас данас, шта им ваља са Косовом чинити и радити! Оставите ви нашој деци њихово право на сопствени избор! Не бирајте и не радите ништа за нашу децу, а што није био њихов сопствени избор, јер свака нова генерација, има право на своје изборе! Маните се Ви решавања проблема наше деце у будућности, јер би Вам било боље да се Ви бавите решавањем наших проблема у садашњости! Али сви знамо, како сте и на који начин, и колико \"успешно\", решавали наше проблеме у блиској прошлости, па није тешко предвидети, и каква ће Вам дела бити у садашњости, или не дај Боже, у будућности! Зато кажем, не дирајте нам макар у будућност, а поготову не због наше деце - немојте још и то да уништите! Што се тиче будућности деце, дајем Вам за право, само да се бавите будућношћу Ваше деце! То је Ваше родитељско право и обавеза, да се, као одговоран родитељ, бавите будућношћу ваше сопствене деце, као што се и сваки други родитељ у Србији тиме бави! Но, да видимо, како се Ви и колико успешно бавите и том личном темом! Косово за српски народ није само Завет Богу, прецима и потомцима, већ наше српско, мученичком крвљу дописано поглавље Новог Завета! Косово је више урадило на просвећењу и посвећењу Срба, него што су то урадили сви њени најученији и најдуховнији људи заједно, у целокупној досадашњој историји Срба и Србије Искрено, никада се не бих бавио вашом породицом и родитељским обавезама Вашим, да их ви нисте у вашим јавним наступима, помињали, исполитизовали и тиме учинили јавном темом! Подсетићу Вас, ви сте изјавити (беше то и Блицу, и у Куриру, и на ТВ станицама), како сте поносни што ваш син није уписао ниједан факултет (иако ми баш и није јасна та врста поноса, али то је ипак ваше приватно право као родитеља), и још сте додали, да ћете бити јако поносни (као отац) што ће он бити обичан радник, и да се надате да ће бити успешан у томе (иако ми онда уопште није логично зашто сте сина годинама школовали у елитној и прескупој приватној средњој школи - чија школарина износи сигурно на хиљаде и хиљаде евра (можда десетине хиљада евра), када је син могао да иде и у неку бесплатну државну, где иду и \"обична деца обичних људи\", а не само деца богаташа и \"жуто - радикално - напреде\" елите?! Није ми јасно, зашто би неко бацио тако десетине хиљада евра, на школовање свог детета, да би он наводно био само обичан радник!? Објасните ми, молим вас, где је ту ваша предузетничка и економска логика, и у чему се ту крије \"сјајан и мудар\" родитељски потез, и колико је то мудро, са гледишта \"вођења ваших породичних финансија\"? Да ли би сте тај ваш сјајан потез препоручили свим родитељима у Србији: да штеде новац и дају десетине хиљада евра на средњошколско образовање своје деце\", да би их после њеног завршетка, уместо на неки елитни факултет, запослили као обичне раднике? За колико ће тачно деценија рада, ако им је плата 200 евра месечно, успети да поврате новац уложен у средњешколско образовање?! Пошто ја ту не видим никакву логику, мислим да би било добро да се и осталим родтељима у Србији, објасни у чему је ту ваша мудрост!? Волео бих да разумем ту вашу мудру одлуку, и у чему је њена \"мудрост\", јер се бојим да водите и државне финансије, на исто тако \"бриљантан и логичан начин\", а ја изгледа не успевам да докучим њихов прави смисао, који се крије негде у вашим сјајним идејама?! Уз то, волео бих да знам, јесте ли вашег сина већ негде запослили, да ради као \"обичан радник\", за обичну радничку плату, или се и ви и ваш син још нисте одлучили, па се још двоумите, у ком технолошки изазовном и страним инвестицијама, високо-развијеном сектору српске привреде жели да изгради своју будућу радничку каријеру: још се нисте одлучили вас двојица: да ли да \"намотава каблове преко ексера закуцаних у дрвене даске\" (високо развијена технологија производња електроинсталација за аутомобиле, у компанијама \"Јура\" или \"Леоне\"), или да ипак сачека велике турске инвестиције у текстилну индустрију па да \"шије гаће, мајце и кошуље\", и све то за фантастичних 20 -так хиљада динара, сваког месеца!? Немојте се бринути, да ће се јавност Србије бунити што сте Ви као председник Србије, запослили свога сина, и оптужити вас за корупцију и непотизам! Неће, верујте ми! А и ја ћу вас, у том случају, ево овде јавно и гласно дајем реч и обећавам, бранити до последњег даха, и у свим својим текстовима и наступима, бранити од сваког напада, и то отворена срца и потпуно искрено, и без икаквих захтева и привилегија са моје стране према вама, значи поптуно бесплатно! Само нек Ваш син коначно почне да \"ради на изградњи своје радничке каријере\", без обзира да ли су \"каблови или гаће\"! ***** И да хоћете не можете се Косова никако ослободити! Све и да хоћете да Косово издате и продате и поклоните некоме, оно се неће од нас одвојити, оно ће и вас и нас пратити, и ићи у стопу за нама, попут верног пса кога сте хтели поклонити комшији! Колико год се комшија трудио око њега, и желео да га задржи само за себе, оно ће целу ноћ везано завијати, док се ланца не ослободи и преко ограде не прескочи! А Косово је већ одавно одлучило чије је, чије хоће да буде, и зашто то хоће! Нису случајно Косовом, као вечитом инспирацијом, били задојени сви најумнији синови, не само српског, већ и свих околних, нама етнички сродних народа! Косово је, како за нас, тако и за њих, постало симбол слободарског духа, и вечити подсетник вредности и значаја, који има слобода, како лична слобода појединца, тако и слобода читавог једног народа! Косово је вечито извориште животне енергије целог српског народа, које попут крви запљускује сваког од нас, дајући му животну снагу и сокове, хранећи га и негујући као што крв храни све наше органе, тело и дух! Косово нас је напајало државотворном идејом, и довело до тога, да се први и једини, од свих Балканских народа, потпуно сами, ослободимо вековног турског ропства! Косово је од свињара и трговаца, виспрених и вредних, успело да однегује две владарске династије српског народа, и тако од Србије, једине у Европи, створи државу која има своје аутентичне народне владаре, а не представнике туђих династија, као што су у то исто време имале Грчка (Грчка краљевска породица је директно проистекла из краљевске куће Шлезвиг-Холштајн-Сондербург-Гликсбург или на оригиналном немачком језику - Schleswig-Holstein-Sonderburg-Glücksburg. Први владар на грчком трону из ове породице био је краљ Ђорђе I Грчки или на грчком - Γεώργιος Α', Βασιλευς των Ελληνων), 1845—1913, дански принц, син данског краља Кристијана IX), Бугарска (чији је господар постао Фердинанд I од Бугарске, рођен као Фердинанд Максимилијан Карл Леополд Марија Сакс-Кобург-Гота или на немачком - Ferdinand Maximilian Karl Leopold Maria von Sachsen-Coburg und Gotha, и био кнез Бугарске од 7. јул 1887, па све до 22. септембар 1908), када је прогласио независност Бугарске (на наговор Аустроугарске и Немачке, којима је по националности и припадао!) и прогласио се за краља Бугарске. Фердинанд је иначе био рођен 26. фебруара 1861. године у дворцу Кобург, у Бечу, и био син аустријског генерала кнеза Августа фон Сакс-Кобург-Гота и принцезе Клементине Бурбон-Орлеанске, ћерке последњег француског краља Луј-Филипа или Румунија (Краљ Карол I Румунски - или на немачком Karl Eitel Friedrich Zephyrinus Ludwig von Hohenzollern-Sigmaringen, рођен 20. април 1839, а умро 10. октобар 1914. године, био је владар Уједињених Кнежевина од 1866. до 1881. и први краљ Румуније од 1881. до 1914. године. Карол је био немачки принц, рођен у Сигмарингену, а изабран је за румунског кнеза, иако је круна првобитно била намењена брату белгијског краља Леополда II, односно принцу Филипу Фламанском, али како је он то одбио, круну је добио Карло, као близак Наполеонов рођак. Изабран је за кнеза 20. априла 1866. године. Тада је романизовао своје име у Карол. Краљем се прогласио 15. марта 1881. године. Био је први владар из династије Хоенцолерн-Сигмаринген, која је владала Румунијом до проглашења Републике 1947. године) или Албанија (којој је Турска поставила за управника Џемал Пашу Зогу, а касније лично Мусолини поставио његовог сина за краља Албаније - Амхмета Зогуа)! Ако до сада нисте знали зашто је једино Србија изнедрила и \"породила\" своје династије, из крви најхрабријих, најбољих и најспособнијих синова свог народа, онда од сада знајте да је и то резултат битке на Косову, на коме кнез Лазар није хтео признати силу и моћ турског султана, нити владати Србијом у његово име, већ радије изабрао смрт и небеско цраство! И тај његова аманет остао је да се вије небом изнад Косова, кроз све векове турске окупације, и тај његов дух је директно изродио нове краљеве Србије модерних времена, а не туђе господаре, који ће управљати нама, у складу са нашим интересима, а не туђим! Косово нас је напајало државотворном идејом, и довело до тога, да се први и једини, од свих Балканских народа, потпуно сами, ослободимо вековног турског ропства! Косово је од свињара и трговаца, виспрених и вредних, успело да однегује две владарске династије српског народа, и тако од Србије, једине у Европи, створи државу која има своје аутентичне народне владаре, а не представнике туђих династија И онда, после толико векова, неко данас има храбрости да оптужује кнеза Лазара, да је он изгубио Косово, и војску и државу!? Наравно, онај који то може да изјави, је онај исти, који никада није ни за један велики празник хришћански, ни за Божић, ни за Укрс, ушао у ниједан верски објекат Српске православне цркве. Могао је тај исти, када му се већ указала од Бога прилика, и да пита председника Руске Федерације, зашто је за њега, првог човека Руске федерације, толико важно, да сваке године, за сваки од поменутих великих хришћанских празника, нађе времена и проведе целоноћно богослужење у неком од храмова Руске православне цркве, заједно са својим народом. Могао је да пита, али није. Могао је и да пита руског председника, зашто је за Русију тако важна битка на Куликовом пољу (као наша битка на Косову пољу), и сећање на њу? Они припадници других нама сродних етнички (не и верски) народа, који нису имали своје Косово, као извор слободарске идеје и духа свог народа, \"зајмили\" су наше Косово, и користили га као тему, инспирацију и мотив, за покретање свога народа у борбу за сопствену слободу, јер нису имали \"свој мит - своје Косов\"! Заузврат, за \"употребу\" наше митске теме и Косова, многи од њих су оставили, неке од својих најлепших написаних речи, баш о Косову, нама за вечити поклон и наслеђе, као на пример хрват Тин Ујевић! Остаје забележено за вјек и вјекова, да су Тин Ујевић и Гвидо Тартаља (представници националистичке хрватске омалдине), поводом сјајне победе српске војске у битки код Куманова, послали телеграм подршке председнику српске владе Николи Пашићу, у коме се између осталог каже: \".. Српскохрватска националистичка омладина на Приморју одушевљено поздравља тријумф братског српског и југословенског оружја и клања се победничким осветницима Косова и створитељима нове Југославије\"! Тин Ујевић је написао 1918. године песму посвећену Србији, и навешћу је овде у целости: СРБИЈИ Данас пламсаш само од крви најбољих што су мачу дали своја тела справна; блештећи у духу и у чистој вољи, божанствена, Света земљо Православна; Јуче, ти си била моћна и велика, и за усне деце мелко, мед и вино, док се не скрхаше под градом челика груди твоје деце, Српска Краљевино! Сутра, сабирући и данас и јуче, засјаше у духу и у живој моћи, јер ће славу слома унуци да уче, као зору спаса после тешке ноћи. Ал' ни нови народ, нити понос међа никад неће више да ти овај врати поносити поглед иза храбрих веђа што су знале дивски у понор гледати; Твоје мирно чело под претњом удеса и вијањем вјетра страве и страхоте, и молитву тамну у глува небеса; твој''је данас време највеће лепоте. 1918. ***** Други пример надахнућа темом Косова је сјајни хрватски скулптор Иван Мештровић, који је неке од својих најлепших скулптура створио инспирисан темом Косова и њеним јунацима. Његов светски чувени тематски циклус под називом \"Косовски циклус\" (чине га скулптуре Марко Краљевић, Милош Обилић, Пеђа Злопоглеђа, Косовка девојка итд). Као круна његовог стваралачког рада требало је да представља пројекат изградње Видовданског храма баш на Косову пољу, а поменуте скулптуре уз још многе друге, су требали да буду основни фрагменти тог сакрално-световног објекта, чији је духовни творац Косово! Поменуте скулптуре \"Косовског циклуса\" и идеја изградње Видовданског храма, изложене су на светској изложби у Риму 1911. године, где су управо оне освојиле прву награду!! Реч је била о монументалном објекту дужине 250 и ширине 200 метара! Он је у свом животупохвале и речи о значају Косова, написао је Тин Ујевићживотна потреба и енергија за читав народ! Нобеловац Иво Андрић, својом личном одлуком, а не пореклом, изабрао да буде Србин, се целога живота бавио Косовом, па је чак и као високи дипломата Краљевине Југославије, израдио елаборат за решење \"Косовског проблема\"! Косово је било и остало, вечита инспирација и духовна храна, сваког слободољубивог и правдољубивог човека, који се родио и растао и васпитавао на просторима читавог Балканског полуострва, jер Косово је деловало исто тако благодатно и инспиративнo, и на поробљене и обесправљене припаднике свих других нација и народа, а не само на Србе. Тако треба и мора да остане! Извори: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%%B0%D0%BC http://www.royalfamily.org/vidovdan-t-kosov/?lang=cir https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D0D0%B0 https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%91%%99%D1%83 https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%5%D1%80%0%B5 https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A4%%D0%B8 https://www.blic.rs/vesti/drustvo/vucicosan/36nwn5f https://www.kurir.rs/vesti/biznis/235-nijtet-bice-radnik http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?top3.0", "Миланко Шеклер: Косово", "Косово. Има ли иједна друга реч у српском језику, без обзира да ли је написана, изговорена или само у мисли призвана, која изазива сложеније и узвишеније емоције од ње? Косово. Има ли иједна друга реч у српском језику," ]

[ "Невенка Стојчевић", "Никола Танасић", "Јована Папан", "Емир Кустурица", "Саша Бижић" ]

[ "Само два месеца по проглашењу независне државе Косово (17. фебруара 2008), у најтиражнијем и деведесетих година најантисрпскијем шпанском дневном листу „Ел Паис“ појавио се чланак са насловом „Признајмо Косово“. Аутори текста, тадашњи директор мадридског огранка сорошевско-атлантистичког тинк-тенка ECFR (Еuropean Council on Foreign Relations) и недавно отпуштени директор рубрике „Погледи“ у истом листу, Игнасио Торебланка, као и актуелни директор Сорошеве Фондације за Европу, Каталонац Ђорди Вакер, међутим, и данас чекају задовољење, јер пет држава – Словачка, Румунија, Грчка, Кипар и Шпанија као најважнија међу њима, нису признале независност Косова од Србије. Подстакнут Сорошевим (не)видљивим финансијама, у међувремену се у Шпанији и земљама са мапе „обојених револуција“ попут паукове мреже ширио капиларни систем за рушење постојећих држава и успостављање нових по мери стваралаца глобалног светског поретка. У њега су се ухватили и бројни следбеници горепоменутих Сорошевих позивара, уверавајући нацију да је признавање косовске независности у интересу шпанске државе. Јер, по њиховом суду независно Косово је непобитна и неповратна реалност до чијег признавања једном мора доћи пошто су тако одлучиле чланице УН на основу Ахтисаријевог плана који је и Шпанија подржала као најбољу гаранцију за стварање једне одрживе и демократске државе која би поштовала права појединаца и мањина. Надаље, признавајући Косово Шпанија би подржала већину својих најближих савезника који су то већ учинили, а чије су државе или чланице НАТО-а, или су и саме веома осетљиве на сепаратизам, попут Канаде, Белгије и Велике Британије. Шпански лобисти такође тврде да спољна политика њихове земље у односу на Косово треба да се руководи стабилношћу Балкана као главним циљем, те да је непризнавање још једне албанске државе на Балкану одраз опортунизма и потреба унутрашње политике. Признавање Косова, тврде они, шпанска влада би и даље могла да представља као „јединствен случај“ који не може да буде преседан за унутрашње и спољне случајеве, јер се, наводно, не ради о признавању права Косова на самоопредељење, него о примању к знању свршеног чина да је Косово независно од Србије. И као најважније, Сорошеви шпански лобисти својим сународницима и свету шаљу поруку да је непризнавање независног Косова сигнал српским властима да независност може да се поништи, или да ће ЕУ толерисати анексију подручја северно од Ибра, док би признавање Косова «српским националистима и онима који их охрабрују из Русије», показало да ЕУ није актер парализован унутрашњим поделама. И као крајњи аргумент, шпански сорошевци наводе да би признавање косовске независности олакшало ствари кључним суседима, Македонији и Црној Гори, и чак би допринело повећању угледа шпанске дипломатије у земљама које су до сада биле резервисане по том питању, посебно у Латинској Америци и арапском свету. Шест година касније, први од двојице аутора, Торебланка, опет је у „Ел Паису“, резимирао своје виђење косовског проблема , преовладавајуће међу шпанском глобалистичком елитом којој припада: „Због националистичког лудила које је завладало Србијом деведесетих, косовски Албанци су посматрали како им се укидају институције, затварају школе и болнице, укидају универзитети. Реакција је прво била мирољубива: професори су наставили да дају часове у својим кућама, лекари да лече пацијенте за свој рачун. Али у једном тренутку, због изостанка међународне подршке и радикализације Србије, млади су одбацили ауторитет старијих и узели оружје у руке. Суочен са геноцидним Милошевићевим намерама, НАТО је започео рат у којем је, можемо то с поносом да кажемо, учествовала и Шпанија са авионима F-18. Косово је проблем који нажалост није могао да се реши мирним и демократским путем, што је међународну заједницу принудило да војно интервенише како би заштитила косовске Албанце, који ће касније природно одбити да се интегришу у агресорску државу. Где је преседан? Само у људској глупости.“ Најзад, прошле године, опет у „Ел Паису“, новинар дигиталне платформе Косово 2.0, Ералдин Фазлиу, добио је трибину како би изјавио следеће: „И након четири године од потписивања Бриселског споразума односи Косова и Србије далеко су од мирољубивих или нормализованих, јер Србија не жели да призна државност Косову. У преамбули свог устава и даље тврди како јој Косово припада. Косово је признато од стране 114 земаља света, укључујући САД и 23 чланице ЕУ, али још увек не од Шпаније, Румуније, Грчке, Кипра и Словачке. Чланице ЕУ које га не признају нису промениле свој став упркос мишљењу Међународног суда правде да „проглашење независности Косова не крши међународно право“. Став Шпаније карактерише неприхватање било каквог једностраног сепаратизма, упркос томе што косовске власти истичу да њихов случај нема никакве везе са Каталонијом.“ Од тада па до данас, моћни атлантистички лоби у Шпанији („Ел Паис“, тинк тенкови попут Ел Кана, ECFR-а, FRIDE и других) не престаје да се залаже да Шпанија призна Косово. Свесни колико непризнавање Косова од стране пет земаља ЕУ слаби њихову позицију, као и да је Шпанија најважнија од њих, албанске власти у јужној српској покрајни покренуле су – уз помоћ својих дежурних западних пријатеља, британског Форин Офиса, Бритиш Каунсила, и норвешког МСП-а – иницијативу „KosovoTalksEU”. Овај стратешки програм има за циљ интеракцију са јавним мњењем пет ЕУ чланица које још нису признале Косово преко иницијатива које се заснивају на дигиталној дипломатији, међурелигијском дијалогу, културној дипломатији и јавном заступању косовско-албанског становишта како би се на тај начин припремио терен за формално признање. У документу под називом „Овако остварујемо меку моћ: практичан водич кроз јавну и дигиталну дипломатију мале републике“ који је 2014. припремило косовско МСП у сарадњи са Бритиш Каунсилом и норвешким МСП-ом детаљно се описују практични кораци наведене иницијативе. Конкретно, МСП Косова, Британска амбасада и Бритиш Каунсил су основале Фонд за јавно заступање Косова (Kosovo Advocacy Fund) за подршку косовским уметницима, спортистима и универзитетским делатницима, чији је циљ јачање веза, размена и разумевања између грађана земаља које нису признале Косово и грађана Косова. Фонд је покренуо низ пројеката који доприносе остварењу шире агенде признања Косова. Ови пројекти су укључивали подршку свим важнијим културним фестивалима на којима је приказано на стотине документарних и кратких филмова, довођење музичких група, десетине новинара и организацију многoбројних позоришних представа са свих континената, као начин да се унапреди интеракција између Косова и земаља које га нису признале. Набрајање појединачних активности на овом месту није неопходно, јер је све у вези с њима доступно на интернету, али неколико примера неће бити наодмет. Тако, на пример, Фонд за јавно заступање Косова је на ДокуФест који има међународну репутацију, на једно његово издање довео бројне госте из земаља које не признају Косово, углавном из Шпаније и Словачке, са очекивањем да ће они играти улогу промотера косовске културе при повратку у своје земље. Један од њих је и познати шпански фотограф Пеп Бонет и његова изложба „Уан Гоал“. Бонет је том приликом направио визуелну причу о Косову која треба да буде представљена у региону и на међународним изложбама. Фонд је такође доделио преко сто малих грантова намењених размени спортиста између Косова и земаља које тек треба да га признају, међу чијим добитиницима су 28 младих играча стоног тениса и косовски шампиони падобранства. Или, МСП Косова и сорошевскo-атлантистички тинк-тенк Европски савет за међународне односе (ECFR) покренули су гостујућу стипендију за косовске експерте спољне политике, студенте и истраживаче како би им омогућили да спроводе истраживања у некима од седишта које ЕЦФР има у Мадриду, Лондону, Варшави, Софији или Паризу. Стипендија је добила име по бившем финском председнику и нобеловцу, Мартију Ахтисарију, познатом по његовом „доприносу успостављању мултиетничког и демократског Косова“ – како се наводи у документу који описује ову стратегију. Спонзори ове стипендије били су МСП Косова, британска и норвешка амбасада, и косовски огранак Сорошевог Фонда. Документ закључује: „Подршком наших међународних и партнера из цивилног друштва, Косовско МСП је показало да, кроз креативне стратегије и упркос оскудним ресурсима, Косово може да превазиђе застој који одликује његову актуелну позицију на међународном плану“. Косовско МСП је, такође, активно ангажовано на промоцији агенде дигиталне дипломатије. У циљу превазилажења баријера дигиталном позиционирању Косова Министарство је припремило стратегију дигиталне дипломатије за координисану акцију, која садржи широк и разноврстан спектар иницијатива за јачање косовског онлајн присуства и квалитета мултимедијског садржаја које су довеле до „признања“ Косова од стране Линкедина, Твитера и Фејсбука, због чега су заслужиле и чланак у Њујорк Тајмсу. Поводом „признања“ Косова од стране Фејсбука, Хашим Тачи је изјавио: „Као премијер Косова, тешко ми је падало да се изјасним да сам из Србије. То што смо се појавили на листи фејсбука било је као да нас је признала светска економска велесила. Имало је огроман учинак.“ У наведеном документу такође стоји да је за шпанско говорно подручје, главни агент косовске дигиталне дипломатије платформа „Ревиста Балканес“ иза које стоји НВО „Пробалканес“, подржавана од стране косовског МСП. Директор ове НВО и оснивач портала „Ревиста Балканес“ је маркетиншки експерт, Каталонац, и косовски лобиста у Шпанији, Хинес Аларкон. На порталу се промовише позитивна, мултикултурно-хармонична слика живота на Косову; истичу се сличности између Шпанаца и Албанаца и наглашавају разлике између Шпанаца и Срба. Свему овоме упркос, доскорашњи премијер Шпаније Маријано Рахој показао је низом потеза да је један од највећих европских пријатеља Срба и Србије. Најважнији међу њима је одбијање шпанске Владе да призна независно Косово, а ништа мање значајан је и његов изостанак на самиту ЕУ- Западни Балкан у Софији због, како пише „Ел Паис“, присуства председника лажне државе Косова Хашима Тачија који има криминалну биографију. Рахој, то свакако треба нагласити, никада није одустао од заклетве да ће поштовати Устав Шпаније, па ни у случају сецесије Каталоније, што је платио одласком са места премијера. Одлука Рахоја о бојкоту Тачија дошла је само два месеца пошто је Шпанија упутила Бриселу „нон пејпер“ кокумент у којем се стриктно наводи да је Косово неотуђиви део Србије и да Мадрид никада неће дозволити лажној шиптарској држави да уђе у Европску унију. Међу дипломатским круговима није тајна да је због оваквог принципијелног ангажовања против третирања Косова као државе Влада Маријана Рахоја навукла гнев својих европских партнера и његов одлазак са власти пропраћен равнодушношћу, ако не и злурадошћу. Убрзо ће се показати да ли је то задатак за новог шпанског премијера Педра Санчеза (46), некадашњег лидера Шпанске социјалистичке партије у чијој биографији стоји да је као шеф особља Високог представника УН служио је 1999. године у БиХ током рата на Косову. У нашим медијима Санчез је „прикривен“ насловима попут „Господин згодни“ или „Он мами уздахе жена широм света“. Почетак, изгледа, обећава за српску страну: победа Педра Санчеза имала је за последицу муњевиту смену И. Торебланке и Д. Аландетеа у „Ел Паису“ (овај последњи је био главни распиривач антируске хистерије у Шпанији, за време каталонске кризе, заједно са српском аналитичарком тинк-тенка „Ел Кано“, Миром Милошевић. Ипак, ECFR и још један сорошевски тинк-тенк у Каталонији, CIDOB, успели су да спрече именовање Педра Бањоса – кога су оптужили за наклоњеност Русији – за Санчезовог новог директора за Националну безбедност у корист интервенционисте Мигела Анхела Баљестероса. Е, сад, какви су стање и учинци српске „меке моћи“ и културне дипломатије у Шпанији, најважнијој европској земљи која не признаје независност Косова? И шта се тренутно преко две наше главне испоставе - Амабасаде Србије у Мадриду и хиспано-српског културног Удружења „Иво Андрић“, пројектује по питању српског становишта? Чињеница је да је амбасада веома блиска и „увезана“ са овим удружењем: Ана Милутиновић, председница Удружења „Иво Андрић“, које је дозволу за употребу имена званично добило од истоимене Фондације у Београду, истовремено је и службеница Амбасаде, а претходни амбасадор у Мадриду је почасни члан Удружења са правом да утиче на уређивачку политику. На сајту Амбасаде, где стоје подаци о активностима реализованим у Шпанији, наводе се неколико њих. Округли сто „Прогон хришћана на Косову“ свакако је једна од важнијих, а одржана је на католичком Универзитету Сан Пабло у Мадриду 5. марта 2015. године. На овом скупу учествовали су бивши министар у „косовској влади“ А. Јаблановић, православни монах Иларион и о. А. Кордочкин, свештеник Руске православне цркве у Мадриду. Модератор скупа био је директор Института за историјске студије (San Pablo – CEU) који је овај догађај и организовао у сарадњи са шпанском НВО „Солидаридад Косово“ (огранком Гујонове „Солидарност Косово“) и руском Парохијом Санта Марија Магдалена (РПЦ у Мадриду). На сајту нема чак ни коментара који би потврдио да ли је Амбасада Србије подржала овај догађај. Затим је на сајту Амбасаде објављен „non paper“ са главним аргументима Републике Србије о неприхватљивости чланства Косова у UNESCO који чак није ни преведен са енглеског на шпански језик, иако Амбасада има званичног преводиоца. Следећи догађај је Споразум о сарадњи између поменуте НВО „Солидаридад Косово“ и Фондације Школа фудбала Спортинг Хихона који је у Амбасади 29. децембра 2017. потписан у присуству амбасадора Данка Прокића. По том споразуму у Зубином Потоку ће за српску децу бити отворена школа фудбала ФК Спортинг из Хихона, који ће малим спортистима обезбедити 50 комплета дресова. Два догађаја, од којих амбасада један можда није ни подржала, и један документ на енглеском. Делује слабо, зар не? Текст је објављен у часопису „Печат“, НСПМ га преноси уз дозволу ауторке. Видети још: Невенка Стојчевић: Случај Удружења „Иво Андрић“ у Шпанији - српска култура у служби антисрпских предрасуда", "Косовска „мека моћ“ у Шпанији и дилентантизам српске културне дипломатије", "Само два месеца по проглашењу независне државе Косово (17. фебруара 2008), у најтиражнијем и деведесетих година најантисрпскијем шпанском дневном листу „Ел Паис“ појавио се чланак са насловом „Признајмо Косово“." ]

[ "Никола Танасић", "Миланко Шеклер", "Богдана Кољевић", "Светлана Николић", "Мирослав Н. Јовановић", "Маринко Лолић", "Владислав Ђорђевић", "Петар Гордић", "Милимир Мучибабић", "Александар Јовановић" ]

[ "Видовдан треба да буде централни национални празник - а не \"један од...\"", "Празници у Србији у раскораку са покојном СФРЈ Српско друштво је кроз добар део своје модерне историје трагало за самим собом, и у том трагању веома често се угледало на друге народе — њихове вредности, обичаје, и" ]

[ "Ђорђе Вукадиновић", "Маринко М. Вучинић", "Бранко Павловић", "Бошко Обрадовић", "Драгана Трифковић", "Мирослав Самарџић", "Слободан Голубовић", "Драган Ђилас" ]

[ "За почетак, морам да похвалим овај извештај који је заиста исцрпан, добар и професионалан, као што је мање-више добри и професионални готово сви материјали који долазе из Министарства спољних послова. То прилично штрчи, односно, у позитивном смислу одудара од највећег дела материјала који нам овде стижу из разних министарстава – текстови из МИП-а су мање бирократски, информативни су и знам да многе колеге те материјале чувају као едукативни материјал. Мене увек радује када се види да нека институција у овој земљи ради и да се још увек труди да колико-толико функционише, а знамо како је, из различитих разлога, то тешко и иначе, а посебно у земљи каква је данашња Србија. Додао бих, из угла опозиционог посланика, да је ово готово право чудо, с обзиром на власт коју Србија тренутно има, мада, поштено говорећи, није у том погледу било сјајно ни раније. (А ви, претпостављам, сматрате да је било и горе.) Охрабрујући тренд повлачења признања „Косова“ од стране неких земаља, али... У сваком случају, оно што је у овом извештају треба похвалити јесте борба за смањење броја чланица УН које су признале независност „Косова“ и резултати који се у тој борби бележе. Неки се у нашој јавности томе подсмевају кад кажу: „Шта нам значи Бурунди? Шта нам значи Гвинеја Бисао?“. А, с друге стране, када су признавале „Косово“, нико се није питао какве су то земље. У Генералној скупштини УН сваки глас је исти и сваки се важи. И сваки поен у тој утакмици злата вреди. Мени је драго што чујем од министра да је борба против независности „Косова“ приоритет у различитим аспектима, укључујући и овај аспект борбе за повлачења међународног признања „Косова“ од стране неких земаља, односно да сте Ви, како рекосте, „дали налог да то буде приоритет наше дипломатске мреже“. Мада, требало би да се подразумева да је то дипломатски приоритет. Наравно да јесте и наравно да тако треба да буде. И лоше је што Ви то уопште морате да истичете, и што ја то морам да похваљујем, јер би то требало да се подразумева – да је борба за спречавање независности и борба за повлачење међународног признавања „Косова“ наш спољнополитички и државни приоритет. Међутим, упркос свему реченом, имам једну озбиљну дилему, и у вези са тим сам у последње време неколико пута постављао питање у Скупштини, али на њега никако да добијем одговоре од Министарства спољних послова. Ово министарство сам раније хвалио због чињенице да уредно одговарају на посланичка питања, али сада су ти одговори напрасно престали да стижу. Не знам да ли је у питању нека грешка у комуникацији, или поштар не може да ме нађе и не стиже да их уручи. Моје питање се тицало недавно одржаног Самита у Софији „ЕУ - Западни Балкан“. Питао сам врло јасно и конкретно: да ли Србија ради на координацији својих дипломатских напора са Шпанијом у покушају заједничког наступа на том самиту? Наше учешће на самиту у Софији било једна врста дипломатског и спољнополитичког понижења Мада, за мене је и та ћутња била нека врста одговора. Наиме, јасно је да није било адекватне координације. На крају крајева, Маријано Рахој није дошао у Софију (а у међувремену је, ево, и смењен), Шпанија је у различитим аспектима бојкотовала тај скуп, а успут је успела да убаци у завршни документ и неке формулације које и нама одговарају. Немам илузија да су они то радили из љубави према нама, јер те ставке, наравно, одговарају и самом Мадриду због унутрашњеполитичких проблема с којима се суочава та земља. Али, свеједно, то је слично као са овим повлачењем признања. Када се повлачи признање „Косова“, неко каже – ма, то је мала и безначајна земља. А када се признаје онда кажу: „ево, још једна земља је признала“. Е, тако и овде, када многи признају независност „Косова“ онда се то прихвата здраво за готово, а када се неко бори против тога и подржава нас, као Шпанија или Русија, онда се каже како они, тобоже, „то раде због својих интереса“. Па, шта? И ови који признају такође то раде из неких својих интереса. Но, нама би ваљда требало да буде ближи интерес оних чији се интерес поклапа са нашим, него они чији су нам интереси супротстављени? Дакле, мислим да та координација с Мадридом није била добра, или барем није била довољна и да је – без обзира на то што је ту на крају нађена некаква „компромисна“ формулација у представљању, на шта ћете се Ви вероватно позивати – наше учешће на самиту у Софији било једна врста дипломатског и спољнополитичког понижења. Иако је то, као и много шта друго, медијски заташкано, у јавности је остао снажан утисак да се у последње време Шпанија више борила против независности „Косова“ него сама Србија. То је и мој утисак, без обзира на то што, рекох, похваљујем и овo што је у овом извештају наведено да министарство предузима на том плану. Доста са лажним „балансима“ – хоћемо ли коначно извући логичан закључак из чињенице да није могуће пронаћи додирну тачку са западом по питању КиМ? Доста са лажним „балансима“ – хоћемо ли коначно извући логичан закључак из чињенице да није могуће пронаћи додирну тачку са западом по питању КиМ? Ви сами сте, господине министре, малочас, у свом излагању поставили кључно питање које и ја такође постављам: Можемо ли наћи заједнички језик и интерес са Западом када је реч о Косову и Метохији? Мислим да не. Не знам да ли је наша дипломатија тога свесна, али у сваком случају политика актуелне, као и претходне власти изгледа није довољно свесна те чињенице – да је немогуће или да је барем јако тешко наћи заједнички језик, интерес, став или макар најмањи заједнички именитељ са Западом када је реч о независности „Косова“. А имам утисак и да не постоји довољна свест о последицама те немогућности. Дакле, власти нису довољно свесне те чињенице (о немогућности проналаска заједничког језика са западом поводом Косова), а још су мање свесни последица – а најмање су спремни да извуку конеквенце из те чињенице (чињенице немогућности проналажења заједничког интереса са Западом по том питању). Епилог и последица тога јесте да или „забијамо главу у песак“ и правимо се да не примећујемо ту чињеницу – или је констатујемо, али ништа не предузимамо, нити повлачимо адекватне закључке и импликације из те чињенице. Неко се томе радује, али мени је жао што је то тако јер увек је добро кад можете да хармонизујете своје интересе са моћним или најмоћнијим земљама света. Али, ето, не можемо и тога морамо бити свесни и у складу са тим активно радити. У одељку извештаја који се тиче безбедносне политике на целој страни, па и више од тога, прича се о односима и контактима са НАТО пактом. Ту се помињу бројни сусрети, помињу се Столтенберг, Мичел, Фог, генерал Павел и читав низ контаката са представницима НАТО алијансе итд. А Русија се у читавом овом одељку о безбедносној политици помиње – дословно – једном, у једној реченици, и то у пакету са Чешком Републиком и Краљевином Шведском Прелазим на најважнију слабост овог извештаја, којег сам начелно похвалио, али који је, такође, у суштини израз поменуте недовољне свести о значају и последицама чињенице да нема заједничког интереса и хармонизације са Западом по питању Косова и Метохије. У одељку извештаја који се тиче безбедносне политике на целој страни, па и више од тога, прича се о односима и контактима са НАТО пактом. Ту се помињу бројни сусрети, помињу се Столтенберг, Мичел, Фог, генерал Павел и читав низ контаката са представницима НАТО алијансе итд. А Русија се у читавом овом одељку о безбедносној политици помиње – дословно – једном, у једној реченици, и то у пакету са Чешком Републиком и Краљевином Шведском. Дакле, то је отприлике пропорција у овом извештају: страница и по о односима са НАТО – а ми смо као „неутрални“ – и у једној јединој реченици једна-две речи о Русији. Можда је ово случајно, можда се тако то “случајно поклопило“ у овом периоду на који се извештај односи. Али, у суштини, то је тај дисабаланс који помало непријатно имплицира и показује какав је реалан однос „на терену“ наших спољнополитичких и безбедносних напора и активности. Мислим да то није добро и да то мора што пре и колико год је могуће да се промени. (...) Пошто очито нећу имати прилике да накнадно прокоментаришем одговоре господина министра (јер је председавајући најавио да неће бити даље дискусије), само да у ових преосталих минут и по, кажем две ствари. Прва коју сам пропустио да кажем, а важна је и по Вас позитивна – ја бих волео да ми као одбор, сада, или на некој наредној седници не само начелно подржимо напоре министарства, него и да као званичан закључак овог одбора тражимо од владе да за следећи буџет издвоји више средстава унутар раздела за Министарство спољних послова за активности на спречавању нових или повлачењу постојећих признања независности „Косова“. А што не значи увек само лобирање или мито, већ, просто, омогућавање да наши људи и наше дипломате буду на местима где се о томе одлучује. Друга и важнија ствар и дилема коју нисам стигао да поделим са Вама овде, а у светлу више или мање похвалних оцена за ове трудове и напоре Вашег министарства – и то је такође једно од мојих неодговорених питања која сам постављао влади – да ли уопште постоји комуникација и координација спољне политике са председником Републике? Под којим смо ми то околностима и условима, господине министре, спремни да прихватимо независност „Косова“? И да ли уопште смеју да постоје такве околности? Наиме, изјаве председника Републике, и то морам отворено и са жаљењем да кажем, делују доста одударајуће у односу на све оно што ми овде чујемо, не само данас од Вас као министра спољних послова, него чак и од премијерке, када дође у скупштину и одговара на питања. То што они овде кажу углавном звучи тако да се добар део тога може потписати и од нас из опозиције и од, малтене, свих у овој земљи. Али оно што чујемо у интервјуима и у јавним наступима председника Републике делује знатно другачије – од заговарања Бриселског споразума, па до говора о „спремности на компромис“, који у његовој изведби јако мирише на капитулацију, односно на мирење са независношћу и прихватање независности Косова „под неким околностима и условима“. То се више пута чуло из уста председника ове државе, а више пута је и демантовано од стране министра спољних послова. И зато последња реченица овог мог излагања гласи: Под којим смо ми то околностима и условима, господине министре, спремни да прихватимо независност „Косова“? И да ли уопште смеју да постоје такве околности? Хвала. (излагање Ђорђа Вукадиновића на 44. седница Одбора за спољне послове Скупштине Србије, 1. јун 2018.)", "Под којим је то „околностима“ Србија спремна да призна независност КиМ и да ли уопште смеју да постоје такве околности", "За почетак, морам да похвалим овај извештај који је заиста исцрпан, добар и професионалан, као што је мање-више добри и професионални готово сви материјали који долазе из Министарства спољних послова. То прилично" ]

[ "Роса Менесес", "Авигдор Ескин", "Владимир Јевтић", "Бранко Павловић", "Ђанандреа Гајани", "Александар Запољскис", "Елеонора Лорусо", "Драгана Трифковић", "Станислав Стремидловски", "Патрик Бјукенен" ]

[ "Тихи савезници - Саудијска Арабија и Израел никада нису били овако блиски", "Израел и Саудијска Арабија никада нису били тако блиски. Политичко приближавање обе државе у њиховом притиску да се предузму оштре акције против растућег утицаја Ирана, претворило их је у савезнике. И одлука" ]

[ "Елеонора Лорусо", "Авигдор Ескин", "Владимир Јевтић", "Бранко Павловић", "Ђанандреа Гајани", "Александар Запољскис", "Роса Менесес", "Драгана Трифковић", "Станислав Стремидловски", "Патрик Бјукенен" ]

[ "Стручњаци из Француске, Немачке и Велике Британије, као и инспектори из међународне Агенције за атомску енергију, имаће задатак да укратко испитају ирански нуклеарни архив како га је дефинисао израелски премијер Нетанјаху, током једне театралне телевизијске презентације прошлог понедељка. Шеф владе у Тел Авиву, оптужио је без околишања Иран, да је лагао око својих активности обогаћивањa уранијума, указујући, у својству потпоре властитих изјава, на 55 хиљада страница, и исто толико фајлова на 183 ЦД-а, што је свеукупно пола тоне материјала до којег је дошла у посед израелска обавештајна служба. Ипак, међународна заједница је реаговала са скепсом, говорећи да је реч о информацијама које су већ познате, и које су испливале у периоду који је претходио потписивању споразума са Техераном 2015. године. Насупрот њој, САД подупиру заснованост оптужби, са новим државним секретаром Помпеом, који је документе окарактерисао као веродостојне, док председник Трамп не жури, упркос предстојећем истеку уговора 12 . маја (до тог датума амерички председник мора да одлучи да ли ће се САД повући из међународног споразума са Ираном, прим. преводиоца). Сумње Шоу, а не откриће. Многи сматрају да је оно што се збило прошлог понедељка, пре свега била једна „презентација“ материјала који је већ познат. Према сајту Defence One, ако су тајни документи које су израелски агенти уграбили, они који су показани у директном телевизијском преносу, сигурно је да је „ирански нуклеарни програм био замрзнут“. Посебно је било позивања на информације које су скоро идентичне онима које су већ обелодањене у „Кључним закључцима“ (Key Judgments) из 2007. године, који чине део Процене националне обавештајне заједнице (National Intelligence Estimate), а потом и извештаја саме Агенције за атомску енергију из 2011. године, са насловом „Могуће војне димензије иранског нуклеарног програма“ (Possible Military Dimensions to Iran's Nuclear Programme). Сви ови документи су већ били познати, у моменту када је амерички председник Обама пре три године потписао нуклеарни споразум, којег његов наследник Трамп жели да модификује још од свог устоличења. Такође, према листу The Atlantic, почетна изјава Нетанјахуа – „Нешто што свет још није видео“ (Something that the world has never seen), је погрешна, барем делимично. ,,Највећи део говора тицао се тајног иранског нуклеарног програма од 1999. године до 2003. године, и нема „пиштоља који се пуши“ везано за настављање тог програма чиме би се кршио споразум“. Дакле, не би било ни неког оправдања за Трампа да се повуче из споразума. Иран је лагао? Према посматрачима међународних прилика, нема сумње да је Техеран у прошлости лагао око својих активности у погледу обогаћивања уранијума у војне сврхе. И то је био разлог зашто су протеклих година преговори које су водили Кина, ЕУ, Француска, Немачка, Велика Британија и САД, били тешки, и доцније окончани са Заједничким свеобухватним планом дејства (Joint Comprehensive Plan of Action), који је склопљен са исламском републиком 2015. године. Кључни услов било је то да се Техеран сагласи са проверама на терену под претњом обнављања економских санкција. Сада, поента је у томе да се схвати, да ли је војна намена и даље развијана у протекле две и по године. Будући да су документи на које је указао Нетанјаху „стари“, лаже ли Иран још увек? Ради ли још увек на тајним програмима? Према листу Economist , „нема доказа да је Иран кршио споразум“. Штавише, према овом магазину, прави адресат Нетанјахуовог говора требао би да буде шеф Беле Куће Трамп. Одакле потиче материјал? Аутентичност материјала којег је показао израелски премијер није доведена у сумњу. Према листу New York Times, он је наводно био похрањен од стране Ирана у једној анонимној грађевини у Шорабаду, јужној делу престонице Техерана, одакле су међутим, тајни агенти Мосада успели да га прокријумчаре. Ипак, не зачас. Откриће, у ствари, потиче од пре две године, али је тек сада одлучено да се обелодани, вероватно да би утицало на јавно мнење (посебно америчко), у вези потребе да се промени однос према исламској републици. Препад агената Тел Авива, наводно се догодио у јануару, током само једне ноћи, упркос брду материјала, и током истог месеца, једна копија досијеа испоручена је Вашингтону, лично од стране шефа Мосада. ЦИА је наводно већ била упозната са делом информација. Усаглашен потез са САД? „Лично сам прочитао различите иранске досијее. Наше колеге из обавештајне заједнице су анализирали и превели са фарси језика десетине хиљада страна. Овај посао анализирања траје више месеци. Сматрамо да су документи које смо видели поуздани“ изјавио је Мајк Помпео, шеф америчког министарства спољних послова, и прва личност ЦИА-е све до неколико месеци раније. Сада ће сам Помпео да продискутује са еврпским лидерима обнављање споразума, након телефонског разговора о њему Нетанјахуа и Трампа. Сама Бела Кућа је подвукла, како чињенице на које се позива Израел, „коинцидирају са оним што САД знају већ дуго времена (...) Иран има тајни програм за развијање нуклеарног оружја, који је покушао, али није успео да сакрије од света и властитог народа“, приметила је америчка администрација. Истицање рока 12. маја Неизбежно се намеће да је потез Нетанјахуа имао као циљ да утиче на одлуку Доналда Трампа који до 12. маја треба да одлучи да ли да обнови споразум са Ираном, изађе из њега или га модификује. Израелски премијер тако би наговорио Трампа да „учини исправну ствар“ наспрам једног „грозног“ споразума. Али, излазак САД из споразума могао би да има несагледиве последице. За сада, Трамп се ограничио на то да каже – „видећемо шта ће се догодити. Нећу да сада кажем шта ћу да урадим, иако многе особе мисле да знају. Донећу одлуку 12. маја или пре“. Прави циљеви Нетанијахуа Према листу New York Times, ипак, прави циљ Нетанјахуа, није био толико да докаже наставак нуклеарног програма, колико да проблематизује ефикасност важећег споразума, можда чак уводећи санкције и рестрикције које би свеле на праву меру претњу коју Техеран представља за Израел. Постоји више разлога за то, али главни се тиче начина на који је постигнут споразум са Ираном. Споразум предвиђа проверу од стране инспектора из Агенције за атомску енергију, која је усмерена да процени тзв. могуће војне димензије (possible military dimensions), то јест војни потенцијал, почевши од ступања на снагу уговора. Да би се то урадило, требало би приморати Иранце да саопште своја сазнања и резултате, али то би подразумевало једно неприхватљиво понижавање за иранске званичнике, што би још више отежало преговоре. Зато је постављено ограничење, да се траже докази реализације код нуклеарних оруђа (чувени „пиштољ који се пуши“), која пак није никада откривена у овим оквирима. Ветрови предстојећег рата? „Имамо одрешене руке“ поновио је израелски министар спољних послова Либерман, након што је добио одобрење од парламента у погледу могућности уласка у рат. Унутар Владе, подршка је напротив дошла смо од министра одбране. Либерманове речи, и оптужбе Нетанјахуа, дошле су у јеку тензија између Израела и Ирана на сиријском попришту, где је већ било узајамних напада. Две базе које су користили ирански војници, у Хами и Алепу, погођене су ракетама које су узроковале лак земљотрес магнитуде 2,2 а које су према Техерану дошле из Тел Авива. Израел није потврдио напад, али би могло да се ради о петој акцији израелских снага последњих недеља, које би требало, пре свега, да доведу до уништења иранског ракетног арсенала (укупно 200 комада уз четрдесетак жртава), што је прави циљ интервенција Тел Авива. Превео са италијанског, уз незнатна скраћења: Небојша Вуковић Извор: https://www.panorama.it/news/esteri/nucleare-iran-documenti-israele-accordo-netanyahu-trump/", "Ирански нуклеарни програм - шта заиста говоре израелски документи", "Стручњаци из Француске, Немачке и Велике Британије, као и инспектори из међународне Агенције за атомску енергију, имаће задатак да укратко испитају ирански нуклеарни архив како га је дефинисао израелски премијер" ]

[ "Ђорђе Вукадиновић", "Маринко М. Вучинић", "Бранко Павловић", "Бошко Обрадовић", "Драгана Трифковић", "Мирослав Самарџић", "Слободан Голубовић", "Драган Ђилас" ]

[ "Може се рећи понешто на рачун председавајућег, мада није баш пожељно, може се рећи, ту и тамо, и против владајуће странке - али не сме се ништа рећи на рачун Александра Вучића | Политички живот", "Нисам дошао на овај одбор да се жалим на изречену меру опомене и казну коју сам добио, али могу да кажем поводом ових дискусија да сам био присутан у обе ове ситуације о којима су претходно говориле моје колеге. Нећу" ]

[ "Никола Танасић", "Станислав Тарасов", "Клаудија Астарита", "Џозеф Штиглиц", "Авигдор Ескин", "Владимир Јевтић", "Бранко Павловић", "Ђанандреа Гајани", "Александар Запољскис", "Роса Менесес" ]

[ "Алексис Ципрас и Зоран Зајев су обојица дошли на власт на таласу народног незадовољства, обећавајући револуционарне промене у државном, друштвеном, и економском устројству својих земаља, које ће радикално набоље изменити квалитет живота својих грађана . Па опет — вероватно најкрупније достигнуће које могу да понуде својим грађанима за сада је један чисто политички споразум, који се бави апстрактним питањима идентитета, баштине, и историјског памћења. Овај споразум, који су Зајев и Ципрас усагласили 12., а потписали 17. јуна ове године, амбициозно претендује на то да оконча вишедеценијски међународни спор, и више од века (македонски националисти би рекли „више од два миленијума“) неповерења, подозрења, и узајамног сумњичења између македонског и грчког народа. Иако овде неће бити времена да се улази у детаље и финесе овог сложеног конфликта, који се у великој мери тиче и српског народа и његових националних интереса, важно је имати на уму да тај спор никако није био оно чиме се у нашим медијима површно и симплификаторски представљао — пука „свађа око имена“. Конфликт око назива грчког „северног суседа“ (како су га деценијама еуфемистички звали у Атини) није био номиналистичка чарка, већ врх леденог брега изузетно комплексног сплета историјских околности, од којих неке заиста имају и своје античке корене, али које се пре свега тичу савремене политичке праксе оснивања нових (древних) нација и народности на Балкану. Дакле, није просто реч о томе да је словенски народ који насељава простор од Охридског језера, преко долине Вардара, до Родопских планина, присвојио себи име једне од најмоћнијих и најутицајнијих држава Античке Хеладе, нити је просто реч о томе да је тај народ називом „Република Македонија“ и заставом са Сунцем из Вергине „симболички“ прогласио претензије на географске македонске територије које припадају савременој Грчкој. Борба за културну и историјску баштину, али и територију Македоније била је у XX веку све, само не „симболична“. Ова регија је била јако упориште турских снага пре ослобођења у Првом балканском рату, а Бугарска је својим проглашењем за царевину 1908. године званично огласила своје претензије да регију, заједно са словенским становништвом које је у њој живело, интегрише у своје оквире — са све престоницом Солуном. Српске претензије на „Маћедонију“ нису биле ништа мање, будући да су се обе државе позивале на континуитет са својим средњевековним царевинама у инсистирању да је локално становништво српско, односно бугарско; па је тако после Другог балканског рата 1913. год. безмало цела територија данашње (БЈР) Македоније припојена Краљевини Србији под именом „Старе Србије“, уз велику резигнацију бугарских иредентиста. Српске и бугарске претензије нису толико иритирале Грке, јер је реч била само о стремљењу да се приграби територија која је била под контролом Османске империје, а без покушаја да се присвоји културна баштина античке Македоније. Међутим, током две бугарске окупације северне Грчке (у Првом и Другом светском рату), део словенског становништва који се тада опортуно изјашњавао као Бугари (а касније постао део „интегралне и древне македонске нације“) ушао је у веома крвав конфликт са локалним Грцима, који се коначно завршио асимилацијом и делимичним расељавањем словенског становништва северне Грчке. Етничке компоненте крвавог грађанског рата 1946-1949. год. шира југословенска јавност је у великој мери игнорисала, будући да је сукоб интерпретирала искључиво у идеолошком кључу сукоба комуниста са монархистима, али их и Грчка и Македонија добро памте, и тај рат стоји у корену данашњег неповерења и сумњичавости. А управо то неповерење споразум који су потписали Ципрас и Зајев претендује да превазиђе. Да ствар неће бити тако једноставна, имали смо прилике да видимо ових дана, када је усаглашавање и потписивање споразума изазвало масовне демонстрације у Скопљу, Солуну, Атини, и низу других градова регије. Ако двојица премијера и имају поверења у стабилност својих парламентарних већина када је у питању ратификовање споразума, његова потврда на најављеном македонском референдуму делује као скоро непремостива препрека, иако се може очекивати дисциплинована подршка албанског бирачког тела. За јавност у Македонији, која је практично 30 година градила идеологију „аутохтоног македонства“ као изданка „античке македонске цивилизације“ (која нема „ничег заједничког“ са грчком), садржај споразума изазвао је шок и неверицу каква се тешко може одглумити, док су пословично бескомпромисни Грци са улица наставили да захтевају да се „избрише сваки помен македонског имена“ код њихових „северних суседа“. Лажни национализам и стварно понижење Погледајмо, укратко, на шта се то обавезала данашња (БЈР) Македонија, а што је изазвало толику резигнацију њених грађана. Одредба о усвајању имена „Република Северна Македонија“ заиста не делује тако страшно, будући да македонска држава заиста заузима северни део шире македонске регије, и овим именом се избегавају било какве територијалне претензије на јужну Македонију и Солун. Истовремено, грчко пристајање да се народ који насељава ову нову републику назива „Македонцима“, а њихов језик „македонским“, делује као веома крупан уступак, будући да је у питању нешто што су Грци деценијама категорички одбијали да учине, и што је великом делу јавности и данас неприхватљиво. Ово су управо детаљи споразума на коме инсистира Зоран Зајев, када тврди да је он „чува национално достојанство“ Македонаца. Али то, међутим, није све што у споразуму пише. Овај политички документ, који на својих 19 страна садржи и мноштво празних дипломатских фраза налик на било који споразум о билатералној сарадњи, истовремено представља читав културно-политички програм, којим се из идентитета будуће Северне Македоније систематски и немилосрдно елиминише све оно што Грцима у њему смета, без трунке обзира према мишљењу или жељама друге стране. (Штавише, у целом споразуму се грчки „северни сусед“ нигде не именује, већ се о њему говори искључиво као о „Другој страни“ у споразуму.) По Македонце најстрашнији су свакако чланови 7. и 8., у којим, између осталог, пише да грчка и македонска употреба термина „македонско“ и „Македонија“ „реферирају на различите историјске контекста и културно наслеђе“, да се „македонска“ историја, култура и наслеђе „Друге стране“ „ни на који начин не односе“ према наслеђу античке хеленске цивилизације са Севера Грчке, те да „македонски језик“ представља „словенски језик који ни на који начин нема везе са културом и наслеђем античке Македоније“. Ако су ове ставке из члана 7. неприхватљиве и понижавајуће само по задрте македонске (крипто)националисте, ставке из члана 8. су већ проблематичне по било кога и било где: будућа Северна Македонија се обавезује да начини попис свих споменика на својој територији који се односе према историји и култури античке Македоније, и да на њима јасно назначе да су у питању споменици везани за античку хеленску културу (која нема везе са савременом македонском), Македонцима се забрањује свака јавна употреба Сунца из Вергине, и оно се мора уклонити са свих споменика и јавних зграда (осим античких ископина, ако га тамо има), а обе стране ће формирати заједнички комитет, преко кога ће грчка страна моћи да захтева корекцију билокогуџбеничкогсадржаја који оспорава њену културну баштину. Дакле, колико год фантазије македонских криптонационалиста о „три хиљаде година македонске цивилизације“ биле смешне, искомплексиране, и очигледно фалсификоване, ова врста задирања друге државе у фундаментално унутрашња питања суседне земље, у које, додуше, спада и право да сами одреде како ће им се земља звати и како ће им изгледати застава, али пре свега шта ће писати у њиховим уџбеницима и на њиховим споменицима, било који народ било које земље нужно би схватио искључиво као огромно национално понижење, и шамар суверенитету сопствене државе. И оних преосталих петнаест страна општих места и фраза о братству, пријатељству, билатералној сарадњи и економском развоју ту горку пилулу не могу никако да засладе. Без икакве сумње, једна од последица овако тврдог (иако потпуно разумљивог) приступа Грчке питању македонског идентитета биће да ће македонски криптонационалисти успети да у своје редове регрутују и велики део умерене македонске јавности, која ће се такође осећати фрустрираном због оваквог националног понижења. Македонски наук: колаборационизам не води ничему Будући да Грчка и Македонија нису једина два субјекта балканске политике који имају узајамне претензије по питањима идентитета, културне баштине, и језика, важно је да Срби веома пажљиво размотре оно што се догађа између Атине из Скопља, како би у вођењу сопствене идентитетске и културне политике избегли неке грешке, и искористили неке преседане и позитивне примере. Пре свега, важно је имати на уму да Грчка није колонизовала Македонију, и да њено мешање у њена унутрашња питања није било директно (како се, рецимо, ЕУ кроз своје институције меша у унутрашња питања свих земаља Балкана), већ се одвијало искључивонадипломатскојравни. То значи да Грчка није претендовала на то да они пишу Македонцима устав и законе, већ искључиво да ће искористити сва дипломатска средства на свом располагању да македонске грађане натерају да устав и законе прилагоде грчким захтевима. Ова нијанса је изузетно битна, и она поготово не би смела да промакне Србији, чија се свака дипломатска офанзива по питању Космета обесмишљава флоскулом да „не треба народ поново да ратује“. Дакле, Грци су добили то што су добили без звецкања оружјем, а њихов главни инструмент притиска било је управо оно чега се Србија у односима са својом одметнутом покрајином олако лишила — систематска и бескомпромисна блокада чланства у међународним организацијама. Македонију је поготово болело што је чак ни под шифром БЈРМ нису хтели примити у НАТО, и управо је жеља Зајева и екипе да начине тај „одлучни корак“ према загрљају Североатлантског савеза била пресудна да се одлуче на потписивање овог неугодног споразума. Ова врста дипломатских претензија једне земље према другој није ништа ново, и она постоји откако постоје дипломатски односи. Кина не дозвољава Тајвану да користи име „Република Кина“, Израел блокира Палестину на свим међународним форумима, (опет грчка) Република Кипар не дозвољава никакав помен о самопроглашеној републици на својој окупираној територији, примера је много. Оно што је заједничко за све ове дипломатске спорове јесте да се они, када једном зађу у ћорсокак на билатералном плану, селе на међународну раван, а затим решавају и превазилазе уз помоћ и подршку страних савезника. Проблем је, дакако, што су у случају Грчке и Македоније, ти страни савезници исти — САД, НАТО, Европска унија итд., а у свим тим организацијама Грчка има статус „старог члана“, који уз огромни дисбаланс економског и политичког утицаја оставља Македонију практично на ветрометини. Управо ово је најважнија ствар коју Србија може да научи од Македоније. Ако су Срби на Балкану од распада Југославије били европска enfants terribles — кавгаџије, бунџије и вечити дестабилизатори — Македонија је била „најбољи ђак“, који је без поговора и роптања прихватао сваки диктат који јој је стизао са Запада, и сваку жељу западних савезника тумачио као заповест. И без обзира на ову апсолутну покорност глобалним империјалним структурама, Македонија никада није добила једину ствар коју империјализам по дефиницији гарантује својим колонијама — мир и стабилност. Иако је Македонија дала своју територију за нелегалну агресију НАТО против СР Југославије (као и за нелегалне базе албанских терористичких и паравојних формација), заузврат је добила устанак Албанаца на сопственој територији, који се, уз западну подршку, завршио уздизањем Албанаца до статуса државотворног народа са огромним правима која су они без остатка користили искључиво за политичку опструкцију. Па чак ни то није утолило албански иредентистички апетит — пола земље потпуно рутински фигурира као „албанска територија“ на бројним мапама „Велике Албаније“, а да албанске криминално-паравојне структуре не одустају од својих територијалних амбиција подсетила нас је дводневна терористичка операција у Куманову у мају 2015. године, коју локално албанско становништво третира као херојски чин и устанак против окупатора. Дословно једина ствар коју су Македонци добили заузврат за своју апсолутну покорност западним центрима моћи била је прећутна дозвола да се размећу са својим суманутим теоријама о „македонству Филипа и Александра Македонског“, да бескрајно нервирају Грке својим тезама о „античкој македонској цивилизацији“, и да служе за подсмех целом региону својим кичастим, а мегаломанским споменичким пројектима у Скопљу (мада им се Београд, како ствари стоје, приближава). И када је Велики Брат требало да заштити своје пулене када је Грчка одлучила да им одузме и ту једину преосталу играчку, Запад је стао по страни и уз аплауз пустио Грке да Македонцима ударе један, надајмо се, отрежњујући шамар. Јер реално гледано, Македонија би након овог споразума требало да схвати да слугерањском и колаборационистичком политиком према Западу неће постићи ништа, а једино што ће моћи да добију јесте — Велика Албанија. Истовремено, вреди напоменути да је Запад веома благонаклоно гледао на распојасани (античко)македонски криптонационализам, док је то био инструмент рушења свих мостова и прекида свих органских веза између македонског и српског народа. Македонци су у свом размаханом националном заносу себи присвајали дословно све елементе три хиљаде година историје те регије — осим Душановог царства, чија је престоница била у Скопљу. И док су у Скопљу својатали и Филипа и Александра, и Ћирила и Методија, и чак бугарског цара Самуила, била је потребна инцијатива малобројних македонских Срба да македонска престоница добије и споменик цару Душану, који би ту први требало да буде подигнут, и који је након тога у више наврата био жртва напада вандала. Сада, када је културна и идентитетска веза са Србима, а пре свега са српским конститутивним митовима о Косовском боју, Лазару и Милошу, и Изгубљеном царству, прекинута, Запад хладно гледа како из Грчке стиже хладан туш за усијане македонске главе. Грчки наук: суверена воља наспрам спољних притисака Колико год Србија саосећала са македонским народом као жртвом западног колонијализма, кудикамо више основа смо имали да се идентификујемо управо са грчком страном у спору. Јер оно што је Запад приредио Грцима прећутно подржавајући пројекат „античке македонске нације“ (при томе је „античка нација“ сама по себи contradictioninadjecto, па кад неко употреби овај израз, одмах знамо да мисли на Македонце), Србији и Србима је приредио кроз пројекте „бошњачке“, „косовске/косоварске“, и „црногорске/монтенегринске нације“. У сва три случаја елементи српског националног идентитета и културне баштине су политички киднаповани, и проглашени за конститутивну баштину другог народа, који „са Србима нема никакве везе“. Српско инсистирање на језичком, културном, и историјском идентитету народа и простора Крајине, Босне, Херцеговине, Црне Горе, Косова и Метохије на међународном плану је представљано као „великосрпски шовинизам“ и „агресивна експанзионистичка политика“, и деловање западних империјалних центара моћи (укључујући ту и њихове комитске чете у српском НВО сектору) последњих неколико деценија било је доследно и континуирано усмерено на циљ да се српски идентитет, култура и историја насилно сабију у Прокрустову постељу (уже) Србије и Републике Српске. Ти процеси још увек трају, и нема назнака да ће се у скорије време завршити — док српски народ не буде коначно сведен на оквире „Преткумановске Србије“ и националне мањине у суседним државама, која се рапидно асимилује и интегрише у новонастале „старе нације“. Из садашње српске перспективе, могућност да се српски народ према питању отимања сопствене средњевековне баштине у Крајинама, Босни, и Херцеговини, односно темељног националног идентитета Црне Горе током целог њеног постојања, постави једнако бескомпромисно, тврдоглаво, и неумољиво као Грци по питању Македоније, делује као научна фантастике. „Србија није у позицији Грчке“, рећи ће многи. Она свакако није једнако богата и развијена као Грчка, али не треба заборавити да су по сличним питањима пред Западом поклекле кудикамо богатије и развијеније земље од Грчке. Напротив, грчко историјско искуство и националне трауме изузетно су блиске српским. Грци су прошли кроз страховити период етничког чишћења Јоније после Првог светског рата, који се код нас еуфемистично назива „разменом становништва“, али који се грчком националном памћењу назива „Малоазијска катастрофа“ (Μικρασιατική Καταστροφή), и који представља догађај упоредив са „Олујом“ у РСК — с тим што су расељени милиони уместо стотина хиљада, и што је од Грка етнички очишћена територија на којој су континуирано живели три хиљаде година. Слично Србима, Грци имају и горко искуство већ поменутог грађанског рата комуниста и монархиста, као и тешке етничке сукобе са Бугарима и Албанцима, веома налик на српско искуство из Другог светског рата и Југословенских ратова. Најзад, период диктатуре и борбе за демократију, иако је имао различит идеолошки предзнак у односу на комунистички режим Југославије, омогућио је Грцима да искусе исте процесе кроз које је Србија прошла после распада Југославије, као и после петооктобарског преврата. Оно што су Грци у свим тим историјским догађајима имали, а што је Србима често недостајало, била је јака политичка свест — спремност да се политички процеси и држава у сваком тренутку схватају максимално озбиљно, и да се унутрашња политичка борба институционализује. Са једне стране, то захтева већу одговорност од политичара, који су приморани да веома брзо трпе последице за неиспуњена политичка обећања (не заборавимо и да је шест високих државних званичника осуђено за велеиздају и стрељано 1922. године после Малоазијске катастрофе). Са друге стране, унутрашњи идеолошки конфликт у Грчкој затвара се у домен ритуализованих политичких процеса, чије последице (поготово последњих деценија) имају значајан утицај на власт, али не доводе земљу на границу новог грађанског рата. Најзад, политичка свест Грка најбоље се види у односима према спољним питањима, где се љути идеолошки противници често уједињују како би заштитили националне интересе народа и земље. Укратко, ситуација у Грчкој је далеко од идеалне, али управо грчки народ са својим идентичним историјским искуством, сличним националним митосом, заједничком православном, византијском, и балканском културном матрицом, може послужити као озбиљан узор Србији и Србима у вођењу сопствене политике, и зашити сопствених интереса, идентитета, и баштине. При томе је грчки национализам веома често једнако дезоријентисан и неодређен као и српски, али он омогућава овом народу да се по виталним питањима која се тичу националног и државног опстанка позиционирају на правилан начин. И да се при томе нађу Србији као пријатељ и савезник у најтежим тренуцима. Поред познатих чињеница из прве половине XX века, не треба никада заборавити грчке добровољце на српској страни у југословенским ратовима, као ни огромну подршку грчких грађана СР Југославији за време бомбардовања, као ни, уосталом, бескомпромисну подршку Грка и Кипрана Србији по косовском питању. За ову причу није битно, али није на одмет подсетити се и тога да су се у свим тим процесима Македонци, иако су „наша крв“, показали као кудикамо лошији пријатељи и комшије — чак и у ситуацијама када је непријатељска политика против Србије (попут признавања косовске псеудодржаве и подршке њеној интеграцији у Унеско) била и на њихову директну штету. Криптонационализам као инструмент колонијалне политике Вратимо се назад споразуму који су потписали Ципрас и Зајев. Као што смо већ рекли, будућност тог споразума је веома мутна, и једино што би могло да доведе до његове ратификације на општенародном референдуму, осим очекиване апсолутне подршке Зајевљевих албанских партнера, јесте огроман притисак НАТО и ЕУ на македонско становништво, што би целу ствар учинило још бљутавијом, и што би додатно учврстило колонијални статус Македоније на путу ка будућој државној разградњи. Ми Срби то Македонцима можемо да кажемо без злурадости, јер смо идентичним процесима и сами изложени — с тим што су неки од њих (попут великоалбанског сепаратизма) поодмакли у односу на Македонију, док су други (попут евроатланстког интеграционизма) тек у повоју. Простора за подсмех и комплексе више вредности нема, јер се и Србија, и Македонија кувају у истом лонцу, испред истог кувара, и као храна за иста гладна уста. Да ли је онда за Македонију боље да се одлучно супротстави споразуму са Грчком? И да, и не. За Македонију као државу и народ би свакако било добро да не потписују ултимативне документе, којима јој друге стране једнострано намећу како да уређују своју сопствену земљу. Са друге стране, прекид бесмисленог антагонизма са Грчком око потпуно неоснованих претензија на грчку културу и традицију је нешто што је Македонцима преко потребно, једнако као што им је потребно да што је пре могуће залече ране у односима са Србијом. Упркос бугарским немуштим настојањима да Македонију интегрише у свој културни простор, са доста основа се може рећи да македонском народу и даље нико није ближи од Срба и Грка, и да су управо то народи на чију помоћ би сутра могао да рачуна када непринципијелно пактирање са албанским терористима дође на наплату. У свему томе, раскалашни македонски криптонационализам представља озбиљан проблем са којим тај народ мора да се разрачуна сам, без грчких притисака и условљавања. Криптонационализми — македонски, бошњачки, црногорски и сл. — утемељени на метастазираној „идентитетској политици“, комплексима ниже вредности, и националној епској фантастици представљају омиљени инструмент Запада у завађању балканских народа до те мере, да су спремни да отворено раде на сопствену штету, ако их само неко убеди да је то за пакост, и у инат оног другог, супротстављеног народа. Поменути регионални криптонационализми већ су нанели огромну штету српском народу, од које ће се опорављати деценијама, ако не и вековима. А та прича још увек није готова — управо озлоглашено „деретићевство“ (по Јовану И. Деретићу), т.ј. исфантазирана псеудоисторија која Србе ишчашује из свих својих историјских корена, и претвара у још један балкански „антички сурогат-народ“ (у основи у глину за моделирање по НАТО-матрици), јесте инструмент који се обилато користи да се српски народ још дубље посвађа унутар самог себе, да се његова истинска баштина и национална епика додатно обесмисли, омаловажи, и деградира (и по потреби препусти у руке криптонационалистима из бивших југословенских земаља), али и да се поруши оно мало преосталих мостова према другим народима региона. Како тренутно ствари стоје, шта год да се деси у Македонији — Запад ће добити своје. Ако народ „легне на руду“ и прихвати понижавајући споразум, биће интегрисани у НАТО и избачени у строј глобалне колонијалне жандармерије. Ако споразум одбаци, аутохтонистички игроказ и сукоб са Грчком ће да се настави, што ће Западу омогућити да у Скопљу — преко својих непосредних експонената Албанаца — још једном добије све што им од Македонаца треба. Оно што је Македонцима потребно јесте исто оно што је потребно и Србима, и Грцима, и свим осталим народима Балкана којима је стало до слободе, и који би хтели да у наредним деценијама и вековима буду господари сопствене судбине, јесте да се раскине то врзино коло лажних дилема и трулих компромиса, и да се окрене политици истинске сарадње, истинске демократије, и истинског суверенитета, а све то на темељима истинске балканске историје и културе, која је и без измишљотина довољно импресивна, вредна, и занимљива, и око које можемо да се усагласимо сами, без диктата малициозних западних НВО. До тада, једни ћемо другима само служити за подсмех. Македонци су се подсмевали Грцима када су пристајали на понижавајуће услове западних зајмодаваца, Срби се данас подсмевају Македонцима који ће да „лупају фусноте“ на своје споменике, а сутра ће се неко други на Балкану вероватно злурадо смејати неком новом издајничком потезу српских власти у преговорима са Приштином. Док из тог циклуса злурадости не изађемо, док не одбацимо патерналистичке притиске и колонијалну политику САД и Европске уније, и лажне идентитете које они спонзоришу, нећемо имати ни истинску сарадњу, ни истинско помирење, нити истински бољитак за балканске народе. Јер једини конкретан резултат коме тренутни односи Грчке, Македоније, и Србије, воде јесте — Велика Албанија, као истински „најбољи ђак“, и главни експонент империјалне политике у региону. Та политика, наравно, није никаква срећа ни за албански народ, али то је већ сасвим друга прича, и друга тема.", "Поуке грчко-македонског споразума - грчка упорност и македонско понижење", "Алексис Ципрас и Зоран Зајев су обојица дошли на власт на таласу народног незадовољства, обећавајући револуционарне промене у државном, друштвеном, и економском устројству својих земаља, које ће радикално набоље" ]

[ "Слободан Дурмановић", "Нспм", "Игор Вукадиновић", "Милорад Додик", "Мирјана Радојичић", "Стефан Каргановић", "Саша Бижић" ]

[ "Четири месеца уочи избора, у Републици Српској коначно су позната сва имена кандидата два водећа српска политичка блока за кључне функције, председника Српске и српског члана Председништва БиХ. За ову другу функцију СНСД је потврдио кандидатуру актуелног председника РС Милорада Додика, док је супарнички Савез за промене кандидовао актуелног српског члана Председништва БиХ Младена Иванића. Пре неки дан СНСД је једногласно изабрао и свог кандидата за председника Српске, актуелну премијерку Жељку Цвијановић, док је СзП кандидовао вођу СДС-а Вукоту Говедарицу. Још раније је СНСД склопио споразум са досадашњим коалиционим партнерима ДНС-ом Марка Павића и социјалистима Петра Ђокића о подршци кандидатима СНСД-а, при чему је ДНС-у обећано, у случају победе, право првог избора на једну од следећих функција: премијера РС, председника Народне скупштине РС или председавајућег Савета министара БиХ(функција која у наредних четири године припада представнику РС). С друге стране, у СзП-у ће, у случају њихове победе, функција премијера РС или председника Народне скупштине обећана је НДП-у Драгана Чавића. Дакле, у случају победе Додика и Цвијановићеве, јасно је да ће коалиција СНСД-ДНС-СП поново формирати Владу РС, с том разликом што би ДНС имао значајније учешће у извршној власти него до сада, наравно уколико се испуне њихова очекивања од најмање 10 одсто освојених гласова. С друге стране, у случају победе Иванића и Говедарице, СзП ће бити надомак формирања нове Владе РС,с тим да ће им највероватније за тај посао бити потребна подршка ДНС-а. Просто речено, ни СНСД ни СзП не могу рачунати на апсолутну посланичку већину у Народној скупштини РС без ДНС-а, сем уколико се у наредних четири месеца не догоди велики преокрет међу гласачима, према коме би се већина досадашњих гласача ДНС-а предомислила и дала гласове што странкама једног, што другог политичког блока. Такав преокрет био би раван политичком чуду, а да у таква чуда не верују ни у СНСД-у ни у СДС-у, говори неколико већ познатих чињеница. Прва је да је СНСД обећао ДНС-у једну од две најзначније функције у РС у замену за подршку Додику и Цвијановићевој. Друга чињеница је да \"Уједињена Српска\" Ненада Стевандића, блиска Додику, не може на изборима \"отети\" ДНС-у значајан број гласова и заменити ДНС у коалицији са СНСД-ом и социјалистима. Трећа чињеница, важна за СДС, јесте да су сви виђенији посланици те странке, осим Стевандића, који иступили из СДС-а - прешли управо у ДНС. Отуда је могуће да ће им пребези можда однети део гласова, не толико да СДС не понови резултат са избора од пре четири године, али може утицати да не постигну значајно бољи резултат, сем уколико не анимирају у своју корист део изборних апстинената. У ДНС-у, опет, очигледно рачунају да ће им добро доћи сваки глас како би премашили свој резултат са прошлих избора, па отуда су СДС-ови пребези попут Огњена Тадића и Дарка Бањца, у ДНС-у одмах добили значајне функције. И поред тога - то је четврта важна чињеница - у СДС-у се, у својим опозиционим нападима на политику Владе РС, малтене нису дотицали ДНС-а: оштрица критике била је упућивана готово искључиво према СНСД-у и повремено према социјалистима. Ове две последње чињенице упућују да у СзП-у рачунају да, ако Говедарица буде председник РС, без ДНС-а неће моћи формирати Владу. Као што то неће моћи учинити ни СНСД ни социјалисти, само што ће, ако Цвијановићева победи Говедарицу, ДНС сасвим сигурно остати у досадашњој коалицији, наравно под условом да СНСД испуни предизборно обећање које им је дао. Но, ако Говедарица победи Цвијановићеву, ДНС би за прилазак СзП-у сасвим извесно тражио у извршној власти исто оно што им је обећао СНСД, чиме би онда Чавићев НДП могао остати ускраћен за позицију премијера РС. Међутим, како извршна власт у РС носи пуно бенефита, сви би могли да буду намирени кроз низ других функција, као што се и до сада догађало у коалицији СНСД-ДНС-СП: кад год би Павић нечим био незадовољан, Додик би налазио начина да ДНС-у \"уступи\" неку \"профитабилну\" функцију у јавним предузећима. Павић је то до сада углавном вешто користио да \"маршем кроз институције РС\" ојача своју странку на терену по већ опробаној матрици коришћења јавних институција за ширење страначке моћи и утицаја. Тако је у садашњој, тринаестогодишњој коалицији са СНСД-ом и социјалистима, ДНС само повећавао број гласова, никада нагло, већ мало по мало. Ипак, њихов циљ да ће сада порасти на читавих 15 одсто чини се претеран и у јавности више служи да увери неопредељене и апстиненте да је баш ДНС странка која ће бити највећи добитник наредних избора. Извесно је, пак, да они рачунају да ће то исто постати и са 10 одсто гласова, уколико Говедарица постане председник РС. Зато не би требало да чуди ни ако део гласача ДНС-а, са таквим уверењем, на биралиштима да глас управо Говедарици, а не Цвијановићевој, како централа буде наложила. Ипак, не треба искључити ни сценарио по коме би, и у случају да Говедарица победи Цвијановићеву, Додик изгуби од Иванића, а СНСД успе да заједно са социјалистима задржи око 40 посланичких мандата у Народној скупштини РС, Додик покуша да се врати на место премијера РС. Он ту могућност није искључио ни ако буде изабран за српског члана Председништва БиХ, јер постоји и уставна и законска могућност да поднесе оставку на ту функцију, а да његово место преузме неко од посланика СНСД-а у Парламентарној скупштини БиХ. Та рачуница не треба да чуди, јер моћ и утицај који омогућава положај премијера РС далеко превазилази моћ и утицај српског члана Председништва БиХ. Зато ће, у случају да изгуби од Иванића, Додика тешко било ко моћи да заустави у покушају да преузме функцију премијера РС, наравно под условом да СНСД макар задржи досадашњи број посланика. Но, то ће му бити тешко да оствари ако Говедарица буде председник РС, а СзП и ДНС у збиру буду имали апсолутну посланичку већину и СзП буде изашао у сусрет захтевима које ДНС испостави за формирање владе са СзП-ом. Зато ће избори за председника РС бити пресудни за поделу моћи и утицаја у извршној власти у РС, а биће свакако много неизвеснији неголи избори за посланике у Народној скупштини РС. Биће тешко прогнозирати ко ће бити нови председник РС и седам дана пред изборе у октобру, тим пре што су и избори пре четири године завршени тесним резултатом: Додик је Тадића победио за свега 1,5 одсто гласова, баш као и Иванић Цвијановићеву. Цвијановићевој ће сада требати доста труда да убеди више од 50 одсто гласача да је њена влада у протекле четири године била солидна, али ни Говедарици неће требати ништа мање напора да увери већину гласача да је та влада била лоша, а да ће он као председник РС бити гарант боље извршне власти у Српској. На страни Цвијановићеве је снажнија страначка организација СНСД-а у односу на СДС и ПДП, као и бројније гласачко тело СНСД-а у бањалучкој регији као најмногобројнијој изборној јединици у РС. Ако јој притом приједорска регија, као упориште ДНС-а, донесе осетнију превагу над Говедарицом, онда СзП-у неће бити лако да те губитке надокнади гласовима у својим упориштима у Добоју и Бијељини. Ако, притом, Зворник и даље остане јако упориште СНСД-а, на простору Источног Сарајева СзП ће морати добро да се потруди да амортизује мањак гласова у зворничкој регији, те да у источној Херцеговини барем освоји подједнак број гласова као СНСД и њихови коалициони партнери. А управо ти неопредељени бирачи и апстиненти могли би на крају донети одлучујућу превагу у оба дуела, за председника РС и српског члана Председништва БиХ. Зато у наредна четири месеца до избора следи рововска борба, у којој ће у оба српска политичка блока \"гинути\" за освајање сваког процента на \"ничијој земљи\" у бирачком телу Додику, као далеко популарнијем, биће лакше него Цвијановићевој и он се у овом тренутку може сматрати фаворитом у односу на Иванића, али Додикова слободна процена да он већ сада има и до 100.000 гласова предности над Иванићем је, најблаже речено - претерана. Поред тога, гурајући Цвијановићеву у први план, Додик је у своје руке узео двосекли мач: хвалећи владу Цвијановићеве - коју неопредељени бирачи и апстиненти тешко да доживљавају као успешну - Додик ће више одмоћи самом себи у дуелу са Иванићем, него што ће помоћи Цвијановићевој у њеном дуелу са Говедарицом. Додиков \"судар\" са Иванићем и целим СзП-ом ће свакако обиловати Додиковим оптужбама за \"издају\", али у СзП-у су већ сада уверени да у те оптужбе не верује више од 15 одсто Додикових бирача. А сам Иванић верује да му такве оптужбе никако не могу нашкодити, описујући своју улогу у протекле четири године као политичко деловање у правцу одбране интереса РС унутар БиХ. На шта, опет, Додик одговара да би он још снажније то чинио као српски члан Председништва БиХ. Но, Додиково остављање могућности да ће одступити са те функције, ако буде изабран, да би поново био премијер РС, може му се вратити као бумеранг из правца дела бирача који до последњег дана буду размишљали да ли да дају глас њему или Иванићу. А управо ти неопредељени бирачи и апстиненти могли би на крају донети одлучујућу превагу у оба дуела, за председника РС и српског члана Председништва БиХ. Зато у наредна четири месеца до избора следи рововска борба, у којој ће у оба српска политичка блока \"гинути\" за освајање сваког процента на \"ничијој земљи\" у бирачком телу.", "Ко, с ким и против кога - увод у предизборну рововску борбу у Српској", "Четири месеца уочи избора, у Републици Српској коначно су позната сва имена кандидата два водећа српска политичка блока за кључне функције, председника Српске и српског члана Председништва БиХ. За ову другу" ]

[ "Отаџбина", "Маринко М. Вучинић", "Миланко Шеклер", "Томислав Станковић", "Марко Јакшић", "Бранкица Ристић", "Народни Покрет Срба Са Ким", "Никола Танасић", "Никита Бондарјев", "Вук Драшковић" ]

[ "Издаја се најбоље одрађује у тами", "Стални натписи у режимским медијима о притисцима западних земаља да Александар Вучић призна Косово и Метохију као независну државу говоре о само једној ствари, а она гласи: да им је председник Србије то обећао а они" ]

[ "Бошко Обрадовић", "Маринко М. Вучинић", "Бранко Павловић", "Ђорђе Вукадиновић", "Драгана Трифковић", "Мирослав Самарџић", "Слободан Голубовић", "Драган Ђилас" ]

[ "Говор поводом избора Синише Малог за министра финансија", "Ја ћу можда деловати за вас изненађујуће када кажем, ево, иако долазим из редова опозиције, сматрам да је предлог за будућег министра финансија апсолутно на месту. Дозволите да то образложим. Почевши од облачења" ]

[ "Велибор Џомић", "Васкршња Посланица Спц", "Свештеници Митрополије Црногорско-Приморске", "Божићна Посланица Спц", "Епископ Атанасије Јевтић", "Драган Павловић", "Константин Буфејев", "Гелијан Прохоров", "Патријарх Иринеј", "Драгомир М Давидовић" ]

[ "Порука Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији", "Ми, епископи Српске Православне Цркве, древне и славне Пећке Патријаршије, благодаћу Светога Духа сабрани на редовно заседање Светог Архијерејског Сабора у историјском седишту српских архиепископа и патријараха," ]

[]

[ "Лидери Европске уније (ЕУ) усагласили су на Самиту ЕУ Западни Балкан у Софији заједничку декларацију у којој ЕУ потврђује недвосмислену подршку европској перспективи Западног Балкана. Текст Декларације и Анекса преносимо интегрално: \"Ми, лидери Европске уније (ЕУ) и њених држава чланица, у консултацији са партнерима са Западног Балкана и у присуству релевантних регионалних актера, данас смо закључили следеће: ЕУ поздравља заједничку посвећеност партнера са Западног Балкана европским вредностима и начелима као и визији снажне, стабилне и уједињене Европе, подржане нашим историјским, културним и географским везама и узајамним политичким, безбедносним и привредним интересима. Подсећајући на самит у Солуну из 2003. године, ЕУ поново потврђује недвосмислену подршку европској перспективи Западног Балкана. На основу досадашњег напретка партнери са Западног Балкана поново су потврдили посвећеност европској перспективи као свом чврстом стратешком избору, повећању својих напора и узајамној подршци. Веродостојност тих напора зависи од јасне јавне комуникације. ЕУ је одлучна да појача и интензивира ангажман на свим нивоима како би подржала политичку, привредну и друштвену трансформацију региона, између осталог кроз појачану помоћ која се заснива на конкретном напретку партнера са Западног Балкана у области владавине права, као и у друштвено-економским реформама. ЕУ поздравља посвећеност партнера са Западног Балкана преимућству демократије и владавине права, нарочито у погледу борбе против корупције и организованог криминала, доброг управљања, као и поштовања људских права и права припадника мањина. Делотворно спровођење реформи тих партнера почива на тим темељима. Цивилно друштво и независни медији имају кључну улогу у процесу демократизације. ЕУ подржава опредељење партнера са Западног Балкана да наставе јачати добросуседске односе, регионалну стабилност и узајамну сарадњу. То се нарочито односи на проналажење и примењивање коначних, инклузивних и обавезујућих решења за билатералне спорове укорењене у наслеђу прошлости и на улагање додатних напора у помирење. Изградња густе мреже веза и прилика са ЕУ и у региону је пресудно за зближавање наших грађана и привреда, као и за јачање политичке стабилности, економског просперитета, културног и друштвеног развоја. Надовезујући се на остварени напредак, између осталог кроз регионалне иницијативе, залажемо се да значајно побољшамо повезаност у свим димензијама: транспортној, енергетској, дигиталној, економској и људској. ЕУ је сагласна са подстицањем повољног тржишног и инвестиционог окружења на Западном Балкану, како би се брже напредовало у смеру дигиталне економије и одрживих друштава која воде рачуна о клими у складу са Париским споразумом. Енергетска сигурност биће приоритет, између осталог кроз бољу енергетску ефикасност, бољу прекограничну међусобну повезаност, диверсификацију извора и праваца као и уравнотежену комбинацију разних извора енергије уз бољу интеграцију обновљиве енергије. Посебан нагласак ставиће се на стварање додатних прилика за младе, обезбеђујући при томе да то доприноси друштвено-економском развоју Западног Балкана. У ту сврху ЕУ поздравља обавезивање партнера са Западног Балкана на, између осталог, убрзано спровођење правне тековине у складу са уговорима о Енергетској заједници и Транспортној заједници, уклањање свих административних препрека на границама, завршетак регионалног тржишта електричне енергије и хитно спровођење Вишегодишњег акционог плана за развој регионалног економског подручја из јула 2017. године. ЕУ ће наставити да подржава те напоре. ЕУ и партнери са Западног Балкана деле бројне безбедносне изазове који изискују координисано појединачно и колективно деловање. Када радимо заједно можемо да се ефикасно суочимо са тим изазовима. Наша сарадња у заустављању илегалних миграционих токова показала је своју вредност и додатно ће се развијати. Борба против тероризма и екстремизма, укључујући финасирање, радикализацију и повратак страних терористичких бораца изискивају појачану сарадњу међу нама. ЕУ и партнери са Западног Балкана увиђају да су резултати у борби против корупције и организованог криминала од суштинског значаја за политичку и друштвено- економску трансформацију региона, као и за регионалну стабилност и безбедност, што је у најбољем интересу њихових грађана. ЕУ поздравља то што су се обавезали на предузимање одлучних мера, у сарадњи са ЕУ и у међусобној сарадњи, против трговине људима, узгоја дроге и кријумчарења људи, дроге и оружја. ЕУ поздравља допринос партнера са Западног Балкана заједничкој спољној и безбедносној политици (ЗСБП) у свим њеним аспектима и очекује постепено продубљивање сарадње у тој области, а нарочито већи ниво усклађености, посебно у погледу питања од важног заједничког интереса. Против дезинформисања и других хибридних активности борићемо се заједно уз већусарадњу у области отпорности, сајбер безбедности и стратешке комуникације. Како би се што брже побољшао живот наших грађана у областима повезаности и безбедности с обзиром на европску перспективу Западног Балкана, ЕУ је данас, на основу релевантних аспеката саопштења Комисије од 6. фебруара 2018. године, покренула Програм приоритета из Софије за ЕУ и Западни Балкан који је приложен уз ову декларацију. ЕУ поздравља намеру Хрватске да буде домаћин самита ЕУ – Западни Балкан за време свог председавања 2020. године. Примамо к знању да се наши партнери са Западног Балкана слажу са наведеним тачкама. Анекс уз Декларацију Програм приоритета из Софије Јачање подршке владавини права и добром управљању појачати подршку реформи правосуђа и напорима за борбу против корупције иорганизованог криминала, укључујући изградњу капацитета за спречавање корупције\nпроширити саветодавне мисије за владавину права уз већу подршку држава чланица и ЕУ\nпојачати праћење реформи кроз систематичније мисије за стручну проверу засновану на случајевима\nувести праћење судских поступака у случајевима тешке корупције и организованог криминала\nрадити на побољшању мерења резултата реформе правосуђа\nпружити подршку Западном Балкану посредством Европског фонда за демократију у области независних и плуралистичких медија и цивилног друштва Јачање ангажовања у области безбедности и миграције појачати заједнички рад на борби против тероризма и спречавању радикализације и насилног екстремизма, у складу са иницијативом за борбу против тероризма на Западном Балкану\nзначајно побољшати оперативну сарадњу у борби против међународног организованог криминала у приоритетним областима као што су ватрено оружје, дрога, кријумчарење миграната и трговина људима\nприпремити обновљен акцони план за сарадњу у вези са ватреним оружјем ради ефикаснијег решавања питања илегалног ватреног оружја и великих залиха оружја\nповећати подршку изградњи капацитета у области сајбер безбедности и борбе против сајбер криминала\nпобољшати сарадњу у области управљања миграцијом и границама\nдодатно побољшати сарадњу међу официрима за везу које су разместили ЕУ (Европска комисија и Агенција за европску граничну и обалску стражу), државе чланице и надлежни органи Западног Балкана\nуспоставити међуагенцијску радну групу ЕУ ПУП (правосуђе и унутрашњи послови) коју ће координисати Комисија\nпродубити и проширити значајну сарадњу и дијалог у области заједничке спољне и безбедносне политике / заједничке безбедносне и одбрамбене политике\nдодатно развити сарадњу у активностима у вези са хибридним претњама, између осталог побољшањем стратешке комуникације Подржавање друштвено-економског развоја уз посебан акценат на младима проширити Инвестициони оквир за Западни Балкан да би се додатно привукле и координисале инвестиције билатералних донатора и међународних финансијских институција\nзначајно повећати пружање гаранција у склопу Инвестиционог оквира за Западни Балкан да би се привукле приватне инвестиције\nповећати подршку образовању, а нарочито покренути пилот пројект за мобилност у области стручног образовања и обука\nудвостручити средства програма Еразмус+ за регион, укључујући успоставу \"Лабораторије за младе Западног Балкана\" у 2018. години, при чему ће се обезбедити простор за иновативно утврђивање политика којима ће се одговорити на потребе младих и за решавање проблема одлива мозгова\nпроширити обим и домашај Регионалне канцеларије за сарадњу младих и увестипрограм мобилности унутар региона\nобезбедити остварење напретка у спровођењу регионалног економског подручја, између осталог, већим радом на признавању квалификација, и напретка у олакшавању трговине унутар Западног Балкана\nостварити напредак у процесима учлањења Босне и Херцеговине и Србије у Светску трговинску организацију Јачање повезаности покренути нови пакет пројеката у погледу повезаности (са значајним бесповратним средствима ЕУ као финансијском полугом) кроз Инвестициони оквир за Западни Балкан, укључујући подршку за \"плави коридор\" и \"аутопут мира\" (Ниш – Приштина)\nподржати веће искоришћавање прилика у оквиру постојећих одредаба Инструмента заповезивање Европе на Западном Балкану\nпроширити енергетску унију ЕУ на Западни Балкан уз усмеравање на енергетскусигурност и диверсификацију извора и снабдевача, укључујући стратегију на регионалном нивоу ради искоришћавања обновљивих извора енергије, а нарочито хидроенергије\nрадити на завршетку регионалног тржишта електричне енергије на Западном Балкану и обезбедити његову интеграцију у унутрашње тржиште електричне енергије ЕУ, укључујући кроз иницијативу за гасно повезивање у централној и југоисточној Европи (ЦЕСЕЦ)\nдодатно подржати стварање јединственог регулаторног простора и ефикасног процеса за реформу енергетског тржишта у оквиру Уговора о оснивању Енергетске заједнице потписати ангажман / Меморандум о разумевању за изградњу гасног интерконектора Бугарска – Србија\nпочети с применом Уговора о Транспортној заједници и потпуним функционисањем њеног секретаријата\nпотписати споразум о седишту Уговора о Транспортној заједници (Београд)\nподржати декларацију министара о саобраћају са ТЕН-Т дана у Љубљани, укључујући акциони план за списак приоритетних граничних прелаза\nподржати декларацију министара о безбедности у друмском саобраћају са ТЕН-Т дана у Љубљани и повезани акциони план\nподржати нову стратегију за железнице како би се Западни Балкан укључио у главну мрежу и тржиште ЕУ Дигитална агенда за Западни Балкан покренути дигиталну агенду за Западни Балкан, укључујући план за олакшавање смањења трошкова роминга\nпокренути пакет значајне техничке помоћи за идентификацију потенцијалних дигиталних инвестиција (укључујући широкопојасни приступ) кроз Инвестициони оквир за Западни Балкан / Инструмент претприступне помоћи Подршка помирењу и добросуседским односима на Западном Балкану подржати борбу против некажњивости кроз подршку Механизму за међународне кривичне судове и Специјалном суду за ратне злочине на Косову* (* овај назив не утиче на став о статусу и у складу је са Резолуцијом 1244/1999 СБ УН и мишљењем Међународног суда правде о косовској декларацији о независности), кроз ЕУЛЕКС\nомогућити учествовање у ЕУ програму Креативна Еуропа\nподстицати јачање веза међу цивилним друштвима Западног Балкана, између осталог подржавањем пројеката у оквиру Фонда за Западни Балкан Овај Програм приоритета примењиваће се на неутралан начин у односу на питање статуса и неће утицати на разговоре о следећем вишегодишњем финансијском оквиру\". (Бета)", "Декларација Самита „ЕУ - Западни Балкан“ и анекс о приоритетима", "Лидери Европске уније (ЕУ) усагласили су на Самиту ЕУ Западни Балкан у Софији заједничку декларацију у којој ЕУ потврђује недвосмислену подршку европској перспективи Западног Балкана. Текст Декларације и Анекса" ]

[ "Карл Билт", "Милан Радоњић", "Бошко Мијатовић", "Истиномер", "Антидот", "Емир Кустурица", "Бирн", "Бранислав Матић", "Давор Лукач", "Марк Галеоти" ]

[ "Двестота годишњица од рођења Карла Маркса узроковала је пораст интересовања за рад овог човека, закључно са откривањем бисте у његовом родном граду Триру у Немачкој.\nНа прослави марксизма прошле недеље у Пекингу кинески председник Си Ђинпинг је изјавио да „попут спектакуларног изласка сунца, теорија осветљава пут човечанству за истраживање закона историје и потрагу човечанства за сопственим ослобођењем“. Он је даље навео да је Маркс „научном теоријом показао правац ка идеалном друштву без репресије или експлоатације, где би сви уживали равноправност и слободу.“\nС обзиром на то да су Сијеве речи изговорене у „марксистичкој“ Кини, присутни нису имали избора, те су се сложили с њима.\nИпак, говорећи истог дана у Триру, председник Европске комисије Жан-Клод Јункер је дао сопствену мање-више великодушну оцену: „Данас означава ствари за које није одговоран и које није узроковао јер су многе ствари које је написао преиначене у супротно.“\nШта је Јункер мислио под овим није потпуно јасно. Марксизам је донео незапамћену патњу милионима људи који су били присиљени да живе под режимима с његовом заставом. Већим делом двадесетог века 40 одсто човечанства је трпело глад, гулаге, цензуру и друге облике репресије коју су спроводили самопрокламовани марксисти.\nЈункер је у свом говору изгледа алудирао на стандардни противаргумент да су гнусни злочини комуниста током двадесетог века узроковани неком врстом изопаченог Марксовог учења за шта се овај човек тешко може сматрати одговорним.\nДа ли се може нешто одговорити на овај аргумент? Маркс је већи део свог живота анализирао политичку економију индустријализације Запада средином деветнаестог века. Али за његов трајан значај више су заслужне његове идеје за будућност и значај које ће оне имати за друштво. Када је реч о његовој заоставштини, овај домен његовог учења се не може занемарити.\nМаркс је приватну својину сматрао извором целокупног зла у капиталистичким друштвима у развоју његовог доба. У складу с тим је веровао да се само њеним укидањем могу превазићи класне поделе и обезбедити складна будућност. Његов сарадник Фридрих Енгелс је касније тврдио да ће у комунизму сама држава постати непотребна, те ће „ишчезнути“. Те тврдње нису изнесене као спекулације, већ пре као научне тврдње о томе шта будућност носи.\nАли, наравно, све су то биле глупости, а од тада је доказано да је Марксова теорија историје – дијалектички материјализам – погрешна и опасна у практично сваком погледу. Велики филозоф двадесетог века Карл Попер, један од Марксових највећих критичара, с правом га је назвао „лажним пророком“. А ако је потребно још доказа за то, земље које су пригрлиле капитализам у двадесетом веку касније су постале демократска, отворена и просперитетна друштва.\nНасупрот томе, сви режими који су одбацили капитализам у име марксизма су неуспешни, и то не случајно или као резултат неког несрећног доктринског неспоразума међу Марксовим следбеницима. Укидањем приватног власништва и успостављањем државне контроле над економијом друштво се не лишава само предузетништва које је потребно да га гура напред, већ се укида и сама слобода.\nПошто се марксизам према свим контрадикторностима у друштву односи као према производима класне борбе која ће нестати када и приватно власништво, дисидентство након успостављање комунизма је немогуће. По дефиницији, свако оспоравање новог поретка мора да буде нелегитиман заостатак репресивног поретка који је пре тога био на снази.\nЗато су марксистички режими заправо логични продужеци његове доктрине. Наравно, Јункер јесте у праву да Маркс, који је умро 34 године пре револуције у Русији, није одговоран за гулаге, а да ипак, његове идеје очито јесу.\nУ својој студији у три тома од историјског значаја Главни токови марксизма пољски филозоф Лешек Колаковски, који је постао водећи критичар марксизма након што га је пригрлио у младости, указује да Маркс није показивао готово никакву заинтересованост за људе као такве.\n„Марксизам мало узима у обзир или не узима у обзир уопште чињеницу да се људи рађају и умиру, да су мушкарци и жене, млади и стари, здрави или болесни“, пише он. Само по себи „зло и патња у његовим очима нису имали значење осим као инструменти ослобођења; били су чисто друштвене чињенице, не суштински део људског стања.“\nУвид Колаковског помаже да се објасни зашто режими који су пригрлили Марксову механицистичку и детерминистичку доктрину неизбежно морају да се преобрате у тоталитаризам када се суоче с реалношћу комплексног друштва. Они нису увек били успешни; али резултати су увек били трагични.\nСи са своје стране економски развој Кине у протеклих неколико деценија сматра „нарочитим гвозденим доказом“ континуиране валидности марксизма. Ако ништа друго, управо важи супротно.\nНе заборавите да је управо Кина с чистим комунизмом узроковала глад и терор „Великог скока напред“ и „Културне револуције“. Маова одлука да одузме фармерима земљу, а предузетницима фирме имала је очекивано катастрофалне резултате, а Комунистичка партија Кине је од тада напустила тај доктриниран приступ.\nПод влашћу Маовог наследника Денга Сјаопинга КПК је покренула велико економско „отварање“ Кине. Након 1978. је почела да враћа приватну имовину и дозвољава предузетништво, а резултати су били спектакуларни.\nАко развој Кине било шта кочи, онда су то остаци марксизма који су још увек видљиви у неефикасним државним подухватима и репресији над дисидентима. Централизован једнопартијски систем Кине просто није компатибилан са модерним и разноликим друштвом.\nДве стотине година након Марксовог рођења дефинитивно је мудро размислити о његовој интелектуалној својини. Међутим, то не треба да чинимо у слављеничкој атмосфери, већ да вакцинишемо своја отворена друштва против тоталитарних искушења која вребају у његовим погрешним теоријама.\nАутор је бивши премијер и министар спољних послова Шведске.\n(Project Syndicate, 2018 - Карл Билт – Данас)", "У чему је Маркс погрешио", "Двестота годишњица од рођења Карла Маркса узроковала је пораст интересовања за рад овог човека, закључно са откривањем бисте у његовом родном граду Триру у Немачкој. На прослави марксизма прошле недеље у Пекингу" ]

[ "Слободан Голубовић", "Маринко М. Вучинић", "Бранко Павловић", "Ђорђе Вукадиновић", "Бошко Обрадовић", "Драгана Трифковић", "Мирослав Самарџић", "Драган Ђилас" ]

[ "Свакога ко је до неке мере упућен у српску левицу може збунити опсервација Бранка Павловића да је „Србији потребна партија радикалне левице“. Са једне стране у Србији већ постоји нешто слично левој партији, са друге, свака активна левица данас представља антитезу Србији. Постојећу левицу код нас чини неколицина мање више активних организација и НГО-ова у чијем фокусу стоје како традиционална лева питања, тако и нека савременија. Од традиционалних, ту су радна права, економска сигурност, питање школства, здравства. Поред њих, данашњи левичари проблематизују и неке савремене тенденције у вечно транзиционој Србији: дуално образовање, деложације, супротстављање даљој прекаризацији рада, све ствари вредне хвале. У сет „савременијих питања“ могу се оквирно узети питања рода, супротстављање пронаталитативним политикима, права ЛГБТ особа, мањинска права, мигрантско питање (и многа друга). Господин Павловић наводи каква левицa је Србији потребна „захтевајући примарну снажну државу, која је нужно на антиглобалистичким и антинеолибералним, али и атитајкунским позицијама, а то ће потистнути све „прогресивно либералне“ бесмислице које слуђују свет. “Поред тога 'савремено лево' није и не сме бити антинационално“. Ако погледамо мало боље, делује да су она левица коју господин Павловић жели и она коју тренутно имамо само делимично уклопљиве. Не само да, осим традиционалних питања, левица данас радикалније него икад поставља она „прогресивно либерална“ питања, већ су сви изгледи да ће тас све више нагињати на ту страну. Разлози за то су многи. Поред глобалног тренда интензивирања „прогресивизације“ левице, као реакције на ново буђење деснице у Америци и Европи и некритичке интерпретације тог феномена као пробуђеног „фашизма“, постоји и питање материјалне репродукције (плата, стан, храна) левих активиста у Србији и свету. Са транзицијом са партијско-синдикалног на НВО-активистички модел, левица је почела да „послује“ на активистичком тржишту. С обзиром на то да је примаран облик левог организовања на овим просторима НВО-активистички, тиме су и српски леви (и левима блиски) активисти зависни од система фондација које им обезбеђују минимум материјалне репродукције. Одређене услуге које левица (у ширем смислу левица) данас пружа далеко су профитабилније од других (деконструкција родних улога, оправдавање мигрантске политике Брисела, супротстављање Про-Лајф политикама) и имају многоструко већи број фондова који су спремни да издвоје новац за њихову пропагацију. На тај начин, разгранат систем фондација невидљивом руком усмерава политику левице и подређује је логици тржишта на коме она обитава. Већ је Владимир Унковски Корица, један од виђенијих чланова левичарске организације Маркс21, пре коју годину у свом тексту, на порталу организације Маркс21, упозоравао на кретање левице са, како он каже, органског на НВО модел: „Подухват стварања левице на Истоку преко НВО сектора је у целини везан за империјалистички пројекат ширења Европске уније на Исток, који Партија европске левице није довољно недвосмислено одбацила. Стога и ширење њених структура на Исток има потенцијал да пацификује или скрајне анти-ЕУ левицу.” Са доласком фондације Роза Луксембург Штифтунг (даље у тексту РЛС) на Балкан, на левици је дошло до транзиционих процеса који су кулминирали уласком у Словеначки парламент партије Здружена Левица чији је успех, како Корица каже, „делом везан за РЛС“. Поред тога, дошло је и до отварање одређених броја медијских портала и организовања бројних конференција, летњих школа, предавања итд, финансираних од стране поменутог штифтунга. Но, до праве буре на српској левици дошло је тек у задњих пар месеци, са могућношћу да Иницијатива Не давимо Београд (даље у текст НДБГ) добије одборничка места на мартовским градским изборима. Да не буде забуне, Иницијатива НДБГ није у јаком смислу лева организација. Од својих почетака НВО Министарство простора (из кога је касније настала Инциијатива) део је тренда муниципалиних покрета, концентришући се пре свега на мониторинг урбаног развоја, питања јавног простора, одрживог градског развоја и слична питања која се пре могу посматрати као пост-идеолошка него као лева питања. Ипак у задњих годину дана може се приметити постепено скретање иницијативе “налево”. Исидора Петровић и Ивица Младеновић у свом ауторском тексту од прошле године на порталу Пешчаник истичу: „НДБГ као Иницијатива, али и појединци који у њено име иступају у јавности, као вредности које са грађанима и грађанкама деле нарочито издвајају једнакост, солидарност и социјалну правду. Одабиром датума за концертни протест (Дан ослобођења Београда) и химне (Ај Кармела), тј. истицањем антифашизма као неприкосновене вредности, уз истовремено залагање за свима доступно школство, здравство и систем социјалне заштите, а нарочито карактером свога организовања, НДБГ се јасно креће унутар левичарског дискурса и праксе.“ Померање Иницијативе налево кулминирало је у периоду пред изборе. Јавне подршке готово свих битнијих левих организација из Србије, инострана подршка организације Јаниса Варуфакиса ДИЕМ25, повезивање с левичарском организацијом Барселона ен Кому симптоми су овог кретања. Динамика није само спољашња, на листи Иницијативе нашла се већина виђенијих бивших чланова Левице Србије Борка Стефановића као и неки чланови организације Леви самит Србије. Поред тога, активисти организације Маркс21 и Социјалдемократске уније осим учествовања у кампањи, помагали су и у писању програма. Укратко, излазак Иницијативе на изборе највећи је политички догађај у задњих 25 година у коме су леви активисти имали битно политичко учешће. Уз све помаке налево, Марко Стричевић на порталу организације Маркс21 наводи извесне резерве: „Слаба организациона структура и неодлучност у реторици, која је током кампање варирала између умерено леве и 'постидеолошке позиције'”. Већ помињани члан Маркс21 Владимир Унковски Корица на левичарском порталу Нови Пламен запажа да је активности Иницијативе јавност “пре перципирала као симболичку борбу за другачију, демократскију и бољу политику, него што ју је повезивала с оним написаним у програму.“ Рефлектујући ове идеје у свом тексту на порталу Ал Џазира Балканс 2017. године, Филип Балуновић, уредник портала Нови Пламен и српског издања Le Monde diplomatique, наводи да је „НДБГ успео да се прилагоди тренду у друштвеним покретима који се састоји у томе да „учешће на овој или оној политичкој страни престало је бити одређено превасходно социјалном класом“. Ово напуштање превасходног одређења социјалном класом које чланови Маркс21, марксистички најортодокснија од свих група која је учествовала у кампањи НДБГ, тумаче као пост-идеолошко, део је општег тренда на левици. У свом тексту „Пост-политички Денквербот“ словеначки филозоф Славој Жижек 1999. године продубљује разлику између политичког и пост-политичког: „присјетимо се стандардног примера популарног протеста усмјереног на специфичну точку, тј. фокусираног на партикуларни захтјев („Укините тај нови порез! Правда за затворене! Зауставите експлоатацију природних богатстава!“...) – ситуација постаје политична када тај партикуларни захтјев почиње функционирати као метафоричка кондензација глобалне опозиције против Њих, оних на власти, тако да се протест ефективно не тиче само тог захтјева, него оне универзалне димензије која је нашла свој одјек у том партикуларном захтјеву. Оно што пост-политика настоји избјећи управо је та метафоричка универзализација партикуларних захтјева“. Тренд муниципалних пост-идеолошких/политичких покрета и њиховог одустајања од универзалне димензије политичких борби овде је најбоље представила Иницијатива НДБГ. Циљ политике таквих покрета није локалан само у буквалном већ и у најапстрактнијем смислу. Бранећи се од оптужби новинарке телевизије Н1 да сарађују са „организацијом која предлаже револуцију“ (мисли се на Маркс21) Ксенија Радовановић (прва на листи Иницијативе) поручује да су то све сувишна питања: „Ако се зида зграда и неко покушава да вам заклони поглед, и нико вас није обавестио да ви заправо не желите да се будите и да вам се заклања поглед“ и да су на крају крајева “они подржали нас а не ми њих“. Манифест „не филозофирај“ приступа, који нам Ксенија овде предлаже, у дестилованој форми изнео је пре коју годину Барак Обама у разговору са младима у Аргентини „Све су то интересантни интелектуалистички аргументи, али мислим да би за вашу генерацију, требало да будете што практичнији и изаберете оно што ради. Не морате да бринете да ли се уредно уклапа у социјалистичку или капиталистичку теорију – треба изабрати оно што ради.“ Прихватање левице на „Не филозофирај“ приступа – заглибљеног у бесконачним појединостима/партикуларностима, без претензије на било какву универзалну димензију – исцртава њене све мање политичке амбиције. Као придружени члан глобалног тренда муниципалних покрета левица је, уместо другачијег света, овај пут захтевала само “другачији град” постављајући тако као хоризонт свог политичког деловања евентуално “зграду која га заклања“. Упркос свему, левица данас у једном другом смислу прави корак ка универзализацији, и то радикалној. У свом односу, пре свега према питању миграција, европски и светски левичари стоје на позицији крајњег универзализма који укида све разлике и нијансе. Не само да се њени партикуларни захтеви интегришу у савремени капиталистички поредак, него и делови њене радикално универзалистичке позиције теоријски и политички подржавају потребу капитала. Процеси увоза вишка радне снаге, поштавање периферних држава увозом младог и високообразованог становништва из њих, контрола демократског процеса унутар државе увозом популације са предвидљивим обрасцима гласања, потпомогнути су како левом теоријом тако и активизмом. На инсинуацију Бранка Павловића да данашња левица не сме бити „антинационална“, размотримо поделу два облика универзализма који Жижек износи у већ цитираном тексту „Пост-политички Денквербот“: „Опозиција између универзализма и глобализације најбоље се огледа у два имена: Француске и САД. Француска републиканска идеологија је сажетак модернистичког универзализма, демокрације утемељене на универзалном појму грађанства. У отвореној супротности са њом, САД су глобално друштво, друштво у којем глобално тржиште и правни систем служи као контејнер за бесконачно умножавање партикуларних групних идентитета. Парадокс је у томе да праве улоге изгледају изокренуто: Француска у свом републиканском универзализму доживљава се све више као ПАРТИКУЛАРНИ феномен који је угрожен процесом глобализације, док се САД са својим мноштвом група које траже признање својих партикуларних, специфичних идентитета све више појављује као „универзални“ модел. Без намере изједначавања национализма и републиканизма, мора се приметити да оно чему сведочимо у задњих пар година представља деловање левице као активног противника сваком партикуларизму који се супротставља интересима глобалног капитала (што га примарно и одређује као партикуларизам), било да је у питању републиканизам или екстремни амерички национализам (банонизам). Оно што леви теоретичари интерпретирају као „пост-фашизам“, тј. „ограничење могућности приступа грађанским правима… нови наднационални системски расизам, поново за разлику од историјских фашизама, нема екстерминацијске тежње, он не жели да истреби ниже расе, већ их покушава полицијски надзирати и контролисати, а услов за то је да им се одрекну права држављанства.” (Крашовец, Европска политика и (нео)фашизам) данас се у изокренутој форми користи зарад контроле до скоро “етнички и морално прихватљивих грађана”). Спор о закону који би захтевао да се покаже „доказ држављанства“ као предуслова за гласање у неким федералним јединицама Сједињених Држава, против кога се либерали и левичари крволочно боре, парадигматичан је пример сукоба између ова два облика универзализма. С једне стране, тај закон јесте дискриминативан (пост-фашистички), јер искључује из политичког процеса људе који де факто живе и привређују у једном друштву, а с друге стране недостатак таквих закона омогућава манипуласње демократским процесом променом демографске структуре становништва. Увоз Мексиканаца у Флориду, Тексас, Калифорнију, па до локалних примера Миловог референдума о независности Црне Горе и улоге албанског становништва у крајњем исходу (присетимо се да је независност Црне Горе одлучена за 0,5 процената, тј. нешто једва изнад 2000 гласова) - примери су овог закулисног начина превазилажења народног суверенитета. Одбијање савремене левице да увиди анти-демократски ефекат укидања ових де факто дискриминаторних закона омогућава брисање разлика измеђи левичарског универзализма и глобализације и, у конкретном случају, чини га (левичарски универзализам) изузетно привлачним глобалним и локалним центрима моћи (од Мила до америчке Демократске странке). На локалу, као и у свету, левица подређује свој универзализам другоме, мењајући обим по потреби. Ширећи га по питању миграција, изједначавања „српског империјализма“ са империјализмом уопште, подржавања тенденциозно неутралне декларације о заједничком језику. С друге стране, стапајући се са Иницијативом НДБГ она ограничава своју перспективу, дајући од себе, како Обама каже, „оно што ради“, изгубивши тиме суштину свог постојања. Узгред, нашавши узданицу у НВО-активистичком моделу, подређује своје политичко деловање и материјалну егзистенцију једном (хегелијански лукавом) систему, чија јој логика и сврхе, у непосредном политичком раду константно промичу. Ипак не треба бити до краја пуританац. Тотална критика замишља, попут господина Павловића, политичког актера одвојеног од света, постављајући му критеријуме које он данас не може да испуни. Таква критика, налик човеку који би замерао Бољшевицима зато што нису Јакобинци, апстрахује од сваке реалности политичког тренутка у коме се данас левица дешава. Антиглобалистичко и државотворно или одвојено од капитала и његове логике, у капиталистичком свету на периферији Европе, лета господњег 2018, тешко да ишта може постојати, па тако ни левица. Видети још: Бранко Павловић: Србији је потребна странка радикалне левице", "Одговор на текст Бранка Павлoвића \"Да ли је Србији потребна странка радикалне левице?\"", "Свакога ко је до неке мере упућен у српску левицу може збунити опсервација Бранка Павловића да је „Србији потребна партија радикалне левице“. Са једне стране у Србији већ постоји нешто слично левој партији, са" ]

[ "Станислав Тарасов", "Никола Танасић", "Клаудија Астарита", "Џозеф Штиглиц", "Авигдор Ескин", "Владимир Јевтић", "Бранко Павловић", "Ђанандреа Гајани", "Александар Запољскис", "Роса Менесес" ]

[ "Турска, САД и С-400", "Амерички Сенат је прихватио нацрт закона о буџету Пентагона за 2019. годину, у којем се налази допуна о забрани испоруке Турској ловца Ф-35. Како саопштава Reuters, ловци пете генерације неће бити продати Анкари, у случају" ]

[ "Јована Папан", "Никола Танасић", "Емир Кустурица", "Саша Бижић", "Душан Ковачев" ]

[ "Свима онима који још нису схватили да су насамарени, уколико су бар мало уживали у Цецином наступу на Ушћу (признали то или не), ствари ће се ипак открити у правом светлу уколико се (додуше неблаговремено) информишу на ту тему од стручњака по домаћој и страној штампи. Осим што сикћу због \"узнемиравања грађана\" и уништавања јавних површина под ливадарком и боквицом, стручњаци из цецологије користе наравно сваку пригоду да рекапитулирају прикупљена знања из области \"народ се злопати у редовима а она снима спотове\" или \"док трудбеници изградјују демократију она лумпује са Легијом\". И тако се, са мегадозом пежоративности, по ко зна који пут (да се не заборави!) препричава цела њена биографија, са нагласком на свим оним појединостима које би требало да нас подсете да се испод свих тих хаљина са креаторским потписима, целулита, силикона и колагена, крије обична сељанчура која је у средњој школи учила свињарство, за венчање добила краву и трактор, а за свог супруга мислила да је интелектуалац. О моралном инвалидитету од кога пати тек има шта да се каже (сад се држите): бескомпромисно одбија да о свом покојном мужу и оцу своје деце говори као о криминалцу! Уместо да, као остали, његовим гресима сочно испира уста, она увек о њему говори \"са највећим уважавањем\". И уопште не показује намеру да препозна своју маленкост као Милошевићеву творевину (по принципу Слоба створи Аркана, Аркан створи Цецу), односно као \"женски принцип крваве Милошевићеве владавине\". Пошто је живела бајку док је њен супруг слагао лешеве, ред би био да бар призна да је уживала ... А како се прича не би задржала само на питању Цецине морално-политичке (не)подобности, морају се истом мером осудити и њени културно-уметнички домети, и нашој младежи на примеру показати како у греху ничег творачког нема. Цеца је, како можемо да прочитамо, у суштини једна обична певаљка коју је само бизарни сплет животних околности спасао заборава који заслужује, а све оно што пева је права скаредност \"ма у какву фолију и продукцију било запаковано\". Бесрамно је профитирала на причи о деци која расту без оца, и на својим затворским (квази)патњама. И само једном врхунски промишљеном и медијски спроведеном опсенарству и манипулаторству треба да захвали што је насамарила милионе који су поверовали да су њени идиотски мегахитови вредни слушања. Човек би помислио да се ради о неким посебним окултним вештинама које је још као тајни агент Цветак Зановетак научила у некој турбофолк јединици ДБ-а, а не о нечему што се обично зове маркетинг и без чега ни једна звезда на естрадном небу не би засијала. Уколико су њени \"небулозни\" стихови, неминовни плод спреге примитивизам/ криминал/национализам, ратни злочини, што све нашу рају по провереној формули баца у транс, како онда објаснити чињеницу да и велике и многопоштоване светске музичке звезде баратају са стиховима сличне уметничке \"разине\"? Каквој прљавој идеолошко/шовинистичкој епизоди из своје биографије дугују на пример Бритни Спирс или Мадона своје бисере? И који то испрани мозгови њима пуне стадионе? Није тајна да би и најбољи препев на српски сваке друге песме из МТВ продукције могао одмах без проблема да ускочи на странице озлоглашене Антологије турбо-фолка. А можда ипак њена музика није тако очајна као што се труде да нас убеде сви ти стручњаци који се хвале да не знају ни једну једину њену песму? Можда Цеца ипак има и солидних песмица, добар глас и наступ, и гомиле обожавалаца који се фантастично проводе уз њену музику само зато што је њима та музика добра? Можда је то разлог што долазе на концерт, купују њене дискове и новине кад је на насловној страни? Једноставно речено, Цеца је домаћа мегазвезда која очигледно одговара домаћем музичком укусу, који опет одговара специфичној српској/балканској масовној култури. А мегазвезде постоје свугде у свету, и одувек настају на исти начин, као комбинација огромне личне амбиције, издржљивости и труда, песама допадљивог звука и порука блиских најширем аудиторијуму, и (маркетингом дограђене) харизме којом задобијају статус божанске недодирљивости. Нема у томе ничег (нарочито) идиотског, неморалног ни скаредног. А нема ничег скаредног ни у томе што су неки одлични рок и џез музичари још ономад \"продали душу фолку\" и почели да наступају са Цецом. Пошто нису били гадљиви на жуто пиле, приуштили су нам још једну беспрекорну свирку. А ту су и сви други атрибути врхунског спектакла – озвучење, расвета, организација.. Што се тиче певања, ту нема шта да се каже – после три и по сата одличног, уследило је још боље. Онакво извођење \"Зајди, зајди\" могао би само да сања сваки етно или \"wорлд мусиц\" фестивал, и сва та софистицирана публика која толико презире турбо-фолк. Да ли је тај народњачки \"дрхтато\" стил певања \"завијање\" или не, ствар је укуса а не квалитета, и свако ко мисли супротно треба да се распита шта је то музички расизам. То што се оваквим наступима српске естрадне звезде све више приближавају светским стандардима, може само још више да боли разне домаће култур-деконтаминаторе. Па ће вероватно и марљивије да приону на чепркање по биографијама и научно конципирање теорија о фолку као згуснутој верзији свега лошег, о техникама лукавог завођења шундом малолетника и особа у формирању. Таман да Цеца (или неко од Њих) сними ремек-дело, нема шансе да би признали. А шта би се тек десило да на пример пукне брука како нека од музичких легенди домаће урбано-асфалтне интелигенције ради на њеном новом албуму? Утолико горе по тог неког, тај \"не би био први који се продо\". Додуше, Ник Кејв је радио са Кајли Миног, а у односу на њене песме Цецине су трактати из метафизике. Али, Цеца је ипак помажњавала поп иконографију и угазила детелину на Ушћу. У међувремену, пошто су и поједини делови Цецине анатомије започели самосталну каријеру, вероватно ћемо ускоро моћи да сазнамо и разне пикантерије о морално-политичкој подобности њене медијски експониране задњице. Јер, сигурно постоје и неке неправедно запостављене, али много заслужније, идеолошки коректније, а зашто не, и естетскије. Неке које ће представљати бољи узор младима и адекватније представљати нашу земљу у свету. Ова, сто посто ће неки рећи, може да прође само у Србији и никако не би могла да направи нешто у озбиљној светској конкуренцији. (Стари сајт НСПМ)", "Из архиве НСПМ - Цеца: скаредност без заштите", "Свима онима који још нису схватили да су насамарени, уколико су бар мало уживали у Цецином наступу на Ушћу (признали то или не), ствари ће се ипак открити у правом светлу уколико се (додуше неблаговремено) информишу на" ]

[ "Милан Радоњић", "Бошко Мијатовић", "Истиномер", "Емир Кустурица", "Бирн", "Бранислав Матић", "Давор Лукач", "Карл Билт", "Марк Галеоти" ]

[ "Суочена са потискивањем сопственог утицаја са Балкана што је, поред економске слабости, великим делом приписивано и активном деловању великог броја парамедија спонзорисаних од стране западних фондација и утицајних центара моћи, Русија је у последњих десет година на овом подручју развила широку мрежу парамедијских структура и организација чији је једини циљ остваривање спољнополитичких интереса Москве у региону. Деценијама уназад убеђиван да је бивши совјетски блок изгубио Хладни рат против Запада, на првом месту захваљујући моћнијој пропаганди западних земаља и њиховој неспорној доминацији у оним сферама друштвеног живота које би се могле означити као извори тзв. меке моћи, у ново блоковско одмеравање снага руски политички естаблишмент је ушао са, унапред припремљеном, стратегијом вођењахибридног ратакоја се у великој мери ослања на парамедијске структуре. У свом деловању у новим околностима, које су настале у марту 2014. године након окупације и анексије Крима, Русија неће заобићи ни Балкан као једно од свега неколико преосталих подручја ван граница бившег СССР, где је још увек задржала какав такав утицај. Широкој примени нове стратегије значајно ће допринети и велике технолошке промене које су настале у последњих 15 година, а које карактерише раширена употреба интернета и друштвених мрежа као основних средстава комуникације и информисања, што њихову употребу, као меких извора моћи, чини релативно јефтином и ефикасном. Упркос неспорном утицају у Србији и наклоности српског јавног мњења према Русији, званични Кремљ ће проценити да то није довољан гарант дуготрајног руског присуства у региону Западног Балкана, због чега ће, почев од марта 2014. године, започети широку акцију формирања проруских медија, организација, политичких партија, интересних група, сајтова и онлајн заједница. И док се у случају организација и медија потпомогнутих од стране западних фондација, финансирање углавном одвија транспарентно, а политички интереси по правилу маскирају општим демократским идеолошким циљевима, у случају проруских организација и медија финансирање је потпуно нетранспарентно, док су политички интереси и циљеви, у чије име оне наступају, нескривени и отворени. Захваљујући управо тој околности и благонаклоности која према њима постоји у српској јавности, проруске парамедијске структуре релативно је лако препознати и идентификовати у њиховом деловању у јавном простору. У Србији је последњих година учестала пракса отварања такозваних истраживачких сајтова, иза којих се суштински крију парамедијске организације. Поред оних које се обилато финансирају од стране западних фондација, постоји и одговор који се огледа у формирању парамедија финансираних од стране Русије Тако је, за свега неколико година, успостављен контратег прозападним парамедијским структурама са свим премисама руског схватања политике, медија и свега онога што је у тој сфери дозвољено. Суптилним пенетрацијама и утицају економски моћних западних фондација и корпорација, Русија се на терену супротставила обавештајно-медијским апаратом изниклим из сурове школе КГБ-а током Хладног рата, а с којом бруталношћу и бескрупулозношћу је он био спреман да се бори за остваривање својих циљева видело се на примеру Црне Горе и планирања и покушаја извођења терористичких акција и државног удара у Подгорици крајем 2016. године. Иако је ствар процене различитих делова поларизоване јавности у региону које парамедијске структуре представљају већу опасност по легитимне интересе балканских држава и народа, оно што је неупитно јесте да је регион подједнако премрежен како парамедијским структурама које долазе са Запада тако и онима које долазе са Истока. Повољан друштвени контекст: Заблуде о идентичности и подударности интереса Русије и Србије Упркос општеприхваћеном уверењу доминантног дела јавног мњења у Србији о постојању посебних веза и односа са Русијом током читаве историје, односи две земље нису увек били хармонични, а њихови интереси још мање подударни. Мада је, током 19. и 20. века, у неколико наврата, због својих интереса на Балкану, Русија улазила у ратове на страни Србије, она је по правилу из тих ратова излазила водећи рачуна искључиво о сопственим интересима остављајући свог балканског савезника на цедилу и у незавидном положају. Једна од најтежих епизода у међусобним односима, када су се две земље нашле чак и на самој ивици рата, односи се на Резолуцију Информбироа из 1948. године која је означила политички и идеолошки раскид Јосипа Броза Тита и Јосифа Висарионовича Стаљина, као и комунистичких руководстава СФРЈ и СССР-а. Након Стаљинове смрти 1953. године, односи ће поново кренути узлазном путањом да би се, по окончању Хладног рата, Београд и Москва поново нашли на одвојеним колосецима. Томе је допринела и нескривена политичка и медијско-пропагандна подршка која је из Београда упућивана пучистима у Москви приликом покушаја државног удара 1990. године, као и три године касније током обрачуна руског председника Бориса Јељцина и одметнуте Руске думе у октобру 1993. године. Због таквог понашања режима Слободана Милошевића, званична Москва ће током деведесетих бити приметно дистанцирана од власти у Београду, а Русија ће подржати све казнене мере које су УН у том периоду увеле Србији. Упркос јасној дистанци у односу према Милошевићевим испадима током деведесетих година прошлог века, Борис Јељцин ће одиграти важну улогу у проналажењу решења којим је заустављено бомбардовање Србије у пролеће 1999. године. У самој завршници бомбардовања, руски војни контигент из мисије ИФОР у Босни, уз помоћ српских снага, на кратко је заузео и под својом контролом држао аеродром Слатина поред Приштине, који је представљао најважнији стратешки војни објекат на Косову. Све до забране уласка у Црну Гору, Леонид Решетњиков је био често виђен гост на скуповима у организацији проруских странака и Српске православне цркве у тој земљи Јељцинов министар спољних послова Игор Иванов имаће кључну улогу током преговора о мирној примопредаји власти од стране Слободана Милошевића након дешавања од 5. октобра 2000. године у Београду. Доласком проевропских политичких актера на власт у Србији, Русија ће, заокупљена својим проблемима, на неко време изгубити јавно интересовање за Балкан. Да је овај део света склизнуо са врха листе приоритета званичне Москве јасно се види како по одсуству директних руских инвестиција (са изузетком заинтересованости за приватизацију енергетског сектора ради очувања монополиског положаја на регионалном тржишту), тако и политичким одлукама Кремља попут оне о повлачењу руског контигента из састава Кфор-а на Косову. Иако је та одлука правдана незадовољавајућим третманом руских војника од стране команде Кфора-а и недостатком финансијских средстава, она је ипак показала суштинско одсуство стратешког интереса Москве на Западном Балкану. Епизода са руским конвојем у оквиру КФОР-а можда најречитије говори о нестанку интересовања или, тачније речено, стратешкој немоћи Русије да оствари своје интересе на Балкану. Само дан након прве посете једног руског председника Србији, која се догодила 16. јуна 2001. године када је Владимир Путин дошао у званичну посету Београду, први човек Руске Федерације посетио је руске мировне снаге у Приштини и одржао говор у коме је нагласио потребу да се појача руско војно присуство у “стратешки важном региону Југоисточне Европе, како би се учврстио ауторитет Русије на Балкану и на међународној сцени”. Само две године касније, на исти датум, 17. јуна 2003, руски миротворци из састава КФОР-а отпочели су своје повлачење са Косова. Иако су то неки конзервативни кругови у Москви и Београду оценили као стратешку грешку и издају, реалније сагледавање ствари ипак открива да је потез Кремља био повучен из бројних разлога који су тада ишли у прилог руским државним интересима. „Повукли смо наш војни контингент јер присуство нашег војног контингента који нема могићности да одлучује и утиче на било шта је бесмислено. Присуство би само служило као покриће за промене ситуације на Косову у правцу који ми мислимо да је погрешан. Мислим да присуство нашег контингента не би могло да помогне у спречавању избијања насиља којем смо недавно били сведоци; и ми бисмо били одговорни за то. Мислим да то није прихватљиво за Русију”, изјавио је Владимир Путин након мартовског погрома 2004. године. [1] Тачно две године након посете припадницима руског конвоја на Косову, Владимир Путин је без образложења донео одлуку о повлачењу руских трупа из састава КФОР-а Чињеница је, међутим, да се Балкан почетком 20. века, никако није могао сврстати у приоритетна подручја Кремља. Русија је, као и тадашња СРЈ, била окренута сређивању нагомиланих унутрашњих проблема, а Балкан је, заједно са Косовом где је Москва више пута била понижавана од стране Запада, на лествици приоритета заузео очекивано изузетно ниску позицију. Поред решавања унутрашњих проблема, Русија је радила на обнови и јачању утицаја у „блиском суседству”, с обзиром да је стратешки значај тих земаља био од непроцењивог заначаја за Путина, далеко значајнији од Балкана. У таквој ситуацији повлачање је било један логичан потез. Ипак, колико год да је повлачење руског контигента из састава КФОР-а изгледало као логичан потез заснован на интересима Русије, чињеница је да су данас у саставу КФОР-а и даље војници из земаља чији се интереси на Балкану заиста не могу мерити са интересима Москве (Јерменија, Мароко, Канада, Украјина, Луксембург, Литванија, Естонија итд.). Да је у питању био више изнуђен потез неголи трајна опредељеност да се регион препусти утицају ЕУ и САД, говори и чињеница да руски званичници по правилу не воле да им се ово питање поставља у јавности, што на ову одлуку баца сенку контроверзе и говори о томе да губитак Балкана у војном и политичком смислу није прежаљен у неким утицајним круговима у Москви. Тај утисак постаће још очигледнији са заоштравањем односа између Русије и западних земаља након анексије украјинског полуострва Крим у пролеће 2014. године. Русија ће временом ипак прецизније дефинисати своје интересе на Балкану, који ће се у периоду релативне сарадње са Западом сводити на економску сферу, пре свега енергетику. То се пре свега односило на транзит руских енергената у Европску унију, а тиме и преко Балкана, што је привлачило пажњу многих руских државних нафтних и гасних компанија, које су показале заинтересованост за куповину енергетске инфраструктуре у региону. Балкан је на сличан начин описан и у Спољнополитичкој концепцији РФ из 2013. године.[2]\nУ том документу Балкан се помиње као регион од стратешког значаја за Москву, али пре свега у смислу битног транспортног и инфраструктурног чворишта за допремање гаса и нафте у Европу. Привремени губитак јавног интересовања за овај део света није аутоматски значио и обуставу тајних обавештајних операција Москве које су вођене са циљем да се ослаби подршка локалног становништва, пре свега грађана Србије, европским и посебно северноатлантским интеграцијама, а тиме и утицај западних земаља на овај регион. Западни Балкан – колатерална штета у глобалном одмеравању снага великих сила Москва ће се на велика врата вратити у Србију током владавине Војислава Коштунице и Бориса Тадића када ће руском Гаспрому по багателној цени бити продата Нафтна индустрија Србије заједно са доминантном тржишном позицијом дотадашње српске државне енергетске компаније. Иако је разлику између продајне цене и стварне вредности НИС-а требало да надомести изградња гасовода „Јужни ток“ преко Србије, због неслагања са Европском комисијом Русија ће од тог посла дефинитивно одустати током 2015. године без икаквог помена о евентуалној надокнади штете која је учињена Србији. Зарад својих политичких интереса, Војислав Коштуница и Борис Тадић широм су отворили врата за улазак руског утицаја у Србију, иако је то било у супротности за политиком европских интеграција, коју су званићно заступали и за коју су добили поверење грађана Србије Зарад својих политичких интереса, Војислав Коштуница и Борис Тадић широм су отворили врата за улазак руског утицаја у Србију, иако је то било у супротности за политиком европских интеграција, коју су званићно заступали и за коју су добили поверење грађана Србије Ништа боље Србија неће проћи ни у трговинској размени са Русијом која је се своди на огроман дефицит настао захваљујући предоминантном увозу енергената (нафте и гаса) из Руске Федерације. Упркос сталном јавном пренаглашавању утиска о хармоничним и никад бољим односима између две земље, упадљиво ће изостати реализација, чак и у неколико наврата јавно датих, обећања председника Русије о бесцаринском увозу ограниченог контигента аутомобила произведених у Србији. Од јавних дипломатских фраза и, за јавност уподобљених политичких порука, о стварним намерама Русије на Балкану много више сведоче прилози државних и парадржавних руских медија у којима су величани оптужени ратни злочинци са српске стране, као и осуђени за убиство првог демократског премијера Србије Зорана Ђинђића. Тако је 2008. године, у прилогу о Србији, новинар руске државне телевизије Константин Сјомин убијеног премијера Ђинђића назвао “марионетом Запада” који је заслужио метак у чело. Иако је после овог скандала реаговао и тадашњи српски председник Борис Тадић који је најавио да ће тражити званично објашњење од врха руске државе, као и његова Демократска странка и опозициона Либерално-демократска партија, а руководство руске телевизије се оградило од изреченог става, Сјомин ће убрзо након тога од Владимира Путина бити награђен као новинар године. Калкулишући са политичким поенима које на домаћој сцени доносе сарадња и хармонични односи са Москвом, тадашња владајућа политичка гарнитура у Београду, на челу са Тадићем и његовим шефом дипломатије Вуком Јеремићем, још једном ће, зарад сопствених политичких интереса, погнути главу и понизити државу коју је представљала. С друге стране, неповерљива према свим владама у Београду које су на врх листе својих приоритета стављале европске интеграције, у покушају очувања свог утицаја у региону, почев од 2014. године, Русија ће се све више ослањати на медије и организације под својом непосредном контролом. Институт за стратешка истраживања – место настанка стратегије хибридног рата Почетак интензивирања руске пенетрације у медијски простор балканских држава везује се за крај 2013. године, односно за 28. октобар те године, као дан када је у Београду отворено представништво Руског института за стратешка истраживања (РИСИ) чији је оснивач председник Руске Федерације. [3] РИСИ званично представља истраживачки и аналитички центар формиран декретом бившег председника Руске Федерације Бориса Јељцина 1992. године. Све до 2009. године Институт је био део спољне обавештајне службе РФ, да би од 2009. године почео да ради као саветодавна институција председника РФ. Према званичним подацима, Институт се бави анализом и проучавањем актуелних дешавања и процеса у свету, давањем предлога, препорука и експертизом за рачун државних структура Русије. Та установа такође се бави и информисањем државних институција и јавности Русије о питањима битним за безбедност и стратешке интересе замље. Стратешки ангажман на дестабилизацији Западног Балкана: Никита Бондарјев, начелник представништва Руског института за стратешка истраживања у Београду Сама чињеница да је од свог оснивања, па све до 2009. године био део обавештајне службе, али и да је постао стециште “бивших” и “пензионисаних” руских обавештајаца, баца сенку сумње на стварне циљеве оснивања и деловања ове установе. Тако је лист “Тхе Мосцоw Тимес”,[4]Институт назвао местом за удомљавање пензионисаних руских шпијуна, а до сличних закључака је дошао и Неw Yорк Тимес назвавши Институт сигурним уточиштем за истрошене шпијуне и местом где они могу да наставе достојанствено да раде.[5] Да те сумње нису без основа показаће се у деловању Института на Балкану, које ће кулминацију достићи у планирању и подстрекивању оружане побуне у Црној Гори у јесен 2016. године. Управо ће тај пример илустровати и разлоге због чега је Путин 2009. године Институт изместио из званичних обавештајних структура и претворио га у тело за неформалне обавештајне операције ван граница Русије. Исте године Путин је на чело института поставио Леонида Решетњикова, бившег официра радикално-националистичких уверења која је јавно наставио да износи чак и са позиције директора РИСИ. Оснивањем београдске канцеларије, РИСИ је преузео кључну улогу у обезбеђивању логистичке и финансијске помоћи радикалним елементима у региону са циљем сталног подизања тензија и изазивања дестабилизације како би се спречиле евроатлантске интеграције држава региона. Иако је као платформа за деловање изабрана Србија, прва мета деловања Института на Балкану била је Црна Гора, као држава која ће прва стећи услове за пријем у НАТО, што је још тада (крајем 2013.) у Москви исправно процењено. На чело Балканског сектора Руског института за стратешка истраживања, постављени суНикита БондарјевАлексеј Тимофејев, наводни стручњаци за Балкан и Југоисточну Европу. Стратешко савезништво: Млађан Ђорђевић (први с лева) Бивши саветник председника Србије Бориса Тадића и Леонид Решетњиков директор РСИС (први с десна) Занимљиво је да је церемонији отварања београдске канцеларије РИСИ присуствовало пеко 50 представника српске друштвене, политичког и научне елите којима су се обратили викар Патријарха Српског епископ Липљански Јован, председник Центра за руске студије и професор Филозофског факултета у Београду дрМирослав Јовановић, оснивач хуманитарне организације „Наша Србија“;Млађан Ђорђевић (бивши саветник председника Бориса Тадића, а данас кључни сарадник Института у Србији), као и директор представништва РИСИ у Београду др Алексеј Тимофејев и већ поменути Бондарјев као начелник представништва. Описујући значај доласка руског института у Београд, професор Мирослав Јовановић је указао да у Београду и у Србији већ дужи низ година делују и Гетеов институт и Институт „Сервантес“, а да у главном граду Србије – све до доласка РИСИ-ја – није било организованог деловања ниједне руске научне институције или фондације. То што су у случају немачког и шпанског института у питању биле културно језичке институције, док је у случају РИСИ на делу било параобавештајно деловање, Јовановићу није засметало да изнесе цитирано поређење. За разлику од Јовановића, који је превасходно желео да прикрије праву природу деловања Института, Никита Бондарјев је присутне упознао са плановима РИСИ “у Србији и према српским земљама” које ће представништво реализовати. Као што ће се видети на примеру Црне Горе, Институт ће одиграти улогу неформалне потпоре за реализацију међународно-правно недозвољених циљева Русије у иностранству. Због тога ће, под патронатом Института и његовог тадашњег директора Леонида Решетњикова, с једне стране бити регрутовани плаћеници из редова српских добровољаца у источној Украјини, док ће с друге стране тим плаћеницима од стране руског тајкуна Константина Малофејева бити додељивана новчана средства за њихове акције на терену. Тако је успостављена обавештајна, финансијска и оперативна спрега за извођење акција на Балкану које је, иако су извођене по налогу самог врха руске државе, званично тешко довести у везу са кремаљским институцијама. Међутим, и поред одсуства званичних веза и потврда узајамног деловања између руских званичних институциија и Института и са њим повезаних параобавештајних структура и лица, те везе су потпуно недвосмислене и неупитне. Томе у прилог говори и околност смене Леонида Решетњикова кога је Владимир Путин без образложења разрешио дужности непосредно након краха операције покушаја насилног преузимања власти у Црној Гори. На његово место тада је постављенМихаил Фрадков, бивши шеф Спољне обавештајне службе Русије. Стварна намена и разлози постојања РИСИ постали су јаснији од тренутка анексије Крима и подстицања проруске побуне у источној Украјини. Баш као што ће се то касније показати и на примеру руског мешања у унутрашње прилике у Црној Гори, у сарадњи са параобавештајним структурама и тајкунима блиским Кремљу, Институт је оформио образац деловања који је широм света постао познат као хибридни рат. Према том обрасцу, РИСИ је постао стратешки логистички центар за спровођење оних циљева и задатака за које руски државни врх не жели да се доводе у директну везу са институцијама Русије. Тако Институт осмишљава стратегију дестабилизације неке државе, параобавештајне структуре врбују људе на терену који су потенцијални извршиоци тих прљавих радова, док све те акције финансијски и медијски подржавају Кремљу блиски тајкуни и олигарси. Један од људи који су доведени у везу са финансирањем како побуне руских сепаратиста на истоку Украјине, тако и покушаја насилног преврата у Црној Гори, јесте Константин Малофејев, тајкун конзервативно-православне оријентације, власник неколико фондација и медија и лични пријатељ Владимира Путина. Константин Малофејев: Кључар кремаљских црних фондова за финансирање незаконитих акција у иностранству Константин Малофејев, руски тајкун конзервативно-православне оријентације, у широј јавности слови као Путинов Сорош због тесних веза са елитом Кремља, а оснивач је и власник инвестиционе компаније “Маршал капитал партнерс”, која велики део новца улаже у телекомуникације, медије и технологије. Због сазнања украјинске владе да у име Кремља финансира проруске побуњенике на истоку Украјине, Малофејев се нашао на листи лица која су под санкцијама САД, ЕУ и Канаде због чега му је у тим државама забрањен улазак, а банковни рачуни замрзнути. Западни медији овог 42-годишњег руског олигарха описују као анти-европски оријентисаног православца који је повезан са Руском црквом и близак са руским председником Владимиром Путином. Поред инвестиционог фонда \"Маршал капитал\", Малофејев је и председник Савета директора групе телевизијских компанија \"Цариград\", те оснивачФонда Светог Василија Великоги члан Управног савета непрофитне организације \"Безбедна интернетска лига\". У фокус јавности Малофејев је дошао 2014. године са анексијом Крима од стране Русије и са почетком грађанског рата на истоку Украјине. Малофејев је од почетка подржавао анексију Крима, а његови бивши сарадници, параобавештајци,Александар Бородин и Игор Гиркин (познатији као Игор Стрелков) постају главне политичке и војне фигуре у самопроглашеној такозваној Доњецкој Народној Републици. Кључар кремаљских црних фондова за финансирање незаконитих акција у иностранству: Константин Малофејев, Путинов олигарх за специјалне намене Фонд Светог Василија Великог је, у виду “хуманитарне помоћи”, од самог почетка отворено финансијски помагао побуњенике у Донбасу, због чега се Малофејев и нашао на листи руских држављана који су под санкцијама Запада. У фокус регионалне јавности Западног Балкана, кључар кремаљских црних фондова дошао је након неуспеле припреме преврата у Црној Гори, када се открило да су акције замишљене у кремаљском Институту за стратешка истраживања биле директно финансиране од стране овог руског олигарха. У покушају спречавања чланства Црне Горе у НАТО, поред финансијске овај олигарх је пружао и обилну медијску помоћ. То је радио посредством телевизијске станице ТВ Цариград и свог сајта Катехон са којих су емитоване радикалне и екстремистичке поруке са отвореним претњама и позивима на изазивање грађанског рата у Црној Гори. Тако је ТВ Цариград често као главног госта имала Решетњикова, који је простор користио за нападе на власти у Београду и Подгорици. Говорећи у емисији \"Руски одговор - рат у Црној Гори?\", Леонид Решетњиков је отворено поручио да у Црној Гори може доћи до крвопролића. Он је уједно и најавио сценарио напада на црногорски парламент. \"У Црној Гори може доћи чак и до крвопролића. Може доћи и до јуриша на парламент. До свачега може доћи. Све ће зависити од тога колико су лидери одлучни и колико је сложна опозиција\", казао је Решетњиков у емисији посвећеној стању у Црној Гори. [6]\nОн је у емисији изнео паралелу између Црне Горе и Немачке вођене Хитлером: ''Западна звер зна и још увек се нада. Чему се надао Хитлер док се бранио 100 километара од Берлина? Тако је и у овом случају. Трамп још није председник, а друго – ту су западноевропски лидери који су такође умешани у подржавање Ђукановића. Ово нарочито важи за Немачку из које добија подстреке 'држи се', а и помоћ. Нада умире последња, зато ће се и Ђукановић и његови борити, покушавати да се држе до краја. Уосталом, шта им друго преостаје? Да покупе новац и да беже из земље?'', поручивао је Решетњиков. Православни имагинаријум: Студио ТВ Цариград, место одакле су емитоване екстремне претеће и хушкачке поруке усмерене према Црној Гори Православни имагинаријум: Студио ТВ Цариград, место одакле су емитоване екстремне претеће и хушкачке поруке усмерене према Црној Гори Као што се из наведеног примера јасно види, у оквиру свог ангажмана на Балкану, директор РИСИ отворено је сарађивао са Малофејевим. Решетњиков и Малофејев су, између осталог помагали и Милораду Додику да остане на месту председника Републике Српске, после чега им је он уручио ордење. Уз помоћ украјинских хакера, истраживачки портал ИнформНапалм.орг дошао је до преписке једног од координатора \"Руског света\" у Источној Европи, Александра Усовског, држављанина Белорусије. \"У лето 2014. године, Усовски предлаже своје пројекте представницима руског тајкуна Константина Малофејева, којег повезују са многим проруским покретима и називају званичном благајном Кремља за покриће субверзивних операција у Источној Европи и земљама Заједнице независних дражава, па и у Црној Гори. У августу 2014. године, Усовски добија 100 хиљада евра за организацију проруских митинга за подршку Новоросије у Источној Европи. Активне акције су се проводиле од августа до октобра 2014. године. Извештај о тим акцијама, Усовски шаље свим потенцијалним будућим партнерима. Новац за организацију акција доделио је лично Константин Малофејев, који је у то време био главни финансијер самопроглашених проруских територија на истоку Украјине. Према преписци Усовског, предаја новца извршена је у офису Малофејева у Новинском пасажу у центру Москве, у јулу и августу 2014. године. У преписци се такође помиње проценат за организацију преговора са Малофејевим, зашта је организатор тог састанка добио 10 хиљада евра у кешу. Активне акције у Пољској одржане су у августу-октобру 2014. године за које је Усовски користио активисте десничарских покрета из ОWП и Самооборона. Поред Пољске, сличне акције Усовски је спроводио и у Словачкој, Мађарској и Бриселу. Судећи по преписци, после почетка Минских преговора пројекат Малорусија, од тајкуна Малофејева преузео је човек из Кремља Владислав Сурков, а Малофејев је пребачен на Балкан. Портал наводи даље доказе за умешаност Малофејева у припремање пуча у Црној Гори. Неколико дана после неуспелог преврата у Црној Гори, Усовски пише Јелени Шаројкиној, генералној директорици ТВ Цариград и помоћници Малофејева, предлажући јој своје услуге у Пољској, указујући да ако пољски пројекат успе, нико се неће сетити \"краха црногорске авантуре\". У антизападној кампањи која се води на сајту Катехон, као аутори редовно учествују руски и регионални екстремисти попут Александра Дугина, Ђорђа Вукадиновића и Јове Бакића, а сајт нуди српски превод изабраних текстова чија су циљна група Срби у Црној Гори и региону. Поред Малофејева и Дугина, у управном одбору овог портала налази се Леонид Решетњиков. У антизападној кампањи која се води на сајту Катехон, као аутори редовно учествују руски и регионални екстремисти попут Александра Дугина, Ђорђа Вукадиновића и Јове Бакића, а сајт нуди српски превод изабраних текстова чија су циљна група Срби у Црној Гори и региону. Поред Малофејева и Дугина, у управном одбору овог портала налази се Леонид Решетњиков. Малофејев је успоставио и јаке везе са Црном Гором и њеном опозицијом. У септембру 2014. године Малофејев је спонзорисао међународни скуп у Москви посвећен „традиционалним породичним вредностима“, а један од учесника скупа био је и црногорски посланик из редова Демократског фронта, Страхиња Булајић. Током дужег временског периода његова телевизија ТВ Цариград емитовала је у Москви интервјуе са политичарима Демократског фронта, између осталог и са Андријом Мандићем, једним од лидера ове коалиције. Поред ТВ Цариград са које су протеклих година емитоване екстремне и претеће поруке према Црној Гори, Малофејев медијски утицај у региону покушава да оствари и преко клерофашистичког портала Катехон. У антизападној кампањи која се води на овом порталу, као аутори редовно учествују руски и регионални екстремисти попут Александра Дугина, самопрокламовани идеолог новог светског поретка по коме би Русија требало да поврати територију Источног римског царства, Ђорђа Вукадиновићаи Јове Бакића, а сајт нуди српски превод изабраних текстова чија су циљна група Срби у Црној Гори и региону. Поред Малофејева и Дугина, у управном одбору овог портала налази се већ поменути Решетњиков. Мада му је 2015. забрањен улазак у Црну Гору због тога што се нашао на списку руских држављана под санкцијама ЕУ, Малофејев је 2015. године финансирао и подржао верску церемонију доношења “благодетног огња” који је из Москве пренет у манастир Српске православне цркве на Цетињу. Малофејев је због овога добио благослов од Митрополита СПЦ у Црној Гори, Амфилохија. Средином 2015. године, председник Републике Српске Милорад Додик одликовао је Малофејева највишим одликовањем Републике Српске „Орденом Његоша I реда“ за “посебан допринос у развоју привреде и хуманитарне сарадње између Руске Федерације и Републике Српске, као и за резултате и достигнућа од ширег значаја и размјера у афирмацији Републике Српске“. Том приликом није конкретније објашњено о каквим се тачно заслугама Малофејева у овом случају радило. Немогућа мисија: Потрага за аналитичарем измишљеним у кабинету Милорада Додика Случај измишљеног аналитичара Сергеја Миловановића: Модел деловања руских парамедија на релацији Подгорица-Бањалука-Београд О начину деловања, међусобној спрези и повезаности руских парамедијских структура на Балкану, али и појединих локалних политичких центара моћи, попут кабинета Милорада Додика, најбоље сведочи случај измишљеног аналитичара Сергеја Миловановића [7] [8] кога су, у јеку напетости након хапшења групе оптужене за покушај тероризма и изазивање грађанског рата у Црној Гори, у фокус избацили проруски оријентисани парамедији у региону. Тако је 30. октобра 2016. године, у проруским круговима који делују у Републици Српској, пласирана наводна изјава непостојећег лица с јасним циљем да се скрене с фокуса чињеница да је црногорско тужилаштво открило да су двојица руских држављана били међу налогодавцима терористичког напада планираног у Подгорици две недеље раније, као и да је премијер Србије Александар Вучић 24. октобра званично потврдио да је у припремама за тај сценарио било елемената иностраности. Тог дана се на руским и проруским сајтовима у читавом региону појављују текстови који оптужују Владимира Поповића, [9] као човека који наводно, по налогу Вучића и Ђукановића, води кампању против председника Републике Српске Милорада Додика и његовог пријатеља и екстремног русофила Емира Кустурице. У свим овим прилозима, Поповића као једног “од политичких технолога на Балкану“, етикетира извесни Сергеј Миловановић, наводни аналитичар из Бањалуке, за кога ће се веома брзо испоставити да је измишљена личност, тј. да је реч о имену које је коришћено раније, у случају новорођенчета које се у Клиничком центру Бањалукародило 1. јануара 2012. године, и које је Додик као прворођену бебу у новој години, даривао златним дукатом. [10] Мрежа за преношење проруских лажних вести: Фејсбук страница сајта КосовоФронт.ру Изјаву измишљеног аналитичара из Бањалуке коју је наводно дао за портал Српска.ру, пренела је Српска новинска агенција (СРНА), а потом и Радио телевизија Републике Српске (РТРС), портал Спутњик, [11] Нова српска политичка мисао, [12] а потом и српска.ру, [13] Искра, Косово-фронт.ру и Принцип.ме. [14]\nИзјава непостојећег бањалучког “аналитичара” гласила је: „Након успешног одржавања референдума о Дану Републике Српске у саставу БиХ и бриљантне победе на локалним изборима у Републици Српској, Савеза независних социјалдемократа Милорада Додика, Поповић је покренуо широку кампању на Балкану. Њен главни задатак је био да се обесмисле наведена достигнућа шефа српског ентитета, да се покаже да овде не могу постојати успешни русофили и патриоте. Почео је широки информативни напад у регионалним медијима, у новинама су се појавили наслови ’Ухапсити Додика‘, ’Додик се плаши силовања у затвору, као Гадафија‘, ’Ко нема политику, тај се крије иза народа‘ и тако даље“. Проблем је настао када је постало јасно да нико није чуо за регионалног експерта који се зове Сергеј Миловановић што су потврдили и покушаји претраге његових ранијих изјава преко Гугла. Овај случај неодољиво је подсетио на раније описани случај Биљане Вукичевић, [15] наставнице ликовног такође из Бањалуке, чије је име злоупотребљено од стране људи из кабинета некадашњег председника Србије Бориса Тадића. Током 2009. године, под њеним именом је објављена серија “ауторских” чланака на оспкурним италијанским сајтовима да би ти текстови касније били искоришћени од стране српских тужилаца за организовани криминал за подношење лажних пријава против политичких противника тадашњег режима у Србији, али и за обрачун са властима у суседној Црној Гори. У случају измишљеног бањалучког аналитичара Сергеја Миловановића, веома интересантан је био сам ток вести о “нападу на Додика и Кустурицу”, иза којег су, наводно стајали Александар Вучић и Мило Ђукановић. РТРС је објавио вест позивајући се на Срну, која је пак информацију пренела са портала српска.ру. Међутим, на порталу српска.ру није било трагова о тој вести, као ни помена о Сергеју Миловановићу и његовој изјави. Међутим, на фејсбук страници портала српска.рупостојао је пост странице Косово-фронт.ру, [16] на коме је линкован текст који је објављен на порталу принцип.ме, који је црногорски. Доказ умрежености проруских парамедија: Измишљену вест која је потекла из кабинета Милорада Додика, без икакве провере, редом су једни од других, преузимали и даље преносили проруски оријентисани парамедији у целом региону У овом случају регионалне сарадње проруских парамедијских структура у измишљању и пласирању лажних вести, показало се да је њихово деловање координисано из једног центра као и то да је оно регионално усмерено са јасним политичким циљевима и истом таквом позадином. Иако се, по свему судећи, иницијална вест појавила на порталу лоцираном у Црној Гори, с обзиром на тему чланка, пореклу измишљеног аналитичара и географском опсегу пласирања вести, нема сумње да је она потекла из кругова блиских, а по свему судећи и из самог кабинета Милорада Додика, У овом случају, међутим, много је важније то што се показало да читав низ режимских медија из Бањалуке уопште не проверава тачност вести које преноси, да је у таквим околностима могуће чак измислити непостојећег аналитичара како би се направила лажна вест, али и да бројна новинарска удружења у читавом региону, као и умешани политички и медијски актери уопште не виде потребу да тим поводом реагују нити било шта да демантују. Ново позиционирање Русије на Балкану Захваљујући потпуној отворености и очигледности у погледу циљева за које се залажу, српска невладина организација Центар за евроатлантске студије (ЦЕАС) објавила је 2016. године опширну студију “Широм затворених очију: Јачање руске меке моћи у Србији” [17] у којој су описани присуство и облици деловања руских извора меке моћи на овом подручју. У оквиру студије објављен је и списак од 109 проруских медија и организација које су присутне и делују на овим просторима. Међу њима је осам интернет портала, 16 прокремаљских медија и шест чисто руских медија. У студији ЦЕАСА утврђено је да на подручју Западног Балкана делује 109 проруских организација и медија. Међу њима је 8 интернет портала, 16 прокремаљских медија и 6 чисто руских медија. Иако студија ЦЕАС-а пати од делом површних, емотивно условљених и углавном неоснованих закључака у погледу демократске природе и европске оријентације актуелних власти у Србији, што је утицало и на то да списак проруских организација донекле буде урађен без јасних критеријума и на основу слободних утисака аутора студије, претежан део организација које су идентификоване као заговорници и промотери руског утицаја и погледа на савремене међународне односе с правом је сврстан у списак оних организација које, углавном нескривено, заступају политичке позиције и интересе Руске Федерације. У медијском смислу, чворишну тачку руског утицаја у региону представља агенција Спутњик, која се у свом извештавању служи пласирањем политички и идеолошки обојених “информација” и анализа, које српски мејнстрим медији у све већој мери некритички преносе као кредибилне и објективне вести иако је очигледно да оне не испуњавају чак ни основне професионалне критеријуме. Агенција Спутњик – Путиново најјаче медијско оружје У званичном опису на сајту свог српског издања, Спутњик [18] за себе наводи да је “савремена информативна агенција која емитује вести, има свој интернет портал и мобилне апликације, радио-програм и мултимедијалне прес-центре”, као и да Агенција покрива вести о светској политици и економији, намењене међународној публици. Седиште агенције Спутњик се налази у Москви, а регионална представништва широм света: у Вашингтону, Пекингу, Паризу, Берлину, Београду, Каиру, Лондону, Единбургу, Монтевидеу, Рио де Жанеиру итд. “Бренд” Спутњик је лансиран на медијско тржиште 10. новембра 2014. године, као део руске медијске групе „Русија Севодња“. Претходници агенције били су међународна информативна агенција РИА Новости и радио „Глас Русије“, који су угашени 2013. године. Редакције Спутњика раде на више од 30 језика, укључујуц́и енглески, шпански, француски, немачки, арапски, кинески, португалски, српски, италијански, пољски, чешки, вијетнамски, јапански итд. Вести агенције Спутњик се емитују 24 сата дневно на енглеском, шпанском, арапском и кинеском језику. Након што је убијеног премијера Србије Зорана Ђинђића назвао “марионетом Запада” који је заслужио метак у чело, Константин Сјомин добио је од Владимира Путина награду за за новинара године На сајту се, такође, наводи да се између осталог, Спутњик бави и “проучавањем ставова јавног мњења у оквиру Спутник.Поллс”. У оскудном импресуму наводи се само да је главни уредник за Србију Љубинка Милинчић, док се на функцији њеног заменика налази Урош Бобић. Имена осталих, како се тврди, 30 чланова редакције нису позната. Интернет-издање Спутњик регистровано је у руској Федералној служби за надзор у сфери веза, информационих технологија и масовних комуникација 17. новембра 2014. године. Као оснивач уписано је Федерално државно предузец́е „Међународна информативна агенција ’Росија Севодња’“ (МИА „Росија Севодња“) чији је главни и одговорни уредник, широј јавности готово непознати, Анисимов А. С. Занимљиво је да је у Путиновом декрету од 2013. године, којим је основана агенција Росија Севодња, наведено да је циљ те нове државне медијске куће да „свету представља руску државну политику и јавни живот“. Насупрот томе, њена претходница РИА Новости, као своје вредности истицала је „објективност, аутентичност и сопствено мишљење без обзира на политичку ситуацију.“ Иако ће и РИА Новости у историји остати упамћена као неизоставни део пропагандне машинерије званичне Москве, одсуство потребе да се чак и у званичним документима макар прикрије стварна неинформативна намена новог медија, била је јасан показатељ уласка у нову заоштренију фазу сучељавања геополитичких интереса Русије и Запада. Београдски центар за руску пропаганду: Редакција српске филијале Спутњика Истрага ФБИ због сумњи у недозвољено медијско деловање У оквиру истраге о руском мешању у америчке председничке изборе, а због сумњи да ради као орган за руску пропаганду, током 2017. године ФБИ је покренуо званичну истрагу против агенције Спутњик. [19] У оквиру истраге о томе да ли Спутњик крши Закон о страним агенцијама САД (ФАРА), Федерални истражни биро је саслушао бившег запосленог у агенцији Спутњик Ендрјуа Фајнберга. Током истраге ФБИ је добио приступ радној кореспонденцији Спутњика од Фајнберга и још једног бившег запосленог у вашингтонској редакцији агенције Џозефа Џона Фионда. Фајнберг је изјавио да је саслушање било фокусирано на \"унутрашњу организацију, уређивачки процес и финансирање Спутњика”. Амерички истражитељи су настојали да сазнају од кога су запослени у америчкој филијали Спутњика добијали наређења и да ли су икада добијали налоге из Москве. Током прегледа пословне кореподенције, истражитељи су пронашли приручник за публикацијекоји је одштампан од стране Спутњиковог кремаљског матичног предузећа Росија Севодња на 103 странице. Тај приручник јасно је показао да традиционална новинарска неутралност није мандат компаније. Уместо тога, новинарима из Спутњика речено је да би својим читаоцима требало да обезбеде увид у званично руско виђење важних међународних питања, али и да \"поспеше лојалност Руској Федерацији и њеним интересима”. \"Наш главни циљ је да информишемо међународну публику о политичком, економском и идеолошком ставу Русије о локалним и глобалним питањима\", наводи се у водичу. \"У ту сврху, увек морамо да се трудимо да будемо објективни, али морамо и да будемо привржени према националним интересима Руске Федерације\", наводи се у “новинарском водичу” намењеном запосленима у Спутњику. У извештају који је у јануару 2017. године сачинила америчка обавештајна заједница, новинарске организације попут Спутњика и Русија данас (РТ) идентификоване су као део \"руске пропагандне машине која служи као платформа за поруке Кремља\", а која је одиграла кључну улогу у кампањи утицаја на исход председничких избора у САД 2016. године. Љубинка Милинчић, главна уредница београдског Спутњика, у Москви је провела укупно 13 година. Краће време радила је као аташе за штампу у српској амбасади у Русији, а онда је, дужи низ година, била дописник НИН-а, Политике и РТС-а. Превела је с руског на српски неколико десетина књига, а и сама их је написала неколико, међу којима су и две о руском председнику Путину. Београдска филијала – платформа за проруско парамедијско деловање у региону За разлику од остатка света где се на Спутњик и остале руске парадржавне пропагандне сервисе све више гледа са скепсом и оправданом дозом сумњичавости, у Србији је ситуација потпуно супротна. Упркос нескривеном заступању политичких гледишта званичне Русије, у чему се неретко служи производњом лажних вести и дезинформација, Спутњик се у Србији све више користи као неупитно објективан извор информисања због чега “информације” те агенције неретко преносе чак и мејнстрим медији. Због појачаног утицаја на медије, пре свега на српском говорном подручју, агенција Спутњик све више изазива пажњу у целом региону. Трагајући за позадином медијске делатности ове агенције, репортер загребачког Глобуса Дарко Худелист посетио је београдско седиште српске филијале Спутњика. [20] Нашавши се у готово скривеном дорћолском седишту Спутњика, Худелист се у редакцији састао са Љубинком Милинчић, главном уредницом балканске подружнице те прокремаљске парамедијске организације. Љубинка Милинчић је српска новинарка пореклом са Косова, која је након завршеног Филолошког факултета у Београду, у Москви провела укупно 13 година, од 2002. до 2015. Краће време радила је као аташе за штампу у српској амбасади у Русији, а онда је, дужи низ година, била дописник НИН-а, Политике и РТС-а. Превела је с руског на српски неколико десетина књига, а и сама их је написала неколико, међу којима су и две о руском председнику Путину. Спутњик је у Београду отворен 3. фебруара 2015, недуго након укидања некадашњег Гласа Русије, који се уређивао директно у Москви. Агенција данас послује у 30-ак земаља широм света, а од европских земаља постоји у Француској, Њемачкој, Италији, Великој Британији, док је на Балкану за сада отворен једино у Србији. Иако Милинчићева наводи да је мото њене фирме да “говори оно што други прећуткују”, анализа садржаја који емитује та медијска кућа, као и бројни докази који су се појавили о њеном интерном пословању и унутрашњој организацији указују да је реч о државном пропагандном пројекту званичне Москве лансираном са циљем да буде нешто налик на руску Слободну Европу, односно као анти-ЦНН. Дакле, као најважније медијско-пропагандно оружје Русије у односу на главне медијске пунктове САД-а и Запада. За кратко време Спутњик је постао главна платформа за проруско парамедијско деловање у региону Западног Балкана Иако се у импресуму налази свега 2 имена, редакција српског Спутника броји 33 људи. Они засад раде портал и имају унајмљене термине на београдским радио-станицама Студио Б и Радио Новости. Говорећи о начинима финансирања Агенције, Љубинка Милинчић је признала да се тиме бави Москва. “Ја се тиме не бавим, тиме се бави Москва. Ми као представништво немамо рачуне. Ми примамо плате из Москве. Имамо, дакле, студио и плате – а на нама је да уређујемо и правимо програм. Овде нико није стално запослен, него само на одређено вријеме, тј. на годину дана, укључујући и мене. Такав је углавном тренд у медијима у целом свету. Ипак, овдје још нико није остао без посла. Људи су чак напуштали сигурна радна места да би дошли у Спутњик. Учинило им се да ће им овдје бити боље. Наши услови за рад су бољи него у региону, а то се исто може рећи и за плате”, навела је она. Иако портал Спутњика дневно посећује 50 до 60 хиљада људи, његови садржаји се у Србији сваког дана цитирају 200 до 300 пута, због чега су оснивачи агенције више него задовољни. У изјави за загребачки недељник Глобус, Милинчићева је посебно истакла да је тадашњи председник Србије Томислав Николић за ту агенцију организовао пријем, још првог дана када је она започела с радом. С друге стране, Спутњик је био први медиј који је најавио да ће се Николић кандидовати за председника Србије као противкандидат садашњем председнику Александру Вучићу што је ипак касније избегнуто њиховим међусобним договором и, за сада, непознатом компензацијом коју је за повлачење из политике добио Николић. “У јавном мњењу Србије руски фактор је у порасту, ми смо дочекани као веома потребни, зато смо и успели. Од свих Спутњика нама је овде најлакше. Другима блокирају рачуне, или их затварају, као, што се прошле године то догађало у Турској”, навела је Милинчићева и додала: “Ми у Спутњику нисмо задовољни новим светским поретком, ми смо против неолиберализма и глобализма и залажемо се за посве другачији систем, у којем неће бити тако великих неједнакости, али ни диктирања и уцењивања од стране Европске уније или било кога другог. Срби једноставно нису такав народ који би могао прихватити било какво уцењивање и лупање по глави! Све што је против мејнстрима у Србији је популарно, нема задовољних људи у овом, западњачком систему.” Своју отворену антизападну оријентацију Спутњик не скрива ни у својим текстовима који се по правилу своде на безусловну одбрану руских позиција, чак и у оним случајевима када постоји обиље доказа о кршењу међународних правила попут случаја допинговања руских спортиста које је санкционисано од стране међународних спортских асоцијација. Насупрот безусловној одбрани руских интереса и позиција, Спутњик с истом страшћу произвољно и паушално за све проблеме у регион, и свету уопште, оптужује западне земље па тако, према интерпретацијама и инсинуацијама овог парамедија, Запад жели да разбије Босну и Херцеговину и Македонију иако су ове две земље свој територијални интегритет очувале на првом месту захваљујући ангажовању западних земаља. Истовремено, Спутњик преко ставова својих, по идеолошком кључу бираних аутора и колумниста, редовно подстиче ионако широко распрострањено антизападно расположење у Србији, чинећи то пласирањем једностраних ставова, па чак и погрешним преношењем вести. Тако је недавно српска јавност била сведок лажне информације коју је објавио Спутњик, на коју је чак и амерички Пентагон морао јавно да реагује. Та реакција је уследила поводом дезинформације коју је објавио Спутњик, а које су навеле српског министра одбране Александра Вулина да критикује високог америчког генерала Куртиса Скапаротија, који је упозорио да се Русија меша у питања ове балканске земље. У саопштењу Пентагона наведено је да су се у српским медијима појавиле дезинформације којим је генералу Скапаротију приписана нетачна изјава с циљем да се против њега, па и против САД, распире српска осећања. [21] Неименовани званичник Европске команде војске САД оптужио је за дезинформације руски Спутњик и друге медије, рекавши да је руски утицај помогао ширењу антиамеричких осећања у Србији. Други, такође неименовани амерички званичник је рекао да америчка војска чини велике напоре како би била проактивна у предупређивању информација које би Русија могла да намерно погрешно интерпретира. Генерал америчке војске Куртис Скапароти, иначе командант снага НАТО у Европи, рекао је нешто раније у Конгресу да је Србија подложна руском утицају, што су Спутњик и велики број домаћих српских медија који преузимају вести ове агенције, пренели као да је амерички генерал оптужио Србију као опасност по Балкан. У транскрипту Скапаротијевог исказа пред Одбором америчког Сената за оружане снаге, који је објавила агенција Ројтерс, у сведочењу од 8. марта 2018, амерички генерал није поменуо Србију као опасност по Балкан, већ је искључиво критиковао улогу Русије у Србији. Иако кључни стуб и темељ прокремаљских парамедијских структура у овом региону, Спутњик ипак није усамљени случај проруског медија који делује на Балкану. Према ЦЕАС-овој студији у медије који чине парамедијске структуре под контролом званичног Кремља спадају и Руски експрес, Руска реч, [22];Восток, [23] Газета[24] и Неwс Фронт. [25] За разлику од побројаних руских медија који делују у Србији, ЦЕАС у посебној категорији наводи и српске проруске медије међу којима се налазе: Факти,[26] Србин.инфо, [27] Нова српска политичка мисао, [28] Фонд стратешке културе, [29] Печат, [30] Нови Стандард, [31] СРБски ФБРепортер, [32] Видовдан, [33] Геополитика, [34] ЦЕОПОМ Истина, [35] Инфопорт, [36] Интермагазин, [37] Принцип, [38] Правда, [39] Ослобођење, [40] Космопол, [41] Снага народа - радијски канал и ИН4С портал [42] који је фокусиран на дешавања у Црној Гори, где у борби против власти ДПС и Мила Ђукановића неретко сарађује са организацијама и медијима који су део прозападно оријентисане мреже ОЦЦРП – МАНС, Вијести и Монитор. Поједине лажне вести које је пласирао Спутњик у Србији морао је чак и Пентагон да демантује Иако једини наступа са ознаком званичне руске државне медијске агенције, Спутњик код многих политизованих и конзервативно-патриотски настројених грађана Србије, није најомиљенији медиј. Има оних који преферирају, или су их пак и сами покренули, много тврђе или експлицитније проруски оријентисане сајтове. Управо такав, “тврђи” проруски оријентирани портал покренуо је још у августу 2011, београдски новинар и некадашњи дописник Вечерњих новости из Москве Ђуро Билбија. Тај портал носи име – Факти. За разлику од Спутњика, иза којега стоји службена руска власт, Факти су његов лични пројекат, који је Билбија покренуо наводно својим властитим новцем и ресурсима. Русофилски “Факти” - медиј за фингирање чињеница Ђуро Билбија рођен је 1948. у Босанском Грахову. Као дописник Вечерњих новости провео је у Москви 13 година (од 1989. до 2002.), након чега је био заменик главног уредника и одговорни уредник тога листа, а онда и главни уредник Гласа јавности. Пре нешто више од седам година покренуо је свој приватни портал “Факти”, уложивши у тај пројект своје деонице у Вечерњим новостима. У његовом уређивању помажу му два млађа сина, Ненад и Срђан (најстарији син Бојан пише за Политику), те супруга Татјана, која је по занимању економисткиња. Уређивачку концепцију свог портала Факти Билбија дефинише на следећи начин: “Кад ме питају да ли је мој сајт русофилски, ја обично кажем да није, иако у неком првом слоју, заправо, јесте. Моје је мишљење – и ја га доследно промовишем на свом порталу – да Србија с Русијом треба да направи тачно онакав тип савезништва какав је САД направио с Израелом, односно Израел с Америком. И то у војном, економском и духовном погледу. То би савезништво требало бити надстраначко, натполитичко и вечно. И тек кад направи такве односе с Русијом, Србија се може препоручити Европској унији - пре не! Па ако нас ЕУ хоће као вечног савезника с Русијом, онда може и то...” Посећеност портала Факти осцилира, од 25 до 37 хиљада посетилаца на дан, а у неким ванредним ситуацијама (нпр. током рата на истоку Украјине) досеже и до 45 хиљада посета. Билбија је задовољан том посетом, посебно када се узме у обзир чињеница да је његов портал, како он сам каже, “преполитизован”, односно да је то “политички сајт с јаким геополитичким сегментом”, који, по природи ствари, не може имати најмасовнију публику. Билбију посебно радује то што се текстови објављени на његовом порталу врло често цитирају у другим медијима, добрим делом захваљујући и томе што се не могу наћи нигде другде осим на његовим Фактима. Факти представљају један од најекстремнијих отворено русофилских сајтова на Западном Балкану Као некадашњи дописник Вечерњих новости,Билбија и даље одржава контакте с Москвом. Он такође добро зна на којим руским медијима може пронаћи неки интригантан текст који одмах преведе на српски И тиме га учини доступним домаћој проруски настројеној публици. За разлику од Спутњика, Факти имају отворено критичан однос према проевропској или прозападној оријентацији српског председника Александра Вучића, при чему Билбија напомиње: “Мислим да таква оријентација на улазак у ЕУ није најбоља ни најпаметнија за Србе. ЕУ ће се ионако распасти. ЕУ су ајкуле, а не Бог који се с љубављу односи према својој дјеци”. На самом сајту факти.огр у главним категоријама и поткатегоријама, између осталих појављују се и следеће рубрике: Ортходоx Поинт, Светосавље, Грчки крст, ГлобОтпор, Евроскептици, АлтерАмерица, Хрвати, Шиптари, Ватикан, Сербиан Поинт, Посрбљене вести, Кремљ, Путиниана, Ванземаљци, Смак света, Српски дух... Међу ауторима сајта истичу се перјанице антизападног усмерења у Србији попут Чедомира Антића, Милана Видојевића, Срђе Трифковића, Драгана Лакићевића, Синише Љепојевића и Милијане Балетић која се прославила легендарним извјештајем из Сарајева 1992. године, у коме је уживо, у Дневнику РТС-а, тврдила да су „муслимански екстремисти српску нејач живу бацали у кавезе с лавовима у Зоолошком врту Пионирска долина“. Подела у две колоне: “За” и “Против” српских власти Што се осталих проруских медија у Србији тиче, они се углавном деле по два основа: оне коју си “за” или “против” актуелних власти у Србији и њихове проевропске оријентације, док се друга подела односи на динстинкцију на рационалне и емотивне (ирационалне) сајтове. Поносан на своје русофилство: Ђуро Билбија, као дописник Вечерњих новости провео је у Москви 13 година (од 1989. до 2002.), након чега је био заменик главног уредника и одговорни уредник тога листа, а онда и главни уредник Гласа јавности Од проруских сајтова који истовремено подржавају председника Србије Александра Вучића могу се поменути портал Нови Стандард, који уређује некадашњи главни уредник истоименог часописа Жељко Цвијановић и Печат у власништву Милорада Вучелића, некадашњег директора државне телевизије у време најгоре ратнохушкачке пропаганде Слободана Милошевића. С друге стране, у политичко-медијску колону која је категорички против Вучићеве власти сврстава се политички аналитичар и народни посланик у Скупштини Србије Ђорђе Вукадиновић, уредник националистичког и проруски оријентираног портала Нова српска политичка мисао (НСПМ). Што се друге поделе тиче, у рационалне сајтове убрајају се они који заступају тезу да Србија не сме окренути леђа Русији, али да истовремено може развијати односе и са свим другим, па и са западним земљама. Тој категорији припадају Видовдан и Нови стандард. Видовдан, на којем, међу осталима, своје колумне објављују политички аналитичари Бранко Радун и Драгомир Анђелковић, близак је националном крилу владајуће Српске напредне странке. У изјави за загребачки Глобус, власник портала Нови Стандард Жељко Цвијановић овако је описао уређивачку концепцију свог сајта “Већина на руским сајтовима сматра да Србија треба да иде у Евроазијску унију и да има потпуно чврсте односе с Русијом. Ми, међутим, ту имамо неку врсту дистанце: сматрамо да Србија, осим с Русијом, треба да има односе, посебно билатералне, и са западним државама. Зато нас националисти оптужују да смо провучићевски - и нас и Видовдан”. Групи тзв. емотивно-ирационалних сајтова припадају србин.инфо, Нова српска политичка мисао и Фонд стратешке културе. Међу њима, србин.инфо представља сајт који скупља материјале са свих других патриотских портала у Србији, дајући им притом јасну антиглобалистичку, антизападну и проруску интонацију. Концепцију НСПМ-а његов уредник Ђорђе Вукадиновић описао је овим ријечима: “Наш је портал, пре свега, просрпски, а то увек у већој или мањој мери у Србији значи и - проруски. Текстови и коментари што се објављују на нашем порталу генерално су проруски, али то не значи да су и идолопоклонички према актуалној руској политици и руској власти. Штавише, ја лично мислим да Русија греши у свом наступу према Србији. Односи се према њој као младожења према девојци за коју је сигуран да је његова и да ће је имати, па се око ње много и не труди”. Лојалнији Русији него својој држави: Ђорђе Вукадиновић, уредник НСПМ-а, на протесту против Бриселског споразума Нова српска политичка мисао, као НВО и квазиинтелектуални центар, с времена на време спроводи не баш превише кредибилна и на научној методологији заснована истраживања о односу грађана Србије према Европској унији, НАТО-у и Русији. Према резултатима тих истраживања чији се трендови, али не и конкретне бројке поклапају са неким другим истраживањима сличне тематике, 2000. године више од 70 одсто Срба подржавало је улазак Србије у ЕУ, њих 20 посто било је за улазак Србије у НАТО, док се за економско-политички савез с Русијом изјаснило око 60 процената грађана Србије. У међувремену подршка уласку Србије у ЕУ пала је испод 50 посто, подршка уласку у НАТО-у на 10 одсто, док се за неку варијанту савеза с Русијом, према истраживањима НСПМ, изјашњава око 70 или 75 процената Срба. Дакле, ЕУ и Русија се у српском јавном мњењу међусобно а приори не искључују – има оних који оптирају и за једно и за друго – али се зато непомирљиво искључују НАТО и Русија. Колико се Срба изјашњава за савез с Русијом, толико их је и категорички против НАТО-а. Противника је НАТО-а између 70 и 80 посто, а противника Русије 15-20 посто. Напослетку, у групи тзв. емотивних сајтова налази се и проруски оријентисани портал Фонд стратешке културе, иза којега стоји Ања Филимонова, врло блиска руској историчарки и иностраној чланици Српске академије наука и уметности Јелени Гусковој. По неким аналитичарима, енглеска и руска верзија тог портала су прилично кредибилне, док на српској верзији има доста застрањивања и падања у екстреме. С Фондом стратешке културе сарађује и српски социолог Слободан Антонић, који је раније активно учествовао у уређивању и промоцији НСПМ-а. Иако неки аналитичари у Србији тврде да се у процењивању важности и утицаја руских и проруских медија у Србији најчешће претјерује, да тзв. руска мека моћ, у виду руске пропаганде у Србији фактички не постоји и да око тога неке организације финансиране од стране западних фондација смишљено праве мит, сви побројани подаци јасно указују да Русија, под Путиновим вођством, итекако пропагадно делује и да се њен пропагандни утицај све више осећа како у Србији тако и на простору читавог Западног Балкана, а као што је након референдума о Бреxиту и избора у САД 2016. године све више видљиво и на целокупном Западу. Суштина садашњег руског разумевања данашњег света и своје улоге у њему састоји се у томе што су кремаљски стратези схватили значај пропагандног деловања и коришћења тзв. меких извора моћи. Кад је, 1989. пао Берлински зид, Руси су изгледали као гомила заосталих људи изгубљених у времену и простору , а данас, према западним медијима, представљају светске лидере у пропагандном деловању. Перјаница ратнохушкачког новинарства 90-их: Милијана Балетић, ауторка лажне вести о бацању српске нејачи лавовима у опкољеном Сарајеву 1992. године Офанзива на широком медијско-обавештајном плану Поред квазимедија и интернет портала који се тако представљају, међу проруским субјектима који делују и обликују јавно мњење у Србији, ЦЕАС је издваја и 16 политичких покрета, две руске организације-испоставе, три фондације, 8 интернет портала, 14 проруских политичких партија, 21 удружење грађана, шест студентских организација и 10 руских сународничких организација регистрованих у Србији. Већину тих организација карактеришу нетранспарентне организационе структуре, одсуство информација о изворима и начинима финансирања, заговарање недемократских тековина, непоштовање принципа владавине права и заштите људских права, релативизација и погрешно представљање појмова личних и колективних слобода, идеолошко первертирање и ниподаштавање значаја концепта демократије, цивилног друштва, транзиционе правде и ЕУ интеграција и генерално, демонизација развијених демократија Запада и посебно НАТО савеза. Насупрот умањивању значаја и погодности европских интеграција Србије и сарадње са ЕУ, проруске парамедијске структуре упорно намећу интерпретативни оквир у коме се намерно шире конструисани и чињенично неутемељени наративи о природи историјских односа Русије и Србије, обиму привредне сарадње и могућностима за њено повећање. Будућност сарадње Србије и Руске Федерације се тенденциозно намеће као алтернатива процесу европских интеграција иако за то нема реалних основа, механизама нити рационално утемељених интереса са обе стране. Због чињенице да као алтернативу рационалним процесима ове организације и парамедији нуде непостојеће и нерелане алтернативе оне имају веома деструктиван потенцијал по развој српског друштва и националне интересе Србије уопште. Њихов деструктивни потенцијал и намере посебно су дошли до изражаја приликом неуспелог покушаја државног удара у Црној Гори у јесен 2016. године, када су проруске парамедијске структуре активно учествовале у стварању атмосфере за оно што су руске обавештајне службе намеравале да ураде како би спречили чланство Црне Горе у НАТО. О механизмима и начинима деловања проруских структура у покушају урушавања демократског поретка у Црној Гори, Антидот је описао у више досијеа и анализа: Путинов удар на Црну Гору, [43] Анатомија руског медијског утицаја у Црној Гори, [44] Како не бркати руску пропаганду са руском политиком, [45] Кратак преглед дезинформација, инсинуација и малициозности, [46] На линији ватре, [47] На линији ватре (II део) [48]... Оно што се догађало у Црној Гори и што се догађа у Србији и остатку региона у погледу деловања руских парамедијских структура директно произилази из званично прокламованих спољнополитичких циљева и Стратегије спољне политике Руске Федерације из 2013. године. Као један од експлицитних циљева руске спољне политике у Стратегији се наводи настојање Русије да „повећа своју тежину и утицај” у свету, а начин да се то постигне, према том документу, јесте и употреба „меке моћи” као допуне традиционалној дипломатији. У погледу дефинисања значаја и домета меке ноћи у поменутој Стратегији се наводи: “Мека моћ је свеобухватни метод за постизање циљева спољне политике изграђен на потенцијалу цивилног друштва, информисања, културних и других метода и технологија, алтернатива традиционалној дипломатији, које постају незаобилазан састојак савремених међународних односа....Истовремено, повећање глобалне конкуренције и потенцијал растуће кризе понекад ствара ризик од деструктивне и незаконите употребе меке моћи и концепта људских права ради вршења политичког притиска на суверене државе, да би се изнудило мешање у њихове унутрашње послове, дестабилизовање политичке ситуације, манипулисало јавним мњењем под изговором финансирања пројеката културних и људских права у иностранству”. Да схватање природе меке моћи у Стратегији није остало тек мртво слово на папиру сведочи и недавно откриће Фејсбука о постојању руске кампање ширења дезинформација. Фејсбук је објавио откриће да је више од 100.000 долара вредних политичких огласа креираних преко лажних профила, а који су плаћени с рачуна повезаних с Москвом што је у америчкој јавности протумачено као још један доказ о умешаности Русије у америчке председничке изборе 2016. године. Примери руског пропагандног деловања преко друштвене мреже Фејсбук Већина тих огласа (њих око 3.000) нису позивали на гласање за конкретног кандидата, али су се бавили друштвеним питањима која изазивају велике поделе у јавности, попут права сексуалних мањина, расизма, контроле коришћења оружја и имиграната. Радило се о 470 лажних профила и страница које су у међувремену угашени. У оквиру интерне истраге Фејсбук је утврдио да је лажне профиле креирала руска компанија “Internet Research Agency“, позната по томе да користи “тролове“ за различите објаве и коментаре на друштвеним мрежама и wеб страницама. Фејсбук је о томе, како је саопштено, обавестио одборе америчког Конгреса и Сената који истражују наводе о умешаности Русије у председничке изборе у САД 2016. године, а докази су предати и специјалном тужиоцу Роберту Милеру, који надзире истрагу. Осим споменутих 3.000 огласа, из Фејсбука су детектовали још 2.200 сумњивих огласа који су коштали око 50.000 долара, а који би такође могли да упућују на руску умешаност у америчке изборе. Неки од тих огласа купљени су с Фејсбук профила чије ИП адресе су из САД, али је језик подешен на руски. [49] Због сличних открића Твитер је забранио РТ и агенцији Спутњик да деле спонзорисане објаве, сличну меру је најавио и Фејсбук, док су руководиоци Гугла обећали да ће се против дезинформација из Москве борити тако што ће из претрага овог претраживача редуковати линкове и резултате који воде до РТ и Спутњика. Хибридни рат против Црне Горе О циљевима, утицају и дометима пропагандне делатности проруских медија на Западном Балкану најјасније се могло закључити током покушаја спречавања учлањења Црне Горе у НАТО савез. Покушавајући у више наврата да изазивањем нереда, па чак и планираним терористичким акцијама и извођењем државног удара, збаце прозападно оријентисану владу у Подгорици, антизападно настројене снаге у Црној Гори имале су свесрдну подршку проруских парамедија и обавештајних структура Руске Федерације, а све у координацији и под патронатом поменутог Института за стратешка истраживања. Интензивније интересовање руских и проруских медија за Црну Гору почело је у другој половини 2015. године када је најјачи опозициони савез, Демократски фронт, организовао протесте захтевајући оставку владе на челу са Милом Ђукановићем. Све се наставило и 2016. године, након октобарских избора и догађаја на дан избора који су представљали покушај извођења терористичких акција и државног удара уз подршку Русије, а чији је циљ био да се убије Ђукановић, спречи улазак у НАТО и доведе на власт проруски Демократски фронт. У првим редовима: Андрија Мандић, лидер ДФ-а, током покушаја насилног заузимања Скупштине Црне Горе у јесен 2015. године Логистичку окосницу у том пакленом плану представљали су медији попут антизападно усмереног подгоричког листа Дан, отворено русофилског сајта ИН4С, српске филијале агенције Спутњик као кључне руске парамедијске испоставе у региону, али и декларативно прозападно оријентисаног медијског система Вијести, што је у целој причи и најчудније и даје јој посебну ноту непринципијелности и одсуства идеолошких подела као главне одреднице у деловању тих медија. У спрези са осталим интересно повезаним медијима у региону, проруски медији у Црној Гори су демонстрирали како у пракси функционишу ова деструктивна медијска спрега и њени механизми. Због специфичне констелације интереса и односа снага, баш је у Црној Гори дошло до парадоксалне сарадње између проруских медија и оних парамедија и невладиних организација који су финансирани од стране западних фондација, а све у циљу рушења са власти Мила Ђукановића и његове Демократске партије социјалиста. Тако су још од првог дана антивладиних протеста у јесен 2015. године, које је званично организовала проруска коалиција Демократски фронт (Нова српска демократија Андрије Мандића, Покрет за промјене Небојше Медојевића, Демократска народна партија Предрага Булатовића), ове политичке снаге добиле свесрдну подршку антиђукановићевски опредељених невладиних организација и медија попут Вијести, Дана, Монитора, а нарочито русофилског портала ИН4С. На њиховој страни нашао се и велики број, од стране Запада финансираних невладиних организација, па су тако, на пример, једна од НГО миљеница западних фондација Вања Ћаловић и њена органиазција МАНС отворено били против прозападне владе, док је Ћаловићкин супруг, Никола Марковић, са позиција уредника русофилског листа Дан, отворено лобирао против чланства Црне Горе у НАТО. Тој ад хоц коалицији придружили су се и поједини медији и политички актери из саме Србије обављајући прљави посао ширења лажних информација о догађајима у суседној држави. Током протеста у Подгорици, који су кулминирали покушајем упада демонстраната у зграду Скупштине и интервенцијом органа реда којом су протести разбијени, поменути медији су на све могуће начине настојали да селективним приказом, па чак и извртањем чињеница тумачење догађаја сместе у унапред задати интерпретативни оквир – да је по среди обрачун корумпиране, криминалне, непатриотске и од народа отуђене прозападне власти са грађанима који су мирно протестовали тражећи своја уставом загарантована права. Иако су током вечерњих протеста преовладавали говорници проруске и антизападне оријентације, ове перформансе редовно су преносиле ТВ Вијести, медиј прозападне и антиђукановићевске оријентације. Исте прилоге касније су преузимали Спутњик и ИН4С, да би се кључни моменти, бирани према опредељењу читалачке публике, сутрадан појављивали у дневним издањима новина Дан и Вијести, те у недељнику Монитор. У тренутку када су протести изашли из законског оквира, односно када су настављени упркос истеку раније дате дозволе, подршку овој колаицији дала је и Митрополија Српске православне цркве (СПЦ), на челу са Амфилохијем Радовићем, који је у обраћању протестантима поручио да „дрљевићко-титоистичка“Црна Гора није држава, те да њена будућност није у Европи, којој власт Мила Ђукановића хрли „као мува без главе“. [50] Милитантни митрополит: Амфилохије Радовић, један од предводника антизападне и проруске опозиције у Црној Гори Упркос почетном делимичном прикривању, како су антивладини протести одмицали тако је постајало све јасније да је њихов једини прави смисао противљење уласку Црне Горе у НАТО алијансу, чији је позив у чланство добијен крајем те године. У покушају да се симулацијом великог незадовољства и неодобравања црногорских грађана, утиче на то да Алијанса одложи своју одлуку, примат у протестима у једном тренутку преузимају проруски елементи који једини излаз из постојеће ситуације виде у насилном обрачуну са црногорским властима. На годишњицу петооктобарских промена у Србији, отворено проруска Демократска странка Србије лансира петицију подршке својим идеолошким истомишљеницима у суседној држави. Петицију, која представља први корак у оркестрираној симулацији Петог октобра, потписују доказани противници евроатлантских интеграција и независности Црне Горе: Мило Ломпар, Миша Ђурковић, Слободан Самарџић, Милан Брдар, Слободан Рељић, Душан Пророковић, Жељко Цвијановић, Леон Којен, Михаило Меденица, Ђорђе Вукадиновић, Владан Глишић, Андреј Фајгељ и други. У тексту петиције између осталог се каже: „Људи траже Слободу. Ти људи су грађани Црне Горе, али и припадници народа који је у Црној Гори потпуно обесправљен. То је наш народ“, чиме се понавља покретачки мотив из ратова деведесетих са јасним циљем изазивања додатног нерасположења према режиму Мила Ђукановића и подршке тежњама Демократског фронта предвођеног НСД-ом Андрије Мандића. [51] Паралелно са подршком антизападних и националистичких снага из Србије, у самој Црној Гори такође се симулира предреволуционарна атмосфера што ескалира селективним приказивањем онога што се догађало на подгоричким улицама. Тако је, током интервенције полиције која је уклонила незаконито постављену бину и шаторе у центру Подгорице, на снимцима које су објављивали ТВ Вијести и портал ИН4С, јасно могло видети како неколицина демонстраната вербално вређа, провоцира и физички насрће на припаднике полиције, а затим и како посланик ДФ-а у Скупштини главног града Никола Бајчетић возилом марке „рено меган“ насрће и пробија полицијски кордон. ТВ Вијести монтирају снимак на којем се види како полицајац бибер спрејом прска посланика Милана Кнежевића, док се из прилога изостављају моменти који су претходили том догађају током којих је Кнежевић покушао да удари полицајца, скидајући му капу и бацајући је другима да је шутирају. Тако монтирани снимак био је употребљен с циљем манипулативног приказа слике о томе како је полиција применила прекомерну силу, пошто је Кнежевић после инцидента наводно завршио у болници. Лидер Социјалистичке народне партије Срђан Милић потом је акцију полиције назвао „бруталним нападом организоване криминалне групе обучене у полицијске униформе“, покушавајући да унесе забуну у смеру да часни полицајци (на чијем се челу тада налазио министар унутрашњих послова Рашко Коњевић из Социјалдемократске партије) никада не би чинили тако нешто, него пре плаћеници “криминалца Ђукановића”, док се Демократски фронт одлучује на другу стратегију, четири пута увећавајући број полицајаца, па у свом саопштењу наводи да је њих око хиљаду до зуба наоружаних „брутално напало и растурило мирне, демократске и грађанске протесте“. Истог дана У Србији, уз јасно стављање на страну протестаната, наведена саопштења објављују Вечерње новости у то време под уредничком палицом конзервативног националисте и ратног хушкача Ратка Дмитровића, који сада, попут своје улога у рату у Хрватској током деведесетих, ставља наслов „Хаос у Подгорици: Полиција уз помоћ сузавца и багера разбила демонстранте“. У Дмитровићевим новнама даље се тврди да се Црна Гора налази на ивици грађанског рата, да је Ђукановић спреман свим средствима да брани своју диктаторску власт, док се текст опрема фотографијама и видео-клиповима које дистрибуирају подгоричке Вијести. [52] У пропаганду се укључује и Удружење новинара Србије (УНС), саопштењем од 18. октобра у којем протестује „због полицијског насиља у Подгорици према главном и одговорном уреднику портала ИН4С и члану УНС-а Гојку Раичевићу“, који се приликом интервенције полицајаца невино представљао као новинар на радном задатку, иако се није налазио у делу предвиђеном за представнике медија, кријући да је један од директних организатора демонстрација и иницијатора сукоба са полицијом. Занимљиво је да је, иако црногорски држављанин и резидент, Гојко Раичевић власник проруског портала ИН4С у Црној Гори, члан синдикалног Удружења новинара Србије из суседне државе, које му као институција из „матице“ Србије чува залеђину док за њу обавља субверзивне послове. Сајт ИН4С (енфорце, енгл. увести закон или законитост, применити силу) настао је 2008. године, а марта 2011. године истоимена организација покренула је акцију против приступања Црне Горе НАТО и постала координатор мреже невладиних организација под називом „Не у рат – не у НАТО“, која се директно финансира из Русије, као што организује и логистикује протесте у Црној Гори. [53] Позадина деловања организатора протеста и њхове медијске логистике дефинитивно је потврђена када је подгорички лист Побједа у издању од 18. октобра, објавио детаље из писма које је лидер НДС-а Андрија Мандић седам дана раније послао дипломатским представништвима земаља чланица НАТО, а само три дана пре званичне посете генералног секретара НАТО Јенса Столтенберга 14. октобра Црној Гори, који је позитивно оценио њен напредак на путу ка пуној интеграцији у Алијансу. Мандић је у писму упозорио на “последице позива” да та држава приступи Северноатлантском савезу: „Уколико се, ипак, владе ваших земаља одлуче да поступак учлањења Црне Горе у НАТО спроведу са нелегитимном Владом, без укључења стварне воље грађана, то ће значити само једно – да сте још једном пренебрегли оно за шта се формално залажете. [...] То би донело нове потресе и драматичне последице у будућем животу црногорског друштва. Не морам наглашавати да таква, погубна одлука не може бити легитимна, нити легална, те да је апсолутна већина грађана Црне Горе, која се иначе противи уласку у НАТО, никад не би признала.“ [54] Све време протеста, антивладиним демонстрацијама у Црној Гори логистика је пружана од стране проруских политичких партија, невладиних организација и медија из Србије. Тако је у јеку протеста испред амбасаде Црне Горе у Београду организован скуп подршке демонстрантима у Подгорици, на којем се окупило стотинак људи међу којима су се нашли и Александар Раковић (Институт за новију историју Србије), Владан Глишић (покрет Двери), Владимир Добросављевић, Ђорђе Вукадиновић (НСПМ), Санда Рашковић Ивић (председница ДСС), Млађан Ђорђевић (оснивач организације Српски код за специјане везе подмладака са Русијом) и други. Ђорђевић, који је био на месту заменика директора Народне канцеларије председника Републике од 2004. до 2007. године, у време када је њен директор био Драган Ђилас, који га након тога повлачи са собом да му буде заменик на месту министра за Инвестициони план, да би после тога постао саветник Бориса Тадића за Косово и Метохију – оптужен је још 2010. године од стране Мила Ђукановића да помаже опозицију Црне Горе. Овај скуп снима се у договору с порталом ИН4С Гојка Раичевића, који ће га и објавити, на транспарентима су написи „Дио смо револуције“, „Мило изроде“ и „Слобода српској Спарти“, окупљени скандирају „Готов је“ и „Мило лопове“, а потенцира се тема борбе за слободу српског народа у Црној Гори, угњетеног положаја Срба и томе слично. [55] Подгоричка Побједа 26. октобра пише о неформалним везама са странком Андрије Мандића, али и руским удружењима које наведени појединци и њихове организације истичу на друштвеним мрежама; типски профил лица илустрован је најпре сликом на заједничкој вечери с Мандићем, 18. септембра, девет дана пре почетка протеста испред црногорске скупштине, где су уз саветника Владимира Добросављевићаприсутни и извесни Саша Адамовић, Мики Вукашовић, Борко Илић и Дано Јукић. Овај последњи, рођен у Подгорици, а настањен у Новом Саду, био је члан војних јединица Војске СРЈ, на свом фејсбук профилу истиче да је учествовао у борби против НАТО током 1999. године и одобрава деловање хашког оптуженика за ратне злочине против човечности Ратка Младића. На дан протеста, 24. октобра, црногорска полиција је с границе вратила групу екстремиста из Новог Сада и Сомбора који су се запутили у Подгорицу. Исто лице повезано је с чланицом Главног одбора Демократске странке Србије Драганом Трифковић, која је, поред тога, и директорка Центра за геостратешке студије из Москве, како пише Побједа, „задужена за проналажење руских аналитичара чије пропаганде ставове заступа – углавном против НАТО, али обилато и Црне Горе“. Трифковић већ подуже пласира текстове на званичном сајту ДСС, које затим преносе патриотско-руски медији Русија данас и Спутњик, али и сајтови Србин.инфо, ФБРепортер и њима слични. У једном од ових текстова, који је настао након посете делегације ДСС и покрета Двери (тзв. патриотског блока) 26. октобра Криму, противправно анектираној територији Украјине од стране Русије, а која нимало случајно пада тачно у време посете српског премијера Александра Вучића Москви, каже се: „Сведоци смо тога да је Србија у петнаестогодишњем процесу интеграције изгубила свој суверенитет, политичку и економску стабилност и да се претворила у колонију, којом се управља из Вашингтона и Брисела. [...] Изборна воља грађана је корумпирана, због тога што је садашње руководство Србије у предизборној кампањи обећало очување Косова и Метохије у саставу Србије и на таквој платформи добило подршку гласача. Након доласка на власт предузели су потпуно супротне кораке, успостављајући границу између јужне српске покрајине и Централне Србије и гасећи српске државне институције на територији Косова и Метохије.“ Ова делегација на Криму обзнањује да се залаже да се у Србији спроведе референдум о уласку у Европску унију и за то тражи подршку од званичне Москве. Због тога што подржавају окупациони режим на Криму и што су незаконито ушли на територију Украјине, чланови делегације стављени су на листу криминалаца Центра за истраживање злочина против националне безбедности те земље, док Вучић на питање новинара у Москви поводом оваквог захтева делегације јасно одговара да „референдума неће бити због тога што то жели ДСС, Двери или неко други, ни сада, ни иначе“. После посете Криму, а након што се премијер Вучић вратио у Србију, Санда Рашковић Ивић и Бошко Обрадовић бораве у Москви, где их примају високи функционери Министарства иностраних послова и Државне думе Руске Федерације. Само дан пошто је Вучић одговорио делегацији, из владајуће партије Владимира Путина, чији је формални лидер Дмитриј Медведев, стиже необичан коментар, објављен на званичном сајту те партије, да је Јединствена Русија уверена да ће на наредним изборима у Србији победити оне снаге „које се нису уплашиле санкција и које су посетиле Крим“. [56] Циљевима за које су се проруске организације и парамедији борили на терену у самој Црној Гори, политичка подршка стигла је и од самог руског Министарства спољних послова које је поводом протеста у Црној Гори издало два саопштења. У другом, оштрије интонираном саопштењу од 27. октобра 2015. године, наводи се: „Кад је реч о Русији, веома смо забринути, не због слободног избора који треба да начини црногорски народ, већ због претеране силе коју су власти Црне Горе употребиле да угуше мирне протесте. [...] Изазивају дубоко чуђење непотврђене изјаве премијера Мила Ђукановића који је оптужио Русију за провоцирање протеста у Подгорици, подстицање сукоба опозиционих снага са полицијом.“ [57] Ово саопштење сушта је супротност чланку који је дан раније објављен у московском опозиционом дневнику Комерсант, а чије је делове пренела српска агенција Бета, у којем се констатује да су протести у Подгорици прерасли у насиље и да би сада било нелогично да Москва пружа макар и моралну подршку тим протестима. У тексту се детаљно описује на који начин и у ком моменту су демонстрације постале насилне, истичући улогу истакнутих појединаца ДФ-а у хушкању масе на изазивање нереда. Иако је оригинални наслов руског текста „Преврат осујећен – нереди заустављени на прилазима парламенту“, српски сајт Б92 свој прилог насловљава „Нелогично да Москва подржава протесте у ЦГ“, [58] који када се извуче из контекста упадљиво делује као одречан одговор на оптужбе црногорског државног врха да је случај управо супротно: „Изјава Министарства спољних послова Русије које је изразило забринутост због наводне прекомерне употребе силе против ’мирних демонстраната’ само потврђује утемељеност изјаве премијера Мила Ђукановића о умешаности Русије у протесте против НАТО-а.“ У дану након уклањања шатора у Булевару Светог Петра Цетињског, дакле, дан пре него што ће прочетнички изгредници каменовати полицију, ломити излоге и насртати на зграду телевизије Пинк М, те десет дана пре другог саопштења из Русије, на сајту Руске речи, која као подлистак излази периодично у дневном листу Политика, који је у то време уређивала Љиљана Смајловић (уједно и председница поменутог Удружења новинара Србије), 17. октобра појављују се два индикативна коментара која имају за циљ да најаве и стимулишу оно што ће се догађати на улицама Подгорице – директора Руског института за стратешка истраживања (РИСИ) Леонида Решетњикова и Леонида Калашњикова, заменика председника Комитета Државне думе за спољну политику. Први од њих, бивши обавештајац, добар познавалац прилика у Црној Гори повезан с врхом Српске православне цркве, убеђен је да ће црногорске власти наставити да прогоне све који се залажу за независну политику Црне Горе, против НАТО-а, али да ће те њихове мере наићи на снажан отпор народа: „Ја сам у то сигуран. Да ли ће то довести до оружаног сукоба – тешко је сада рећи. Али може се сигурно рећи да Црногорци неће хтети да живе под влашћу овог диктатора. И ситуација ће се сигурно заоштрити.“ У знак захвалности због залагања за циљеве које има СПЦ, патријарх Иринеј доделио је априла 2014. године Решетњикову Орден Светог цара Константина, док је на промоцији књиге директора РИСИ под сугестивним називом \"Вратити се Русији\" говорио и митрополит Амфилохије Радовић. Уз одобравање врховних поглавара СПЦ, Решетњиков је тада рекао: „Ђукановић је велики издајник историјског сјећања нашег народа. Никада у историји српски народ, а црногорски народ је дио српског народа, није био против Русије.“ Иако незнатно уздржаније, Калашњиков пак на истом фону говори о томе како је народ који је својевремено био неодвојив од Срба одједном постао наиван и да разбијање протеста у Црној Гори несумњиво доводи до украјинског и грузијског сценарија: „Наши црногорски ’партнери’ (како смо их раније називали) мало су се занели својим вектором развоја у правцу Запада, и тај занос никако да их прође.“ На сајту у руском власништву Спутњик, чија се уредница Љубинка Милинчић у време Вучићеве посете Москви не скида с националних телевизија попут РТС, Б92 и Пинк, али и кабловског канала Н1, тачно уочи протеста заказаног за 24. октобар, када је покушано насилно рушење власти уласком насилних демонстраната у Скупштину, појављује се читав низ текстова Владимира Судара (некадашњи новинар листа Репортер и актуелни члан Надзорног одбора НУНС-а) и Ненада Зорића, под насловима „Милови очајнички потези“ и „Зашто је општи утисак да Мило одлази“, од 22. октобра; „Спрема ли се црногорски 5. октобар“, од 23. октобра; а затим и „Како је Мило завршио каријеру“, од 26. октобра. Сваки од ових прилога покушава да обесмисли и исмеје оптужбе црногорског врха да анти-НАТО протесте у Подгорици помажу парадржавне, клерикалне структуре у Србији, окупљене око странке коју је све донедавно водио Војислав Коштуница, а преко њих и из саме Русије, баш као што се то 23. октобра чини у Политици текстом индикативног наслова „Зашто је Ђукановићу за протесте крив Коштуница“, у чијим је првим реченицама пласирана ноторна лаж да је црногорски премијер оптужио самог Војислава Коштуницу да стоји иза демонстрација иако је његово име искористио само као персонификацију оних политичких снага које долазе из клерикалног, проруског и антизападног миљеа. [59] Једна од потписница овог, била је новинарка Биљана Баковић, док је кључни саговорник у тексту историчар радикално националистичког усмерења Чедомир Антић из Напредног клуба, један од настављача идеологије Добрице Ћосића и заговорника припајања Републике Српске Србији као „ратног плена“. Дезинформацију о томе да је Ђукановић означио лично Коштуницу као логистичара и мастермајнда протеста, 4. новембра 2015. користи и водитељ емисије Прессинг на ТВ Н1, Амир Зукић. Александар Вучић, који је био један од гостију у тој емисији, одбацио је такву тезу, што затим одмах преноси таблоид Курир као некакав крунски доказ да Мило Ђукановић и провладини црногорски медији, који то нису ни тврдили – нису у праву, а све у намери да се пошто-пото оправдају пласиране дезинформације током „извештавања“ о протестима. [60] Покушај рушења уставно-правног поретка у Црној Гори Да се у вођењу хибридног рата против прозападне политике црногорских власти Русија не ограничава једино на средства из опуса “извора меке моћи”, показало се годину дана касније када су у спрези са српским националистима, руске тајне службе покушале да организују државни удар у Подгорици. Према званичним наводима из истраге, бивши командант српске Жандармерије Братислав Дикић, заједно с још деветнаест држављана Србије, ухапшен је у ноћи између 15. и 16. октобра 2016. године у Црној Гори због сумње да је учествовао у стварању криминалне организације с циљем извршења кривичног дела тероризам. Он је, према документу Специјалног тужилаштва Црне Горе, требало да држи на окупу друге чланове организације, које је претходно врбовао Александар Синђелић, припадник равногорског, клерофашистичког покрета из Србије, по налогу двојице руских националиста – Едуарда Владимировича Схиркова и Владимира Николајевича Попова – с којима се Синђелић, добровољац у редовима сецесионистичких снага у Украјини, састао 23. септембра исте године у Москви. Према откривеном плану, Дикић и остала лица, стопљени с демонстрантима које су челници опозиционог Демократског фронта претходно позивали да се окупе испред Народне скупштине, дочекају изборне резултате и искажу своје незадовољство, будући да је унапред проглашено да су избори покрадени, имали су намеру да се у 23 часа у униформама САЈ-а инфилтрирају у Скупштину и изазову метеж, пуцајући према окупљеним демонстрантима, који би затим у револту због потврде већ етаблиране пропаганде о прекорачивању овлашћења МУП-а током уличних протеста годину дана раније – заузели Скупштину. [61] За испоруку оружја, које су у износу од око 200 хиљада евра финансирала два руска држављана и, испоставиће се, припадника руске војне обавештајне службе (ГРУ), Синђелић је ангажовао већ тада праћеног Мирка Велимировића из Зубиног Потока, који је с Косова требало да га пребаци у Црну Гору, што услед компликација није учинио, у последњем тренутку одлучивши да се обрати Управи полиције и пријави учеснике који су му били познати. Друга група терориста била је, према изјави тужиоца, организована из Даниловграда, с циљем да омогући неометано дејство Дикићеве групе у Скупштини, спречавајући помоћу хеликоптер-дрона, који би снимао терен, сваки покушај припадника државних органа Црне Горе да се из ма ког правца приближе Скупштини и отклоне инцидент. Премда је у реализацији плана, који је садржао и намеру да се у крајњем, по потреби, ликвидира и премијер Црне Горе Мило Ђукановић, требало да учествују и поједини политичари из ДФ-а, управо је та коалиција одмах издала саопштење да је режим оглашавањем тужилаштва у време трајања изборне тишине утицао на исход избора и унео панику међу грађане, као и да је у питању измишљени „државни удар“ у режији Ђукановићевог „неформалног саветника за медије“ Владимира Поповића, уз тврдњу да је Дикић његов близак пријатељ. Ово је био сигнал да и остали, интересно повезани медији, преузму задату поставку. Тако Српски телеграф, националистички таблоид из Србије, већ дан након одржаних избора на којима је убедљиву победу однела управо Ђукановићева Демократска партија социјалиста, 17. октобра 2016. године пише „Милова велика изборна лаж, измислио Србе терористе да би плашио гласаче: Ухапсио Малог Легију!“; у прилогу се налази и део у којем се тврди да је Ђукановић плаћао гласачима 150 до 250 евра да гласају за њега. Истог дана лист Блиц пита „За чији је рачун радио Дикић?“, да би сутрашњом насловном страницом „ДИКИЋ ЗА 100.000 ЕВРА ГЛУМИО ТЕРОРИСТУ: Пензионисаног генерала Жандармерије ангажовао државни врх Црне Горе“ сам дао одговор на претходно реторички постављено питање. Националистички штампани медији насловницама затим следе Блицов пример: да је „Тачи преко Дикића Милу наместио победу“, јавља се таблоиду Ало!; за Српски телеграф је ипак „Мило дао 100.000 еура Малом Легији да глуми терористу“; док Вечерње новости Ратка Дмитровића пишу „Клопка за Дикића у Миловој режији“. Већ 19. октобра дилеме више нема – на насловној страници Блица нашао се премијер Ђукановић и натпис „Милове победе по Бебином рецепту“, док је текст опремљен фотографијама Владимира Поповића, означеног речима „спин доктор без срама“ и „паклени кувар“. Српски телеграф доноси нове наслове: „Медојевић: Мафија платила Милову победу“, а дан касније „Прљави послови Миловог саветника: Беба пакује терористички напад Путину и Вучићу“, уз предлог да се из Србије хитно протера амбасадор Црне Горе. О дометима тако скројене пропаганде сведочи и наслов од 24. октобра, када су већ процурели поједини транскрипти разговора са Синђелићем: „Милова страшна брука, Дикићу исекли језик: Не може да говори осим на Ђукановићевим лажним снимцима“, где Дикићев брат Драган, заједно с лидером црногорске Нове српске демократије Андријом Мандићем изјављује да је бившем команданту Жандармерије три године раније „одстрањен корен језика“ и да због тога „једва неразговетно говори“ – упркос лако проверљивој чињеници да је Братислав Дикић, 22. јуна 2014. године гостовао у емисији на ТВ Пинк и говорио потпуно нормално. Ниједан медиј током ове кампање, која је изгубила на оштрици тек од момента када је премијер Србије Александар Вучић на конференцији за штампу у Влади Србије 24. октобра 2016. године потврдио да су на територији Србије вршене припреме за терористичко деловање у Црној Гори, да су пронађени новац и униформе, те да је Ђукановић праћен најсавременијим уређајима – није изнео детаљ да су Дикића и раније, почетком новембра 2013, у време када је још увек био службеник МУП-а, колеге из „антиизборног штаба“ такође оптуживале за парамилитарне активности у северном делу Косовске Митровице, поводом разбијања гласачких кутија на гласачком месту ОШ „Свети Сава“. [62] Само пет дана пошто је на конференцији за новинаре у Влади Србије изнео доказе о праћењу премијера Мила Ђукановића с елементима иностраности (два руска држављана) у вези с припремом терористичког акта на изборну ноћ у Подгорици 16. октобра те године и о томе да је неименовани високи функционер Управе криминалистичке полиције редовно одавао оперативне податке службеницима страних (западних) амбасада у Београду, објављена је вест да је пронађено оружје у приградском насељу Јајинци, и то у шуми надомак пута где возило мора да успори, недалеко од породичне куће родитеља премијера Александра Вучића. Овај догађај дешава се само два дана после веома драматичне и напете конференције, која је обиловала садржајем какав се обично ускраћује јавности, шеф руских безбедносних служби Николај Петрушев свечано је примљен у Београду, док су негде паралелно с тим, двојица руских држављана, припадника руске војне службе безбедности, Едуард Владимирович Схирков и Владимир Николајевич Попов, напустила Србију. Тек 20. новембра, питањем постављеним премијеру Србије, водитељ емисије Ћирилица Миломир Марић открио је детаљ из пресретнутог разговора руских држављана и будућег сведока сарадника у процесу против терориста Александра Синђелића, да су поменути након планираног смакнућа Ђукановића у Црној Гори отворено заговарали и уклањање Вучића у Србији. [63] Упркос озбиљности ситуације, антиђукановићевски и антивучићевски настројени медији настављају кампању у два основна правца. Они прозападно оријентисани крећу путем исмевања и релативизације објављених информација о угрожавању безбедности премијера Србије и покушају државног удара у суседној Црној Гори, док они други, проруски оријентисани, улажу напоре да доведу у сумњу званичне оптужнице Специјалног тужилаштва у Подгорици. То се чини пре свега кроз исмевање понуђених доказа и јавно негирање било какве везе између руске државе и неуставних акција црногорске опозиције, што је у једном моменту укључивало чак и негирање самог постојања руских држављања који су учествовали у завери и чији је идентитет утврђен у истрази. У релативизацију догађаја у Црној Гори активно су се укључили и проруски политичари у Србији укључујући и тадашњег преседника Томислава Николића који је непуних месец дана након критичних догађаја у Подгорици изјавио да је Црна Гора држава коју је створио српски народ. У интервјуу за Ал Џазиру, Николић је рекао да никада није чуо неки ауторитет из Црне Горе да је рекао да је Русија умешана у прекрајање изборне воље грађана, већ да се ради само о спекулацијама што је представљало опасну тврдњу, посебно у контексту догађаја који су јој претходили и отворених притисака на Црну Гору, који су долазили превасходно из Москве и из националистичких кругова у Београду. Та изјава је уследила након изјаве Решетњикова који је најављивао рушилашке демонстрације и промену власти у Црној Гори, те отворено позивао демонстранте да јуришају на црногорску Скупштину и да насилно заузму власт. У том периоду уследила је и изјава бившег руског премијера Сергеја Степашина у којој је Црној Гори запретио украјинским сценариом у случају званичног уласка у НАТО што је све било део оркестрираног напада на Црну Гору. Генадиј Сисојев: На делу је покушај да се заустави процес евроинтеграција региона Коментаришући позадину стварања проруских медија и организација на Западном Балкану, дописник московског Комерсанта из овог региона, Генадиј Сисојев рекао је за Антидот да је јасно да је реч о званичној стратегији деловања иза које стоји руска држава. “Сведоци смо последњих година да пропаганда преко медија представља кључни меки извор моћи који Русија све више користи широм света, а нарочито у оним регионима где покушава да задржи и прошири свој утицај. То је донекле и разумљиво с обзиром да у економском и идеолошком смислу Русија не може да парира ЕУ и Западу, због чега се ослања на пропаганду као најјефтинији, али у ери интернета, широко доступан и распрострањен меки извор моћи”, навео је Сисојев. Према нејговом мишљењу то је и кључни разлог због чега званична Москва улаже доста средстава у формирање медија и организација под својом контролом, али и због чега је баш тај извор меке моћи постао кључно оружје у одмеравању снага са Западом. С тим у вези Сисојев наглашава да је управо Балкан веома плодно тле за ширење руске пропаганде и за усвајање порука које се тим путем емитују, с обзиром да у региону постоји преовлађујући проруски став, али и изражено антизападно и антиНАТО расположење међу становништвом. О кампањи релативизације догађаја у Подгорици, сведочи и наслов од 24. октобра 2016, када је београдски Курир објавио вест под насловом „Милова страшна брука, Дикићу исекли језик: Не може да говори осим на Ђукановићевим лажним снимцима“. У том чланку Дикићев брат Драган, зтврди да је бившем команданту Жандармерије три године раније „одстрањен корен језика“ и да због тога „једва неразговетно говори“ – упркос лако проверљивој чињеници да је Братислав Дикић, 22. јуна 2014. године гостовао у емисији на ТВ Пинк и говорио потпуно нормално. “Када процењујемо утицај који поменуте структуре остварују у региону, њега не треба ни потцењивати нити прецењивати. Утицај великог броја интернет, електронских и штампаних медија далеко је већи од утицаја организација, јер је и њхов досег већи преко преношења порука кроз информативну делатност. Али, истовремено, и њихов утицај далеко је мањи од уложених средстава у њихово деловање и зато га не треба прецењивати. Он је видљив пре свега због чињнице да је велики део становништва проруски оријентисан што представља плодно тле за усвајање и ширење пласираних порука, али питање је колико то може да утиче на званичне власти које су све од реда посвећене и залажу се за европске интеграције”, навео је он. Говорећи о улози и извештавању проруских медија током афере “државни удар” у Црној Гори, Сисојев наводи да су сајт ИН4С, лист Дан и београдска испостава Спутњика били ударне песнице које су својим пропагандним деловањем покушавале да амортизују и релативизују значај онога што се догодило у Подгорици. “Ти медији су се на све могуће начина бавили ниподаштавањем званичне верзије о ономе што се догодило, а до које је дошла истрага званичних црногорских органа. То је рађено на неколико основних начина: уношењем сумњи у званичну верзију догађаја, исмевањем прикупљених доказа који су предочени јавности, пласирањем алтернативних верзија догађаја без икаквих доказа којима би те верзије биле подупрте, чисто ради уношења сумње у то шта се заиста догодило, па све до отворених спинова попут тврдње да идентификовани припадници руских служби уопште и не постоје иако њихово постојање није негирала чак ни званична Москва. Од настанка афере, у широј јавности, од стране противника Мила Ђукановића све време су пласиране 3-4 исте верзије догађаја, и то баш оне које су пласиране преко проруских медија што јасно указује колики они утицај имају и шта је њихова стварна улога на овим просторима”, указао је балкански дописник Комерсанта. Он додаје да кључно питање у деловањ", "Балканска офанзива кремаљских парамедија", "Суочена са потискивањем сопственог утицаја са Балкана што је, поред економске слабости, великим делом приписивано и активном деловању великог броја парамедија спонзорисаних од стране западних фондација и" ]

[ "Отаџбина", "Владимир Јевтић", "Бранко Павловић", "Миланко Шеклер", "Милојко Будимир", "Слободан Орловић", "Мирослав Самарџић", "Милош Стојановић" ]

[ "Поређењем Дејтонског са издајничким Бриселским споразумом Вучићев режим Србима вређа здрав разум и продаје \"рог за свећу\"", "Елиминација границе између Косова и Метохије и Албаније уз обострану сагласност њихових челника је први корак у стварању Велике Албаније. Реакција Београда је била млака, јалова тако да се стекао утисак да је за овај" ]

[ "Ђорђе Вукадиновић", "Маринко М. Вучинић", "Бранко Павловић", "Бошко Обрадовић", "Драгана Трифковић", "Мирослав Самарџић", "Слободан Голубовић", "Драган Ђилас" ]

[ "На почетку свог излагања, посланик групе „Покрет за спас Србије-Нова Србија“ Ђорђе Вукадиновић још једном је напоменуо да он и његове колеге из посланичког клуба подржавају формирање ове комисије. „Немам никакав проблем, бојазан, сумњу, резерве или страх од било каквих последица да подржим формирање ове комисије и да ту дилему ставимо ад акта. Исто тако, немам резерве ни поводом предлога да колега Лакетић буде на њеном челу и да предложи чланове. Ја сам пар јуче пута апеловао и верујем да ће он уважити моју сугестију да - без обзира на то што није у питању формирање скупштинског анкетног одбора, те нема формалну обавезу - ипак води рачуна да у саставу те комисије равноправно учествују и посланици из редова и власти и опозиције. Јер, на крају крајева, у време када се буде подносио извештај рада ове комисије, већ ће бити други састав парламента и можда и другачија расподела власти и опозиције“, рекао је он. Ја подржавам највећи део дискусија који су се у парламенту чуле у ова два дана. Можда сам се чак и мало замерио неким својим колегама из опозиције, јер сам мислио да неколицина њих (не сви, далеко од тога) можда нису довољно пажљиво реаговали на ову осетљиву тему. Сматрам да се са сваке стране треба клонити политиканства када је реч о овој тако важној и осетљивој ствари. Свака наша одлука, директно или индиректно, има утицај на живот грађана – чега понекад, с обзиром на то како водимо ове дебате, као да нисмо довољно свесни. Али нарочито је овде потребно бити посебно осетљив, јер овај скупштински пренос прате и људи који су у међувремену оболели од малигних и других најтежих болести, или имају некога у породици ко је оболео, због чега су посебно заинтересовани за ову расправу. Зато је важно да се овој теми приђе без сензационализма, без политиканства, као и без намере да се ствари заташкавају. И ми, посланици, морамо пронаћи ту меру, баш као и што ће комисија коју формирамо у свом раду морати да нађе праву меру – да се теми приступи отворено и храбро, да се не подлегне заташкавању и умањивању последица, с једне, нити драматизацији и јефтином сензационализму, с друге стране (па да испадне како је малтене сваки случај неке тешке болести повезан са последицама НАТО бомбардовања). Овде и у јавности презентоване бројке обољевања и смртности доста варирају. Већином су алармантне, али су прилично различите и нису у потпуности сагласне, независно од тога да ли неко ове податке узима са жељом да драматично повећа, или да можда умањи последице НАТО бомбардовања. То је разлог више за формирање ове комисије. Посебно ће бити тешко тешко утврдити јасну узрочно-последичну везу између болести и бомбардовања. На крају крајева, и ја у својој широј породици имам случајеве оболелих од најтежих болести и, исто тако, озбиљну сумњу и индицију да то има неке везе са последицама бомбардовања. Оно што је посебно забрињавајуће није толико сам проценат оболелих, мада и он јесте у порасту, али се тај пораст може тумачити на различите начине и оправдавати различитим узроцима, а не само бомбардовањем. Но, најгоре је то што је сваке године све већи проценат младих који оболевају од најтежих болести. И то је посао ове комисије. Посебно сам апеловао да позив за учешће у раду комисије треба добију и институције и појединци који су заступали оба става - како они који тврде и доказују да су последице огромне и тешке, тако и они који сматрају да последице нису тако велике Када сам рекао да састав комисије треба да буде разнолик (а сам број чланова те комисије не би требало да буде ни превише мали, ни превише велики, рецимо негде између 7 и 10) посебно сам апеловао да позив за учешће у раду комисије треба добију и институције и појединци који су заступали оба става - како они који тврде и доказују да су последице огромне и тешке, тако и они који сматрају да последице нису тако велике. Узгред, многи од текстова аутора помињаних на овој седници који су доказивали тешке последице бомбардовања, а нарочито утицај осиромашеног уранијума, али и они други - објављивани су годинама уназад на страницама „Нове српске политичке мисли“. Оно што на крају морам да кажем, као опомену и упозорење, са жељом да се варам и да ће да ме у том погледу будућност можда демантовати, то је да ипак остаје једна дилема око правих намера, мотива и последица ове иницијативе и ове наше дискусије. Комисија ће бити формирана, и то је у реду. Али, зашто баш сада и зашто не пре – мада се такође слажем и да је боље икад него никад. Но, чињеница је да је ова владајућа већина имала пет или шест година да то учини. И зато је, без љутње, легитимно питање: зашто се баш сада са тим иде? Додуше, вероватно је овај италијански извештај (извештај комисије италијанског сената) на неки начин подстакао и охрабрио такву иницијативу и то је нешто што је свакако добродошло. Ипак остаје једна дилема око правих намера, мотива и последица ове иницијативе и ове наше дискусије У сваком случају, ставови већине дискутаната из редова владајуће коалиције били су такви да би се, након свега што је речено, од њих морало очекивати извесно, макар минимално померање, да тако кажем „удесно“ - физички, овде у сали (десно од посланика владајуће већине у сали седе радикали), али и географски, па и политички. Јер, тешко је, и ја заиста то мислим, тешко је, драге колеге, мислити и рећи све то што је велика већина вас казала јуче и данас овде у парламенту, а остати на политичким позицијама које заступате и подржавате као владајућа већина. Тешко је, драге колеге, мислити и рећи све то што је велика већина вас казала јуче и данас овде у парламенту, а остати на политичким позицијама које заступате и подржавате као владајућа већина Овде је појединим посланицима опозиције спочитавано, некада алузијама, а некада директно, како, малтене, подржавају бомбардовање, окривљују власт Србије за бомбардовање, геноцид и слично. Нећу никог да правдам, али морам вас подсетити да највећи НАТО лобисти у овој сали не седе у редовима нас из опозиције – већ у редовима владајуће већине. И међу вама и те како има оних који се залажу за улазак Србије у НАТО, или барем за најшире и најдубље могуће НАТО интеграције. На страну то што би, поштено говорећи, сада и оријентација према чланству у ЕУ морала да дође макар под знак питања, с обзиром на то да је мање-више реч о истим земљама које су нас бомбардовале, а које су чланице НАТО и, истовремено, чланице ЕУ. Јер, неће бити да нас је неко бомбардовао као чланица НАТО, али нас није бомбардовао као чланица ЕУ – од Немачке, преко Француске и Велике Британије, па до низа других које су истовремено чланице и једне и друге организације. Морам вас подсетити да највећи НАТО лобисти у овој сали не седе у редовима нас из опозиције – већ у редовима владајуће већине Ми ћемо резултате рада ове комисије чути и сазнати једног дана. Али већ сада бисмо морали да се суочимо с политичком последицом ове дискусије. А то је да је просто немогуће, после оваква два дана, да политика ове Владе и владајуће већине, може остати иста. Јер, би то било страшно недоследно и директно би побуђивало сумње да се све ово радило само из намере да се скрене пажња с неких других тема – да се заташка чињеница да се јуче у Софији најмање два пута председник Републике Србије руковао са председником такозване Републике „Косово“, припреме за потписивање „правно-обавезујећег споразума“ или нешто слично. Било би страшно да формирање ове комисије ускоро прекрију прашина, рузмарин, снегови и шаш, односно да се испостави да је све рађено једнократно, ради неког јефтиног спољнополитичког или унутрашњеполитичког циља Ја се надам да је у питању исувише озбиљна ствар да би се неко са тиме могао играти и да би све ово радио само ради пропагандног ефекта. И зато вам кажем, радо ћу се самокритиковати кроз годину или две дана, ако се испостави да сам погрешио. Али не бих волео и било би страшно да формирање ове комисије ускоро прекрију прашина, рузмарин, снегови и шаш, односно да се испостави да је све рађено једнократно, ради неког јефтиног спољнополитичког или унутрашњеполитичког циља. Хвала. (говор у Народној скупштини 18. маја 2008. током расправе о формирању Комисије о испитивању последица НАТО бомбардовања) (НСПМ)", "Биће лоше уколико формирање ове комисије прекрију прашина, рузмарин, снегови и шаш - ако се испостави да је све рађено ради неког јефтиног дневнополитичког циља | Политички живот", "На почетку свог излагања, посланик групе „Покрет за спас Србије-Нова Србија“ Ђорђе Вукадиновић још једном је напоменуо да он и његове колеге из посланичког клуба подржавају формирање ове комисије. „Немам никакав" ]

[ "Ђанандреа Гајани", "Авигдор Ескин", "Владимир Јевтић", "Бранко Павловић", "Александар Запољскис", "Роса Менесес", "Елеонора Лорусо", "Драгана Трифковић", "Станислав Стремидловски", "Патрик Бјукенен" ]

[ "Асад коначно преузео пуну контролу над Дамаском и сада креће на југ", "После шест година рата, целокупан регион Дамаска враћа се под тоталну контролу сиријских владиних трупа. Наиме, режим Башара Асада објавио је 21. маја, да је целокупна област престонице „безбедна зона“, након" ]

[ "Отаџбина", "Владимир Јевтић", "Бранко Павловић", "Миланко Шеклер", "Милојко Будимир", "Слободан Орловић", "Мирослав Самарџић", "Милош Стојановић" ]

[ "Тенденциозним питањима и нарученим истраживањима јавног мњења Вучић припрема терен за признање независности Косова", "Да је Ипсос хтео да буде коректан, грађанима Србије поставио би питање да ли су за Косово или Европску унију и онда би дошао до истине о патриотизму грађана Србије Анкета маркетиншке агенције Ипсос и њеног шефа Срђана" ]

[ "Емир Кустурица", "Милан Радоњић", "Бошко Мијатовић", "Истиномер", "Антидот", "Бирн", "Бранислав Матић", "Давор Лукач", "Карл Билт", "Марк Галеоти" ]

[ "Да није било Милорада Екмечића, остале би магле у националној историји", "Никада ми није било теже да пишем! Да ли је тако због тога што раније нисам писао о историчару? Из којег угла редитељ пише о човјеку који је провео научни вијек претварајући документе кроз проницљивост и образовање у" ]

[ "Давор Лукач", "Милан Радоњић", "Бошко Мијатовић", "Истиномер", "Антидот", "Емир Кустурица", "Бирн", "Бранислав Матић", "Карл Билт", "Марк Галеоти" ]

[ "Док се министар Вулин и његов \"врховни командант\" јуначе по конференцијама за штампу беспилотне летелице шпартају уздуж и попреко небом изнад Србије", "ДОК АЛЕКСАНДАР ВУЛИН УПОРНО ПОНАВЉА ДА БИ СВАКИ НЕПРИЈАВЉЕНИ ПРЕЛЕТ ИЗНАД СРБИЈЕ ЗАВРШИО ОБАРАЊЕМ, ДАНИМА СУ У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ МАРТА БЕСПИЛОТНЕ ЛЕТЕЛИЦЕ, УГЛАВНОМ ТИПА 'ПРЕДАТОР', НАПРОСТО 'ШПАРТАЛЕ' НЕБОМ ИЗНАД" ]

[ "Владимир Јевтић", "Авигдор Ескин", "Бранко Павловић", "Ђанандреа Гајани", "Александар Запољскис", "Роса Менесес", "Елеонора Лорусо", "Драгана Трифковић", "Станислав Стремидловски", "Патрик Бјукенен" ]

[ "На опште запрепашћење својих савезника, па и читавог света, Доналд Трамп је одлучио да самостално напусти нуклеарни договор кога су са Ираном велике Западне силе и Русија потписале 2015. године. Сви су били срећни због договора, нарочито председник Обама, али и Техеран - коме је договор гарантовао скидање већине санкција у замену за обећање да неће обогаћивати уранијум до 90 одсто. По споразуму, Иран има право да обогаћује уранијум само до 3,67 одсто, што је довољно за погон реактора, али је далеко испод 90 одсто колико је неопходно за нуклеарну бомбу. Осим тога, Иран је прихватио и ограничење броја центрифуга, као и да измени реактор за производњу тешке воде која је неопходна за производњу плутонијума. Међутим, споразум се састоји из низа временских ограничења. Наиме, он важи 15 година и после истека тог рока, ако се не потпише неки други, Иран слободно може да прави атомску бомбу. Ово, као и чињеница да споразум не ограничава Иран у тестирању и испаљивању балистичких пројектила, нарочито смета Израелу. Премијер Израела Бењамин Нетанјаху изнео је на телевизији наводни доказ о томе да Иран тајно спрема атомско оружје. Доказе, у виду компјутерских дискова, Нетанјаху је театрално открио склонивши чаршав који их је прекривао. Званични Техеран се на ово само насмејао, а међународна заједница није реаговала. Трамп је, међутим, казао да ови докази недвосмислено доказују да Иран крши договор и да из њега треба иступити. Но, Нетанјаху је урадио нешто много ратоборније - наложио је Кнесету да му дâ овлашћење да „објави рат“ или да „наложи велику војну операцију уз консултацију само са министром одбране, без потребе за гласањем кабинета у пуном саставу, као што је то закон до сада прописивао“. До овога је дошло након израелског бомбардовања Сирије када је погинуло неколико иранских војних лица. У међувремену, Трамп се повукао из договора, али ни Иран не седи скршених руку. „Иран би могао да настави обогаћивање уранијума од 20 одсто уколико европски потписници нуклеарног споразума из 2015. године не испуне обећање да ће тај споразум одржати на снази након што се Вашингтон из њега повукао“, саопштио је директор Иранске организације за атомску енергију Али Акбар Салехи. „Уколико друга страна остане посвећена својим обећањима и ми ћемо се држати својих обећања… Наша политика је да чекамо и видимо“, рекао је Салехи, преноси Ројтерс. Како је Салехи прецизирао, Техеран ће сачекати још неколико недеља, након чега је, упозорио је, „све могуће“. „Можемо почети и са обогаћивањем од 20 одсто“, рекао је он новинарима. Да Израел има планове за напад на Иран открио је бивши обавештајац Мосада. Америка слуша Израел у сваком тренутку. Исто важи и случају Ирана. Уколико Израел буде кренуо на Техеран, имаће сву подршку Вашингтона. Међутим, Иран није Сирија. Иран је огромна планинска земља и тешко да би авијације САД и Израела могле да учине много на таквом терену. Недавно је државни секретар САД Мајк Помпео изјавио да би Сједињене Америчке Државе могле да изврше притисак на Техеран и уведу „санкције без преседана“ уколико Иран не промени своју политику. “Као прво, ми ћемо извршити финансијски притисак без преседана на режим (у Ирану). Лидери у Техерану не треба да сумњају у озбиљност наших намера. Ако режим не промени своју политику, санкције ће се само појачавати и постајати све болније“, поручио је Помпео. Према његовим речима, политика садашњег руководства Ирана је „недопустива и непродуктивна“. „Ирански нуклеарни програм је само одлагао појаву могућности израде нуклеарног оружја у Ирану“, изјавио је шеф Стејт департмента. Помпео је овај споразум назвао „губитничким“ и навео да је он имао огромне реперкусије широм Блиског истока. Шеф Стејт департмента је у говору којег је одржао у конзервативној Фондацији „Наслеђе“ рекао да је Иран „наставио марш широм Блиског истока“ од 2015. године и казао да се администрација бившег америчког председника Барака Обаме „кладила“ на то да ће Иран престати с нечасним акцијама и придржавати се глобалних норми. Помпео је поставио 12 услова закључивања новог споразума са Ираном. Између осталих су: „Иран мора да прекине рад на обогаћивању уранијума и да више никад на томе да не ради. Иран треба да престане да производи балистичке ракете и прекине рад на ракетама које могу да носе нуклеарно оружје. Техеран треба да прекине да подржава терористичке организације на Блиском истоку. Иран треба да повуче све снаге које су под иранском командом из Сирије“. Према његовом мишљењу, нуклеарни споразум са Ираном „није гарантовао безбедност америчког народа“. „Тога више неће бити. Неће више бити несметаног ширења моћи Ирана“, рекао је Помпео. Међутим, према речима државног секретара, САД су спремне и желе да закључе нови споразум с Ираном о нуклеарном програму. „Како је навео пре две недеље амерички председник Доналд Трамп, он је спреман и жели да се договори о новом споразуму. Било који нови споразум треба да гарантује да Иран никад неће имати нуклеарно оружје и да ће прекинути злонамерно понашање“, указао је Помпео. Иран је и на ово имао спреман одговор. „Као одговор на нови амерички план да изврше притисак на Техеран, ирански народ удариће америчког државног секретара Мајка Помпеа преко уста“, ијавио је један од команданата у иранској Револуционарној гарди Исмаил Коусари. Ирански министар спољних послова Мухамед Џавад Зариф изјавио је да Европска унија не чини довољно како би очувала предности које Иран има од међународног нуклеарног споразума из 2015. године. Зариф је то рекао комесару ЕУ за енергетику Мигелу Аријасу Канетеу у Техерану, преноси Ројтерс, позивајући се на иранску државну новинску агенцију ИРНА. „Са повлачењем Америке, јавна очекивања (Ирана) од ЕУ су се повећала како би се одржале користи од споразума. А, у садашњем контексту, европска политичка подршка споразуму није довољна“, истакао је шеф иранске дипломатије. Према његовим речима, најава могућег повлачења великих европских компанија из сарадње са Ираном није у складу са обећањем ЕУ да ће примењивати нуклеарни споразум. Ипак, мало је вероватно да ће се европске земље на челу са Русијом повући из споразума. Он ће вероватно и даље да остане на снази, само у некој промењеној форми, а тешко да ће Вашингтон испунити претњу Помпеа, јер би се онда сам САД изоловао. А, што се Израела тиче, тешко да он има снаге за рат против Ирана, иако ће и даље највероватније наставити да бомбардује сиријску територију.", "САД и Израел сложно против Ирана", "На опште запрепашћење својих савезника, па и читавог света, Доналд Трамп је одлучио да самостално напусти нуклеарни договор кога су са Ираном велике Западне силе и Русија потписале 2015. године. Сви су били срећни због" ]

[ "Ђорђе Вукадиновић" ]

[ "Држава, власт и опозиција", "„Нећеш ваљда гласати за формирање ове Комисије“ (за утврђивање чињеница о последицама НАТО бомбардовања) – питао ме је прошле недеље један бескомпромисно опозиционо настројени колега. „Зар је могуће да не видиш да" ]

[ "Милан Радоњић", "Бошко Мијатовић", "Истиномер", "Антидот", "Емир Кустурица", "Бирн", "Бранислав Матић", "Давор Лукач", "Карл Билт", "Марк Галеоти" ]

[ "- Највеће жртве „нестанка“ новинара из Беле Цркве заправо ће бити репортери који ће тек тражити помоћ због стварно угрожене безбедности, а чије ће апеле јавност посматрати кроз призму овог догађаја - пише за БИРН новинар Милан Радоњић. Његов текст преносимо у целости: „Треба да се видимо,“ рекао ми је Стефан Цветковић, колега чије су новинарске методе биле несвакидашње и ког познајем последњих десет година, када сам у 21.54 у среду увече одговорио на пропуштени позив који ми је он упутио минут раније. У наредних минут и шест секунди, колико је разговор трајао, договорили смо се да се нађемо у Београду сутрадан ујутру и да ће ме звати када стигне из Беле Цркве. Иако је звучао као да има нешто важно да каже, није ми рекао зашто треба да се видимо, шта је истраживао, шта је сазнао, нити ко су му извори. До сусрета није дошло. Недуго након нашег телефонског разговора, његов аутомобил „поло“ становници Београдске улице у Белој Цркви видели су са упаљеним светлима и широм отвореним вратима. Нико ништа није чуо ни видео. Није било трагова борбе, ни других возила. Сутра ујутру пријављен је његов нестанак. Детаље последњег разговора са Цветковићем пријавио сам полицији. На лицу места Жандармерија, хеликоптери, пси трагачи – тако је изгледала Бела Црква у четвртак и петак док је полиција трагала за Стефаном Цветковићем. У разговору са пријатељима новинара сазнали смо да је он у среду нешто после 22 сата био у кафићу у који, иначе, готово свакодневно долази. Са пријатељем је поразговарао о временској непогоди која је тог дана погодила Белу Цркву, причали су о томе где је ручао тога дана и отишао брзо кући јер је био уморан. Није се жалио, нити је изгледао као да му прети било каква опасност. Након тога, Цветковић је свратио и у оближњи локал брзе хране, који је у власништву његовог кума. Потом је обишао још једног познаника који живи у близини. И затим одлучио да – нестане. Око 00.15 – 00.30, пријатеља БИРН-овог саговорника је пробудио телефонски позив који је наговестио да се Стефану можда нешто догодило. Њега је позвао полицајац који је пролазио Београдском улицом и приметио Цветковићев аутомобил којем су била отворена врата и упаљен мотор. „Стефан је велики шаљивџија. Нада се да је по среди нека његова смицалица“, рекао нам је његов пријатељ. Истоставило се да „смицалица“ није била нимало смешна. Полиција је два дана трагала за њим, да би у петак у 15 часова председник Србије Александар Вучић саопштио да је Цветковић пронађен „жив и здрав“ у ширем реону Беле Цркве. Овај расплет догађаја ме није изненадио. Људи са којима су наши новинари разговарали у Белој Цркви рекли су да је већ умео да нестане и да очекују да се сваког тренутка појави. Новинар Стефан Цветковић је жив, али највећа жртва овог догађаја биће кредибилитет ионако нарушеног српског новинарства. Сваки следећи пут када се неки од колега нађе на удару или када новинарска удружења буду звонила на узбуну, ти апели биће посматрани кроз лупу и у сенци овог догађаја. „Нешто“ и „ништа“ Ко је Стефан Цветковић? Шта се крије иза овог догађаја? Коме он иде у прилог и какве су последице? Стефана сам стицајем околности упознао пре десетак година када је објавио снимак локалног полицајца како шмрче кокаин. Наредних десет година нисам са њим био у контакту ни једном. Након што сам у фебруару за БИРН објавио текст о Оливеру Ивановићу, Цветковић, који је радио на истраживању о Ивановићевом убиству, од тада ме је понекад звао да ми каже да има „нешто“. Често се испостављало да је то „нешто“ заправо „ништа.“ Наши разговори често су били збуњујући. Говорио би у недовршеним реченицама, о подацима до којих покушава да дође, понекад уопште не прецизирајући о каквим се информацијама ради. Управо зато ми ни позив у среду увече није био посебно необичан. У једном разговору споменуо ми је да је на једном од новинарских семинара у Тирани дошао у контакт са – како ми је рекао - извесним изворима који су по његовом мишљењу имали кредибилне информације о Ивановићевом убиству. Није међутим никада рекао ко би и одакле ти извори могли да буду. Неке од чињеница којима је баратао биле су апсолутно истините, али углавном су то били наводи које је тешко или немогуће проверити и повезати у неку смислену целину. Са мном је контактирао верујући да бисмо организација као што је БИРН и ја његовом раду могли да пружимо и видљивост и кредибилитет и озбиљност. „Није исто када нешто објавим ја или када то објави БИРН,“ рекао ми је Цветковић пре неколико месеци. И поред његових бројних покушаја, ни ја нити било ко из БИРН-а није хтео да објави његове информације које нису биле поткрепљене доказима. „Да сам хтео да живим безбрижно, ишао бих у пекаре“, рекао ми је једном приликом. Ова реченица може да послужи као добар опис његовог схватања новинарства које се пре могло назвати интервенцијом, него извештавањем. Почетком фебруара 2018. послао је снимке на којима се види он како на Копаонику кришом снима људе попут Звонка Веселиновића. Нисам сигуран шта је снимак требало да сугерише, али претпостављам да је желео да ми покаже како прати и колико је близу човека за кога многи у Митровици тврде да је на северу Косова једини закон. Када смо се последњи пут срели у Београду почетком јуна 2018. године, рекао је да је ситуација јако озбиљна и да не би био зачуђен да неко уђе у кафић у Косовској улици у коме смо седели и да пуца на нас. „Ако ти у наредних неколико дана стигне неки видео преко Фејсбука од мене, склони га на сигурно,“ рекао ми је тада. Није га послао. (Милан Радоњић – БИРН) Видети још: Александар Вучић: Новинар Стефан Цветковић пронађен је жив и здрав у ширем рејону Беле Цркве; налази се у нашим рукама - у криминалистичкој полицији, где ће много тога морати да објасни Нестао новинар Стефан Цветковић који је последњих месеци истраживао случај убиства Оливера Ивановића ИЗ АРХИВЕ - Стефан Цветковић: Убиство Оливера Ивановића плаћено 40.000 евра Александар Вучић: Сви ресурси полиције и БИА трагају за несталим новинаром Стефаном Цветковићем НУНС: Списак свих претњи од стране политичко-криминогених кругова које је нестали новинар Стефан Цветковић пријавио НУНС-у и ОЕБС-у од 2008. године до данас", "Зашто ме није изненадио случај Стефана Цветковића?", "- Највеће жртве „нестанка“ новинара из Беле Цркве заправо ће бити репортери који ће тек тражити помоћ због стварно угрожене безбедности, а чије ће апеле јавност посматрати кроз призму овог догађаја - пише за БИРН" ]

[ "Александар Михаиловић", "Маринко М. Вучинић", "Бранко Павловић", "Ђорђе Вукадиновић", "Бошко Обрадовић", "Драгана Трифковић", "Мирослав Самарџић", "Слободан Голубовић", "Драган Ђилас" ]

[ "Да ли Србију чекају издаја и продаја њеног најбогатијег дела и потпуно разбијање?", "Председник и Влада који не знају шта треба да раде, немају одговоре на агресију на грађане њихове државе и претварање истих у резервне делове, сместа, одмах, јуче и најдаље до поноћи морају да дају оставке и забораве" ]

[ "Бранко Павловић", "Авигдор Ескин", "Владимир Јевтић", "Ђанандреа Гајани", "Александар Запољскис", "Роса Менесес", "Елеонора Лорусо", "Драгана Трифковић", "Станислав Стремидловски", "Патрик Бјукенен" ]

[ "Навијам за Палестинце и Италијане. У овом тексту се бавим Италијанима. Председник Италије, за оне којима је то промакло, потпуно је поништио све замисливе принципе демократије и узурпаторски, противуставно, елиминисао једног од предложених министара у влади Италије, зато што није сагласан са његовим политичким уверењима. Тако су листе које су се договориле о формирању владе, упркос чињеници да су добиле и више од 50% гласова грађана и више од 50% места у оба дома, онемогућене да владају (Италија има накарадна изборна правила по којима је довољно 40% гласова за апсолутну власт, али о томе нешто касније). И за почетак, још једна констатација чињеница: у западним медијима нема апсолутно ниједне анализе која говори да је ово што се у Италији догађа страшно и за сваку осуду. Истовремено има неколико коментара подршке негирању суверенитета грађана и велики број текстова који нам технички објашњавају „каква је даља процедура“, сугеришући да се ништа битно ни не догађа. Замислите, не морате да жмурите, да није реч о Италији, него о Русији - да је у питању председник Путин, да су прозападне снаге одбиле парламентарне изборе и да Путин својом вољом не дозвољава формирање владе - како би изгледали извештаји ББЦ, ЦНН, Дојче веле, Ројтерса итд. итд? Замислите, не морате да жмурите, да није реч о Италији, него о Русији - да је у питању председник Путин, да су прозападне снаге одбиле парламентарне изборе и да Путин својом вољом не дозвољава формирање владе - како би изгледали извештаји ББЦ, ЦНН, Дојче веле, Ројтерса итд. итд? Тај распон између онога како извештавају о Италији, све са нашим главним медијима који су на истој линији, и онога како би извештавали да се радња догађа у Русији, то је тачна мера њиховог лудила. Тај западни свет је просто луд (кад Вучић каже да ЕУ нема алтернативу то има неку унутрашњу доследност). Реч је наравно о дуготрајном процесу ослобађања Италије из загрљаја САД, а касније из загрљаја онога што зовемо „дубоком државом“. Седамдесетих година, када су еврокомунисти с Берлингуером на челу били толико јаки да је систем био угрожен, ослобођење је заустављено упумпавањем огромних количина хероина (буквално) и ЛСД-а, како би се омладина одвратила од политике, као и давањем логистичке подршке терористичкој органзацији „Црвене бригаде“. Уз ту подршку Црвене бригаде су биле веома успешне, а то је у контри био разлог за јачање репресивног државног апарата. И, од ослобођења није било ништа. Затим је цео политички систем срушен због корупције, буквално су све традиционалне партије нестале са сцене (пресвукле се и вратиле у „новом паковању“), онда је дошла ера „краја света“ која се Италијанима обнародовала у лику Берлусконија. Незадовољство грађана је расло и након последњих пет година кумулираног незадовољства, сада се преточило у парламентарну победу. Обе партије које су то незадовољсртво најјасније артикулисале, Покрет 5 звезда и Лига су изразито анти-естаблишмент партије. Новина је у томе што систем више нема одговор који може да поново „прода“ грађанима и принуђен је да проба да укине демократију. Односно и формални суверенитет грађана се мора искључити. Изборним законом је то покушано на разне начине, али је најочигледнији у томе што у Италији листа која добије 40% гласова одмах добија 55% посланичких места! А они који су у збиру добили и 60% гласова укупно деле 45% посланичких места. Да не чује Вучић. И то је суштина. Да ли систем влада људима увек и непорециво или људи макар по некад владају системом? Реч је о борби за ослобођење. Овога пута број оних који су одлучили да се боре је огроман, тако да отворена репресија није могућа. Могуће је само сејати страх о апокалипси ако се угрози систем уобичајеног владања. Међутим, потез да се не дозволи формирање владе је толико бруталан, да ће много више хомогенизовати грађане и заоштирити њихову агресивност да не дозволе да буду поражени, него што ће „купити време“ за неку нову превару. Шта је у ужем смислу у игри - победници су тражили да се све у оквиру ЕУ и еврозоне има опет испреговарати, да се санкције Русији имају одмах укинути, да се борба против корупције мора заоштрити (а то аутоматски значи сасецање утицаја страних служби), а одатле ни преиспитивање чланства у НАТО није далеко. Једном речју - ослобођење. Процес је незаустављив. Само још да му се и Србија прикључи и тако спасе себе. За то је потребно једно једноставно НЕ одрицању од права Србије на Косову и Метохији. И ето нас са народима којима припада 21.век. У потпуно истом „кључу“ треба читати и процесе у Француској, Немачкој, Португалу, Грчкој, Мађарској, Чешкој, Словачкој, Бугарској, Румунији, Аустрији, Холандији, Шведској, Данској. Разлика је у томе што је у Италији остварена несумњива победа на изборима, што је Италија многољудна, што је седма-осма економија света и што је њен јавни дуг око 2.600 милијарди евра и са њом се не може „разговарати“ (читај уцењивати) као са Грчком. А нема ни ко да изврши стварни притисак, јер су и Макрон и Меркелова „слонови на стакленим ногама“. Остаје да то ради дубока држава преко бриселске бирократије и Европске централне банке (тај канал је стварно моћан), али тек то онда огољује целу ствар и води у насилне процесе. Лудило о коме сам говорио на почетку текста израз је немоћи и безидејности дубоке државе, како да настави да влада Европом. Исто им се догађа и у свету (најбољи је последњи пример избора у Ираку где су ДВЕ првопласиране листе шиитске! Сигурно идеја са нападом 2003. није била у томе да шиити победе у Ираку, него управо супротно, да Ирак буде једна од одскочних даски за напад на Иран). Други ослонац за напад је требало да буде Сирија, трећи Турска - а догађа им се све супротно од плана. Зато што је концепт исцрпљен и зато што се милијарде људи упорно боре против дубоке државе. Процес је незаустављив. Само још да му се и Србија прикључи и тако спасе себе. За то је потребно једно једноставно НЕ одрицању од права Србије на Косову и Метохији. И ето нас са народима којима припада 21.век.", "Ослобађање Европе, или немоћ и безидејност „дубоке државе“", "Навијам за Палестинце и Италијане. У овом тексту се бавим Италијанима. Председник Италије, за оне којима је то промакло, потпуно је поништио све замисливе принципе демократије и узурпаторски, противуставно," ]

[ "Драгана Трифковић", "Авигдор Ескин", "Владимир Јевтић", "Бранко Павловић", "Ђанандреа Гајани", "Александар Запољскис", "Роса Менесес", "Елеонора Лорусо", "Станислав Стремидловски", "Патрик Бјукенен" ]

[ "Економски форум на Јалти - креирање нових могућности", "Русија је постала место одржавања значајних економских скупова, па се поред форума у Санкт Петербургу, Сочију и Владивостоку, већ четврти пут за редом одржава и економски форум на Јалти. ОвогодишњиIV Међународни" ]

[ "Милан Радоњић", "Бошко Мијатовић", "Истиномер", "Антидот", "Емир Кустурица", "Бранислав Матић", "Давор Лукач", "Карл Билт", "Марк Галеоти", "Бирн" ]

[ "„Ако се примени нови закон о уџбеницима бићемо приморани да обуставимо све наше активности у Србији, што верујем да није у интересу Владе и не иде у прилог њених настојања да привуче нове инвестиције.“ Овим речима је Филип Хаусман, први човек „Клета”, једног од највећих европских издавача уџбеника, завршио своје писмо, до кога је дошао БИРН, а које је упућено тадашњем премијеру Србије Александру Вучићу у априлу 2015. године , поводом предлога Закона о уџбеницима који је чекао да уђе у Скупштину. Хаусман у писму Вучића подсећа на разговор који су имали, а на основу кога је он “разумео да постојећи нацрт овог закона ’неће проћи скупштину’“. Закон је повучен али је у септембру исте године уз минималне измене усвојен, а да притом није удовољено најважнијим захтевима “Клета” и осталих приватних издавача. У том тренутку је изгледало да је у бици победио кабинет тадашњег министра просвете Срђана Вербића који се јавно противио захтевима “Клета”. Испоставиће се да је то била пирова победа, и да рат те 2015. није био готов. Три године касније, почетком априла 2018. године, Скупштина Србије је изгласала нови Закон о уџбеницима из кога су испали сви проблематични делови који су сметали издавачима, а пре свега “Клету”. “Издавачи су купили три године да дођу до решења које њима одговара, за то време саботирајући кључне одредбе закона из 2015. године који су ограничавали њихову зараду”, изјавио је за БИРН бивши помоћник министра просвете Милован Шуваков. Хаусманово писмо било је само почетак правог малог “рата” који су водили издавачи са државном администрацијом. Ретко који закон је пратило толико контроверзи почевши од кривичних пријава, тужби, преко судских процеса због клевета, претњи, застрашивања и на крају подмићивања. Са друге стране, они којих се овај закон највише тиче, родитељи и нешто више од 800.000 ученика, нису много тога добили ни са једним од ова два закона – уџбеници су и даље велико оптерећење за породични буџет. И поред огромне количине новца и два закона у три године, стручњаци упозоравају да квалитет уџбеника и наставе и даље није унапређен, што би требало да буде најважнији циљ. Тржиште вредно 50 милиона евра Када би сваки ученик уписан школске 2016/2017 године купио нови комплет уџбеника просечне цене, вредност тржишта уџбеника за основну школу била би преко 4 милијарде динара или више од 30 милиона евра.\nОса X - разред одновне школе. Оса Y - процена вредности тржишта. Монопол на српском тржишту скоро пола века имао је \"Завод за издавање уџбеника\", што је на крају довело до превазиђених и старомодних уџбеника. Тржиште се постепено отвара почетком 2003. године, да би неколико година потом достигло пуни степен либерализације, а нови домининатни играч који је преузео највећи део тржишта постаје немачки “Клет”.\nПрема подацима који се односе на период од 2016. до 2018. године, а до којих је БИРН дошао обрадом података објављених на званичној интернет страници Министарства просвете, Клет заједно са својим ћерка фирмама покрива скоро 50 одсто тржишта уџбеника за основне школе. Процена Министарства просвете за 2014. годину била је да цена једног комплета уџбеника у просеку за основну школу износи 110 евра, а за средњу школу 170 евра. Рачуница Министарства показује да је оквирна вредност тржишта уџбеника око 100 милиона евра. Међутим, та рачуница би била тачна ако би сваки ђак у Србији купио нови комплет књига, што често није случај, тако да издавачи са којима су разговарали новинари БИРН-а процењују да је реална вредност тржишта око 50 милиона евра. Велики број издавача узроковао је хиперпродукцију наслова, тако да је данас регистровано скоро 80 издавача, као и 1.700 наслова за основну школу. Борба за тржиште смањила је транспаретност и повећала корупцију приликом набавке уџбеника. Пракса „награђивања“ наставника и школа у случају да се определе за одређеног издавача почела је од дана када је отворено тржиште и временом је попримала огромне размере.\nИздавачи су постајали све издашнији и великодушнији, па се од шоља за кафу и торби, временом прешло на телевизоре за школе, бесплатне семинаре и рачунаре за наставнике. Све ово навело је Министарство просвете, на челу са тадашњим министром Срђаном Вербићем, да крајем 2014. године иницира израду новог Закона о уџбеницима.\nПредлагач закона је тада најавио да су примарни циљеви заштита породичног буџета, јер су издаци за школске књиге из године у годину постајали све већи, као и смањивање корупције приликом набавке уџбеника. Основне новине које је закон требало да доносе били су лимитирање максималне цене уџбеника, ограничавање обима књига и забрану поклона који наставници добијају од издавача и обавезу за све издаваче да штампају уџбенике на језицима мањина. Подзаконски акт који би лимитирао цену уџбеника никада није донет, препорука о ограничавању обима књига такође није примењивана, док је највећи издавач “Клет” након изгласавања Закона наставницима широм Србије поклањао таблет рачунаре са бесплатним интернетом. ’Није лобирање, то је нормално’ После само једног састанка издавача и представника Министарства средином 2014. године било је јасно да две стране неће лако наћи заједнички језик. Издавачи су истог трена схватили да им нови закон умањује зараду, што је покренуло моменталну и координисану акцију како би се спречило његово изгласавање. Убрзо је на адресу Владе стигло и поменуто писмо које је први човек “Клета” упутио у априлу 2015. тадашњем премијеру Александру Вучићу. Филип Хаусман је у писму истакао две кључне ствари које га чине незадовољним.\nПрвенствено, није му било по вољи што је са листе за приватизацију скинуто државно предузеће “Завод за издавање уџбеника”, које је он хтео да купи и припоји “Клету”. А затим, предлог Закона о уџбеницима, који се према његовом мишљењу коси са европским стандардима, што је усмено већ рекао Вучићу месец дана пре него му је послао писмо. „Користим ову прилику да вас подсетим на наш разговор који смо водили у Штутгарту, када сам вам објаснио све разлоге за моју забринутост поводом новог закона о уџбеницима, и када сам разумео да постојећи нацрт овог закона ’неће проћи скупштину’“ наводи се у писму. Хаусман за БИРН каже да никада, па ни приликом обраћања тадашњем српском премијеру, он и његова компанија нису прекршили ни један закон, већ су само хтели да истакну своју позицију. Александар Вучић није одговорио на питање БИРН-а упућено мејлом да ли је приликом разговара са Хасуманом обећао да закон неће бити изгласан у постојећем облику. На питање да ли је Вучићеве речи које је и сам цитирао у писму схватио као обећање, Хаусман каже да му „Вучић ништа није обећао”. „Његову изјаву разумео сам као прогнозу о даљем развоју законодавног процеса“, наводи се у писменом одговору Хаусмана. Прогноза се обистинила, па је предлог Закона повучен, међутим, измене које је претрпео су биле минималне и нису ишле превише у корист Клета и осталих приватних издавача. Хаусман сматра да је тадашњи предлог закона био противан правилима ЕУ у погледу слободне конкуренције на тржишту и заштите инвеститора тиме што је предвиђао постојање државне комисије која би ограничавала цене уџбенике и самим тим смањивала приходе издавача. Према мишљењу Агенције за борбу против корупције и тадашњег Министарства просвете, уплитање државе приликом формирања цене је у овом случају оправдано, иако је противно законима тржишта. Како кажу, крајњи купац, то јест, родитељ, не бира прозвод који плаћа, то јест уџбенике, тако да се уџбеници не могу продавати по принципима слободног тржишта. Законом је било предвиђено да Министарство просвете и Министарство трговине усагласе правилник по коме би се формирала цена уџбеника, али правилник никада није ступио на снагу. Милован Шуваков, који је у то време био помоћник министра просвете Срђана Вербића, каже за БИРН да је непосредно пре усвајања правилника у Министартво трговине дошао немачки амбасадор који је разговарао са министром Расимом Љајићем. „Ручна на правилник директно је повучена из немачке амбасаде“, тврди Шуваков.\nЉајић потврђује да је разговарао са немачким амбасадором на ову тему, али негира да је то разлог неусвајања правилника. „Нормално је да амбасадори притискају за интересе компанија из својих земаља, али наше је да не подлегнемо тим притисцима. Нема говора да је удовољено њиховом захтеву. Једноставно смо Министартву просвете уложили рационалне примедбе на правилник и месецима нисмо добили одговор на њих“, каже Љајић. У немачкој амбасади за БИРН су кратко саопштили да они у принципу подржавају немачке привреднике који су, попут издавачке куће Клет, активни у Србији и залажу се за фер оквире пословања. “Амбасада се принципијелно не изјашњава о појединостима разговора са надлежним српским институцијама”, стоји у одговору. Два министарства су тек у јулу 2016. године усвајили заједнички предлог правилника, али ни он никада није ступио на снагу. Министру Вербићу је престао мандат, а нови Министар Шарчевић ни после више од годину дана није потписао правилник. У новом Закону из 2018. године нема члана који регулише максималну цену уџбеника. Уџбеници за седми разред издавачке куће Клетт најскупљи су комплети књига на тржишту за основну школу.\nОса X - разред основне школе. Оса Y - цена уџбеничког комплета. Уџбеници за трећи и четврти разред издвачке куће Бигз школство најјефтинији су комплети књига на тржишту за основну школу.\nОса X разред основне школе. Оса Y - цена уџбеничког комплета. Претње и притисци Бивши министар просвете Срђан Вербић и његова помоћница Зорана Лужанин у разговору за БИРН објашњавају да је писмо власника “Клета” само једно у низу које су стизале на адресу Министарства и Владе и да су сва имала мање-више сличан тон. “Закон неће ући у Скупштину док се не договориш са Клетом”, бивши министар просвете Срђан Вербић за БИРН преноси речи које му је априлу 2015. године упутио тадашњи шеф кабинета премијера Ивица Којић. На питање БИРН-а да прокоментарише овакву оцену бившег министра Вербића, Ивица Којић у писаном одговору каже да он никоме ништа није наређивао, него да је покушао да као изасланик председника Владе помогне у налажењу решења у тренутку када је изгледало да су представници издавача и министарства у оштром сукобу. Вербић је у фебруару 2016. године писмено обавестио Агенцију за борбу против корупције да је током израде Закона био „изложен притисцима, претњама и покушајима застрашивања од стране одређених издавачких кућа, као и других лица која су била повезана са тим издавачима“. Агенција је Вербићеву пријаву проследила Вишем јавном тужилаштву, које је у јулу 2016. године утврдило да у овом случају издавачке куће нису починиле кривично дело и донело одлуку да нема разлога за покретање кривичног поступка. Писма је писао и известилац Европског парламента за Србију немачки парламентарац Дејвид Мекалистер који се обратио председници Одбора за образовање Александри Јерков.\nОн се у писму позвао на примедбе Клета који му се пожалио да предлог Закона фаворизује јединог државног издавача “Завод за издавање уџбеника” који је био у обавези да штампа све нискотиражне уџбенике, а пре свега, оне на језицима националних мањина. У “Заводу” кажу да овиме не да нису привилеговани, већ да напротив штампање ових уџбеника само ствара губитке. У одговору на питање БИРН-а шта га је мотивисало да се активно укључи у јавну дебату око Закона о уџбеницима, Мекалистер каже да га је издавачка кућа Клет обавестила о предлогу спорног закона и да му је речено да постоји могућност да планирани закон угрожава начела слободне конкуренције. „Како ми није било најјасније стање ствари, писмом сам се обратио председници Одбора за образовање Александри Јерков“, наводи се у писаном одговору Мекалистера.\nПриликом израде закона прекршена је устаљена процедура доношења правног акта која почиње тако што радна група изради нацрт, после тога следи јавна расправа, затим се предлог доставља другим министарствима, након тога га усваја Влада и на крају улази у скупштинску процедуру. Уместо тога од маја до августа 2015. године одржана су четири састанка у Влади Србије. На првом састанку 6. маја 2015. године, поред представника других издавача, присутан је био и власник Клета, Филип Хаусман. Он за БИРН објашњава да у томе нема ништа спорно и да су поред њега били присутни И други издавачи из Србије. Дигитализација Новим Законом из априла 2018. године предвиђено је веће присуство дигиталних уџбеника у школама, али и ова новина је унела раздор међу издаваче. У фебруару 2018. године, месец и по дана пре него је усвојен нови Закон, министар Шарчевић и премијерка Ана Брнабић, јавно су промовисали дигитални уџбеник издавача “Клет” приликом посете једној школи у Београду. Ово је изавало бурну реакцију свих осталих издавача. Они су се тим поводом писменом обратили министру у коме су изразили незадовољство указујући да је неприхватљиво да министар фаворизује једног издавача и промовише дигиталне уџбенике који нису ни одобрени, чиме се крши закон. “Да ли то значи да је Министарство ограничило број партнера на један? Сматрамо да овакав приступ промовише неприхватљиву праксу фаворизовања уџбеника који није прошао законску процедуру одобравања и који је промовисан пре него што су прописани стандарди за израду дигиталних уџбеника.” Случајно или не, али “Клет” је још пре три године, као први издавач у Србији, почео са дигитализацијом уџбеника И то у оквиру пројекта доделе бесплатних таблет рачунара за наставнике. Од поклона до мита На питање како коментарише нови закон који је усвојен априла 2018. бивши министар просвете Срђан Вербић каже да то није закон о уџбеницима, већ закон о издавачима. “То је све директна последица неконтролисаног уплива великих издавача у тржиште уџбеника”. Новим законом даје се могућност издавачима, а пре свега онима са највише пара и најбогатијим фондом за награде, да поново крену са праксом награђивања наставника и школа уколико се определе за њихове уџбенике. Претходни закон из 2015. је забранио поклоне за наставнике и донација за школе јер је то препознато као један од главних коруптивних елемената приликом одабира уџбеника.\nМаксимална вредност поклона сведена је на оловку и блокче, али то није спречило поједине издаваче, попут „Клета”, да са више стотина школа склопе уговор о поклону таблет рачунара. Наставницима је обећано да ће добити таблет рачунар са интернет услугом уколико наруче 20 уџбеничких комплета “Клета”, а промотивна акција отпочела је у тренутку када су школе и професори морали да изаберу које ће уџбенике да користе у наредне три године. Обавеза бирања уџеника на сваке три године, а не сваке године каква је била дотадашња пракса, било је регулисано законом из 2015. године. Зато је издавачима те године било веома стало да што већи број школа изабере баш њихове уџбенике. У Клету објашњавају да ови таблети нису поклон, већ помоћно средство за рад.\n„Таблети нису дати наставницима већ на реверс школи, потпуно у складу са законом. Рецимо да је 340 школа било укључено“, објашњава Гордана Кнежевић-Орлић из Клета. Ипак, Министарство просвете на чијем челу је тада био Вербић је писаним путем наложило свим школама да раскину ове уговоре.\nСве ово је био повод да Агенција за борбу против корупције у априлу 2016. године оснује специјалну радну групу која ће се бавити злоупотребама приликом набавки уџбеника. Један од закључака ове радне групе гласи: „Закључено је да је Просветна инспекција могла да учини више у поступку утврђивања неправилности приликом избора уџбеника... Такође, Министарство просвете могло је да покрене прекршајне поступке што је пропустило да учини“. “Просветна инспекција је поступала само по представкама заинтересованих и у складу са својом надлежношћу вршила контролу процедуре избора уџбеника”, објашњава за БИРН Богољуб Лазаревић, помоћник министра за инспекцијске послове. „У наведеним контролама нису пронађене неправилности када је у питању примена Закона о уџбеницима”, каже Лазаревић.\nДоласком новог министра просвете Младена Шарчевића, прекинут је рад радне групе за спречавање злоупотреба у Агенцији за борбу против корупције. ”Нови министар даље није обавештавао Агенцију о корупцији у просвети везано за уџбенике“, стоји у допису агенције. Једини “каменчић у ципели” приватних издавача за сада остаје пријава коју је Агенција за борбу против корупције поднела тужилаштву у јулу 2016. године, а која се односи на незаконитости приликом набавке уџбеника, то јест, доделе таблет рачунара. У Вишем јавном тужилаштву кажу да две године од ове представке истрага није окончана.\n“Наведени предмет се налази на проверама у полицији по нашем захтеву за прикупљање потребних обавештења, тачније, предмет је у предистражној фази”, кажу у Вишем јавном тужилаштву за БИРН.\nЛична карта \"Клета\" Клет Група је једна од водећих европских издавачких компанија. Компанија је прошлу годину завршила са обртом од 537 милиона евра, што је повећање у односу на 2016. годину за 75 милиона евра. Више од половине промета (53,5%) Клет остварује у домену образовања (уџбеника), још 34,1% отпада на уџбенике за одрасле и дошколовавање. Клет броји укупно 3.605 запослених у 67 фирми са 33 седишта у 15 земаља. Према подацима фирме PwC из Франкфурта (која се бави привредним саветовањем, услугама, финансијском ревизијом) немачко тржиште књига 2015. било је тешко 9,2 милијарде евра, од чега 20 одсто отпада на уџбенике, 31 на стручне књиге, а 48 на белетристику. Пре три године компанија је купила највећег конкурента на тржишту, издавачку кућу “Ноови логос”, тако да “Клет” сада има доминантан положај на тржишту уџбеника са уделом од око 50 посто, према подацима из 2016. године. Укупан тираж “Клета” у Србији за годину дана износи милиона књига, кажу у компанији за БИРН. (Јавно.рс)", "Уџбеници - од лобирања, преко мита до школе или како је велики немачки издавач победио министарство и конкуренцију", "„Ако се примени нови закон о уџбеницима бићемо приморани да обуставимо све наше активности у Србији, што верујем да није у интересу Владе и не иде у прилог њених настојања да привуче нове инвестиције. “ Овим речима је" ]

[ "Марк Галеоти", "Милан Радоњић", "Бошко Мијатовић", "Истиномер", "Антидот", "Емир Кустурица", "Бирн", "Бранислав Матић", "Давор Лукач", "Карл Билт" ]

[ "Регион Балкана, иако неформално, као задатак додијељен је главном јастребу руског предсједника Владимира Путина, Николају Патрушеву, некадашњем шефу руске Федералне службе безбједности (ФСБ), сада секретару Савјета за безбједност. То је, према ријечима Марка Галеотија, британског аналитичара из Европског савјета за вањске послове (European Council on Foreign Relation/Ecfr.eu), била прва назнака да Москва мијења начин дјеловања на Балкану. Галеоти сматра да је кључни играч Москве у стратегији за Балкан, Србија и њен предсједник Александар Вучић - иако су Кремљу ближи Додик и Дачић - и да ће га покушати као тројанског коња подметнути Европској унији. Зато ће Русија сада подржавати европске интеграције Србије. Овај аналитичар вјерује и да је ЕУ \"срамно запоставила Балкан\" и да је кључни проблем јаз између реторике и акција Брисела, а да Русија вјешто користи те слабости. За РСЕ је говорио и о начинима на које Русија оперише на Балкану, ко су и како њени главни експоненти, ривалитету и сарадњи Русије и Турске, те зашто Путин \"веома добро игра са лошим картама\" и зашто би \"случај Скипаљ\" могао бити први сигнал опадања моћи Русије. Галеоти је прошле седмице о руском утицају на Балкану објавио нову анализу, а у уторак у Великој Британији излази његова књига о руском организованом криминалу у земљи и иностранству \"The Vory\" (значење на руском - \"лопови\"). РСЕ: Ваше ново истраживање је насловљено: \"Да ли се Западни Балкан суочава са доласком руске олује?\" Да ли сте дошли до закључка и одговора на то питање? Галеоти: Жалосно, одговор је вјероватно да. Неће почети као олуја, почеће као повремене падавине са лаганом кишом, али мислим да је јасно да се Руси заокрећу више према Балкану од ове године и постављављају га ближе центру своје геополитичке стратегије него што је то било у прошлости. Прво подстаћи Србију да се приближи ЕУ, потом инцирати тензије РСЕ: Који су најевидентнији сигнали тога? Галеоти: Прво, још од очигледног покушаја пуча у Црној Гори, који је на једном нивоу искрено речено, био више него фарсичан, али исто тако и веома озбиљан, јер је јасно демонстрирао вољу да се иде много даље од било којег ограничења које је постојало до тада. Али тек након тога, оно што смо видјели, прије свегу у смислу тога какви се разговори воде у Москви, и јавни, они далеко од очију јавности, јасно је да су показали већу пажњу нарочито за Србију и Босну из различитих разлога. Друго, свим тим знаковима треба додати да је Николај Патрушев, секретар Савјета за безбједност и веома блиски савезник предсједника (Владимира) Путина, који је уз то један од највећих јастребова руске владе, задужен за Балкан као његову регију. Видјели смо раније из других примјера у прошлости шта се дешава када је неко задужен иако неформално за неку земљу или регију. Имамо (Владмира) Суркова у предсједничкој администрацији који је јасно задужен за Украјину, Сирија је у суштини у рукама министра одбране Сергеја Шојгуа. Тако је и Патрушев добио своју територију да се игра са њом. И имајући у виду да је веома велики јастреб у политичком смислу, он ће се врло потрудити да сваки неуспјех ЕУ и НАТО-а на том простору, претвори у у добитак за Русију. Мислим да он види Западни Балкан као област гдје постоји простор за такве потезе. РСЕ: Али интересантно је да је, као што сте рекли, Николај Патрушев један од најповерљивијих Путинових људи чији је задатак Балкан. Са друге стране, пак, има пуно аналитичара који кажу да Русија заправо нема јасну стратегију за Балкан. Како бисте то објаснили? Галеоти: У томе је тачно поента.То је оно што сам слушао кроз цијелу 2017. А суштина је управо да је руска ефективност у региону била ограничена због недостатка такве стратегије. И дио разлога због чега је Патрушев хтио да добије ову одговорност за себе, али и зашто је Кремљ желио да му то омогући, је да би управо то учинили. Да постигну да се оно што је до сада био сет опортунистичких рекација на одређене околности, претвори у мало више јасну стратегију за Балкан. И то је оно што вјероватно видимо да се дешава ове године. РСЕ: А шта је стратегија за Балкан? Можемо ли видјети неке прве назнаке шта би то могло бити ? Галеоти: Веома јасно видимо да је улога Србија кључна као што смо и очекивали, јер је њихов најближи савезник. Оно што је интересантно је да сада видимо Русију, много, много више, па готово ентузијастичну за чланство Србије у Европској унији. Док су раније понекад знали рећи \"све је на Србији\" сада су много јаснији у томе и охрабрују их \"само напријед\". Разлог за то је што покушавају да развију Србију као њиховог потенцијалног тројанског коња унутар ЕУ, политички, али и економски. Тако да мислим да је први задатак да се развија и охрабри Србија да се приближи ЕУ. Други задатак је да се у суштини створи цијела серија локалних конфликата, не нужно са оружјем већ политичких. Додик и Дачић више зависе од Кремља, Вучић важнији РСЕ: Да ли мислите да је оно што се тренутно дешава са Косовом и господном (Александаром)Вучићем на неки начин повезано са Русијом? Галеоти: Не смијемо подцијенити до које су мјере људи на Балкану у стању да имају свађе и несугласице без да их ико на то подстиче. Али сасвим сигурно ово подржавају. Са њихове тачке гледишта Вучић је савим сигурно најкориснији савезник. Постоје други који су много више зависни од Москве, као што је (Милорад) Додик у Републици Српској,у Босни и Херецеговини, али у смислу комбинације некога чији су инстинкти веома корисни Моксви - он је презентан, и из којег код разлога, има приличну подршку у Бриселу, сујетан је и зна како да говори у западном стилу, да се прави да је један од њих, иако је јасно да није. Са друге стране и зато што је он тај који гура прилично тешку агенду о Косову, а то је све заправо веома корисно за Русију. Јер све што ствара даље тензије у региону добро је за Русију у овом моменту. РСЕ: Шта је са руским интересима кроз економију, или је за њих важнија политика? Или можда покушавају да остваре политички утицај кроз економске везе. И ту се не ради само о Србији и Босни и Херцеговини, већ и о другим државама попут Хрватске која је чланица Европске уније, а они и тамо имају важне инвестиције? Галеоти: Да, рекао бих да је у питању западно тумачење да постоји разлика између економије и политике. Мислим да Руси имају много реалистичнији и помијешан приступ томе. У одређеној мјери јасно је да постоји један број Руса који покушавају да зараде паре у региону. Ипак кључно је да у циљу да би били у стању да то ураде и да задрже позитивне односе и везе код куће, они такође морају прихватити да буду агенти руског утицаја. Класичан примјер тога је Константин Малофејев, који је нека врста олигарха или боље речено \"минигарха\", који је играо кључну улогу на Криму, у Донбасу, вјероватно је био и један од главних актера у позадини покушаја пуча у Црној Гори. Он је такође умијешан и у улазак у медијски сектор у Србији и другдје. То је управо човјек који оперише у оба свијета. Он је суштински бизнисмен, али очигледно има политичку агенду. То је модел на који начин Русија гледа на своје економске активности у региону. Слушајте, Русија није богата земља, они немају пуно новца. На много начина су интереси Русије и Турске у економском надметању у региону. Али и поред тога Западни Балкан је област гдје се са релативно малом количином новца може много постићи. Многе од њих су сиромашне земље. Такође врло често све ове земље имају прилично нетранспарентне законе када је ријеч о начину стицања власништва, што омогућава Русима да релативно лако дођу до жељених инвестиција. Такође ту је осјећај да постоје одређени стратешки сектори у које улазе. Дакле они не могу купити Западни Балкан, али могу градити политички корисне секторе, нарочито у медијима, али и одређеним областима као што је фармацеутски сектор у БиХ, врло често некретнине, јер ако купиш одређену некретнину, купиш хотеле и сличну имовину ти привлачиш одређену пажњу локалне политике, и то је такође дио њхове рачунице. РСЕ: Само на тренутак желим да се вратим на главне играче Русије у државама Балкана. Поменули сте Вашу процјену да је Вучић за Москву главни играч. Али из балканске перспективе изгледа заправо да је (Ивица) Дачић главни експонент Кремља, а да Вучић некако покушава да игра на све стране. Да ли мислите да постоји разлика између њих двојице? Галеоти: Апсолутно, али морамо да направимо разлику у томе колико су заправо ти људи про-Кремљ и колико су зависни од Москве. У том смислу Дачић и Додик су круцијални. Али када је ријеч о томе колико је ко користан, Русија то овако гледа - да Вучић има сопствену агенду у то нема сумње, али.. РСЕ: А колико је он зависан од Москве ? Галеотти: Он није зависан од Москве и поред малих руских гестова према њему, попут давања борбених авиона, то није нешто чиме се може купити држава. Њихова калкулација је, и ја мислим на жалост вјероватно је тачна, да они неће покушавати да освоје Вучића, они у суштини покушавају да освоје српску политичку елиту. Они планирају дугорочно. У том је контексту Вучић неко ко управо са једне стране говори језиком Запада, али са друге стране и неко ко слиједи оно што је много више традиционална српска политика и као такав је веома користан за њих. Јер је он управо она врста особе која може бити позајмљена ЕУ. На одређени начин, када би Србију водио неко ко је много више отворено промосковски орјентисан то што желе би било много теже остварити. ЕУ срамно запоставила Балкан - јаз између реторике и акција РСЕ: Поменули сте у извјештају правила према којима Русија ради. Заправо сте идентификовали сет правила које Русија користи на Балкану - попут употребе политичких фугура деснице, покушаја наметања као регионалног играча, потом \"завади па владај\" и слично. Да ли је то модел само за Балкан? Галеоти: Не, то су стандардна руска правила игре на које очигледно посебан утицај имају локални услови и прилике. Шансе Русије су најчешће врло опортунистичке, они нијесу у позицији да преобликују било Балкан или било шта друго. Али поента је што Балкан омогућава тако много мутних политичких вода. Балкан је очигледно у тврдоглавим политичким конфликтима између земаља и етничких група. Ту је и та рупа коју је направила ЕУ. И очигледно је да је ЕУ срамно запоставила регион, а то је тамо створило и одређени ресентимент баш као и очекивања. И коначно, чињеница да су то земље са релативно слабим политичким системима, што такође, омогућава више прилика за корупцију него негдје другдје. РСЕ: Ви очигледно дијелите перцепцију Русије да приступ ЕУ Западном Балкану није озбиљан и није системски, и да то Москва користи као прилику да оствари одређене циљеве. Шта би онда ЕУ требала да предузме да то спријечи? Галеоти: Једно од првих и фундаменталних питања је да ЕУ одлучи шта мисли са регионом. Ја не бих ни за тренутак то подржао, али неко може сматрати да сада није вријеме за проширење, да земље Западног Балкана нијесу ни близу, економски и политички у позицији да се прикључе и да само подвлаче линију. Не бих желио да видим да се то догоди, али то је и поред тога одржива позиција. Или са друге стране кажу - не ово су европске државе и баш као и земље централне Европе, попут Чешке Републике у којој смо сада, требају нашу помоћ и подршку, а такође и одређени ниво притиска да достигну фазу у којој могу постати чланице ЕУ. Ово је, можемо рећи, некаква позиција ЕУ у теорији. Како је то у пракси, јасно је из њихових акција и изјава, а нарочито када имате названичне разговоре са људима у Бриселу - онда видите да у овом моменту то није ничији приоритет. Тако да у овом тренутку имамо много реторике о томе како је Балкан драг ЕУ, а да углавном ништа није учињено на терену и то је кључни проблем - јаз између реторике и акција. РСЕ: Као све очигледнији фијаско сљедећег мјесеца са суммитом у Софији, који су на почетку најавили као веома важан, а сада покушавју да умање његов значај. Али то постају већ уобичајни проблеми са ЕУ и тиме се оставља простор другима. Галеоти: Могу указати на врло специфичну ствар. Видјели смо фебруарски састанак ЕУ.Ту ужасавајућу ситуацију у којој је изложена прилично отворена политика наклоњена проширењу, иако наравно није речено да ће се то догодити сљедеће сриједе, али, у суштини је све било у стварању прилично јасног осјећаја за датуме. А онда, када су се окупили министри вањских послова јавно је показано несагласје, неки су рекли - то је много далеко, а други - ове земље нијесу спремне за то. Дакле, да је ту ријеч о озбиљној политици ЕУ онда би одговарајући договори били постигнути унапријед да би до тренутка када јавно објавите ту политику имали консензус о њој. Чињеница да су министри вањских послова практично оповргли све што је речено, показује још једном да ту није ни било озбиљне политике у старту. Фасцинантни односи регионалних ривала Турске и Русије РСЕ: Да ли бисте накако могли повезати ово чему сада свједочимо, блиској сарадњи Русије и Турске, прошле седмице а и иначе у посљедње вријеме, са Балканом? Обије ове земље покушавају остварити одређени утицај у балканским државама. Галеоти: Мислим да је веза Русије са Турском фасцинантна и наглашава једну кључну ствар. А то је, да Русија нема пријатеља, они немају стварних савезника, ту је сарадња, то су партнерства али врло специфична и временски ограничена. Ако гледате на оно што се дешава у Сирији, ту постоји значајна кооперација, и у другим областима имају сарадњу, али су у неким другим сферама, веома је то очигледно, регионални ривали. У овом тренутку имамо Турску у тежњи и покушају обнављања неког неоотоманског процеса - да изграде себе као регионалну силу и стога је нарочито заинтересована за Балкан, те покушавају да остваре одређени утицај у Албанији, на Косову, БиХ и тако даље. У том контексту то је и предност и отежавајућа околност за Москву. Предност је у смислу да је Турска као и Русија посвећена томе да подрије ширење европских норми и вриједности и њихова се сарадња у овој регији уклапа у ширу слику. РСЕ: А обје су врло ауторитарне државе. Галеоти: Апсолутно, али у исто вријеме то Турска очигледно не ради за бенефите Москве. Предност је то што Русија не покушава да створи царство већ прије да створи проблеме за Европу. Изнад свега они нијесу заинтересовани за Балкан због личних интереса за тај простор, већ они на Балкан гледају као на користан начин да створе притисак и ометају НАТО и ЕУ. Тако да, са те тачке гледишта, имајући у виду да Турска подржава интересе једних земља, а Русија других и додатно погоршавају атмосферу, у смислу да се велика игра одиграва у овој регији, то ствара предност за Москву. РСЕ: Морам Вас још ово питати, сви аналитичари закључују исто: да Русија нема савезника, да економија Русије није снажна, јер су овисни само о природним ресурсима које експлоатишу јако дуго. Али, са друге стране, Русија на глобалној политичкој сцени изгледа као главни играч сада, као да остварује успјехе, не само у дијеловима свијета као што је Блиски исток већ и на Западу. Како је то могуће? Галеоти: Двије ствари имамо. Једна је то што се Путину мора признати да са слабим картама игра веома, веома добро. И посебно, он се ослања на то да су он и Руси веома свјесни да је Запад много снажнији у сваком објективном индеxу на који се гледа од њих: економском, војном, којем хоћете. Оно што Русија има је спремност да крши правила, да дјелује кад други још разматрају могућности. Дугорочно, мислим да ће се све то Русији обити о главу. Заправо када историчари за 100 година буду анализирали ово вријеме, они ће заправо вјероватно рећи да је Путин сада већ превазишао своје домете, али у овом тренутку изгледа као да је он у снажној позицији. Друга је пак ствар је да ми гледамо ситуацију у којој је Путин у могућности да искористи предност из свих врста процеса који би били ту чак и да се Путин никада није родио. Било би истих ових тензија у ЕУ. Лимити руске моћи РСЕ: И они очигледно немају стратегију да то спријече. Галеоти: Да, али он очигледно не ствара ситуације, он их искориштава. И да, ми почињемо да налазимо начине да узвратимо. Али је то тешко, чак и за релативно стабилне и релативно богате државе са чврстим педигреом демократије. Само питајте Американце. Тако да морамо схватити да размјере до којих Путин изгледа снажно, није због тога што је заиста моћан, већ зато што користи наше слабости. РСЕ: Али колико дуго ћемо још имати такав утисак? Галеоти: Ја бих рекао да ми већ видимо неке од лимита те стратегије. РСЕ: Али ми не видимо опадање руске моћи још увијек? Галеоти: Ја бих рекао да видимо. Неке су ствари много јасније видљиве мало касније него онда када се догађају. Да вам дам примјер. Када су Турци оборили руски борбени авион на сјеверу Сирије, у то вријеме Путин је био видљиво бијесан и увели су неке санкције против Турске, било је чак и неких назнака да ће бити чак и много озбиљнијих акција, а понеко се питао и да ли би могли зауставити кампању бомбардовања или нешто слично. Али са друге стране (Реџеп Тајип) Ердоган, који је на неки начин сам \"мини-Путин\", није попуштао већ је врло интересантно да су Руси били ти који су на крају морали да почну фино да се понашају. Мислим да смо ту већ видјели ситуацију у којој, када се суоче са оштром линијом, Руси морају да воде рачуна о ограничењима њихове моћи. Могуће је то сада видимо на Западу. Из перспективе некога из Британије, а гледајући на одговор који је услиједио након напада нервним агенсом у Солсберију (4. марта, случај Скрипаљ), иза којег готово сигурно стоји Русија, то је био апсолутно одговор без песедана. Стварање коалиција и савезништава је тешко, као и њихово одржавање. Али мислим да почињемо да видимо, много веће поштовање и значај тога међу многим западним земљама, не код свих наравно, али ипак многих, као и разумијевање стварних ризика. Да, биће случајева као што је Мађарска, гдје нећемо видјети исту врсту отпора. Али ако говоримо о кључним земљама Европе и Запада, па чак и Трумпова Америка почиње да се окреће против Путина и мислим да је то знак. (РСЕ)", "Србија потенцијални тројански коњ Русије у ЕУ", "Регион Балкана, иако неформално, као задатак додијељен је главном јастребу руског предсједника Владимира Путина, Николају Патрушеву, некадашњем шефу руске Федералне службе безбједности (ФСБ), сада секретару" ]

[ "Мирослав Самарџић", "Маринко М. Вучинић", "Бранко Павловић", "Ђорђе Вукадиновић", "Бошко Обрадовић", "Драгана Трифковић", "Слободан Голубовић", "Драган Ђилас" ]

[ "Употреба традиционалних топонима на мањинским језицима, када се они разликују од званичних, спада у домен заштите права националних мањина. У државама у којима оваква пракса постоји обично се захтева да у дотичном насељу или региону постоји знатан удео мањинског становништва. Како је ова материја уређена код нас. После доношења Устава 1990. први Закон о службеној употреби језика и писама донет је 1991. године. Поред службене употребе српског језика овим законом била је уређена и службена употреба мањинских језика. Иако је Закон из 1991. у извесној мери редуковао право на службену употребу мањинских језика у односу на законодавсто Социјалистичке Аутономне Покрајине Војводине, он је и даље обезбеђивао припадницима мањина висок степен заштите њихових права. Једна од рестриктивних мера у Закону била је што није омогућена службена употреба традиционалних мањинских топонима када се они разликују од званичних, на пр. Сзабадка за Суботицу, Úјвидéк за Нови Сад, Нагyбецскерек за Зрењанин и сл. Према Закону из 1991. општине су својим статутима утврђивале који језици су, поред српског, у службеној употреби, али нису били прописани никакви критеријуми. У пракси, општине су багателно уводиле у службену употребу и мањинске језике, чак и у срединама у којима је удео мањинског становништва веома мали. У пракси овакво поступање доводи до великих проблема. Када је мањински језик, поред српског, у службеној употреби то онада представља велику обавезу за државне и општинске органе и организације које врше јавна овлашћења и низ других субјеката. На пр. јавни натписи морају се исписивати на свим службеним језицима, јавне исправе морају се издавати двојезично, судски и управни поступци морају се водити и на мањинским језицима и сл. Право на употребу мањинских језика у пракси деведесетих остваривано је знатно испод стандарда утврђених Законом. Савезни Закон о правима националних мањина донет је 2002. год. И он и даље важи. По овом Закону, јединица локалне самоуправе обавезна је да уведе у службену употребу неки мањински језик уколико у њој има најмање 15 посто припадника неке националне мањине. Међутим, мањински језици који су били у службеној употреби пре доношења Закона из 2002. остају и даље у употреби. Истоветна одредба унета је 2010. год и у Закон о службеној употреби језика и писама Републике Србије. Тако данас имамо у пракси ситуацију да у већини војвођанских градова и општина постоји у службеној употреби и неки мањински језик, поред српског. Законом из 2002. утврђено је да се на подручјима на којима припадници националне мањине чине најмање 15 посто становништва топоними исписују и на њиховим језицима, према њиховој традицији и правопису.Тако је право на употребу традционалних мањинских топонима враћено у наш правни систем, које је постојало у САП Војводини, а укинуто 1991. Савезни Закон из 2002. садржао је и одредбу по којој су републике и покрајине својим прописима могле “да ближе уреде питања регулисана овом законом“. На основу те одредбе Скупштина Аутономне Покрајине Војводине донела је 2003.год Одлуку о ближем уређивању појединих питања службене употребе језика и писама националних мањина на територији Аутономне Покрајине Војводине. Према Одлуци, на подручјима на којима су и језици националних мањина у службеној употреби топоними се исписују и на њиховим језицима, према њиховој традицији и правопису. Одлуком је проширена обавеза из Закона из 2002. , тако да се традиционални мањински топоними морају употребљавати у свим јединицама локалне самоуправе у којима су и мањински језици у службеној употреби, чак и у онима у којима је удео мањиснког становништва веома мали. Према Одлуци, традционалне топониме утврђује национални савет дотичне националне мањине, а ако овај пропусти да то учини, утврдиће их Извршно веће АПВ, данас је то Влада АПВ. Мађарски национални савет утврдио је традционалне мађарске називе свих насељених места на подручјима на којима је и мађарски језик у службеној употреби, тј.у тридесет и једној јединици локалне самоуправе.(ttp://www.mnt.org.rs/sr-latn/dokumentum/madjarski-gradski-registar) И овде настаје проблем. Мађарски национални савет утврдио је традиционалне називе не само оних насељених места у којима Мађари чине већину, или знатан део станвништва, него и за она насеља у којима Мађари не живе, или чак никад нису живели. Погледајмо како то изгледа на примеру Града Зрењанина: Нагyбецскерек Зрењанин Арадáц Арадац Ернőхáза Банатски Деспотвац Ерзсéбетлак Бело Блато Ботос Ботош Елемéр Елемир Éцска Ечка Јанкахíд Јанков Мост Бегафő Клек Резсőхáза Книћанин Лáзáрфöлд Лазарево Лукáцсфалва Лукино Село Зсигмондфалва Лукићево Меленце Меленци Сзентмихáлy Михаљлово Орлóд Орловат Перласз Перлез Óéцска Стајићево Тисзатаррóс Тараш Тамáслака Томашевац Фаркасд Фаркаждин Цсента Чента Као што се из овог списка и наведених правних прописа види, традиционални мађарски топоними морали би да буду исписани и на таблама са називим места у којима је удео мађарског становништва веома мали, на пример у селима у у којима Срби вековима чине већину становника, ( Орловат, Тараш,Томашевац) али и у селима у којима већину становника чине Срби колонисти, (Клек, Банатски Деспотовац, Лазарево). Назив Нагyбецскерек је већ десетак година у службеној употреби. Мађари чине око 13 посто становништва Зрењанина. Када би се важећи правни прописи стриктно променили, то би довело до погоршања иначе добрих међунационалних односа. Бесмислено је доности прописе који се не могу применити или чија би примена донела много више штете него корисит. Оправдано је да се мањински топоними употребљавају за насеља у којима нека мањина чини знатан део или већину становништава, али је потпуно неоправдано да се то чини и тамо где то није случај. Претеривања у нашем правном систему када је у питању заштита мањина постоје и у другим областима, не само када се ради о топонимима. На подручјима у којим су и мањински језици у службеној употреби, а то је већина јединица локалне самоуправе у Војводини, судски и управни поступци, на захтев једне стране у поступку, морају се водити на мањинском језику. Већина судова и градских и општинских администрација као и државни и покрајински органи, немају ни минимум ресурса који су неопходни да би се овако високи стандарди мањинске заштите остварили. Нормално би било да су стандарди виши у срединима у којима мањине чине знатан удео у становништву, оправдано је да припадници мањина имају право да лично име употребљавају на свом језику свугде, али није оправдано, ни изводиво да се инсистира на неостваривим правима и у срединама у којим живи мали број припадника неке националне мањине. Колективна права националних мањина могу постајати само у срединама у којим оне чине знатан удео у становништву, Да ствар буде још компликованија, постојеће прописе није могуће уподобити приликама нити их учинити остваривим. Према чл. 20 Уставу Републике Србије достигнути ниво људских и мањинских права не може се смањивати. То значи да градови и општине не могу да својим статутима из службене употребе избаце неки мањински језик, чак и ако би то било оправдано. На подручју града Зрењанина у службеној употреби су поред српског и мађарски, румунски и словачки језик. Према попису становништва из 2011 у Граду Зрењанину, тј на целој териорији локалне самоуправе било је укупно 123.362 становника. Погледајмо колики је број и проценат припадника националних група чији језици су у службеној употреби: Срби 91.579 74,24% Мађари 12.350 10,01% Румуни 2.161 1,75% Словаци 2.062 1,67% Према Закону из 2002 год. мањински језици су у равноправној службеној употреби. Како оваква одредба може да се примени у Зрењанину где Словаци и Румуни чине мали удео у становништву. Да би овакви максималистички стандарди у области мањинске заштите били остварени органи јавне власти, али и други субјекти који морају да примењују Закон о службеној употреби језика и писама не би могли да се баве никакавим другим пословима, осим обезбеђивања језичке равноправности или других инструмената заштите мањина. Систем заштите мнањина у Србији није добро уређен, стандарди су преамбициозни и неоствариви. Још горе, стриктном применом прописа, што би у правној држави било нормално, постигли би се ефекти супротни од жељених, дошло би до погоршања међуетничких односа, положај мањина би се погоршао, а не поправио. Извесно је да Срби,у местима у којима не живе припадници мањина, неће одобравати да се називи њихових насеља исипишу и на мађарском језику. Већ се дешавало да су табле коју су овако исписане биле оштећене. У Војводини не постоји само већински, српски национализам, постоје и мањински национализми. Да би једна мултиетничка заједница опстала неопходно је да постоје и заједничке вредности и циљеви који повезују људе, а не само да се инсиситра на ономе што их дели. Потребно је прихватити концепт интеркулурализма а не сегрегацијског мултикулурализма. Ова година може бити ризична за очување добрих међунационалних односа у Војводини. Обележавање стогодишњице присаједињена Војводине Србији не сме бити искоришћено за испољавање великосрпског национализма. Постој опасност да се губитак Косова компензује тако што ће се Војводини наметати ексклузивно српски идентитет. Недавно је Влада АПВ усвојила Нацрт покрајинске скупштинске одлуке о утврђивању и свечаном обележавању Дана Војводине и других дана од покрајинског значаја. Предложено је да дан Војводине буде 25. новембар, када је 1918. године Велика народна скупштина у Новом Саду прогласила присаједињење војвођанских области Краљевини Србији.. Покрајинска влада је предложила да се обележавају и 15. мај, поводом Мајске скупштине одржане у Сремским Карловцима 1848. године, те 10. децембар - Међународни дан људских права, када су Уједињене нације 1948. године усвојиле Универзалну декларацију о људским правима. Уочљиво је да су узети значајни датуми само из једне традиције, српске, те да су изостављени значајни датуми и догађаји који симболизују антифашистичку борбу у Војводини. Прва два датума су неспорна, али избор трећег је чудан. Наиме, у Универзалној декларацији о људским правима националне мањине се уопште не помињу. Предлог које су дале аутономашке организације и појединци да се обележава и 31. јул 1945. године, када је Скупштина изасланика народа Војводине одлучила да Војводина уђе у састав Србије је оправдан. У социјалистичком периоду, по први пут у историји, постигнута је национална равноправност у Војводини. (Аутор је активиста Зрењанинског социјалног форума)", "Употреба топонима на мањинским језицима у Војводини", "Употреба традиционалних топонима на мањинским језицима, када се они разликују од званичних, спада у домен заштите права националних мањина. У државама у којима оваква пракса постоји обично се захтева да у дотичном" ]

[ "Владимир Јевтић", "Отаџбина", "Бранко Павловић", "Миланко Шеклер", "Милојко Будимир", "Слободан Орловић", "Мирослав Самарџић", "Милош Стојановић" ]

[ "Повлачење из Сирије - пуки амерички блеф", "Председник Сједињених Америчких Држава Доналд Трамп најавио је скорашње повлачење америчких снага из Сирије. Већ смо сазнали да Трампова „твитер дипломатија“ не одговара реалности на терену. Америчке снаге не" ]

[ "Станислав Стремидловски", "Авигдор Ескин", "Владимир Јевтић", "Бранко Павловић", "Ђанандреа Гајани", "Александар Запољскис", "Роса Менесес", "Елеонора Лорусо", "Драгана Трифковић", "Патрик Бјукенен" ]

[ "Московска и Васељенска патријаршија треба да обуставе црквени рат у Украјини", "Ситуација у погледу могуће појаве у Украјини јединствене помесне православне цркве (ЈППЦ), задобија нове појединости и нијансе. Након што је украјински председник Петро Порошенко изјавио да намерава да упути писмо" ]

[ "Маринко М. Вучинић", "Бранко Павловић", "Ђорђе Вукадиновић", "Бошко Обрадовић", "Драгана Трифковић", "Мирослав Самарџић", "Слободан Голубовић", "Драган Ђилас" ]

[ "- „Заустављање Србије на путу напретка“, „угрожавање права грађана“, „одраз политичке немоћи“, „аутомајдан - жеља да се дестабилизује Србија“, „недопустив начин протеста“, „блокирају путеве да би стигли до власти - позадина протеста у Србији“, „грађанска бахатост“, „лоше по углед земље“, „фашисти туку народ“, „терор мањине над већином“ - ово је само мањи део наслова пласираних у режимским медијима, којима су на најгрубљи начин жигосани протести грађана изазвани високом ценом горива. Ови протести су још једном јасно показали антидемократску и ауторитарну природу напредњачког режима. Режима у коме нема места за грађанске иницијативе које се одвијају ван стриктне контроле власти. Отворена и бахата дисквалификација - којом су се и овом приликом користили дежурни тзв. политички аналитичари (апологете режима), као и државни функционери - само показује да је у нашем друштву остваривање политичког плурализма још увек недостижни идеал и да се по сваку цену настоји поништити сваки друштвени и политички ангажман који није део уходаног режимског механизма. На тај начин се само додатно разграђује и потире могућност стварања демократског политичког система - у ком би се доследно поштовали основни принципи демократског друштва, а свако опозиционо исказивање воље грађана не би били стигматизовани као „покушај изазивања хаоса“ и „рушења државе“. На сцени је изнова опробани систем који је примењиван у време владавине Слободана Милошевића. Тада су иницијативе грађана и опозиције, које су доводиле у питање стање у одређеним сферама друштва, проглашаване за „деловање снага хаоса и безумља“. Сада се од стране напредњачких гласоговорника користи иста матрица дисквалификовања и денунцирања. Притом се, на најгрубљи и најприземнији начин, користе већ познати и виђени методи медијског харангирања, у чијој основи је намера да се сваки протест грађана и опозиције проглашава за „антидржавно деловање чији је циљ да ослаби преговарачку позицију Александра Вучића у за нас пресудним преговорима око решавања косовско-метохијског питања“. Још једном се показало да напредњачки режим, ма колико да свакодневно демонстрира своју политичку снагу и монолитност, у ствари показује знаке слабости и рањивости, али и неспремност за прихватање најминималнијег израза критички интонираног мишљења. То је и за очекивати, јер се ради о режиму који није заснован на изграђеним и стабилним демократским институцијама, као ни на поштовању демократских процедура, већ на култу личности, ауторитарном начину владавине и огољеном политичком волунтаризму. Додатни проблем је у томе што се опозиција (која у овом тренутку нема довољно снаге да покрене шире и делотворније протесте грађана) даље жигоше као „рушилачка и издајничка“. А управо су ови протести показали да грађани немају поверење ни у владајућу странку, али ни у актуелне опозиционе странке. Зато је сасвим природно да се јавио спонтанитет у организовању грађана - који нема превасходно политички циљ. Он само очито показује да у нашем друштву не постоје основне претпоставке за функционисање стабилног и консолидованог демократског система. Губљење поверења у темељне демократске принципе и начела довело је до разарања и осипања политичког плурализма. За ово највећу одговорност сноси владајући напредњачки режим, једноставно неспособан да ствара политички систем у ком ће бити поштовани фундаментални демократски услови - подела власти, слобода медија и критичког мишљења, независно судство и изградња владавине права. Међутим, без обзира на то што ови протести имају ограничен домет, показали су да се артикулација незадовољства грађана (овога пута високом ценом горива) одвија мимо успостављеног ауторитарног система личне владавине. Они су озбиљна опомена, не само за немоћну и разједињену опозицију, већ и за напредњачку власт која се већ добрано уљуљкала у „историјске“ успехе свог вође, чији култ „непогрешивости и изузетности“ постаје једини гарант њиховог одржавања на власти. Ако нам нешто поручују (не само наша) политичка историја и традиција, онда је то сазнање (које за оне на власти увек долази прекасно) да се без поштовања и спровођења у живот темељних начела плуралистичке демократије не може одржати ниједан систем личне владавине, без обзира на то колико он у одређеном периоду изгледао јак и недодирљив. Јер, такви системи увек живе у сталном страху од неконтролисаног и спонтаног излива народног незадовољства, које може имати и веома неочекиване поводе и узроке. Зато и није изненађујућа осорна и нервозна реакција напредњачког режима. Њихов се начин владавине осовљује на несигурна и нестабилна упоришта, на лични облик владавине који не може гарантовати стварну политичку стабилност - ма колико се њено одржање упорно проглашава за њихов најважнији циљ и политичко достигнуће. Може се поставити питање да ли је Француска држава изгубила стабилност, с обзиром на то да се у њој одвијају вишемесечни снажни синдикални и грађански протести који озбиљно доводе у питање најважније иницијативе и предлоге Председника Републике Емануела Макрона? Наравно да није, јер се ради о стабилном и развијеном демократском систему, у ком се непрестано позивање на нужност одржавања стабилности не користи као идеолошко оружје којим се дисциплинује и стигматизује опозиција, а грађани који протестују проглашавају за „лопове“, „лудаке“ и „криминалце“. Председник Републике Србије би морао бити оличење демократске културе, умерености, али и гарант критичког дијалога у нашем друштву. Међутим, управо је он тај који иницира и подстиче напредњачко харангирање, стигматизацију и дисквалификовање грађана и опозиције, те самим тим још једном показује да је једино за шта је заинтересован - одржавање напредњачког режима на власти. Ипак, далеко је он од тога да буде председник свих грађана Србије. Ту намеру није никада ни имао, јер увек наступа као острашћени напредњачки партијски апаратчик, који отворено изјављује да њега не обавезује већинска воља народа.", "Протести грађана и напредњачко харангирање", "- „Заустављање Србије на путу напретка“, „угрожавање права грађана“, „одраз политичке немоћи“, „аутомајдан - жеља да се дестабилизује Србија“, „недопустив начин протеста“, „блокирају путеве да би стигли до" ]

[ "Бранко Павловић", "Маринко М. Вучинић", "Ђорђе Вукадиновић", "Бошко Обрадовић", "Драгана Трифковић", "Мирослав Самарџић", "Слободан Голубовић", "Драган Ђилас" ]

[ "Поводом педесетогодишњице од студентских протеста 1968. код нас, написан је већи број фељтона, а емитоване су и специјалне емисије о том догађају. И некако је свима успело да не виде суштину. Шта је суштина 1968. код нас, тема је овог текста. Југославија је била шездесетих година на путу остварења концепта „социјализам и тржиште“. У то време је то био јединствен концепт. Потпуно иновативан, а историја ће показати, заправо генијалан концепт. Одговор на све недостатке капитализма и стаљинизма. Тај концепт су Кинези детаљно проучили и двадесетак година касније применили код себе. Свој пуни домашај, концепт југословенског социјализма са краја шездесетих, показао је у последњих 30 година у Кини. Реч је о концепту који је на нивоу највећих домета у светским оквирима. који читав развој друштва успешно заснива на унутрашњим снагама. Богатство које видимо у западним друштвима је - у огромној мери покрадено током векова од других народа, - затим је оно резултат монополских позиција у односу на друге народе, нарочито у монетарној сфери и финансијама и законитом непрекидном пљачкању целог света које из тога произлази - и израз је презадужености грађана и привреде тих земаља који се толеришу (читај покривају штампањем пара), али и презадужености њихових држава. То наравно не значи да би та друштва била сиромашна, али би стандард био 70% нижи од садашњег. Норвешка као пример се не рачуна јер се њено богатство заснива на пукој случајности да поседује нафтне изворе, тако да је једини стварни изузетак Финска од које заиста има шта да се учи, али је и она у ствари нека варијанта „тржишта и социјализма“ заснована на снажном ослонцу на квалитетном образовању за све. Комунисти Југославије су веома тачно уочили да је неопходно увести тржишне критеријуме како би се постигла рационална алокација капитала и повећала продуктивност привреде. Јасно је већ тада било да ће у супротном сама сувереност државе бити доведена у питање. Да развој појединца без стварања веће материјалне подлоге неће бити одржив. И истовремено је постојала свест да тржиште нема унутрашњу способност саморегулације, као и да је за развој друштва важно водити рачуна о једнакости грђана и развијати једнаку доступност образовања свима у друштву, водити политику еманципације жена, културне отворености према целом свету итд. За данашњег читаоца није згорег напоменути да тада Југославија уопште није имала спољни дуг чија висина би објашњавала привредни развој (такво стање је трајало све до 1972. године до када је дуг био испод 2 милијарде долара, да би у наредној деценији до 1982. године он нарастао на 22 милијарде). Развој је био реалан. И друга напомена, одлазак на рад у иностранство, аргумент који се често користи како би се показало да „стање није било добро“ је било веома добро за државу, зато што су углавном одлазили ниже образовани кадрови који су онда значајно својим дотацијама родбини омогућавали веће стопе привредног раста. То данас није могуће, зато што је производња робе широке потрошње у рукама странаца или се продаје роба из увоза. Тада смо ми све производили, (аутомобиле, шпорете, фрижидере, телевизоре, радио-апарате, намештај, грађу, обућу, одећу, до слаткиша и свих прехрамбених производа - ништа није било из иностранства) тако да је повећана потрошња била фактор раста. Данас је потрошња фактор богаћења страних власника и не утиче подстицајно на развој привреде, односно не наше привреде. Наша привреда не може да се развија данас кроз повећање личне потрошње, него само кроз инвестиције (али то је нека друга тема). То што се приказује као „проблем“ није био никакав проблем, него генијална мера (слобода путовања) којом се решава природно нерешив проблем прилив радне снаге са села - у фази када друштво прелази из села у град. Ко је био против тог новог концепта? Тито и стари кадрови. Ко је био за нови концепт у Србији - Марко Никезић (који је истина и сам био „стари кадар“) и руководство око њега. Према томе, две су историјски гледано, кључне теме: обарање концепта „тржиште и социјализам“ и сукоб унутар комуниста на релацији Тито - руководство Србије. Можда је неко о томе писао или говорио ових дана, али мени је то промакло. У обе тачке, студенти који су протестовали су били потпуно на погрешној страни историје. И није случајно што су БУ назвали „Универзитет Карла Маркса“, јер су тиме исказивали противљење увођењу тржишних критеријума пословања. Потпуно безначајна раслојавања, тај распон је у предузећима био 1-3, до највише 1-5 (опет за млађе то је распон плата од кафе куварице до генералног директора у истом предузећу) студенти су окарактерисали као неприхватљиво раслојавање. Пожељан је распон 1-10, па и 12. Ми смо у „раслојавању“ били сасвим на добром путу, зато што тако задржаваш у земљи најбоље кадрове, који знатно више доприносе предузећу него што су плаћени, а због релативно високог стандарда који им таква плата омогућава, угледа који уживају и свести да изграђују земљу, немају уопште порив да у већем броју иду на запад да раде за веће паре. Примера ради у полуделој неолибералној Америци тај је распон 1- 1.200, у најекстремнијим случајевима, али сасвим често 1-600! А то да најталентованији и најобразованији кадрови раде у својој земљи за мање пара него што би били плаћени у Америци, зато што желе да учествују у изградњи своје домовине, то је оно што се данас догађа и у Индији и у Кини. То је код нас било крајем шездесетих, почетком седамдесетих. И то су студенти видели као проблем! Њима је оно што је генијално било проблем. А шта им се свидело - Титова демагогија. Оперативно, Тито је био тај који је дневно притискао руководство Србије да мора да се обрачуна са студентима и нарочито професорима „који заводе нашу младеж“. Изричито тражећи њихово хапшење. Он је тај који је извео војску око Београда на борбене положаје, претећи да ће сачекати још мало, али ако се ствари отму контроли да ће морати да интервенише. Његов цињ је био уклањање руководства Србије које је било решено да самосталним снагама развија Србију у отклону од објективно ригидног, чврсторукашког концепта партије који су ослонац тражили у Титу. Да не буде забуне, нису они били никакви либерали, заговорници вишепартијског система итд., али су били за суштински демократске односе по дубини целог друштва (ово сад остављам без даљег објашњења - каква је то демократија без вишепартијског система, зато што је преобимна тема) и за економску самосталност, али и одговорност, привредних субјеката. Сукоб је Титу био важан ради компромитације српског руководства: или ће оно само предузети репресију, или ће се показати да је наступио хаос, па су они неспособни да воде Србију. Према томе, гурнути камион на кордон полиције који се налази у подвожњаку одакле полицајци не могу нигде да се склоне, могао је да уради или неко ко је радио за службу, или неко ко је био корисни идиот службе. Нема те полиције на свету која у том тренутку не би кренула да млати све испред себе. Никада је није ни било и никада је неће ни бити. Упркос тој жестини реакције, полиција ни тада није ушла у Студентски град и наредних дана није ушла на факултете. У исто време америчка и француска полиција је масакрирала студенте. Дакле, укупна сила која је била примењена била је резултат Титовог притиска/организације, а упркос томе уз силан напор руководства Србије и у поређењу са искуствима других земаља, реакција је била сасвим умерена и одговарајућа датој ситуацији. Краткотрајна непотребна премлаћивања после инцидента са камионом који се случајно зауставио тик испред кордона, нико није могао да контролише, а одређени елементи унутар полиције сигурно то нису ни хтели. Ноторна је лаж како је тада „систем показао своје право лице“ и сличне опсене. Није постојала никаква намера од стране српског комунистичког руководства да се примењује сила према студентима. Притисак Тита према српском руководству са захтевом да се професори похапсе, или макар избаце са посла се наставио, али су они избачени са факултета тек након чистке српских кадрова које је Тито спровео 1972. Историјске догађаје одредила је та смена 1972. године, а не студентски протести 1968. Наравно да су студенти желели добро, али оно што су захтевали 68. се сасвим остварило: партија се вратила на „чврсту руку“, наступило је презадуживање земље као последица економске нерационалности система сузбијањем тржишне регулације, медиокритети су запосели најважније функције (реч је о преко 4.000 смењених кадрова у Србији након 72.), идолатрија према Титу је досегла највеће размере. Они се нису осећали као победници, него су прешли у резигнацију. Радовали су се у Вашингтону, Лондону, јер конкурентски модел социјализма, њиховом капиталистичком моделу, није успео да се рализује, а и Тито је био задовољан. Нико није више доводио у питање који се то концепт примењује. Радовала се и Москва јер је из њиховог угла такође конкурентски модел њиховом моделу био заустављен, а и лакше су преговарали са Титом изолованим од квалитетних кадрова. Они који су се наредних деценија вратили у јавни живот, сви су прешли на страну запада, односно сви су на позицији да „Србија не уме сама собом да управља“. Можда сам се о неког огрешио, нехотице јер за такав случај не знам, па се унапред извињавам. На крају око тезе коју је Латинка Перовић изнела, да се радници нису прикључили зато што су „конзервативни“, а и друштво је конзервативно. Наравно увек у учитаном смислу „назадно“. Прво, сва друштва су увек конзервативна. Заједнице нису склоне променама. Према томе, да би се нешто мењало, ствари морају бити или веома привлачне , или постојеће стање веома тешко (наравно и комбинације овога). Шта би то радницима могло бити привлачно 68.? Студенти који се бију са бригадирима који граде Нови Београд? Демолирају зграде које мукотрпно градимо? Бију се са милицијом, дакле руше државу? Говоре о неправди, а ми сваке године живимо боље него претходне, већ 15 година узастопно? Не, него је „обичан“ свет био паметан, како је често у историји и био. Интелектуалцима у Србији се стално привиђа да држава није важна, или да ништа није могуће. Ако му кажете да неће бити кафе са шлагом ако се не одрекне државе, одмах ће вам изнети теорију како је свака организација у суштини репресивна, да су све то конструкти за које паметан човек и нема разлога да жртвује било шта и да држава и није нешто одлучујуће за живот људи. Поуке 1968. су: држава је важна и једном смо били способни да створимо одличан концепт, „тржиште и социјализам“ који је и данас надмоћан над свим осталим у свету.", "Шта је суштина студентских протеста 1968. код нас - и зашто су студенти, заправо, били на погрешној страни", "Поводом  педесетогодишњице од студентских протеста 1968. код нас, написан је већи број фељтона, а емитоване су и специјалне емисије о том догађају. И некако је свима успело да не виде суштину. Шта је суштина 1968. код" ]

[ "Бранислав Матић", "Милан Радоњић", "Бошко Мијатовић", "Истиномер", "Антидот", "Емир Кустурица", "Бирн", "Давор Лукач", "Карл Билт", "Марк Галеоти" ]

[ "Информације ове озбиљне службе безбедности јасно потврђују да зла која су задесила Србију након 2000. нису стихијска него детаљно планирана. Још тада указано је да Американци неће да „коначну српску предају Косова” потпише досовска гарнитура. Пројектовали су да то ураде баш они који су 1999. седели у српској влади и учествовали у одбрани земље од евроатлантске агресије. Већ су имали конкретна имена и обавезујући однос са извршиоцима. Тек после таквог етичког самоубиства нације глобалистичка купола сматраће да је Србија заиста сломљена, симболички и практично. Онда је могу гурнути у нове погубне експерименте, као што је балканска унија под контролом „Балканске хоботнице” и муслимана. Тај час је куцнуо. А знаш ли шта смо дужни да учинимо ми? Ти и ја? Био је новембар 2005. Са уредницима из римског дневника Rinascita и миланског геополитичког часописа Eurasia, нашим пријатељима, у приватну посету београдском магазину Европа нација дошао је високи официр италијанске обавештајне службе. Заправо, био је то састанак на његову иницијативу. Најавили су ми га као „традицијског Европљанина”, заветованог „чувара беле (европске) Европе” и „великог поштоваоца Срба”. Знао је за древност српских корена и дивио се „српској херојској етици која је више пута у историји спасла Европу”. Сматрао је да су и деведесетих година XX века Срби једини међу европским народима имали смелости да изађу на црту Звери. Бранећи своју земљу и голи живот, реагујући исконски и без плитких рачуница, примили су на себе први удар. Задржали су Звер десет година у балканском лавиринту. Омогућили су урушеној Русији да се прибере и подигне са колена. „А кад је Русија жива и стоји усправно, све је на овом свету другачије. Спасоносна равнотежа чини се могућом.” – Овде ме доводе два дубока осећаја: осећај поштовања према Вашем народу и осећај кривице због свега што вам чини владајућа лажна Европа – рекао је средовечни господин кратке косе и висока чела, налик на барона Еволу с прага четрдесетих. – Али сада је главно оно што желим да Вам понудим. КОЛОНИЈАЛНИ СТАТУС КАО ОСВЕТА На столу преда мном био је изворни документ на италијанском и веома добар превод на српски. Тридесет две стране о томе „шта Американци хоће са Србијом до 2020. године”. Текст заснован на сазнањима италијанске обавештајне службе и увезан њиховом аналитиком. Американци, укратко препричавам документ, Србију сматрају покореном и окупираном територијом. Програм који спроводе у њој, иза баналних кулиса „политичке коректности”, има осветнички и васпитни карактер. Осветнички према Србији, васпитни за све остале. У документу је детаљно изложен план срозавања Србије у колонијални статус и преддржавно стање. Пошто је настао неколико година раније, многи од елемената тог плана увелико су се већ одвијали пред нашим очима. Исисавање и изношење богатстава у иностранство, преотимање свега што је током санкција деведесетих већ било пребачено у стране банке, наметање најгорег транзиционог модела, пустошење привреде и гурање у најдубље дужничко ропство, стављање земље под управу мафијашког картела званог „Балканска хоботница”, претварање територије Србије у главну европску пријемну собу за дириговану инвазију муслиманских трећесветских маса на Европу, строга идеолошка контрола на свим нивоима, тровање и подемоњење јавног простора кроз систем треш медија, програми изазивања масовне дезоријентације, хипнозе и равнодушности... Упоредо са тим одвијаће се и програм „преваспитавања Србије”, излагања великим ритуалним и магијским понижењима, својеврсном самолинчу, програм етапног „увежбавања велеиздаје” и припреме терена за српско признавање сопствене јужне покрајине као још једне шиптарске државе на Балкану. (...) Свака од тих ставки биће још једно евроатлантистичко оверавање Србије у главу. И свако од њих мора бити изведено српском руком. „КОНАЧНИ СЛОМ” И ЗАТВАРАЊЕ КРУГА Али несумњиви врхунац свега тога, према америчком сценарију, биће у последњем чину. Американци неће да „српску коначну капитулацију” потпише досовска гарнитура доведена на власт у безбојној револуцији у октобру 2000. Инсистирају на томе – тврди се у документу италијанске обавештајне службе – да „српску предају Косова” потпишу они који су 1999. седели у српској влади и учествовали у одбрани земље од агресије Евроамерикане. Баш они. Тек онда глобалистичка купола ће сматрати да је Србија сломљена, симболички и практично. Коначно оверена у главу и срце. То је тачка у којој се, за њих, овај круг затвара.Потом могу Србију, и цео Балкан, гурнути у нове погубне експерименте. Рецимо у балканску унију под контролом „Балканске хоботнице”, где ће у перспективи од три деценије превладати муслиманска и антиевропска већина. У наставку документа наглашава се да је све ово само амерички план и да се многе ствари не морају одвијати тако. Наводи се и шта би све требало да раде патриотске снаге у Србији како би спречиле остварење тог мрачног сценарија. Нећемо сада, због обимности и природе тог дела материјала, улазити у његово излагање. – Предлажете ми да ово објавим? – питам високог официра италијанске обавештајне службе и универзитетског предавача, нашег госта. – Стављам Вам на располагање. Гарантујем аутентичност текста. Остало је на Вама. – Описи стања и анализа политичке технологије у протекторату Србија су тачни и упечатљиви. О томе данас можемо и сами сведочити, својом кожом. Али кључна нова тврдња овде је да ће „коначну српску предају Косова” потписати радикали и социјалисти? – Да. – Ако бисмо ми то сада објавили, у новембру 2005, значило би да тешко оптужујемо и минирамо једине политичке снаге опозиционе овом ужасу којем је земља изложена. Никога на свету не бисмо могли убедити да нисмо досовска или глобалистичка агентура. – Вероватно. Али снаге које помињете су лажна опозиција свему томе. Имају много путера на глави и цена им је прилично ниска. – Мислите на социјалисте? – Мислим на све њих. Социјалисти су, рецимо, уцењени могућим хашким оптужницама, као и упетљаношћу у низ мегапљачки. Фондови из деведесетих су им се истопили и врло су кооперативни. Они немају идеологију, етику, стратегију, принципе. Неки од њих су још под Милошевићем радили за Американце, неки су имали веома важну улогу у октобарском преврату 2000. године. Све у свему, они су за Американце лака роба. СКЕНИРАНИ ЉУДИ, НАПИСАНЕ УЛОГЕ – А Шешељ? Право да Вам кажем, не звучи ми уверљиво да би он, чак ни овако бандоглав и себичан до бескрупулозности, могао одобрити такав јавни чин велеиздаје. – Шешељ тада неће бити на сцени. – Како? – Постоје два начина. Или неће физички бити ту, као што није сад, или неће бити релевантан. – Не верујем ни да би Николић или Вучић, какви год да су, потписали тако нешто. Било би то политичко и симболичко самоубиство. Мазање фекалијама целог свог живота. Не верујем ни да би то прогутала њихова странка, њихови бирачи. – То што је изложено у нашем документу је ствар процеса. Неће се десити сутра него, рецимо, за десетак година. Лонац је пристављен, жаба је у лонцу, рингле су укључене. Па полако. Српска радикална странка ће до тада бити разбијена и преконвертована; вероватно ће то звати санадеризацијом, европеизацијом, модернизацијом. Николић ни сада нема, а поготову тада неће имати ни чврстину ни харизму да се одупре Американцима. Он тада неће бити у својој кожи. Послужиће некоме другом као што је Коштуница послужио Ђинђићу. – Вучић је од тинејџерских година у хроничној предизборној кампањи, мало шта друго и зна да ради. Војник своје партије. Јуришник. Тешко га је сместити у такав сценарио. Италијан је застао, погледао ме значајно, као да проверава верујем ли заиста у оно што говорим. – Немојте у вези са Вучићем имати никаквих илузија. Он је од раније у вези са Британцима и Американцима, посредно и непосредно, а недуго по Шешељевом одласку у Хаг дефинитивно је „пристао на сарадњу”. – Шта то практично значи? – Преузео је конкретне и прецизне обавезе. После стрељања Ђинђића, сви знају да ту нема шале. Ушао је у програм, Американци ће на њега одиграти. Потпуно је проучен, за њих ту више нема непознаница. Знају све рупе у његовој биографији, аномалије у структури личности, сексуалне и друге склоности, јаке и слабе тачке. Сада раде на њему. Неке од особина ће исправљати, неке појачавати. Ево, пролетос се вратио са још једне „специјализације у Лондону”. Видећете промене у говору тела, одашиљање шифри рукама, снижавање тона и успоравање исказа, метод излагања кап по кап, модернизацију у начину облачења. Видећете научену преподобљеност, на граници са кичом, видећете много јефтине драматургије која би у разним приликама требало њему да дâ на значају. ГЕНЕРАТОР КОНФУЗИЈЕ, ТЕХНИКЕ САОПШТАВАЊА – Добро, ако је толико проучен, како га дефинишу Американци? – Агресивна кукавица и патолошки лажов. Аморалан и бескрупулозан. Солидан технолог политике, у домену организације, али не много креативан. Склон залетањима и провидним досеткама, потцењивању публике и аутоголовима. Превише патетичан. Бруталан према потчињенима, на начин који је усвојио од Шешеља, и снисходљив према надређенима. – Да не претерујете? – Не. Напротив. – Зар такав може бити подесан за намењену улогу? – Према свецу и тропар. Према задатку и извршилац. Не траже они витеза и дипломату, уравнотеженог и принципијелног човека, него вештог манипулатора с националистичким педигреом, особу која ће бити генератор конфузије и хипнозе, па усред тога потписати велеиздају, све вичући: „Држ’те издајнике!” Велеиздаја ће се, наравно, звати мало мекше. Рецимо, споразум о добросуседским односима Београда и Приштине и о две столице у УН. – А како ће он такав, и на таквој платформи, добити изборе? Како ће уопште доћи у прилику да било шта потписује? – Избори у данашњим демократијама су фарса. Мали споредни ритуал у тоталитарним плутократијама и клептократијама. Ви врло добро знате да и у Србији „није важно ко је за кога гласао, него ко броји гласове”. Знате и да се апсолутна власт може задобити са 20–25 одсто укупног бирачког тела, ако се провереним средствима смањи излазност. Уосталом, он не мора ни добити изборе. Радикали су два пута победили на изборима, па нису преузели власт. Продали су победу. Кад Американци процене да је време, Вучић можда неће победити на изборима, али ће преузети власт, и то апсолутну. Демократама, и свим њиховим деноминацијама, напросто ће бити наређено да се склоне. Учиниће тако, неће ни писнути. Стаће у ред да од новог окупационог намесника откупе амнестију за пљачке и друга непочинства огромних размера. – Тврдите, дакле, да ће Вучић бити доведен на власт пре свега да преда Косово Арбанасима, то јест Американцима? – Оним на шта се обавезао, он је Косово већ предао. Све остало, са његовог становишта, биће само етапе и технике саопштавања. Поглавље по поглавље, фусноту по фусноту. ЦРКВА ЈЕ ПОСЛЕДЊА ОДБРАНА Остао сам при аргументима за необјављивање овог документа у новембру 2005. Недостајала је проверљивост. Нисам желео ни на који начин да дувам у тикву оне гарнитуре колонијалне управе и да рушим једину опозицију у земљи, какву-такву. Нисам желео ни да ма која обавештајна служба преко новина које уређујем одиграва своје игре. Поврх свега, знао сам да би тада, у новембру 2005, сви умешани лако амортизовали негативне ефекте објављивања, јер би главни елементи већини људи изгледали невероватно (пре свега тврдња о томе кога су Американци планирали за потписивање велеиздаје). – А зашто Ви ово нудите мени, уреднику једног месечника, чистог и слободног али малог? – питао сам Италијана. – Зашто нисте понудили српским службама безбедности? Није био сигуран да ли сам заиста наиван, или се само правим како бих од њега извукао још информација и анализа. Но изгледа да му је било свеједно, пошто је играо отворених карата. – Врх српске службе безбедности зна ово о чему Вам говорим. Али оно што је од те службе преостало није у улози чувара државе него је међу извршиоцима велеиздаје. Спремајући се да крене, Италијан рече да разуме моје аргументе и да они јесу разложни. А сви заједно моћи ћемо да се уверимо, у годинама које долазе, да ли је било тачно ово што пише у предоченом документу. На вратима застаде, окрете се и рече: – Још нешто: врх САНУ јавно ће поручити да се Србија „мора суочити са реалношћу” и да је „даље истрајавање на одбрани Косова беспредметно и бесмислено”. У име институције која је 1986. начинила озбиљан и одговоран документ звани Меморандум САНУ, тада ће се отворено агитовати да Србија, „разумно и одговорно пред будућношћу”, призна као независну државу своју свету земљу, отету јој. Када се то догоди, а никако Вам не може промаћи, знајте да управо почиње последња фаза велеиздаје. Од тада па до завршног чина неће протећи више од две и по године. Као да није желео да оде не остављајући нам наду. На трен је заћутао, а онда додао: – Ако се ништа од препорученог не предузме раније и ако ствари ипак дођу довде, тада ће кључ ваше судбине држати у рукама ваша Црква. Ако се Црква одлучно успротиви свему овоме, ако позове патриотску јавност и народ да стану иза ње, ако запрети анатемама и изопштењима, ако отворено позове друге православне цркве и пријатељске државе (Русију, Кину, Грчку...) да је подрже и помогну, ако одбије да призна легитимност велеиздајничког потписа и захтева референдум који би био посебно контролисан — све што Американци и њихова колонијална управа дотад буду урадили може се распасти у парампарчад. А ако Црква не уради тако, суштински ће престати да постоји. Преостаће вам само јеванђеоска вера у Сина Божјег, без организације. КО САД ПРЕЋУТИ – НЕКА ЋУТИ ЗАУВЕК Прошло је од тада дванаест година. Све мање основано, чували смо у себи потајну наду да би ствари ипак могле кренути неким другим током. Да би Вучић, у неком чудном обрту просветљења, ипак могао наћи снаге да се отргне са ланца и одигра мудрије, креативније, часније. Али чињенице су биле необориве. Сценарио се пред нашим очима остваривао веома прецизно и веома банално.Сви описи су се поклапали. Увежбавали смо велеиздају у марту 2004. (погром на Косову), у фебруару 2008. (проглашавање отцепљења Косова), у септембру 2009. (извлачење „косовског процеса” из Савета безбедности УН и пребацивање у Брисел), у јулу 2010. (српска „резолуција о Сребреници”), у априлу 2013. (Бриселски споразум)... Сваки пут Србија је тонула све дубље у колонијални чемер и бивала све даље од истинске предачке Европе. Сваки пут Србије је бивало све мање у самој Србији. Са фаустовском лакоћом Вучић је погазио свој дотадашњи живот, све вредности које је наводно пропагирао, све базичне документе своје земље, почев од Устава, све заклетве које је јавно положио у највишим институцијама Србије. Петнаестог октобра 2015. Владимир Костић, њен дотадашњи председник, укинуо је Српску академију наука и уметности изјавом на државном радију: „У овом тренутку једина политичка мудрост је како са елементима достојанства напустити Косово, јер оно ни де факто ни де јуре више није у рукама Србије, и то неко мора да каже народу.” Ако је неко и после тога могао имати некакве дилеме, под дејством намерно контрадикторних порука са врха колонијалне управе (срачунатих на залуђивање пука), након „инаугурације председника Србије” тога више нема. На том скупу, налик на мафијашку свадбу и некрофилску ју-процесију, Вучић је одржао један од најсрамнијих говора у политичкој историји Србије. („Њихова храброст није у томе што се ничега не плаше, него у томе што се ничега не стиде.” Јован Дучић) Објавио је почетак краја баш онако како је то описано у италијанском документу пре дванаест година. Сада, пред последњи чин, када је скоро све већ дао, просуо је и свој последњи товар прашине, звани „унутрашњи дијалог”. „Признавање отцепљења које се неће тако звати”, по свој прилици, мора да потпише до краја 2017; окупационе структуре на Косову и Метохији већ су за фебруар 2018. заказале прославу „десете годишњице независности” и „коначног међународног признања”. (...) Завршна операција је у току. Колонијална управа, у шизофреном псеудомесијанском и псеудомодернистичком заносу свог шефа, гура Србију ка самоукидању и проклетству. Налазимо се на корак од симболичне и практичне катастрофе. Ко им сада прећути, нека ћути док је жив. Ко се сада направи да не види истину, нека толико види заувек. Ко сада нађе изговор да прода веру за вечеру, нека му вечера буде мера и недостижни идеал до Судњега дана. „Устани, Лазаре!”< *** Фарса са тужним крајем Реченог официра италијанске службе безбедности срео сам још једном, тачно три године касније, у новембру 2008. Случајно, у ресторану београдског хотела „Мажестик”. Знамо се, пришао сам да се поздравимо. Српска радикална странка те јесени била је разбијена, Српска напредна постојала је мање од месец дана. – Све је исфингирано – рече. – Шешељ се нагодио са Американцима. Намерно је поцепао странку и мањи део остаће уз њега. Већи део, редизајниран и препариран, иде са Вучићем. Тај део биће доведен на власт да са социјалистима „коначно преда Косово”. Шешељ ће бити ослобођен из Хага, или осуђен на мање но што је већ провео тамо. У сваком случају, биће му исплаћена „одштета од двадесет милиона евра”. Вратиће се у Србију, али се обавезао да ће остатак СРС-а држати на испод осам одсто гласова. Кад се врати, чим му исплате договорену суму, престаће да напада Вучића, а нешто касније и Николића. А оних седам дана у октобру ове године кад су сви чекали да Вучић тобоже преломи између две испражњене политичке лутке зване Шешељ и Николић, и кад је тобоже све од њега зависило, било је увођење у посао новог окупационог намесника Србије. Њега су Американци одредили да преда Косово и пристао је. Видећете још много пута тај патетични сценарио: цела земља чека да се Вучић изјасни о нечему, а он се по недељу дана рве са тешким дилемама како би дошао до нечега што сви већ знају. Та фарса, ако Срби то допусте, имаће веома тужан крај за Србију. – Докази? – ширим руке као добродушни тврдоглавац. – Неопходни су ми докази. – Доказаће Вам време. Сетићете се сваке моје речи. (http://www.e-nacija.com)", "Велеиздаја на расклапање - Да ли се управо остварује оно на шта нас је италијанска обавештајна служба упозоравала у новембру 2005?", "Информације ове озбиљне службе безбедности јасно потврђују да зла која су задесила Србију након 2000. нису стихијска него детаљно планирана.  Још тада указано је да Американци неће да „коначну српску предају Косова”" ]

[ "Милан Радоњић", "Бошко Мијатовић", "Антидот", "Емир Кустурица", "Бирн", "Бранислав Матић", "Давор Лукач", "Карл Билт", "Марк Галеоти" ]

[ "Председница владе је у Скупштини наступила самоуверено, често бахато, а у хвалоспевима упућеним новом министру финансија - иако нестраначка личност - послужила се класичним \"аргументима\" владајуће већине: неистинама, полуистинама и спиновима.\nОбразлажући предлог за избор Синише Малог за министра финансија, премијерка Ана Брнабић у Скупштини Србије изнела је минимум 15 спорних тврдњи. У хвалоспеву на рачун бившег градоначелника Београда, председница Владе предочила је нетачне податке о инвестицијама, упитне чињенице о јавном дугу Београда, улепшане информације о Београду на води, половичну истину о кључним пројектима.\nИстовремено, у свом говору ниједном се није осврнула на вишемесечне протесте грађана, константно пробијање рокова, незаконит тендер за изградњу Прокопа, “изошљарене” реконструкције улица, а афере које су обележиле градоначелниковање Малог окарактерисала је као измишљене.\nУ наставку погледајте неке од спорних тврдњи које је председница Владе изнела за 15-ак минута свог говора којим је посланицима представила Синишу Малог.\nБеоград предњачи по инвестицијама (заправо, ниво инвестиција у Београду је 2-3 пута нижи него у периоду 2005-2013)\n“Оно што Синишу Малог, пре свега, препоручује за место министра финансија је то да је Београд данас стабилна локална самоуправа и далеко највећа инвестициона јединица у овом делу Европе”, истакла је премијерка као један од главних разлога због чега баш Малог види као члана владе задуженог за финансије.\nОва тврдња наслања се на изјаве осталих представника власти који не пропуштају прилику да кажу да је Београд у последњих четири године постао град инвестиција. Нису одустали од ове мантре ни у предизборној кампањи за локалне мартовске изборе, иако их је још у јуну 2017. године демантовао Фискални савет Србије, наводећи да су у престоници значајно смањена издвајања за инвестиције.\nГрафикон из извештаја Фискалног савета\n“Београд од 2014. инвестира у просеку око 80 милиона евра, што је знатно мање не само у односу на период појачане инвестиционе активности (2008-2013), када је на инвестиције трошено око 230 милиона годишње, већ и у односу на период пре тога (2005-2007), када се за ове намене издвајало око 150 милиона на годишњем нивоу”, наводи се у извештају Фискалног асвета под називом \"Локалне јавне финансије: проблеми, ризици и препоруке\", у коме је до детаља анализирано стање у локалним финансијама Београда.\nУ извештају се каже да су финансије у престоници сада стабилизоване, али да чак 15 одсто расхода иде на покривање губитака јавног градског превоза, што не оставља довољно средстава за инвестиције, које би требало да буду макар дупло више. Иначе, премијерка је похвалила Малог и за консолидацију јавних комуналних предузећа, износећи махом тачне податке о Београд путу или Градском зеленилу, али опет без осврта на ГСП, на који одлази чак 15 одсто буџетских расхода.\nДуг Града Београда је преполовљен (додуше, по методологији коју је измислио Синиша Мали и која нема везе са међународном методологијом рачунања дуга)\nДаље, премијерка Брнабић похвалила је Малог за одлично управљање буџетом града.\n“Синиша Мали је као градоначелник преузео град који је имао 1.118.000.000 дуга, 14 милијарди неплаћених обавеза и рекордни буџетски дефицит од 20,25 одсто. Каква је ситуација у Београду данас? Дуг града Београда је преполовљен, исплаћене су све обавезе, а дефицит је смањен за четири пута”, наставила је Брнабић о главном граду, Малом и финансијама.\nМогло би се, дакле, рећи да оно што је Вучић урадио на државном, Мали је урадио на градском нивоу. Наиме, од како су од демократа преузели управљање Београдом, градски званичници не пропуштају прилику да кажу како су од претходне власти наследили јавни дуг од - некад 1.1, некад 1.2, па чак и 1.5 милијарди евра, како је једном приликом изјавио Вучић. Тај дуг је - сагласни су - преполовљен. Према подацима Фискалног савета, јавни дуг у доба демократа јесте значајно порастао - са 60 милиона евра на крају 2007. на 410. на крају 2013. године, што је и даље готово три пута мање од оног што тврди Брнабић.\nИсто тако, уместо смањења од 450 или 550 милиона евра, на чему инсистирају напредњаци, јавни дуг је, како оцењује председник Фискалног савета Павле Петровић, смањен за 50 до 100 милиона евра. А све то је постигнуто опет делом захваљујући смањењу инвестиција. Плус, када би се иста методологија, коју користи сада већ нови министар финансија, применила на државном нивоу, јавни дуг Србије био би већи од 100 одсто БДП, оцењује Фискални савет.\nДа постоји само једна призната методологија потврдио је чак и бивши министар финансија Душан Вујовић, који је изјавио да постоји само један, међународно признат начин по коме се може рачунати дуг - а то је онај који је применио и Фискални савет. Видећемо да ли ће и нови министар са променом функције променити и методологију.\nДруги податак о 14 милијарди динара заосталих обавеза, \"скриваних по фиокама\", такође, је споран. Истраживање Истиномера показало је да је претходна власт на челу са Ђиласом трошила више него што је имала, али не и да ли су за собом оставили рупу од 14 или 14.5 милијарди динара, јер није било поузданих званичних података. Међутим, иако је утврђено да је било кршења закона, што је потврдио и извештај Државне ревизорске институције, власти на челу са Малим ништа нису предузеле, па се све завршило (заправо и није, још траје) политичким препуцавањима. Дакле, нико није одговарао.\nПодаци градског Секретаријата за финансије и из извештаја ДРИ\nТрећа ставка такође је међу омиљеним показатељима успеха градских власти. Реч је о смањењу дефицита - четири пута, са 20 на пет одсто. Подсећамо, зарад доказивања ове тезе уведен је потпуно нови појам - реални дефицит, који не постоји ни у једном закону. То су касније и признали у надлежном секретаријату, наводећи да су морали да рачунају она заостала дуговања. Ту има неколико спорних момената, али највећи је тај што су у својој калкулацији некад рачунали заостале обавезе, а некад не. Бившој власти би урачунали све, а себи делимично, па је тако дефицит годинама смањиван на папиру. Не и у реалности - да се послужимо напредњачком методологијом и терминологијом.\n\"Београд на води\" - најзначајнији пројекат (против кога је устала стручна јавност, чији је уговор на штету државе Србије и по којем инвеститор улаже 150 милиона уместо најављених 3,5 милијарди евра, због кога је суспендован Устав Србије приликом рушења у Савамали, и због кога су десетине хиљада грађана у више наврата протестовале)\n“У време мандата Синише Малог покренути су велики инвестициони пројекти од којих је свакако најзначајнији Београд на води”, изјавила је председница Владе.\nНи на тренутак се, међутим, није осврнула на читав низ “околности” који прате пројекат Београд на води почев од самог уговора за који су стручњаци тврдили да је споран, а представници власти више пута “мењали плочу” објашњавајући шта су обавезе наше државе, а шта инвеститора.\nУ јавности је критиковано и доношење посебног закона, како би се учинио уступак инвеститору, а сам Мали је чак изјављивао да због Београда на води нису мењани закони, што је, наравно, нетачно.\nУ говору Ане Брнабић ни једним словом није поменуто ноћно рушење објеката у Херцеговачкој улици (делу земљишта намењеном Београду на води) због кога су грађани месецима протестовали на улицама Београда, а и председник државе је за тај чин оптужио “комплетне идиоте из врха градске власти”.\nПротест грађана против рушења у Савамали\nГрађевинске дозволе се издају за 12 дана (но, изгледа да изградња фонтане на Славији није могла толико да чека, па је направљена и пуштена у рад без грађевинске и без употребне дозволе)\n“Промењен је приступ инвеститорима тако да се данас грађевинске дозволе у граду Београду издају за свега 12 дана. Процес је као и у целој Србији у потпуности електронски да би се спречила могућност било какве корупције. У последње четири године издате су грађевинске дозволе за више од два милиона квадратних метара”, изјавила је још премијерка.\nДок се Ана Брнабић хвали смањењем бирократије за градитеље и рекордним бројем издатих дозвола, ради смањења корупције, један од најбитнијих пројеката у главном граду којим се градска власт толико дичила, не обазирећи се на бројне критике јавности изграђена је без потребних сагласности. Реч је о фонтани на Славији, за коју се испоставило да од потребних докумената има само решење о изградњи, али не и грађевинску и употребну дозволу, као да се ради помоћној гаражи, а не о објекту пречника 32 метра који се налази у сред једне од најпрометнијих саобраћајница у граду.\nФонтана на Славији\nЗавршена реконструкција Славије (тренутно је у току \"реконструкција реконструкције\" новог косог бетонског \"парка\" због катастрофално изведених радова)\nПремијерка Брнабић је похвалила Малог и за саму реконструкцију трга Славија.\nКомплетна истина је, међутим, да је реконструкција дебело каснила у односу на обећања. Требало је, као што су градски функционери најављивали, да почне крајем јуна 2016, а почела је више од годину дана након тог рока. Још је проблематичније што је реконструкција урађена траљаво, а поправка грађевинских грешки још траје.\nРадови на тргу Славија\nНезапосленост на историјском минимуму (та \"историја\" не сеже даље од 17 година, пошто за ранији период нема података; такође, премијерка је заборавила да помене факат да смањење незапослености не значи аутоматско повећање запослености)\nДаље, међу препорукама Синише Малог за министра финансија Ана Брнабић је навела и то да је за време његовог градоначелниковања број незапослених у Београду спуштен на историјски минимум.\n“Све што је урађено у последњих четири године, допринело је смањењу незапослености у Београду која је сада на историјском минимуму, за време мандата Синише Малог број незапослених у Београду смањен је за око 25.500 људи. Са 109.652 незапослена у априлу 2014. године, на 84.139 незапослених у априлу 2018. године”, рекла је Брнабић.\nИ сам Мали се недавно хвалио бројкама о незапослености које формално јесу тачне, али не значе нужно и да су људи који више нису на евиденцији НСЗ пронашли посао, као што је бивши градоначелник тврдио у својој изјави. Најпре због тога што, осим проналаска посла, постоје и други разлози за брисање са \"бироа\" - као што су одлазак у иностранство или нередовно јављање служби. Такође, нису сви незапослени пријављени на евиденцију, пре свега због увреженог мишљења да ова институција ретко помогне људима да пронађу посао.\nПредседник Србије Александар Вучић је такође својевремено тврдио да је незапосленост у Београду на историјском минимуму. Испоставило се да су његове тврдње непровериве, јер базе података једине две институције које мере незапосленост (Републички завод за статистику и Национална служба за запошљавање) досежу свега 17, односно 13 година уназад, а доступни подаци ем нису релевантни, ем нису упоредиви, ем нису довољни да би се извукао закључак о историјски ниској незапослености.\nПрокоп (нови, за путнике изузетно неприступачни перони, направљени су на основу незаконитог тендера)\n“Железничка станица Београд центар, односно Прокоп је после 40 година почела са радом, изграђене су и приступне саобраћајнице на тој станици”, рекла је Брнабић.\nУ јануару 2016. су, како је Вучић изјавио, у Прокопу отворени нови перони и колосеци после 40 година. Раније је туда пролазио само Беовоз, али је станица изгледала напуштено. После јануара 2016. креће неколико линија ка Новом Саду, да би затим из станице \"Београд центар\" (званичан назив за Прокоп) кренуле и друге линије у домаћем саобраћају, док међународни саобраћај и даље иде преко правог центра, односно главне железничке станице. У перспективи требало би преместити све линије - што значи и саму станичну зграду, која, упркос обећањима, још није готова.\nПриступне саобраћајнице јесу завршене, са кашњењем од неколико месеци, али је станица и даље изузетно неприступачна за путнике због слабе покривености линијама градског саобраћаја.\nМеђутим, оно што је премијерка изоставила јесте да је тендер за радове на Прокопу, на коме изабрана група извођача на челу са Енергопројектом био незаконит, јер је прекршен Закон о јавним набавкама, што је потврдио и Управни суд. Не само да је председница Владе то сметнула са ума хвалећи Малог, већ је и председник Вучић на свечаном отварању станице новинарку Истиномера, која је поставила питање зашто је посао урађен мимо закона, оптужио за мржњу.\nОтворен Пупинов мост (за кога је добрим делом заслужна претходна власт)\n“Отворен је Пупинов мост на Дунаву“, изјавила је, такође, премијерка образлажући одлуку да Мали убудуће води државне финансије.\nЈедну “ситницу” је, међутим, опет прескочила. Изградња Пупиновог моста почела је пре него што је Мали дошао на место градоначелника Београда. Заправо, уговор о градњи моста потписан је још док је Драган Ђилас управљао градом, а и Александар Вучић му је признао заслугу за изградњу моста, тако што га је позвао на отварање у децембру 2014.\nОтварање Пупиновог моста\nРеконструисани Обилићев и Косанчићев венац (радови каснили, бунили се станари, Весић \"завршио\" радове пре него што су били завршени, због кампање)\n“Почели су радови на претварању центра града у пешачку зону, реконструкција Обилићевог и Косанчићевог венца и улице Вука Караџића”, рекла је председница Владе.\nДа подсетимо, обнова калдрме на Косанчићевом венцу нити је почела, нити је завршена када је обећано, а још је градски менаџер Горан Весић у кампањи пред последње изборе нетачно тврдио да су радови готови, иако у том тренутку нису били у потпуности завршени, о чему је Истиномер, такође, писао.\nКаснила је и адаптација гараже на Обилићевом венцу, а када је коначно завршена реконструкција и направљена пешачка зона, остали су незадовољни станари околних улица, јер је идејно решење такво да се у читавом кварту око гараже стварају велике саобраћајне гужве, а хитним службама је онемогућен приступ.\nПочела изградња аутобуске станице (можда је било боље да премијерка није ни помињала аутобуску станицу, с обзиром на то да је план био да она буде измештена још у лето 2015)\nИ почетак изградње нове аутобуске станице у блоку 42 на Новом Београду за Ану Брнабић је показатељ да је Мали био успешан градоначелник. Тачно је, радови јесу почели, али ни приближно када је планирано. Измештање станице је, ако је веровати Вучићу, требало да почне још у јулу 2015. године.\n“До јула мора да се измести аутобуска станица из центра града како бисмо почели грађевинске радове на пројекту “Београд на води”, рекао је садашњи председник, а тадашњи премијер Србије Алексанадар Вучић још у јануару 2015.\nТо се, очигледно, није догодило, а добили смо ново обећање Синише Малог да ће изградња почети у јулу 2017. године. Термин је поново пробијен, па су радови почели тек крајем фебруара 2018.\nПрипремамо се за метро (тако што продајемо карте и фарбамо аутобус да личи на метро)\nВећ смо имали прилику да видимо да се представници актуелне власти у изборној кампањи хвале непостојећим метроом, па је тако и за Ану Брнабић управо изградња метроа била додатни аргумент за постављење Малог.\n“У току су припремне фазе за изградњу метроа, чија се изградња очекује у другој половини 2020. године”, најавила је Брнабић, обраћајући се посланицима.\nАја Јунг са \"картом\" за \"метро\"\nДугачка је листа неиспуњених обећања актуелне (али и претходне) власти о почетку изградње метроа. Требало је да радови да почну 2015, па 2016, па 2017, па и 2018. Коначно, када нам је стигла и 2018, а од прве линије метроа ни трага, добили смо нови рок - другу половину 2020.\nИстиномер је све најаве уредно бележио и још прошле године сачинио ретроспективу обећања, а остала је убележена и чувена изјава Синише Малог “да се метро нигде у свету не гради у густо насељеним деловима града”. Осим што је то заправо, може се рећи, основна функција метроа, да растерети саобраћај у центру града.\nСели се Прихватилиште за децу (и то се доста темељно сели - барем у изјавама новог министра финансија: још од фебруара 2015. године)\n“После две деценије Прихватилиште за децу са улице ће се преселити у нови и много бољи простор на Звездари”, обавестила нас је, даље, премијерка представљајући четворогодишњи учинак бившег градоначелника.\nНо, Ана Брнабић је пропустила да спомене да је тај посао требало одавно да буде завршен, јер је Мали више пута обећавао нови простор за децу, и ниједно од тих обећања није испунио.\nНајпре је у фебруару 2015. Синиша Мали рекао да је \"Град пронашао нови простор за Прихватилиште\", да је реч о објекту \"од 1.700 квадрата”, и да ће за \"месец-два\" кренути у његову адаптацију. Онда је у јуну 2016. обећао усељење у нов простор до јесени исте године:\n\"Очекујемо да ће реновирање и реконструкција трајати око три месеца, како би на јесен деца могла да добију нов дом\", рекао је тада Мали.\nМеђутим - не лези враже - у фебруару 2018. сређивање тог простора још увек није било готово:\nЊегова страначка колегиница и бивша помоћница (према неким спекулацијама и наследница на месту градоначелника) отишла је и корак даље. У намери да додатно увелича успех садашње владајуће гарнитуре, Ирена Вујовић изјавила је “Београд сада нема прихватилиште за децу”, иако ова установа постоји већ 60 година.\nНижа цена вртића (осим што није - сам Синиша Мали је почетком 2015. рекао да ће од тог тренутка вртићи у Београду \"вероватно поскупети за највећи број родитеља\")\n“За време мандата Драгана Ђиласа родитељи су плаћали 9.700 динара месечно рачун за државни вртић, он данас износи 5.590 динара месечно”, саопштила је председница Владе још један аргумент због кога сматра да би Мали био добар министар финансија.\nИспоставило се, а Истиномер је о томе писао, да ова тврдња коју су више пута износили представници садашње власти тек делимично тачна и да користе само оне податке који им иду прилог. Наиме, тачно је да су за време претходне власти неки родитељи плаћали 9.700 динара, али је било и много оних који су плаћали мање - па чак и мање од садашње цене.\nПодсетимо се речи Синише Малог од 1. јануара 2015. године, након што је усвојен нови Правилник о финансијској подршци породици са децом на територији града Београда: \"У овом тренутку у неким општинама имате вишу цену вртића, 8.000 - 9.000 динара, а у највећем броју општина имате вртиће који коштају 1.500 и 2.000 динара. Дакле, цена вртића у граду Београду ће вероватно поскупети за највећи број родитеља.“\nУ септембру 2017. године Апелациони суд у Београду је почео да доноси прве правоснажне пресуде, којима се обештећују родитељи који су у периоду од 2010. до краја 2014. године плаћали вртиће више него што је то било законом прописано.\nПодсетимо, Драган Ђилас је смењен у септембру 2013, а у новембру исте године изабрано је Привремено веће Београда, са Синишом Малим на челу. Дакле, ова пракса је уведена у време Драгана Ђиласа, али је настављена и за време Привременог већа, а потом и током прве године са Синишом Малим као градоначелником Београда.\nПородиљама повећана једнократна помоћ (незапосленим породиљама повећана за 10.000, па смањена за 25.000, па повећана за 10.000...)\nДа ово није једини пример манипулисањем подацима показује и изјава Ане Брнабић “да је породиљама повећана једнократна помоћ у износу од 10.000 динара за свако новорођено дете, док социјално угрожене породиље добијају додатних 25.000 динара\".\nЗаправо, прича о помоћи породиљама је много опширнија и компликованија од ове једноставне реченице Ане Брнабић. Тадашњи председник Скупштине Града Александар Антић је у фебруару 2009. потписао Одлуку којом се незапосленим породиљама додељује једнократна помоћ од 40.000 динара.\nПотом, у марту 2010, запосленим породиљама је додељена једнократна помоћ од 25.000 динара. А онда, на крају 2013. године, Привремено веће Београда на челу са Синишом Малим доноси Одлуку да запослене породиље добију једнократну помоћ од 25.000, а незапослене од 50.000.\nМеђутим, само четири месеца касније, у априлу 2014, Синиша Мали потписује Одлуку којим се драстично смањује помоћ породиљама - на 10.000 динара за запослене, и на 25.000 динара за незапослене породиље.\nДевет месеци касније, у јануару 2015, Никола Никодијевић као председник Скупштине Града потписује Одлуку којом се незапосленим породиљама помоћ повећава на 35.000, али на четири рате: прва рата 20.000, наредне три по 5.000 динара на свака три месеца.\nОнда, у јуну 2017. године, Скупштина Града доноси Одлуку којом све породиље добијају једнократну помоћ од 10.000, а незапослене - ако испуњавају услове који су важили и раније (да им чланови домаћинства у којем живе примају мање од 10.000 динара по члану) - добијају још 25.000, дакле, укидају се рате.\nНапослетку, у децембру 2017, укида се услов о висини примања, а уводи се одредба да се помоћ додељује за свако прворођено дете у износу од 10.000 динара.\nПрема томе, ако подвучемо црту под све ово, прописима који су важили за време бивше градске власти, запослене породиље примале су једнократну помоћ од 25.000 динара, а незапослене од 40.000 динара. Сада, након свих ових претумбација, запослене породиље добијају помоћ од 10.000, а незапослене од 35.000 - изузев у случају да је реч о прворођеном детету: тада добијају још по 10.000 динара.\nДакле, сада запослене породиље у сваком случају примају мању помоћ, док незапослене могу да добију 5.000 динара више него да су се породиле за време бивше власти, али у случају да им је то прво дете (35.000+10.000 = 45.000).\nНе плаши се критике, не одустаје због измишљених афера (што је и логично - нема разлога да Мали одустане због измишљених афера; но, афере везане за Синишу Малог далеко су од \"измишљених\", а исто тако су и далеко од било које врсте епилога)\nНа крају, премијерка је Синишу Малог описала речима:\n“Не плаши се критике, не одустаје због измишљених афера и не плаши се тешких одлука у интересу свих грађана Београда и грађана Србије”.\nДонекле јесте у праву. Синиша Мали се, заиста, није растао од функције градоначелника, упркос томе што је рекао да на том месту највероватније неће дочекати крај мандата, додавши да је поносан на постигнуте резултате. На питање Истиномера да ли ће испунити захтеве грађана који су у више наврата организовали протесте на улицама Београда, Мали је рекао да неће поднети оставку због 50 демонстраната. Александар Вучић је у мају 2017. године изјавио да Мали неће још дуго бити градоначелник.\n“Током лета (2017) ће поднети оставку, неће пред изборе”, рекао је тада Вучић.\nМеђутим, упркос овом обећању, Мали је управљао Београдом све до краја мандата, а у намери да задржи место првог човека престонице нису га омели ни масовни протести грађана, нити афере о којима је писао КРИК - да је контролисао 45 банковних рачунаотворених на његово име, ни да је као директор “офшор” фирме купио 24 луксузна апартмана у Бугарској, па чак ни оне да је плагирао докторат.\n(Истиномер)", "Како је Ана Брнабић за 15 минута изнела 15 спорних тврдњи о Синиши Малом", "Председница владе је у Скупштини наступила самоуверено, често бахато, а у хвалоспевима упућеним новом министру финансија - иако нестраначка личност - послужила се класичним 'аргументима' владајуће већине:" ]

[ "Александар Запољскис", "Авигдор Ескин", "Владимир Јевтић", "Бранко Павловић", "Ђанандреа Гајани", "Роса Менесес", "Елеонора Лорусо", "Драгана Трифковић", "Станислав Стремидловски", "Патрик Бјукенен" ]

[ "Исламизација Немачке - пред Берлином две варијанте и обе су лоше", "На сајту нeмaчког издања Welt-а, појавио се, по свом садржају, доста изненађујући чланак. Док су водећи политичари земље говорили о успесима економије и показивали упечатљиве цифре даљег раста националног бруто" ]

[ "Милан Радоњић", "Бошко Мијатовић", "Истиномер", "Антидот", "Емир Кустурица", "Бирн", "Бранислав Матић", "Давор Лукач", "Карл Билт", "Марк Галеоти" ]

[ "Србија је потрошила пола милијарде динара на обнављање тоалета у здравственим установама у 2016. години, показују подаци Министарства здравља које БИРН по први пут објављује. Министарство је за посао обнове тоалета ангажовало четири фирме – Јадран, Роофс, Тончев градња и Новецо. Реновирани су поједини тоалети у 136 здравствених установа у 16 округа широм Србије, с тим да су само у Здравственом центру Врање прекинути радови. У бази података не постоје подаци за Војводину, јер министарство није расписало јавну набавку за обнову болничких тоалета на овој територији. BAZA\nObnova srpskih toaleta - jedan od najvećih uspeha vlasti i pokazatelj novog ruha države, kako se hvalio predsednik Vučić.\nSkupili smo na jednom mestu rezultate ovog posla.\nPogledajte koje firme su radile, gde, za koliko novca i šta su uradile: https://t.co/c2u7mzbW9ypic.twitter.com/p7seU2qFVl April 27, 2018 Министарство је платило још 20 милиона динара предузећу Кула пројект за надзор свих радова. Географски посматрано, рекло би се да је посао уређења тоалета подељен поменутим фирмама по регионима. У Београду и Западној Србији радио је Јадран, у Шумадији и Јужној Србији фирма Роофс, у Источној Србији ангажована је Тончев градња, а на крајњем југу Србије Новецо. У овој бази података систематизовани су прецизни подаци о обиму посла који је урађен - која фирма је изводила радове у одређеној здравственој установи, колико је плаћена за тај посао и шта је конкретно урадила. Посао санације тоалета у болницама био је најављиван више пута, још од јесени 2015. године и о томе се нашироко говорило. Председник Србије Александар Вучић, који је обилазио радове, често је потенцирао у јавности да је то један од највећих успеха власти и показатељ новог руха државе. Јавна набавка за овај посао спроведена је у децембру 2015. године у преговарачком поступку без објављивања јавног позива за подношење понуда. То би било оправдано у хитним и непланираним ситуацијама, што у овом конкретном поступку није био случај. (Јавно.рс)", "Министарство здравља потрошило 519,5 милиона динара за обнову тоалета у здравственим установама, ангажоване четири фирме без објављивања јавног позива за подношење понуда", "Србија је потрошила пола милијарде динара на обнављање тоалета у здравственим установама у 2016. години, показују подаци Министарства здравља које БИРН по први пут објављује. Министарство је за посао обнове тоалета" ]

[ "Маринко М. Вучинић", "Миланко Шеклер", "Томислав Станковић", "Марко Јакшић", "Бранкица Ристић", "Народни Покрет Срба Са Ким", "Отаџбина", "Никола Танасић", "Никита Бондарјев", "Вук Драшковић" ]

[ "Пратећи учестале наступе Председника републике Србије Александра Вучића, везане за коначно решавање косовско-метохијског проблема, могла би се сачинити својеврсна антологија његових све контроверзнијих и парадоксалнијих изјава. И поред његовог „великог ангажмана“ мора се рећи да, што време више одмиче, то је његова позиција све отворенија за постизање тзв. разумног компромиса, који би очигледно укључивао и неку врсту прикривеног признавања косовске независности. Поред његовог неочекиваног изјашњавања да је „Бриселски споразум акт међународног права“, Вучић није ни споменуо да се наш Уставни суд определио да следи став званичне политике - да је реч о политичком, а не правном акту. Оно што није учинио наш Уставни суд, урадио је уставни суд самопроглашене државе Косово, тврдећи да је Бриселски споразум нарушио њихов уставни поредак. У мноштву Вучићевих изјава посебно се издваја став о пренебрегавању и дисквалификацији преовлађујућег става у нашој јавности о неопходности замрзавања косовског проблема. Тако изнет став јасно говори о недемократској суштини његове владавине, у којој се не поштује воља народа без обзира што се Александар Вучић спорадично позива на нужност референдумског изјашњавања о судбини Косова и Метохије. Међутим он јасно истиче: „Без обзира на критике из домаће јавности, без обзира на то што сам видео синоћ у истраживању домаће јавности да 80% грађана Србије сматра да треба да задржимо замрзнути конфликт, даћу све од себе - не хајући за своју политичку каријеру или место на коме се налазим - да се изборим против става тих 80 одсто људи, јер нећу и не желим да будем одговоран за нове ратове или сукобе. Не желим да се то Србији догоди. Нећу доносити одлуке против нашег народа, већ ћу гледати да убедим већину да су нам мир и стабилност важнији од било чега другог“. Лако је уочити очигледне контрадикторности и недоследности у овако изнетом ставу Александра Вучића, јер с једне стране се каже да се „неће ићи против воље нашег народа“, а с друге стране се већинско мишљење народа проглашава за „реметилачки фактор који призива сукобе и нове ратове на Косову и Метохији“. Као свој основни циљ и политички задатак Вучић види у убеђивању нашег народа у неопходност одржавања мира и стабилности, а подразумева се да се он јавља као основни гарант стабилности и миротворства, без обзира на то што он и након вођења тзв. „унутрашњег дијалога о Косову и Метохији“ није нашао прави тренутак да изнесе своје становиште о тзв. разумном и коначном решавању косовског питања. Притом се не каже коју цену треба да платимо за „одржавање стабилности“ и да ли се она односи на признавање тзв. косовске државности. Да ли ико ко познаје политичку праксу вође напредњака може да поверује да он не хаје за своју политичку каријеру и властодржачку позицију? Самом чињеницом да се он залаже за стабилократски начин владавине и остваривање неолибералне демократије, његово изјашњавање да „не хаје за политичку каријеру“ је само још једно у низу и његових испразних обећања и огољеног политиканства. Овако интонирана изјава само у ствари додатно дестабилизује политичку и друштвену ситуацију и уноси још већу конфузију и неизвесност. На питање када ће да изађе са сопственим предлогом о решавању косовско-метохијског проблема он каже: „Када будем оценио да је то добро за нашу земљу и када будемо могли да добијемо одређени резултат“. Овако изнет став, без обзира како то парадоксално звучало, најбоље је одређење суштине залагања за успостављање замрзнутог конфликта без обзира што се Вучић упорно противи оваквом политичком ставу. А управо се суштина залагања да се не жури са потписивањем правно-обавезујућег споразума (за који нико још не зна шта би требало да садржи осим јасних назнака да се захтева улазак Косова у Уједињене Нације) садржи у тежњи да се искористе најоптималнији политички и друштвени услови за постизање прихватљивог споразума, који би обезбедио пре свега елементарне услове за одржање нашег народа на Косову и Метохији али и штитио целовитост наше државне територије. Након дуготрајног лицитирања да ли је решавање косовско–метохијског питања главни услов за улазак у ЕУ - више нема дилеме, јер је сасвим јасно да се управо ради о томе да су европске интеграције пре свега условљене напретком у овим преговорима. Међутим и ту се за Александра Вучића јавља отворени изазов јер, поред тога што је 80 одсто грађана за замрзнути конфликт, готово исти проценат не прихвата да се ради уласка у ЕУ призна тзв. независност Косова. О томе најбоље сведочи недавно обелодањено истраживање студената ФПН-а у Београду „Генерације и политика“. У њему се може наћи и следећи резултат ове студије: „И најстарију и најмлађу генерацију испитаника ујединило је питање да ли би гласали за улазак наше земље у Европску Унију када би услов за то било отцепљење Косова и Метохије. Негативни одговор дало је њих 85 посто“. Вероватно би реакција Александра Вучића на ово истраживање била иста као и на већинско опредељење грађана за замрзнути конфликт, без обзира на то што он непрестано тврди да „не тргује“ и „не подлеже уценама“, а да је споразум са Албанцима могућ само уз поштовање референдумски изражене воље народа. Невоља је у томе што је, у нашем политичком искуству, референдум обично средство огољене манипулације у рукама владајуће олигархије и служи само као покриће већ донетих одлука. А у исто време, Александар Вучић већ све чини да, служећи се свеобухватном медијском кампањом, преобликује већинску вољу народа, спроводећи све отвореније својеврсни политички инжињеринг и позивајући се све чешће на нужност напуштања митова и завета који су везани за наше Косово и Метохију. Нама се веома лако може поновити начин одлучивања какав је примењен приликом доношења одлуке о уласку Црне Горе у НАТО, без обзира на то што је већинско расположење грађана у Црној Гори било против уласка у овај војни савез. Не само да је заобиђен референдумски начин одлучивања, већ је то проглашено за „храбру и историјску одлуку извршне власти Црне Горе“. И, овако донета одлука образлагана је „нужношћу да се одржи мир и стабилност у нашем региону“. То је очигледно универзални одговор сваке власти која почива на стабилократским и илибералним основама, а притом следи динамику режима који не поштује већинску вољу народа. Судећи по изјавама Александра Вучића и начина на који он схвата демократију и већинску вољу народа он очигледно сматра да је његова воља неприкосновена и да је изнад темељних демократских начела у чијој основи је поштовање већинске воље народа. Али, он ствара себи и својеврсну одступницу наглашавајући стално да „ми имамо мали маневарски простор“ и да „важи само право силе“ и да у складу с тим морамо да „сачувамо мир и да сви градимо бољи живот и јачу економију“. „Чињеница је да велике силе не признају, односно немају намеру да уваже Резолуцију 1244, за нас само значи да ми имамо врло мале могућности да нешто учинимо“, изјавио је Вучић, очигледно не водећи рачуна како ће овакву изјаву доживети српски народ који живи на Косову и Метохији и који је изложен свакодневном насиљу и провокацијама. Какву то поруку им шаље Председник Републике Србије, који више води рачуна како ће преобликовати већинску вољу народа него што се залаже за пружање реалних гаранција за опстанак нашег народа на Косову и Метохији? Отвара се зато сасвим логично питање - да ли ће жртвовање српског народа на Косову и Метохији бити главна и пресудна гаранција за одржавање стабилности и мира у Србији и региону, али и неизвесног убрзања евроатлантских интеграција. Просудите и сами да ли је то превисока и за нас прихватљива цена.", "Стабилократија и решавање косовско-метохијског питања", "Пратећи учестале наступе Председника републике Србије Александра Вучића, везане за коначно решавање косовско-метохијског проблема, могла би се сачинити својеврсна антологија његових све контроверзнијих и" ]

[ "Слободан Дурмановић", "Игор Вукадиновић", "Милорад Додик", "Мирјана Радојичић", "Стефан Каргановић", "Саша Бижић" ]

[ "Већ недељама Бањалуку и Републику Српску потреса \"афера Драгићевић\". Смрт једног бањалучког младића од почетног шока, туге и пијетета његове породице и пријатеља прерасла је у случај који дословно тресе темеље не само актуелне власти, него потенцијално и саме РС. Чак и оним боље упућеним, тешко је да се разаберу и снађу у шуми разноразних интерпретација, гласина, истина и полуистина које се тим поводом плету. Зато на овом месту доносимо две потпуно антагонистичке верзије и дијаметрално супротстављена гледишта на овај трагичан догађај, препуштајући читаоцима и коментаторима да сами извуку закључак, а можда и допуне причу својим мишљењем и сазнањима. (НСПМ) Стефан Каргановић: Република Српска на оштрици бријача На руководство Републике Српске може се без резерве применити први део оне Таљеранове чувене опаске о управитељима државом из једне друге и, руку на срце, много занимљивије и раскошније епохе: „они немају способност да науче ништа“. О другом делу, који се односи на памћење и заборав, могло би се још и порасправити. Стање је алармантно. Република Српска преживљава најозбиљнију унутрашњу кризу откако је субверзивни процес „обојене револуције,“ усмераван и финансиран извани, 2014. године у њој почео да узима маха. Неспособни да реално сагледају геополитички амбијент у коме се налазе и да процене изазове којима су суочени, уљуљкани ефемерним успесима не у решавању иједног важног проблема него искључиво у балансирању на власти, без талента за разумевање технологије чијом им се применом ради о глави и — то се подразумева — поврх свега, балкански површни и бахати, они немају представу о томе шта им је чинити. Зато упадају из грешке у грешку. Посматрамо последњи чин, у изведби западних обавештајних служби, великог геополитичког чишћења терена пред пројектовани сукоб са Русијом. То се одвија у широком луку, од Јерменије, преко Македоније, до Босне и Херцеговине. (Не заборављамо, наравно, ни љигави Казахстан ни рањиви Еквадор, за који се, по неочекивано суровом ућуткивању Џулијана Асанжа, јасно види да је, после краткотрајног антиимперијалистичког отпора, новом председнику Ленину Морену успешно сломљена кичма.) Подразумева се, поред одређених кадровских корекција које су програмиране и за Федерацију, да је на простору БиХ Република Српска главна специфична мета овог рушилачког процеса. Као скоро све политичке интриге, ни овај процес није неумитан, ни незаустављив. Он је већ успешно рашчлањен и начин како би му требало противдејствовати утврђен је и разумљиво изложен за оне који знају да читају. Да, али то само под условом да постоји спремност на жртву и одлучност да се пружи аналитички промишљен и зналачки организован отпор. А рећи тако нешто значи исто што рећи да се у коридорима моћи у Бањалуци ништа слично томе догодити неће. После неколико превратничких покушаја којима је власт некако одолела, али не својим умећем него комбинацијом среће, залагања других и захваљујући катастрофалној неспособности трапаве пете колоне задужене да је сруши, страни фактор се вратио на почетак (back to square one, како би они рекли) и помно је проучио стање. Један од видљивих резултата те сурове анализе је инсценирана, жртвена смрт недужног дечака Давида Драгићевића. Било је правилно процењено да ће се играњем на емотивну жицу најзад успешно мобилисати до сада недостајућа масовна подршка иза лажне заставе „обојене револуције“. То се заиста показало као неупоредиво ефикасније средство од исхабаних досадашњих крилатица потрошених петоколонашких трибуна. Већ скоро два месеца, у Бањалуци не јењавају свакодневна протестна окупљања Давидових „пријатеља,“ којих је — судећи по гомилама поштовалаца на Тргу Крајине — ова очигледно изузетно комуникативна млада особа за живота имала у изобиљу. Да се није „удавио,“ жртвени јарац Давид најесен је комотно могао да се кандидује за председника Републике Српске. По импозантном и растућем броју постхумних пријатеља који га жале, његови изгледи да се легално усели у кабинет Милорада Додика, за чије се превратничко збацивање Давидова смрт сада цинично злоупотребљава, не би уопште били занемарљиви. Прерана смрт овог дружељубивог дечака, са свим околностима које је прате, деловала је сумњиво од самога почетка. Први медијски извештаји ни у ком погледу нису наговештавали накнадно спиновани наратив. Помињани су извесни, за тај узраст, мање више „нормални“ тинејџерски несташлуци кобне вечери када је Давид нестао. Неке од тих враголија те вечери на јавним местима чак су и камере забележиле. Наглашавана је потпуно природна забринутост за судбину нестале особе, али без икаквих алузија на неподношљиве мањкавости у раду институција, због чега се сада тврди да би требало свргнути власт. Као што се са професионално диригованим, вештачким, наративима у наше време обично дешава, и овај о јадном Давиду ускоро је неприметно (осим за искусно око) попримио сасвим нове облике и тематске садржаје. Прво су неутешни пријатељи (спочетка у нормалном броју) почели да се окупљају на главном градском тргу, манифестујући своју тугу. Тај дирљиви перформанс могао је да делује помало чудно, с обзиром на то да се осећања и омажи овакве врсте традиционално испољавају не на прометним јавним местима него поред гробног почивалишта покојника. Али пошто живимо у „епохи спектакла,“ да је у питању само такав неконвенционални начин одавања поште, томе се и не би учитавао нарочити значај. Међутим, само неколико дана после тога, медији (међу којима није познат ниједан који се не налази под страном контролом или који би био посвећен одбрани Републике Српске) почели су да преносе све необичније захтеве, приписиване покојниковим пријатељима окупљеним на Тргу. Ожалошћени пријатељи су категорички одбацили закључке надлежног патолога о Давидовој смрти као „нетранспарентне“ и политички условљене, претећи да ће се свакодневно окупљати на Тргу све док се не утврде тачни узроци трагедије. Подтекст је био да ће се задовољити само под условом да форензички стручњаци пронађу формулу која би се уклапала у њихову тврдњу да се младић није утопио у реци, већ да су га усмртили органи власти, или неки елементи исте, па затим смислили причу о утапању да би прикрили свој злочин. При том, и медији и онај део јавности који је био импресиониран оваквим захтевом пропустили су да поставе очигледно питање: какве су форензичке квалификације пријатеља са Трга да се изјашњавају о стању нечијих посмртних остатака, чију обдукцију не само да нису радили, већ које чак нису ни видели? Нити се ико потрудио да понуди некакву сувислу хипотезу која би обухватила барем већину познатих и утврђених чињеница, полазећи од питања cui bono? Постављањем тог питања било би могуће извршити процену вероватноће да би власт, у изборној години, и то када по свим испитивањима јавног мњења ужива предност, из чистог мира неког анонимуса олако смакла па затим фалсификовала аутопсијски извештај да догађај прикаже у лажном светлу. Одприлике као Башар ал-Асад, када је наводно у Думи отровним гасовима побио цивиле, али је то учинио, врло необјашњиво, на самом крају успешно изведене војне операције, када су му компликације такве врсте биле најмање потребне. Или, ако ћемо баш кренути са аналогијама, као у случају Сребренице, где је „геноцид“ извршен у најнелогичније време, на самом крају сукоба, када би једина последица могла бити катастрофално погоршање моралног и политичког положаја окривљених за тај злочин. Изгледа да је генерал Филип Моријон знао о чему говори када је, као сведок на суђењу Милошевићу, изјавио да је „у Сребреници, Младић ушетао у клопку.“ Као, уосталом, што су — непоучени искуством — овом приликом исто то учинили Милорад Додик и његов естаблишмент, у случају Давида Драгићевића. Поступајући по погрешном савету некога из најближег окружења, навучен на удицу брзог и лаког санирања надолазеће кризе, и идући наруку рушиоцима, председник је већ у раној фази повукао потез којим је од самога почетка дискредитовао и девалвирао позицију власти. Уместо да чврсто стане иза компетентног обдукцијског налаза надлежног патолога из Бањалуке, у настојању да се манифестантима додвори и да их убеди у нешто што њих уопште и не занима, власт је позвала стручњака из Београда да понови обдукцију. Небитно је што се нови налаз у свим битним појединостима поклапа са оним првим. Битан је преседан, и порука коју шаље. Бунџије тврде да је налаз бањалучког патолога лажан, направљен да би се прикрило учешће власти у убиству. Довођењем патолога са стране власт је сигнализирала да би безобразне инсинуације на њен рачун могле бити тачне. Суштина заплета — а имбецилна власт се показала неспособна да то разуме — не налази се у разјашњавању стручних увида, него у бруталном наметању утисака. Први поен за рушиоце. У Републици Српској свакодневно понеко погине или умре. Када би председник Републике и министар унутрашњих послова ишли на све комеморације ове врсте и посећивали родбину свих покојника, да се „људски солидаришу“ и изјаве саучешће, њима не би преостало времена да се баве јавним пословима за које су задужени и за шта примају плату. Па ипак, председник Додик и његов главни полицајац, учинили су, у случају уцвељене породице Драгићевић, знаковит изузетак. Идући им на ноге да изјаве саучешће, оставили су неодољиви утисак не саосећајних душа него извршиоца, или барем „саучесника“ како их је отац Давор Драгићевић касније неделикатно прозвао, који иду на место злочина. Други поен за рушиоце. Ова дирљива посета је поен који се никаквом нормалном логиком не да објаснити, поготово када тај врло значајан поен, пред камерама, противничкој страни сервирају један не баш сентименталан, искусан политичар и још несентименталнији, превејани удбаш. Али „најбоље“ тек долази. На почетку драме, отац Давор је давао примерене изјаве какве се очекују од скрханог родитеља, молећи да се смрт његовог сина не политизује и да се његова породица и он, у свом болу, оставе на миру. Затим је у Даворовим јавним иступањима настао нагли преокрет који се никаквим нормалним психолошким механизмима не би могао објаснити. Између осталог, Давор је затражио да буде укључен у истрагу и да се један, по њему, неподобни учесник удаљи из истражног тима, што је по безпрецедентном одобрењу министарства унутрашњих послова и учињено. То, наравно, представља крајње парадоксалан и скроз непрофесионалан потез ничим оправданог попуштања политичкој стихији која, барем формално, циља и на рушење тог министарства, као једног од (по Џину Шарпу) кључних „стубова режима.“ Наравно, преко Давора Драгићевића у „истрагу“ су тиме инсајдерски били укључени и фактори који су тада већ видно почели њиме да манипулишу. Трећи поен. Филм се убрзава и карактер протеста се „неприметно“ мења, док дирљиви ритуали и паљење кандила на Тргу Крајине одвраћају пажњу јавности. Политички нагло сазрели протестанти, пресвисли од жалости за изгубљеним другом, не губе време већ муњевитом брзином фокус дискурса преносе на оно што их стварно занима, а то су теме од „вишег друштвеног значаја“. Док се Давид дискретно потискује у позадину, мада и даље бива коришћен као емотивни параван и украсни детаљ, у први план избијају битније теме које су у потпуности неповезане са његовом трагичном смрћу, како год да се догодила. Те теме су подобност власти, неспособност и нетранспарентност система, као и отуђеност правосудних и свих осталих институција. (Ова задња идеја је ипак морала потећи не од Давидових вршњака него од старијих и искуснијих, по свој прилици ветерана „Корчуланске летње школе“). За само месец дана после трагедије, искусни пропагандни волшебници обрнули су наратив. Тежиште јавне пажње вешто су пренели са недоумица у вези са трагичном смрћу једног доскора анонимног младића на легитимност (ипак) демократски изабране власти у Републици Српској, са потенцијалом минирања предстојећих избора и утирања пута у Републици Српској истој врсти мањинског уличног преврата који смо управо видели у Јерменији, а недавно у Македонији. Пошто (да парафразирамо Стаљина) утисци решавају све, Давидов отац Давор је постао предмет посебне обраде дискретних усмеривача ових спонтаних процеса. Тешко је без опипљивих доказа дати одговор на занимљиво питање шта је утицало на родитеља, који је испочетка сасвим одмерено и нормално реаговао на трагичан губитак свога детета, да затим без видљивог основа промени свој тон и став. Углавном, одједанпут Давор је почео да прича екстравагантне будалаштине. Он сада говори да му је син био силован, па затим убијен и масакриран; да му је познат идентитет петнаесторице непосредних виновника, али да њихова имена не жели да открије; као и то да су готово сви највиши дужносници Републике Српске — цитирамо — „саучесници у убиству“ његовог сина, Давида Драгићевића. Наравно, нико не поставља питање Даворових непостојећих форензичких квалификација да се о стварима такве врсте изјашњава. Али то су пропагандне кнедле које власт, која га је по специјалној процедури именовала за члана истражног тима, сада мора да гута. Ох да, и оно питање о томе шта је могло утицати на Давора. Тешко је рећи, али хипотетичко објашњење могло би се наћи у речима искусног ратника Панча Виље: топовску паљбу ће противничка војска можда издржати, али када почнете да је гранатирате пезосима, предаће се без одлагања. Све претходно најзад је морало кулминирати онако како је од почетка било замишљено. У среду 16. маја, несрећни, изгранатирани Давор (који за себе гротескно истиче да је ратни ветеран ВРС!) обрео се у Сарајеву, на јавном скупу у друштву сличног њему несрећника из Федерације, Муриза Мемића. И ако ико у глави има црвене лампице, оне би најкасније у овом тренутку требале да почну да се пале. Јер како сазнајемо из увек информативног „Дневног аваза“ — какве се све невиђене коинциденције овде ређају! — и Муриз из Федерације је под неразјашњеним околностима недавно изгубио свога вољеног сина Џенана, „наводно“ у саобраћајној несрећи, као што се Давид „наводно“ утопио у Републици Српској. Сасвим разумљиво, покошени симетричним трагедијама, оба оца су се зближила на наднационалној и надконфесионалној основи, изгубивши поверење не само у правосуђе, него тачније у цео систем, и то опет симетрично, један у Републици Српској, други у Федерацији. Један баца дрвље и камење на Милорада Додика, други на Бакира Изетбеговића. Хммм… зар нисмо у уводу напоменули да је у току процес геополитичког чишћења који ће захватити оба ентитета? Оно што се пре неколико година није дало постићи досадним и некреативним „пленумима,“ сада најзад има шансу да успе, циничном инструментализацијом мистериозних смрти двоје недужних младих људи. Да сада применимо Окамово сечиво на расположиве податке. За Џенана је тешко било шта поуздано рећи пошто је његов случај тек пре неки дан извучен из нафталина са циљем подизања на виши ниво политичких напетости и ради емотивног мобилисања бесловесних маса са обе стране ентитетске линије. Али за оба случаја, у најмању руку, могла би се ипак констатовати широко позната чињеница да људи свуда гину у саобраћајним несрећама, као и да се људи стварно даве у рекама, поготово ако не знају или врло слабо знају да пливају, и да се то најчешће дешава без учешћа структура из дубоке државе. Зато ћемо одмах прећи на једну другу хипотезу. Давид Драгићевић највероватније јесте био киднапован за потребе унапред испланираног политичког сценарија за рушење Републике Српске. Речима британске премијерке Терезе Меј, популарисаним у једној запрепашћујуће сличној мистерији која се недавно одиграла у режији британске обавештајне службе, то је „highly likely“. После нестанка у другој половини марта, Давид је „највероватније“ био држан на за сада непознатом месту, усмрћен, и затим бачен у реку. Сакрална жртва за нову фазу обојене револуције у Републици Српској је принета. За уходане механизме, преостали део посла је чисто техничке природе. Како ствари тренутно стоје, тај део одрађен је солидно. Узгред, у производњи ове провокације под лажном заставом трапави кловнови чија је улога да глуме „опозицију“ нису имали много удела. На основу анализе досадашњег рада, газде су правилно процениле ограниченост њихових оперативних способности. Давида је, „highly likely,“ ликвидирао тим страних професионалаца специјално убачених за ту сврху. Пропагандну припрему јавности обавили су медији под страном контролом, а један део задатка сејања конфузије поверен је поузданом пашквиланту и мутиводи на јаслима страних служби, Слободану Васковићу. Нејасно је и неприродно понашање структура власти Републике Српске у насталој ситуацији. На свим развојним етапама ове кризе, својим потезима власт је објективно и систематски ишла на руку онима који не крију намеру да је сруше. Имбецилност је, наравно, увек расположив (мада нимало ласкав) херменутички алат којим би се то лако објаснило. Па ипак, да ли се ради само о томе? За сада, на то важно питање убедљивог одговора нема. Међутим, питање се ипак мора поставити и, шта више, на њему се мора инсистирати. Допринос структура власти Републике Српске продубљивању кризе и изградњи кредибилитета главних актера био је кључан, а за неке од институција могло би се рећи и — пресудан. Да ли срљају у пропаст из чистог идиотизма, или се ради о некој „великој нагодби“? Да ли су код старих превараната и блефираната насели на понуду која се не одбија, „златан падобран,“ како би се то на њиховом језику сликовито рекло, да искоче из ровова и препусте их непријатељу са привидом борбе, али без правог отпора? Уз уобичајене „гаранције,“ наравно, које ће бити цинично погажене истога тренутка када будале буду лишене средстава за самоодбрану. Судбина Републике Српске опет је у рукама њеног народа, који од својих главара опет нема много чему да се нада. Али на основу свега виђеног, и наде уложене у народ могу изневерити. Није Његош џаба рекао у писму Селима везира: У фукаре очи од сплачине, Пучина је стока једна грдна (Аналитички форум) Слободан Васковић: Након што је претучен, Давид је гепекован и полицијским аутомобилом одведен на непознату локацију; И слуге, као и Газда, су плаћени из Буџета РС \"Давид Драгичевић убијен је 23.03.2018. године, између 22 и 23 часа\", објавио је на Тргу његов отац Давор Драгичевић, 20.05.о.г.. Он је још рекао да је након ликвидације “Давидово тијело положено у канализацију”, што јесте рјечица “Црквена”, гдје је леш “пронађен” 24.03. ове године. Давор Драгичевић не би објавио тачно Вријеме Убиства да нема чврсте доказе за то. Давид Драгичевић је отет 18.03. на простору иза Металске школе, за шта постоје чврсти докази; Претходно је претучен, да би затим полицијским аутомобилом био одвежен на непознату локацију, гдје је мучен све до 23.03.; Читавих шест дана. Последице звјерског мучења јасно су уочљиве на сликама реобдукције тијела Убијеног Давида Драгичевића. Упозоравам - Фотографије су Изузетно Узнемирујући садржај. Осим полицајаца који су га одвезли, још неколико припадника МУП-а РС директно је учествовало у премлаћивању, отмици, мучењу и ликвидацији Давида Драгичевића, заједно са Војницима НаркоКартела, чији је Врх наредио његово убиство. У Убиство Давида Драгичевића дубоко су инволвирани, засад, као саучесници Драган Лукач, министар унутрашњих послова и Дарко Илић, начелник Управе за организовани криминал. Наглашавам ЗАСАД!!! Лукачеве слуге ових дана покушавају оправдати Газду тврдећи јавно на подобним медијима да су Мирна окупљања грађана “Обојена револуција”: Какви Монструми - Сурово мучење и ликвидацију, заташкавање егзекуције, покушавају оправдати болесним измишљотинама. И слуге, као и Газда, су плаћени из Буџета РС. Лукач готово два мјесеца тврди да Давиду Драгичевићу “нису нанесене теже повреде за живота”, иако фотографије свједоче о звјерској тортури. Заташкавање злочина Тешког Убиства једно је од најтежих кривичних дјела и у њему учествују министар унутрашњих послова Драган Лукач, Дарко Илић, начелник управе за организовани криминал, директор Полиције Дарко Ћулум, патолог Жељко Каран, Главни окружни тужилац Желимир Лепир и тужиоци Далибор Врећо и Саша Лаботић. Ту је још и Ђорђе Рађен, власник куће на Лаушу, чија је лажна пљачка Режирана, како би се одвукла пажња и како би Наручиоци Убиства, Врх НаркоКартела, представили Давида као криминалца и наркомана. Саучесник у убиству Давида Драгичевића је и Недељко Лубура, начелник Управе за борбу прортив тероризма, јер је ресурсе овог сегмента МУП-а РС усмјерио на заташкавање ликвбидације и покушаје компромитовања Давора Драгичевића. Лубура је зет Драгана Лукача. У Врху НаркоКартела, који хара Бањалуком, има и високопозиционираних функционера МУП-а РС. Најмање тројица! Саучесника има још, али су наведени “највећи калибар”, с тим што је Рађен само Војник, који је у пројекту Наређене Ликвидације имао значајнију улогу од оних који су учествовали у намамљивању, премлаћивању и отмици Давида Драгичевића. Један дио саучесника Војника НаркоКартела види се на снимцима са Трга Крајине, из ноћи 18.03.2018. године; Недуго након што је прошао преко Трга Крајине, накратко свратио до кафеа “988”, гдје се задржао 20 секунди, Давид је отишао према Металској школи, а не према насељу Лауш, како је то јавно, у парламенту РС (10.05.), слагао Лукач. Након што је претучен, Полицијски аутомобил је на то мјесто довежен са угашеним свјетлима; Давид је гепекован, а након тога је Полицијски аутомобил, опет са угашеним свјетлима, напустио тај простор и одвезао Давида на, засад, непознату локацију. (http://slobodanvaskovic.blogspot.rs/)", "Случај Давида Драгићевића - несрећни случај, убиство и/или завера", "Већ недељама Бањалуку и Републику Српску потреса 'афера Драгићевић'. Смрт једног бањалучког младића од почетног шока, туге и пијетета његове породице и пријатеља прерасла је у случај који дословно тресе темеље не" ]

[ "Миланко Шеклер", "Богдана Кољевић", "Светлана Николић", "Никола Танасић", "Мирослав Н. Јовановић", "Маринко Лолић", "Владислав Ђорђевић", "Петар Гордић", "Милимир Мучибабић", "Александар Јовановић" ]

[ "\"Можеш лагати неке људе све време, можеш лагати све људе неко време, али не можеш лагати све људе све време.\" Абрахам Линколн Није данас лако бити у Србији и стоички издржати све успехе ове власти. Није лако било издржати ни све оне тада „незапамћене“, а већ данас заборављене успехе претходне власти. Успех претходне власти наставио се ништа мањим (ако не и већим) успехом садашње власти. Из тога се може закључити само једно - да ништа у несрећној Србији не успева боље од успеха оних који су тренутно на власти. Они који тај успех стрпљиво граде чине све што је у њиховој политичкој моћи да би нама, обичним смртницима, олакшали живот у сопственој земљи, на сопственом послу, у сопственој породици... Нико нас и не пита да ли смо ми то од њих тражили, очекивали или прижељкивали. Упркос свим мерама које је предузимала и она претходна и ова садашња власт, огроман број становника из ове земље одлази - „више и јаче него икада у историји Србије“. И то, да се више никада у њу не врате. С друге стране, власт не чини ништа да их у томе спречи јер, боже мој, „свако иде где мисли да му је боље“, а они не желе да „улазе у личне одлуке, каријере и живот било ког појединца“. Одлазак наших лекара специјалиста превршио је сваку меру. Одлазак медицинских сестара, такође. А, у последње време, смо сви хтели – не хтели, сведоци одласка чак и обичних младих људи (без неке посебне школе и ретке или тражене професије), жељних само нормалног скромног обичног живота. Свесни смо и одласка добрих мајстора свих могућих заната. Одласка чак и најобичнијих неквалификованих, али вредних радника. Невоља је у томе што су ти које испраћамо људи у најбољим годинама, репродуктивно активни, те одлазак сваког од њих појединачно подразумева и одлазак још минимум четири члана њихових породица. Некада су из комунистичке Србије одлазили махом неквалификовани радници. И, у највећем броју случајева одлазили су „тамо“ са циљем да зараде како би овде створили боље услове за живот себи и својој породици, а потом се заувек вратили. Данас одлазе углавном да се никада више не врате. Владине мере на подизању наталитета су за сваку похвалу, али се бојим да оне ни приближно неће моћи ништа да промене. Барем не у догледно време. Стране инвестиције - о којима се толико данас прича и од којих се, по речима представника власти, једино може очекивати „виши стандард и бољи живот“ - отварају тако „жељена радна места“ у Србији. Та радна места се крећу у дијапазону од мотања каблова и шивења гаћа, до продаваца у маркетима и раду на бензинским пумпама или дистрибутивним центрима. А и таква, руку на срце углавном крајње бедно и лоше плаћена радна места, купујемо силним новцем из државног буџета – буџета који припада свима нама. С једне стране, ова, као и претходна власт, учи нас да држава не треба да инвестира у привреду и отвара своје компаније, као и то да оне компаније које је стварала деценијама треба што пре да преда приватницима. Јер држава је, каже се, лош власник и управљач. С друге стране, та иста власт нас учи да се „стране инвестиције морају финансирати и субвенционисати“. То јест, да се страним приватним власницима мора дати новац како би они отворили нова радна места за све оне који су одлучили да остану у својој земљи. Дакле, када би држава хтела да инвестира у компанију, предузеће или неку јавну установу - која је неопходна и која би била од општег друштвеног интереса - онда је то погрешно, јер држава није ефикасна у управљању и лош је власник. А, када неки страни приватник хоће да отвори, на пример, „шивару гаћа“, онда се он мора „помоћи“ новцем из државног буџета! Када држава хоће и може да створи успешну компанију - онда то она не сме, јер то је мешање и „државни интервенционизам на слободном тржишту“ (што не сме нипошто да се ради, јер „слободним тржиштем треба да управљају слободни закони тржишта, а пре свега здрава конкуренција“). А, када треба да страна приватна компанија „послује по слободним законима тржишта“ и да се бори са здравом конкуренцијом сама, онда она може да очекује обавезну и велику помоћ државе у новцу. Чекајте, нешто ми није јасно! Ако већ у Србији имамо приватне компаније које се баве текстилом, што значи да већ постоји конкуренција и слободно тржиште у том сектору, зар помоћ државе неком новом „шивачу гаћа“, није нелојална конкуренција онима који већ раде без те субвенције? Давање велике привилегије овим другима усмерене су директно против оних домаћих приватних компанија који су без икакве државне помоћи већ саме успеле да нам шију доњи веш. Или, други пример. Србија има доста приватних компанија и предузећа која се баве израдом намештаја. Када држава да значајне привилегије страном приватном предузећу, на пример „Икеи“, које се бави истом том делатношћу - зар то није државни интервенционизам? Односно, мешање у слободно тржиште и довођење једног страног тржишног учесника у привилегован положај у односу на бројне домаће компаније које опстају на нашем тржишти већ деценијама. Шта би било да је неки наш власник приватне компаније за израду намештаја дошао у Владу Србије (и ову и ону пре ове), и рекао да жели да отвори салон намештаја близу Београда, а потом тражио бесплатну локацију, бесплатну инфраструктуру и да се измести наплатна рампа на аутопуту како би имао више посетилаца? Па, рекли би му „Ко вас је послао?“, „Ко стоји иза вас?“, „Чији сте ви брат или рођак?“. Када би рекао да је дошао сам и да иза њега нико не стоји, онда би му казали да не могу да верују шта се он усуђује да тражи од своје Владе или би га питали „А, на чему сте ви гоподине?“, и „Јесте ли скоро посетили свог изабраног лекара?\". Све горе описано је нама свима већ добро познато. Но, данас у Србији има и једна сасвим нова појава чији корени, истини за вољу, такође имају своје скромне почетке и у претходној власти. Ипак, данас неки нови политички моћници, односно боље рећи њихова блиска родбина и пријатељи - за чије биографије се користи језичка синтагма „криминална прошлост“ и који иза себе већ имају импресиван број туча, пребијања и батињања, па и оптужби за покушаје убистава и убиства - јесу они чија се имена данас најчешће са страхом шапућу на јавним местима, државним установама, али и кафанама широм Србије. Бојим се да тај страх с којим се данас „тихим шапатом“ изговара тих неколико увек истих имена и презимена, јасно и трајно одређују све будуће догађаје на политичкој сцени Србије. Волео бих да грешим, али се бојим да нам је наша заједничка судбина већ одавно запечаћена, и то како нама „шаптачима“, тако и њима, о којима се шапуће. Бојим се да нам следи велико урушавање свега и свачега и да ће под тим рушевинама остати многи од нас, али и њих, заувек. Бојим се да нико неће пристати да гладан, го и бос, као овца посматра како ничу нечије куле и градови стечени, пре свега, шапатом уплашене Србије. На крају крајева, ако су у нашој земљи сви њени највећи домаћи предузетници и бизнисмени унапред оптужени да су „тајкуни“, „криминалци“ и „лопови“, и повлаче се по насловним странцама таблоида, а богами и затвора, онда нема ничег чудног и необичног у томе да се у тој и таквој земљи појави до сада непозната и потпуно нова професија моћних и успешних људи. Људи чија се имена и презимена изговарају само шапатом, а који својим „тихим деловањем“, и „пословним понудама које се не могу одбити“ полако преузимају власништво над свим успешним пословима и бизнисом оних недовољно „политички јаких“, али вредних и посвећених, домаћих предузетника. Но, то и такво власништво и богатство широј јавности скоро непознатих личности, у суштини је стечено захваљујући само двема врстама шапата - њиховим шапатом изговорених понуда на ухо уплашених власника и шапатом уплашене Србије док о томе говори. Али, такав шапат одјекује данашњом Србијом снажније него икада. Снажније и од најјаче олује! Шапатом нагомилана неједнакост и неправда никада се шапатом не окончава и не завршава. У Србији се данас и о томе почиње да шапуће! После толиког шапутања све је већа галама. Јер, када цела Србија почне да шапуће, то ће бити таква бука и галама, од које више нећемо моћу да чујемо ни сами себе, а камоли њих...", "Судбина богатства стеченог шапатом уплашене Србије", "'Можеш лагати неке људе све време, можеш лагати све људе неко време, али не можеш лагати све људе све време. ' Абрахам Линколн Није данас лако бити у Србији и стоички издржати све успехе ове власти. Није лако било" ]

[ "Клаудија Астарита", "Станислав Тарасов", "Никола Танасић", "Џозеф Штиглиц", "Авигдор Ескин", "Владимир Јевтић", "Бранко Павловић", "Ђанандреа Гајани", "Александар Запољскис", "Роса Менесес" ]

[ "Будућност Северне Кореје зависи од Трампа и Си Ђинпинга", "Сада, када смо оставили иза себе самит на врху у Сингапуру, потребно је да се запитамо, шта ће се десити у непосредној будућности на Корејском полуострву. Фотографија стиска руке Доналда Трампа и Ким Џонг Уна," ]

[ "Драгана Трифковић", "Маринко М. Вучинић", "Бранко Павловић", "Ђорђе Вукадиновић", "Бошко Обрадовић", "Мирослав Самарџић", "Слободан Голубовић", "Драган Ђилас" ]

[ "Вучићева „платформа за Косово и Метохију“", "Евроинтеграције Србије су од почетка биле велика заблуда, чија се контрадикторност најбоље очитавала у пароли „и Косово и ЕУ“. Управо су земље ЕУ, као партнери САД у НАТО, биле ангажоване на насилном и" ]

[ "Авигдор Ескин", "Владимир Јевтић", "Бранко Павловић", "Ђанандреа Гајани", "Александар Запољскис", "Роса Менесес", "Елеонора Лорусо", "Драгана Трифковић", "Станислав Стремидловски", "Патрик Бјукенен" ]

[ "Москва учвршћује позиције на Блиском истоку - потискујући Иран?", "Пре два дана, француски произвођачи аутомобила Пежо и Ситроен, обзнанили су свој одлазак са тржишта Ирана. Они су директно рекли, да им је америчко тржиште изузетно важно. Тако је већ поступило на десетине великих" ]

[ "Драгана Трифковић", "Авигдор Ескин", "Владимир Јевтић", "Бранко Павловић", "Ђанандреа Гајани", "Александар Запољскис", "Роса Менесес", "Елеонора Лорусо", "Станислав Стремидловски", "Патрик Бјукенен" ]

[ "О двоструким стандардима, или шта су за ЕУ људска права?", "Иако се ЕУ формално заснива на вредностима као што су слобода, демократија, људско достојанство, владавина права и поштовање људских права, пракса показује да такве вредности не да нису темељ, већ суштински нису ни" ]

[ "Rtrs", "Radio Тelevizija Republike Srpske", "Radio Television Of Republic Of Srpska" ]

[ "Осам осумњичених предати Кантоналном тужилаштву", "Радио Tелевизија Републике Српске, Најновије вијести - Бањалука, Република Српска, БиХ, Србија. На једном мјесту политика, економија, спорт, забава. Radio Television of Republika Srpska official website, news, politics, economy, sport, entertainment." ]

[ "Rtrs", "Radio Тelevizija Republike Srpske", "Radio Television Of Republic Of Srpska" ]

[ "У Бањалуци отворено љетно првенство Српске у пливању", "Радио Tелевизија Републике Српске, Најновије вијести - Бањалука, Република Српска, БиХ, Србија. На једном мјесту политика, економија, спорт, забава. Radio Television of Republika Srpska official website, news, politics, economy, sport, entertainment." ]

[ "Rtrs", "Radio Тelevizija Republike Srpske", "Radio Television Of Republic Of Srpska" ]

[ "To view this video please enable JavaScript, and consider upgrading to a web browser that supports HTML5 video", "Отворен Трећи међународни фестивал дјечијег и омладинског фолклора \"Плетеница\"", "Радио Tелевизија Републике Српске, Најновије вијести - Бањалука, Република Српска, БиХ, Србија. На једном мјесту политика, економија, спорт, забава. Radio Television of Republika Srpska official website, news, politics, economy, sport, entertainment." ]

[ "Rtrs", "Radio Тelevizija Republike Srpske", "Radio Television Of Republic Of Srpska" ]

[ "Новопазарац ухапшен због пријетњи предсједнику државе", "Радио Tелевизија Републике Српске, Најновије вијести - Бањалука, Република Српска, БиХ, Србија. На једном мјесту политика, економија, спорт, забава. Radio Television of Republika Srpska official website, news, politics, economy, sport, entertainment." ]

[ "Rtrs", "Radio Тelevizija Republike Srpske", "Radio Television Of Republic Of Srpska" ]

[ "To view this video please enable JavaScript, and consider upgrading to a web browser that supports HTML5 video", "Берба малине у Семберији", "Радио Tелевизија Републике Српске, Најновије вијести - Бањалука, Република Српска, БиХ, Србија. На једном мјесту политика, економија, спорт, забава. Radio Television of Republika Srpska official website, news, politics, economy, sport, entertainment." ]

[ "Rtrs", "Radio Тelevizija Republike Srpske", "Radio Television Of Republic Of Srpska" ]

[ "To view this video please enable JavaScript, and consider upgrading to a web browser that supports HTML5 video", "\"Златна сабља\" - безбједносне снаге самопроглашеног Косова припремају упад на сјевер Космета", "Радио Tелевизија Републике Српске, Најновије вијести - Бањалука, Република Српска, БиХ, Србија. На једном мјесту политика, економија, спорт, забава. Radio Television of Republika Srpska official website, news, politics, economy, sport, entertainment." ]

[ "Rtrs", "Radio Тelevizija Republike Srpske", "Radio Television Of Republic Of Srpska" ]

[ "Заев и Ципрас још нису разговарали о имену државе", "Радио Tелевизија Републике Српске, Најновије вијести - Бањалука, Република Српска, БиХ, Србија. На једном мјесту политика, економија, спорт, забава. Radio Television of Republika Srpska official website, news, politics, economy, sport, entertainment." ]

[ "Rtrs", "Radio Тelevizija Republike Srpske", "Radio Television Of Republic Of Srpska" ]

[ "Невјероватан преокрет Србије против Бугарске!", "Радио Tелевизија Републике Српске, Најновије вијести - Бањалука, Република Српска, БиХ, Србија. На једном мјесту политика, економија, спорт, забава. Radio Television of Republika Srpska official website, news, politics, economy, sport, entertainment." ]

[ "Rtrs", "Radio Тelevizija Republike Srpske", "Radio Television Of Republic Of Srpska" ]

[ "Пронађено најстарије дрво у Европи", "Радио Tелевизија Републике Српске, Најновије вијести - Бањалука, Република Српска, БиХ, Србија. На једном мјесту политика, економија, спорт, забава. Radio Television of Republika Srpska official website, news, politics, economy, sport, entertainment." ]

[ "Rtrs", "Radio Тelevizija Republike Srpske", "Radio Television Of Republic Of Srpska" ]

[ "To view this video please enable JavaScript, and consider upgrading to a web browser that supports HTML5 video", "У недјељу сунчано и топло са пролазном кишом", "Радио Tелевизија Републике Српске, Најновије вијести - Бањалука, Република Српска, БиХ, Србија. На једном мјесту политика, економија, спорт, забава. Radio Television of Republika Srpska official website, news, politics, economy, sport, entertainment." ]

[ "Rtrs", "Radio Тelevizija Republike Srpske", "Radio Television Of Republic Of Srpska" ]

[ "На УКЦ Српске борба за живот дјевојчице из Језера", "Радио Tелевизија Републике Српске, Најновије вијести - Бањалука, Република Српска, БиХ, Србија. На једном мјесту политика, економија, спорт, забава. Radio Television of Republika Srpska official website, news, politics, economy, sport, entertainment." ]

[ "Rtrs", "Radio Тelevizija Republike Srpske", "Radio Television Of Republic Of Srpska" ]

[ "Голићева и Богданић у Цириху на Самиту пословне дијаспоре", "Радио Tелевизија Републике Српске, Најновије вијести - Бањалука, Република Српска, БиХ, Србија. На једном мјесту политика, економија, спорт, забава. Radio Television of Republika Srpska official website, news, politics, economy, sport, entertainment." ]

[ "Rtrs", "Radio Тelevizija Republike Srpske", "Radio Television Of Republic Of Srpska" ]

[ "\"Бацање новца\": Витамински додаци су потпуно бескорисни", "Радио Tелевизија Републике Српске, Најновије вијести - Бањалука, Република Српска, БиХ, Србија. На једном мјесту политика, економија, спорт, забава. Radio Television of Republika Srpska official website, news, politics, economy, sport, entertainment." ]

[ "Rtrs", "Radio Тelevizija Republike Srpske", "Radio Television Of Republic Of Srpska" ]

[ "Требињу друга награда за најбоље брендирани простор", "Радио Tелевизија Републике Српске, Најновије вијести - Бањалука, Република Српска, БиХ, Србија. На једном мјесту политика, економија, спорт, забава. Radio Television of Republika Srpska official website, news, politics, economy, sport, entertainment." ]

[ "Rtrs", "Radio Тelevizija Republike Srpske", "Radio Television Of Republic Of Srpska" ]

[ "Очекује се натросјечно топло љето", "Радио Tелевизија Републике Српске, Најновије вијести - Бањалука, Република Српска, БиХ, Србија. На једном мјесту политика, економија, спорт, забава. Radio Television of Republika Srpska official website, news, politics, economy, sport, entertainment." ]

[ "Rtrs", "Radio Тelevizija Republike Srpske", "Radio Television Of Republic Of Srpska" ]

[ "Матис: Кина жели да застраши сусједе", "Радио Tелевизија Републике Српске, Најновије вијести - Бањалука, Република Српска, БиХ, Србија. На једном мјесту политика, економија, спорт, забава. Radio Television of Republika Srpska official website, news, politics, economy, sport, entertainment." ]

[ "Rtrs", "Radio Тelevizija Republike Srpske", "Radio Television Of Republic Of Srpska" ]

[ "Узбуна у Израелу: Огласиле се сирене за ракетни напад", "Радио Tелевизија Републике Српске, Најновије вијести - Бањалука, Република Српска, БиХ, Србија. На једном мјесту политика, економија, спорт, забава. Radio Television of Republika Srpska official website, news, politics, economy, sport, entertainment." ]

[ "Rtrs", "Radio Тelevizija Republike Srpske", "Radio Television Of Republic Of Srpska" ]

[ "To view this video please enable JavaScript, and consider upgrading to a web browser that supports HTML5 video", "Избјегли Срби из ФБиХ одлуку Уставног суда БиХ гледају као отуђивање њихове имовине", "Радио Tелевизија Републике Српске, Најновије вијести - Бањалука, Република Српска, БиХ, Србија. На једном мјесту политика, економија, спорт, забава. Radio Television of Republika Srpska official website, news, politics, economy, sport, entertainment." ]

[ "Rtrs", "Radio Тelevizija Republike Srpske", "Radio Television Of Republic Of Srpska" ]

[ "Командати као имами: \"Џамијска рута\" - нови притисак на Српску", "Радио Tелевизија Републике Српске, Најновије вијести - Бањалука, Република Српска, БиХ, Србија. На једном мјесту политика, економија, спорт, забава. Radio Television of Republika Srpska official website, news, politics, economy, sport, entertainment." ]

[ "Rtrs", "Radio Тelevizija Republike Srpske", "Radio Television Of Republic Of Srpska" ]

[ "To view this video please enable JavaScript, and consider upgrading to a web browser that supports HTML5 video", "Голић: Српска препознала значај пословних зона", "Радио Tелевизија Републике Српске, Најновије вијести - Бањалука, Република Српска, БиХ, Србија. На једном мјесту политика, економија, спорт, забава. Radio Television of Republika Srpska official website, news, politics, economy, sport, entertainment." ]